ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви
 

 
ПРЕДГОВОР
 
Живимо у ери потчињеној демократији и прогресу, у коме се Христос трансформише и Хришћанство се либерализује подобно људским страстима овог света. На све стране ничу хришћани очарани “врлинама” плурализма, привучени религиозним унионизмом и хуманистичким добрима. Ничу легије “нових православаца” који проналазе да је православље јерес и објављују рат браћи који су за њих “тврдоглави” у жељи да живе “подобно онима у стара времена”. Све оно што је Христово треба да се еманципује, да еволуира, да се интегрише, разлике су негиране, осуђене на небивствовање, непризнате као вредности, истине или начела.
Свети Јован Златоусти овако учи: “Ако некада будеш видео како љубав бива прогањана, немој јој давати веру уместо истине, већ се храбро успротиви, све до смрти (…) немој издати истину ни на који начин?“[1]. И даље снажно наставља: “Немој ни у ком случају примити зловерна учења љубави ради“[2].
Ни под којим видом, нико не може да верује да исповедање и проповед православне вере може да започне издајом исте. Међутим, видимо како у последњем веку, православни екуменисти нису успели да приведу нити једног неправославног, православној вери. Напротив, масовне су појаве конвертизма и преласка православних на екуменизам, упркос идеји да би “сви требало да остану верни сопственим вероисповестима”, у погледу очекиваног уједињења “цркава”. Познати су епископи из дијаспоре који су одбили неправославне који су желели да се крсте у Православној Цркви.
Према томе, на чему је базирана и где се налази многоименовано “исповедање Православне вере” у екуменизму, када уместо да исповедамо истину, постајемо саучесници јереси и заблуда?
Почевши од овог удружења састављено од јеретика, које се до сада није сретало у историји Цркве, дошло је до истог отуђивања и слепила православних представника, да су теолози и клирици са лакоћом потписивали одлуке дијалога у коме су учења апостолске и светоотачке вере преформулисана на тај начин да се јерес показује као истина, јеретици су сматрани православнима, док њихова “крштења и тајне” бивају признате као ваљане.
На тај се начин, ситним корацима напредује од заједничких молитава ка причешћивању из истог путира.
Екуменизам у својој лицемерној љубави “пригрљује” Цркву како би је угушила, налик паразитској биљци који усисава животни сок из стабла на коме расте. Обмана долази из чињенице што се екуменизам брка са Хришћанством и Црквом, из чињенице да екуменизам хоће да буде “православље” за православне.
Ако би екуменисти сутра утемељили “групацију екумениста” и декларисали се јавно да не признају Цркву и све што је православно, већина православних се не би претерано потресло и узбудило, зато што би ову ствар видели као рађање једне нове и баналне секте.
Немојмо погрешно схватити: људи су слободни да утемељују и оснивају колико год екуменизама желе или да верују у бога кога год хоће, али да не бркају или да не мешају “иноверје” са Хришћанством, лажне богове са Господом Христом, скупштине са Црквом.
Али када екуменисти долазе и говоре да је Православна Црква екуменистичка, и да треба да се ујединимо са свима како би смо били “још већи хришћани”, тада већ имамо велики проблем са дефинисањем тог “заједничког христа”. Црква учи да било које “дело љубави” које на концу узрокује губљење спасења, није од Господа Христа већ од ђавола.
Ова књижица је написана за православне хришћане који желе да пронађу истину о лажи и истинитој љубави, о миру, помирењу, толеранцији, о причешћивању; о такозваним традицијама, доктринама, о “заједничком” патримонијуму и вредностима; о томе ко је истинити Бог и која су места где је поштован у складу са правом вером и благочешчивошћу; о томе шта нас “уједињује” и шта је то што одваја нас православне од свих осталих религиозних или нерелигиозних људи; о томе шта и колико имамо права да чувамо или да издамо начела вере наших светих Отаца; захваљујући којим мотивима прихватамо или одбијамо да будемо у заједници са верницима других религија.
Међу читаоцима ових редова, неки од обазривијих, могу бити непријатно изненађени са оним што је овде речено и откривено, могуће је да ће осудити “злонамерне” ставове, чак ексклузивистичке, осуђујући као намере у циљу разједињавања, шизми или као диверзију против јединства цркава.
Ове потсећамо да се уједињење и јединство цркава састоји у чувању целости и неокрњености учења истините православне вере, нама остављене од светих апостола и светих Отаца, оних који искрено љубе Христа, а не у сабластима и утварама пан-религиозних агломерација одушевљених духом глобалистичко-нивелаторских реформи.
Нека се не журе да нас погрешно категоришу као људе који осуђују и који су осветољубиви, који, у име “љубави” падају у замку непријатеља истине, јединог осветника и човекоубицe. Свети апостол Павле збори о гњеву Господњем, помињући тако ове ситуације нечасне пропасти: “Јер се открива гњев Божији с неба на свеку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди” (Рим. 1, 18).
Према томе, ова грешка екуменизма и екумениста осуђује оне који доприносе кршењу догми, а осуђују и везе са онима који “познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине” (Рим. 1, 32).
Толико времена, древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једином Црквом, побуну против греха и непомирљивост са духом овог света. Док ново Православље представља промену правила, увођење новина у учењима вере, трансформисање Хришћанства у многобројна ситна хришћанства и једне Цркве у пуно цркава, неисповедање истине, помирење са отпадништвом и апостатама овог века. Спознавши ово са лакоћом ћемо моћи да разликујемо истину од лажи, одвојимо светлост од таме, препознамо узани пут који води у Царство небеско од универзалног и “недискриминаторног” пута који води право у ад.
Како би васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне. Како би био распет, Господ Христос је био продат од онога који је требао да Га проповеда свету. Ако је Истина била утамничена у име “правде”, ако су хуманисти убили Сина човечијег и Створитељ био пљуван и шамаран од творевине, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије “безумље” и “побуна”, оно је практично извртање “нормалности” и “врлина” овог света.
Одвојени од Цркве су сви они који размишљају и расуђују “различито од светитеља Цркве”, они који замењују правду и истину са “са заједницом и јединством”, они што “помирљивости” жртвују свете догме и каноне, стављајући “благодети заједништва” изнад жртве за праву веру.
Ово су екуменисти зидари “заједничких вредности” у којима им лажни богови дају благослов за стварање “нових религиозних свести” које се брину да се у будућности човек избави од “несрећног греха”, узрокованог “фатализмом” живота у правој Православној вери.
Велика скупштина лажнога “бога” тражи жртве, а они нису само “синови погибељи”, јеретици, пагани, Јевреји, већ у првом реду православни хришћани, удеоничари либералних мисли, позвани да буду погубљени давши своју душу у чељусти змије антихриста, која је камуфлирана у “јавно добро” и “благостање заједништва” овога света.
 

1. Свети Јован Златоусти, Посланица светог апостола Павла Римљанима, Омилија 22, строфа 18, стр 60, 611.
2. Свети Јован Златосути, Посланица светог апостола Павла Филипљанима, Омилија 2, строфа 10, стр. 62, 191.