ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

 

ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви
 

 
РУМУНСКИ ДУХОВНИЦИ О ЕКУМЕНИЗМУ
 
Текст из “Писмене молбе”
 
Свети Пајсије из Њамца
 
Свети Јован Јаков из Њамца
 
Благочестиви отац Думитру Станилое
 
Отац Арсеније Бока
 
Архимандрит Клеопа Илие из манастира Сихастрија
 
Отац Георге Калчиу
 
Отац Арсеније Папачок
 
Архимандрит Јустин Прву, игуман манастира Петру Вода
 
Апел оца Јустина Првуа православном народу
 
Интервју са оцем Проклом
 
Писмо из Сибиуа
 

---

 
1. Текст из “Писмене молбе” православних хришћана Трансилваније из 1757. године: “Дошло је такво време, да смо одлазили на гробове наших покојних и да смо тамо говорили: “Изиђите мртви из гробова, да у њих уђемо ми живи, јер више не можемо да трпимо страдања и казне које долазе од стране унијатских попова и господара ове земље. Нико нас не жали нити штеди, ни саски господари, ни немачки, нити угарски господари. Све тамнице напунише са нама, због вере грчке (православне), све нам поотимаше и опљачкаше нас, долазећи са војницима, тако да не знамо са чиме више да плаћамо царски порез”.
 
2. Свети Пајсије из Њамца (+ 1794. године): “Зар Бог није уништио Содому и Гомору због содомије? Како ли ће онда латине поштедети због јереси? То не може бити! Одвојише се од свете Источне саборне и апостолске Цркве, утемељене на крајеугаоном камену Христу и на православном исповедништву светих пророка и апостола, назидаше се на темељу латинском, који је постављен на песку преваре, чија ће пропаст бити велика, све до врата адских(…) Заправо, ако си још увек у стању да побегнеш, онда бежи, брзо бежи од проклете уније, као Лот од Содома. Нека ти није жао ни имања, ни родбине, ако још увек желе да те слушају, већ се спасавај избављајући душу своју од пропасти. Јер, на овом свету ти ништа није битније од твоје душе, за њу је Христос умро. И бежећи, немој се својим срцем освртати назад због брзог губитка имања, како не би био обухваћен огњем паписта, ужаснијег од огња геене, јер је за тебе боље да изгориш у ужареној пећи, него да хулиш на Духа Светога, онако како похулише латини (…). Изађи и бежи од уније колико год можеш брзо, да те смрт не затекне у унији, јер ћеш бити уврштен са јеретицима, а не са хришћанима” (Cuvinte si scrisori duhovnicesti, Chisinau, 1998.).
“Да ли су Латини (римо-католици) заједно са њиховим папом јеретици? Добро знам да ћете рећи да су јеретици. И докле год су јеретици, јер то ваистину и јесу, онда их наша света Црква и анатемише. Као што их света Црква анатемише и ја их анатемишем, будући да сам син Цркве”.
“Јер за многе друге заблуде и јереси римо-католика, о којима сада не доликује да ти говоримо, као и са свим осталим јересима римо-католика, са њима се помешаше и ујединише унијати, као душа са телом. И какву онда наду они имају на спасење? Никакву. Говорићу ти из Светог Писма само о светој Тајни Крштења, без које нико не може имати наду на спасење”.
“Унија јесте један ивер који се одвојио од свете Источне Цркве и представља уједињење са зловернима, да не кажем римском црквом. Унија јесте ђаволска обмана, која лови оне непромишљене у замку погибељи. Унија је вук у овчијој кожи, који граби душе. Унија је смртоносни отров, у виду меда, који убија душе. Унија је изданак – претходник антихристов, који преваром и улагивањем мами у мрежу погибљи оне неуке. Унија јесте адски бездан за оне који не расуђују правилно. Унија је Јуда, која је издајничким пољупцем продала веру православну… Унија је исто што и римо – католичка јерес. Како? Зар унијати нису римо – католици, када су све догмате вере православне бацили под своје ноге и оне римокатоличке прихватили бесрамно, говорећи како Дух Свети исходи и од Сина? И папи из Рима, правом јеретику … се клањају уместо Христу, и њега за главу цркве имају”. “Иста таква клетва, односно анатема, на све оне који се супростављају и не потчињавају Саборној Цркви, јесте саборно бачена од стране источних патријараха, не само за извесно време, већ ће до свршетка остати чврста, непоколебљива и неразрешива благодаћу Христовом” (Cuvinte si scrisori duhovnicesti, vol II, Chisinau, 1999., pag 49).
 
3. Свети Јован Јаков из Њамца (+ 1960.): ” Неки од служитеља светог олтара до данашњег дана хуле на каноне, називајући их застарелим баријерама. Канони су преко светих апостола и светих Отаца седам Васељенских Сабора надахнути Духом Светим, а они веле: “Канони су застарели и превазиђени”. Не говоре да се онима од гојазности и недостатка страха Божијег помрачи ум и да олињаше, пошто им опаде коса, брада и бркови, себе начинивши налик женама. Какав је лик Господњи и лик светитеља, а какав је њихов лик? Зато, они свете каноне светих Отаца бацише под своје ноге, а узвишено и силно беседе да су православни” (Hrana duhivniceasca, Bucuresti, 2000).
 
4. Благочестиви отац Думитру Станилое (+ 1993): “Ја нисам за екуменизам. Сматрам да је екуменизам продукт масонерије. Такође, желе да релативизују истиниту веру. Екуменизам јесте панјерес нашег времена. Римокатоличка и Православна Црква нису сестринске цркве. Постоји само једна Глава Цркве, Исус Христос. Постоји само једно Тело, односно једна једина Црква. Према томе, појам “сестринске цркве” јесте неодговарајући и неподесан”. “Један Господ, једна вера, једно крштење” (Еф. 4;5).
“Дођоше једном овде, на један од екуменистичких конгреса. Међутим, један од њихових представника је подржавао социјалистичке идеје. Ја сам их оповргавао говорећи стално о Христу, а они ми опет поставише питање: “Зашто стално говорите о Христу? Овде је реч о нечем другом, а не о Христу. Ужасно су се увредили, пошто сам кренуо, те су ме изложили страшној критици, зато што беседих о Христу, а не о текућим социјалним проблемима. Зашто бих уопште и остао да са њима разговарам, када су поставили жене за свештенике, када подржавају хомосексуалце, када више не ступају у брак… (интервју преузет из чланка Ortodoxia si internationalismul religios, ed. Scara, 1999).
“Борба католицизма нема духовну и хришћанску базу, онакву каква је била у Русији или овде код нас. Тодеа нас оптужује да смо издајничка црква. Две хиљаде свештенослужитеља је било у тамницама. И ја сам био у тамници и нисам видео ни једног унијатског свештеника тамо… (Omagii parintelui Dumitru Staniloe, Ed. MMB, 1994).
“Фундаментална карактеристика хришћанства, која се састоји у рушењу преградног зида између Бога и човека (…), у католицизму је уклоњена у једној новој форми. Хришћанска саборност, сама Црква, мистично Тело Христово, је одвојено од загрљаја свеприсутне љубави Господа Исуса Христа и трансформисано је у једно чисто лаичко удружење. (…)Исус има заједницу само са једном посебном духовном тачком и само са једном личношћу, са папом у Ватикану. (…) Све што је битно, јесте јуридичка зависност од једне људске личности. Мистичност је трансформисана у јуридичност, а живот у Цркви постаје преокупација о добром и униформисаном јуридичком поретку. Ни религиозне беседе више не изражавају тајну директног религиозног искуства, већ су јуридичке и рационалистичке, потребне за тачно позитивистичко и овоземаљско одређење” (Ortodoxie si romanism, p. 100 – 101).
 
5. Отац Арсеније Бока (+ 1989) “Екуменизам? Јерес свих јереси. Пад Цркве кроз њене служитеље. Репови секира у рукама запада. Само трулеж отпада од Православне Цркве, било да су то архијереји, мирски свештеници, монаси или мирјани, отпадају од светог Предања, догми и канона светих Отаца седам васељенских Сабора и одлазе у адске дубине са архијерејима и осталима. Да нас Бог сачува!” (Talantii imparatiei, p. 197).
 
6. Архимандрит Клеопа Илие из манастира Сихастрија (+ 1998) “Поставили су ми питања о уједињењу цркава, јер желе да уједине цркве и да начине, како је Спаситељ казао, једно стадо, један пастир. “Господине директоре”, казах му ја, “ваша црква, протестантизам, виси у ваздуху. Нема темеље.” “Али зашто, оче?” “Где вам је свето Предање? Где су вам свети канони? Где вам је искуство Цркве од 2000 година? Све сте уништили, а сада желите да нам се приближите? То је немогуће! Ми једва да имамо и додирних тачака са католицима, а камоли са протестантима. Они су на веома великој дистанци од нас, имају само две Тајне, и то не као свете Тајне, већ као символи: крштење и вечера Господња. На вечери Господњој праве само једну комеморативну трпезу са хлебом и вином у част Христову, али не верују да се хлеб и вино преображавају у Тело и Крв Господњу. Немам када да испричам комплетну дискусију која се тамо одвијала, јер има доста тога да се каже”.
“Како видите уједињење цркава? Отац одговара: Браћо, уједињење Цркава није људско, већ божанско дело. То није у нашој сили. Ево, како ја то видим: треба да ступимо у пост и да узнесемо молитве Господу и када буде сишао Свети Дух, да нас затекне као свете апостоле. Шта пише у Делима светих апостола када је сишао Свети Дух? “А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко” (Дап. 4; 32). Нису више говорили да је ово моја кућа, ово моја хаљина! Ово је дело Духа Светога. Ако буде силазио Дух Свети, када га будемо звали постом и молитвом, када буде сишао, у уму свих католичких и православних архијереја, образоваће једну мисао: “Хајде да се ујединимо, јер у почетку нису биле две Цркве, већ само једна”. Дакле, ово да тражимо од Господа, јер Он може да уједини сва виђења и ставове у сваком погледу. Не ми. Зар Господ није рекао: “Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа” (Јн. 15; 5)?
Видесте ли ви, од првих хришћанских румунских војвода, од када постоје румунске земље, Молдавија, Влашка и Трансилванија, сви до једног беху православни хришћани. Свети Стефан Велики није био баптиста! Мирча Стари није био евангелиста нити адвентиста! Александар Добри није био Јеховин сведок; ти безумници који су се сада појавили. У то време није постојала ни једна секта. Ови су ђаволи који долазе са тим верама из иностранства, плаћени од стране масона, како би нам покварили праву веру и наше порекло и наше корене као православног народа. Држите веру којом сте храњени са груди ваших мајки! Држите веру коју имамо већ две хиљаде година! Немојте се поводити за слугама сатаниним, који долазе са запада са милионима долара. Они купују оне збркане и отупеле у вери, не би ли тако покидали јединство и душу румунског народа и хоће да направе највеће јереси и безумља у овој држави. Чувајте се овог безумља! Имају домове за молитву, а тамо је дом сатанин” (Ortodoxia si internationalismul religios, Ed. Scara, 1999).
 
7. Отац Георге Калчиу “Екуменистичко поимање везано за светско уједињење и хармонију, јесте практично један облик међународних покрета на религиозном плану, у коме постоје покушаји уништавања нација, успостављање некаквих светских влада, које нико није помазивао, и које иду само за сопственом славом, добрим и лагодним животом и утољењем жеђи за управљањем народима. Овај екуменизам је у суштини једна ђаволска акција и слажем се са неким од грчких теолога који кажу да је екуменизам највећа јерес нашег доба… Надао сам се да ће Румунија бити држава која ће прекинути све везе и изаћи из екуменизма” (“Ziua” de Bucuresti, 5 dec 1998, pg. 8).
 
8. Отац Арсеније Папачок
 
“Какво је ваше мишљење о екуменизму и шта мислите докле ће стићи оваква екуменистичка сарадња између православља и других конфесија?
 
Не подржавам никакав облик екуменистичке сарадње, никакав почетак, а камоли да говоримо о свршетку… Не подржавам ни да очувамо везе. Православни смо, макар да се пропусти једна цртица, или да се промени само једна јота, све се мења, зато што Господ Христос од нас тражи да будемо целовити. Ђаво хоће да му даш само један нокат, и ако си му га дао, то значи да више ниси потпуни господар, већ си само део целине, зато што се истина не мери метром. Ако ли пуно промениш, или извршиш мале промене, потпуно је свеједно, то значи да си све променио и издао.
 
Значи ли то да екуменистички покрет карактеришете као сатански, ђаволски покрет?
 
Тако је. То је један сатански покрет, као што рекох. У том смислу, паде ми на ум једно питање из књиге коју сам написао: “Једино Православље””…И тамо сам рекао: Сви ђаволи су лукави! То је то… не можемо се играти са истином, не могу подржавати да се било шта промени, ни једна јота, ништа! Зашто су католици изменили крст, догме, каноне, сматрајући се непогрешивима у својим теоријама, безгрешнима, по њиховом мишљењу? Истински хришћанин је онај који има савршено послушање у ономе што је казао Господ Христос, а Христос је православан, јер правилно слави Свога Оца. Православан значи бити правилан прославитељ, онај који чевствује на правилан начин. Ово је моје поимање ствари.
… Нико не прижељкује смрт, али су такве животне ситуације да је боље и да умреш, него да направиш компромис. Праштајте, јер овде желим да парафразирам Георгија Кошбука: “сви морамо умрети”, али није свеједно да ли ћеш умрети као православан или као продати екумениста.
Шта је екуменизам? Преко 2000 година смо у Православљу и сада се одједном “пробудисмо” да чинимо поклоне римском папи! Ово је више него велики грех. Истина је изнад свега!
Браћо моја, ја вам сада не беседим као какав велики херој, већ се молим Господу да ме учврсти и укрепи у овој мојој борби да останем православан. У ономе што се мене тиче, ја овако расуђујем, ни на који начин не мислим да било шта изменим и тако извршим издају. Боже сачувај! Живесмо и настављамо да живимо у апостолска времена. Истина остаје тамо где ниси попустио. Ако се само један држи истине, тамо је Црква. Православље ће преко њега опстати. Зато драги моји, ако је реч о поређењу оног што је овде, са оним што следи после овог живота, ужасно је и да помислиш да ћеш тамо ући као издајник истине.
Не можеш се одрећи чак ниједног нокта, зато што је то твој нокат! Можемо ли онда на Страшном Суду изаћи окрњени, како је то могуће?! Ја сам православан само са једном руком, али не и са другом? А не умиремо више пута, већ само једном! Борба нема никакав смисао, ако није усмерена ка сигурној победи. Зато је неопходно планирање стратегије борбе. Када почињеш неки рат, треба да си сигуран у победу, а онај који побеђује, увек је само Истина. Радујем се да још увек постоје свесни и озбиљни, разборити људи као у Русији и Грчкој, тако и у нашој отаџбини, који су способни за један здрав став и држање. Засад сам изгубио битку, али не и рат. Ово су моје речи, ово је мој став.
 
Шта треба да чине Румуни (сви православни) који су у иностранству са онима који су друге вере?
 
Драги оче, на сваки начин треба да се трудимо да се ни делића Православља не одрекнемо. По цену живота и смрти, разумљиво је да ове ствари једино тако могу да се поставе. Јер се ни свети апостоли нису надали да ће лагодно и лепо живети, ако буду ишли да проповедају једну нову веру. А сада у овом историјском тренутку, навалише са свих страна на Православље… са разноразним …а то је препознатљиво по непријатељским тактикама, које уређује сам ђаво, како би уништио Православље. Само је једно слављење и величање, ја написах књигу “Једино Православље”, и стално ми прете и упозоравају преко оног интернета. Без дискусије, није ми лако, али кад помислим да браним истину, крила ми постају снажнија. Тако и православни у исностранству, треба вешто да бране, разуме се Православље. Где год да се нађемо, наићи ћемо на овај вид делања… “Ја сам Пут, Истина и Живот”. Ако нема Пута, нема ни корачања. Ако нема Истине, нема ни спознаје. Ако нема Живота, нема ни постојања. Зато је Спаситељ све и свја. Шта можемо оставити од свог Православља? Запад се наситио од безгрешности и непогрешивости и сада жели да ту непогрешивост расеје по Истоку?
 
Шта у овим временима поручујете хришћанима у земљи?
 
Нека знају да морају да умру и да оживе свакога дана. Јер живот значи стално умирање. Не може се без борбе, без жртве. Када Спаситељ беше код Генисаретског језера, овако каза ученицима својим да пређу на другу страну језера. А Господ леже и заспа у лађи. “И подиже се олуја велика на језеру, и вода надираше, и беху у опасности. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо!” Хтедосте да се баците на дно језера заједно са мном… Зар вам не рекох да треба овде ићи? Лепо вам казах, али хтедосте без таласа, без кртса? Без жртве се не може, због тога што целокупна красота и величина Васкрса – јер није васкрсао само Господ, васкрсла је сва творевина – не би имала ону вредност коју има, да није било крста. Прво иде труд, а после тога долази плата. Најпре је потребна жртва, да би после дошло васкрсење. У томе је ствар, не може се без крста. Схвати да је крст апсолутно неизбежан, зато што је и у едукацији казна корисна, али и љубав неопходна. Овако је одвајкада било, сетите се, браћо, светог Атанасија Великог (Interviu cu par. Arsenie Papacioc, 09. iunie 2008.)
 
9. Архимандрит Јустин Прву, игуман манастира Петру Вода
 
“Прогони, робије, логори, тамнице, изолације, изгладњивања, мучења, понижавања, кроз све то ми прођосмо. Није више толико страшно. Али оно, кроз шта ћете ви проћи, тога није било од стварања света до данашњег дана…
Знате ли шта представљају сва ова зла? Она нису ништа друго до један веома добар лек за наше душевно здравље. Што је више неки народ прекаљен, што је више угњетаван, притегнут и држан у овим стањима искушења, утолико ће тај народ бити мудрији и способнији да победи ад.
Православље јесте право разумевање. Историјски, литургијски, теолошки, догматски или канонски, екуменизам је највећа јерес, то је свејерес модерног доба. Уједињење цркава, које су богочовечанске институције садашњег света, јесте дело Божије, а не људи! Вера у којој учвршћујемо наш дух јесте једино вера Господа Исуса Христа, вера светих Отаца, исповедника, мученика којима је данас испуњенији календар, него наша срца…
Наш Господар јесте Исус Христос, Бог који је дошао међу нас људе, како би нас спасао, а не један епископ или други из Рима, који верује да је безгрешан или да је изнад светих Сабора. Отац Клеопа је одговорио једном швајцарском лекару, који је код њега дошао као “код светог човека” да тражи савет – свет је само Господ Бог наш. Зашто си дошао код једног чобанина?
Шта они уопште имају да траже код чобана као што смо ми? Како свети Оци сведоче, екуменизам је пад молитве на њен најнижи ступањ, управо преко неких служитеља Цркве, продукт масонерије, свејерес модерног времена… Опасност је у томе да се забораве оне тајне над којима никада довољно не можемо да стражимо.
“Смрт, смрт, смрт…” … Мисао на њу јесте највећа мудрост која човека чува од сваког греха… Свети Василије Велики нам расветљава, шта и нас очекује ако не будемо продали своје душе, радије примајући прогоне: “Где можеш да будеш прогнан, а да тамо није присутан Бог?” (Interviu cu arhimandrit Iustin Parvu, Cu noi este Dumnezeul, 29. august 1007).
 
Апел оца Јустина Првуа православном народу
 
Драги моји, Европа… која је била моћна у историји света. У њој су сконцентрисане све могуће концепције, теистичке, атеистичке, федералистичке, конзерватистичке, све концепције, и на крају крајева, и лаичке, и црквене и философске. Све ове концепције у извесној мери су биле храњене великом духовном кризом у којој се тренутно налазимо. Исто тако је још фаворизована чињеница да су ови проблеми били дириговани и од некаквих веома болесних људи… Међутим, сада се тако брзо приближава време које све више и више жели да разбије јединство Цркве, а била су и времена национализма, времена социјализма, атеизма. Сада се налазимо у времену мондијализма, тако да се наше хришћанство налази у великом ћорсокаку у овим смућујућим размишљањима. Ваистину, сва ова философија одвраћа душе наше са правог пута, уводећи их у немир и недоумицу у односу на православно хришћанство.
Једног дана, стадох тако сам, и размишљах, да можда нисам скренуо са правог пута? Сав свет размишља тако, у смислу подржавања мондијализма и екуменизма. Да ме није стигла ова старост? Али рекох, нека и умрем онакав какав се родих, упркос томе да се чак и сав свет у целом свом безумљу подигне, ја се нећу поколебати и одступити од онога што је пустило дубоке корене у мојој души.
Сада се чује о једној великој конференцији овде у Сибиуу, нашем прелепом граду кога краси богата теолошка мисао, који се много разликује у својој темељитости у погледу философије и теологије и од Букурешта или Чернеуце и Кишињева. Сибиу је био познат по великим професорима теологије, који су бранили хришћанске националне вредности. Међутим, указујући гостопримство овој скупштини култова и паганских религија, данас се у Сибиуу рађа центар за дискусије, које су толико штетне по наш православни хришћански род и теологију. Према Сибиуу се упућује гомила народа, хришћани, нехришћани. Што је више овај догађај разглашаван, сматрам да ће тим више значај овог скупа остати мањи, упркос њиховим очекивањима да ће нам наудити или да ће нас унизити у нашим православним хришћанским вредностима. Сматрам, колико је спремнији овај скуп, тим више неће ништа успети, јер ће благодат Божија бити нама на помоћ, а они ће остати посрамљени у својим намерама…
Хеј, ми остадосмо православни хришћани у свим овим мукама и трвењима која прођоше преко нас – био је национализам, преко нас је прошао комунизам, а можда је још увек присутан. Међутим, наше православно хришћанство је стајало овде са сабљом у руци, бранећи Запад од свих варварских навала. Јер да овде није било православног хришћанства, Запад би одавно прешао у ислам, одавно би прешао у мухамеданство. Да није било Православља овде у нашој отаџбини, Трансилванија би одавно била католичка. Односно, хоћу да кажем да је наше Православље одиграло веома битну улогу у очувању хришћанства и духовног живота Запада. А сада нам долазе грко – католици и пребацују нам да им не дамо не знам какву имовину овде у нашој држави. Румунска Православна Црква је иначе била попустљива према свим конфесијама. Католичка црква у погледу имовине није била тако попустљива, није у том погледу дошла до нивоа РПЦ. Зато су католици издржавали школе и остале филантропске установе и могли себи да допусте да чине дела социјалне добродетељи. Ове истине у којима је трајало и у којима се борило наше хришћанство јесу непобитно, неоспорно и непобедиво историјско сведочанство које доказује наш перманентни опстанак као православних. Сада нас је мало остало, који ће понети овај отпор. На пример, нас је шачица монаха. Нема више на хиљаде монаха које је имао манастир Њамц, нема више на стотине монаха у Черници…, а многи од верних изгубише осећај хришћанског живота. Покрио нас је материјализам и са злим ставовима да је овај наш црквени живот обузет у многоме духом материјализма. Веома је болно, али треба да кажемо, да многи од наших верника се не приближавају књизи, не приближавају се макар и једној свећи, нити се приближавају неком од религиозних објеката, кога би требало да имају у кући: икону, кандило…
Ево, сада се налазимо у овако тешкој ситуацији, у којој и ми треба да одговоримо овим званицама које долазе из хришћанског и нехришћанског света. Свим православним и неправославним хришћанима, муслиманима и јудејима ми овако дајемо одговор:
Остадосмо у једном крштењу, у једном Господу, у једној вери, у једној светој саборној и апостолској Цркви, исповедајући једно крштење у векове векова. Амин. Све што је више од ових здравих принципа и установа светих Отаца, са жртвама свих наших мученика и исповедника Ајудских, Герлских и из Питештија и свих великих центара патњи и мучења – показујемо им очигледна сведочанства, нека оду у спомен – костурнице у Ајуду, да виде прослављење ових исповедника, њихове свете мошти. Свагда им доказујемо, да се увере нашим исповедништвом речју и делима, да се увере да смо ми овде једна православна држава, и остаћемо по цену живота у њој, од најмлађег до најстаријег православног хришћанина. Исповедамо ово наше истинито учење, мојих родитеља који ме родише и одгајише у овом православном животу, кога никада не могу заборавити и често се сетим како нам мама ујутру слаже шест пари одела, испегланих, сређених и како нас шаље у цркву. Сви заједно крећемо у цркву и тамо беше врло занимљиво, јер је половина цркве било деце. Онда сва деца која иду у школу певају Оче наш.
Драги моји, чини ми се да се подиже читава купола, ко да видех да је сишао Дух Свети као на гори Тавору, у облаку, приликом Преображења, тако нека језа обузе сав народ. Е добро, само у једној цркви, а тек на десетине хиљада литургија са толико много молитвеника? Они чињаше снагу Цркве и призивање Духа Божијег. А данас, недостају деца, захваљујући мајкама које их нису желеле, недостаје духовна снага, снага која нас везује са благодаћу Божијом. Њих не интересује овакав живот, они су са овим модернизмом, са овим екуменизмом, и мало по мало ка приближавању жигу 666 и чиповима, који је жиг антихриста. Видесте ли ви да они ове жигове не стављају на друга места, него на она где долази свештеник и ставља печате дара Духа Светога. Зато све ове концепције глобализма, мондијализма, социјализма долазе са лажном маском кротости, долазе са бројним добродетељима донешеним из читавог света, једна шкриња крпица, друга шкриња смећа, са остацима са којима нам долазе у помоћ нашем хришћанству. Тако сада, не допуштају ни нама православнима да се молимо, да сарађујемо са Духом Светим, да нас оставе бар годину дана да живимо у подвигу и чишћењу, и у нашој једноставности као православни хришћани. Јер, ми од давнина тако знамо, да благодат Божија и воља многих, воља народа, формира сву истину и уверава нас да све Господње остаје довека, док се све што је људско губи у свом овом ништавилу људског безвредног умовања, чему се надамо да ће бити и са овом великом “заједницом” у Сибиуу. Размењују речи, ставове, и на крају свако креће својој кући, своме народу, са истом ускомешаношћу, јер су све вредности у великом Православљу у коме живимо и у коме ћемо и умрети.
 
Оче, да ли верујете да ће лице Цркве бити умрљано примањем свих ових паганских народа, са којима улазимо у дијалог?
 
Требало би и ми да будемо разумни у нечем оваквом. Не верујем да би нас Бог још казнио, ако дође неки муслиман, или јудаиста. Па Бог би нас одавно уништио, од оног тренутка када кренусмо са сарадњом са атеистима, одавно би нас погубио. Нисте ли видели у црквеним формулама молитву: Још се молимо за Високо Преосвећеног… молимо се за благоверне начелнике који управљају – то је у нашој формули да се молимо за све, и за добре и за зле, да и они буду добри, за оне који су расејани да се саберу, оне залутале да се врате. Ово је молитва из времена Аксиона. Зар не видиш у Литургији светог Василија Великог, тамо је врло интересантно, ту улазе и они који су нам непознати, скоро сав свет, који је под овим сунцем. Сматрам да су сви творевина Божија и да ће се сви спасити некако по делима њиховим. Свети апостол Павле вели; “Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону” (Рим. 2, 14). Био сам 1944. године у једној општини Кехер у горњем току Муреша. Беше такво наређење на фронту: ако се ухвати више од пет заробљеника, нека се врате назад 5 км у позадину, у неком од логора, док све што беше испод пет заробљеника, нека буде убијено на лицу места. Беху тамо три Немца који су требали да буду стрељани… а у овој руској армији беше доста младих. Дођоше два младића са пиштољима да их убију. Како би убедили ове војнике, Немци извадише фотографије својих мајки, родитеља и деце. Господе, тако су их силно дирнули, да се руски војници повукоше. Ето шта значи кад “немајући закона чине од природе што је по закону” (Рим. 2, 14).
Али, шта да радимо ми, који смо били принуђени да угостимо ову мизерију од хомосексуалаца, лезбејки. Засигурно Бог би требао да попусти тешка искушења, да ова година буде сушна, са страдањима, да пате и животиње и птице, да на све дође гњев Божији. Али нам је опет опростио, види како је дошао као Благи Родитељ, са доста кише која ће натопити земљу. Тако ће бити и овде искушење, искушење за наше Православље. Ваистину, хришћанство је пролазило кроз многобројне етапе спасења – реч је о етапи првих времена хришћанства, када су се хришћани спасавали својим делима. Друга етапа је спасавање делима и милошћу Божијом, а последње генерације ће се спасавати стајањем у правој вери и трпљењем. Последња искушења су најтежа. Раније су стављали на ломаче, запале ватру и за један сат је све готово. Сада, драги моји, није тако, сада овај демонизам, искушења у којима ми сада живимо су много већа. Раније си могао да бежиш, да се повучеш у пустињу, у самоћу, нико ти није долазио. Међутим, сада је монаштво потчињено тешким искушењима, потребне су друге методе борбе за очување вере. Потреба је за великим трпљењем, за великом интелигентношћу, зато што су искушења огромна…
 
До које тачке треба ићи са овим екуменистичким дијалогом? Који је то тренутак опасности?
 
Неки верници из Бакауа ме упиташе, пошто су у њиховој цркви помагали неки страни свештеници: да ли да више улазе у ту цркву? Све док не видите да улазе у свети олтар и причешћују се заједно, идите у ону цркву и молите се. Шта хтедох да им кажем?… Премда, веома добро знам, ови инославни свештеници, драги моји, не долазе исправно, не долазе са чевствовањем, не долазе са поштовањем од стране њихових конфесија, њихових религија. Није у питању некаква игра која на заповест треба да се одигра на сцени. Међутим, они немају никакву увереност о томе. Сачувај Боже, да ће се они вратити Православљу преко конференција у Сибиуу, или не знам у ком делу света. Јер, као што рекох, не постоји нити какво прилажење. Не попуштају ни једни ни други, већ са ђаволском тврдоглавошћу држе њихову јерес и не одричу је се… Ту нема ничег честитог и исправног. Желим да у Сибиуу видим да долази нека од конфесија и да каже: да, ми приступамо Православљу, приступамо католицизму или грко-католицизму. Тако, на пример, долази неки Американац из његове дивљине и каже: “овде сада желим да се крстим”. Ево, чусмо, не знам у којој је мери то истина, јер велики број Американаца приђоше православнима и да је патријарх Константинопоља дао одобрење да се на муслимански језик преведе 10 000 Библија. Једно беху васељенски Сабори из првих векова, када су се састајали и на облацима небеским, и тада беше Дух Божији са њима, који делаше и сарађиваше у васељенском окупљању. А овде какав дух дела? Дух цигара, кафе и трпеза? Па зар не примећујеш колико је само утрошено за једну такву трпезу? Колико намучених и колико само несрећне деце прбивају у хладноћи, живе испод мостова и немају где да се склоне, немају шта да једу, а ми се расипамо и разбашкарујемо са овом нашом немаштином, као што би се рекло “село гори а баба се чешља”. У једној Румунији, са толико невоља, мука и зла, још правимо манифестацију овог типа, како би смо задивили Европу.
 
Оче, верујете ли ви да они долазе са жељом да исповедају своју веру или да нас доведу у опасност да направимо нову универзалну религију?
 
Они засигурно имају исту намеру, као од самог почетка. Они долазе овде код нас да би нас убедили у њихову веру. Све чине да постанемо мало “разумнији”, да би смо били помирљивији како, би смо узели по нешто од њих а оставили и заборавили по нешто од нашег учења. Довољно је, на пример, на овом језеру, да се на брани Биказ направи једна мала пукотина, мала попут врха игле, и ако у ту пукотину уђе вода, за кратко ће се време и ова брана уништити, јер више није отпорна. Е тако је и са овим покушајима који се предузимају код нас. Не видите ли да смо потписали монофизитизам, потписаћемо још по нешто, а ми немамо појма о овим стварима. Зато што се налазиш у једном моменту православне попустљивости, да се уопште не можеш препознати. Тако те остављају у некаквој свакидашњости, док је бит у суштини искварен и уништен. И на тај начин полако долазимо до те ситуације да се растачемо и растурамо, а да то уопште не примећујемо.
 
Да ли верујете да ће свакако и румунски народ да подлегне овој подвали од екуменизма?
 
Боже сачувај, бојим се да не дође до некаквог расцепа… човек је стигао до тога да сарађује са ђаволом. Ми овде говоримо међу собом, стигао је до 99. степена, тако да не знамо да је постојало тако нешто у овом масонском свету, да је човек дошао до стања сатанизације. Човек се у садашњем тренутку налази у директном делању са ђаволом, тако да је нормално да није уопште лако. Треба да се наоружамо силом молитве, како би нам Господ помогао да пред њим изађемо чисти и неупрљани из ових искушења.
 
Која је метода по вама најбоља за избор патријарха?
 
Како се догодило са светим Амвросијем Медиоланским, када су била иста таква незадовољства и свађе међу њима, а једно дете из мајчиног наручја кликну: “Амвросија хоћемо!” И тако он би изабран. Другим речима, патријарх треба да је човек богобојажљив, који воли хришћане, честит, исправан, здрав, неповређен и да нам даје подстрек да овај народ буде истрајан у молитви, у посту, без ових страних утицаја, да говоримо са Духом Божијим. Треба да изаберу онога који је дарован од Спаситеља нашег Исуса Христоса и наше православне Цркве.
 
Већ неколико дана апелујете на манастире и вернике да неколико дана буду у посту и молитви…
 
Наравно да сам размишљао и о овој ствари, да мало држимо пост и да се истрајније молимо. У свим тешким временима кроз које је пролазило човечанство, била су неопходна ова два моћна оружја, пост и молитва, не би ли нам Господ дао истрајности у овим нашим мукама. У том смислу, да и ми можемо имати једног патријарха (као доброг пастира), који ће истински познати словесну овцу и овца да иде за њиме. Једино тако може да нам Бог дарује једног достојног човека, молитвом и сваким трудом са наше стране, да убедимо анђеле и архангеле да сиђу к нама и да нам на патријаршијски трон установе једног достојног и светог човека.
 
Верујете ли да се могу искупити грехови разарања цркве кроз изградњу друге?
 
Не може се неко зло тако исправити и искупити… зависи и од циља којим се водио онај који је разарао. То је као и када бисмо рекли да покајање има или нема смисла, после неког греха. Наравно да је грех, јер ако сам ја, на пример, разорио неку цркву са демонским циљем, касније можеш да подигнеш и седамдесет цркава, јер једном када сагреших против Духа Светога, више нема повратка. Сматрам да је разарање цркве грех против Духа Светога.
 
Можете ли послати неки подстрек свима онима који са емоцијама прате све ове догађаје који ће уследити у Сибиуу и на патријаршијском трону?
 
Ми бисмо требали, у ове наше дане у којима живимо, а који се поклапају са овим великим скупом, на који из различитих делова света долазе овде код нас, да бар две – три ноћи служимо бденија. Требало би да у свакој од цркава служимо по три Литургије у понедељак, среду и петак, и да свако од нас бар по једном прочита Псалтир, и тако ће Господ, сигуран сам, испунити наше жеље које би требале да буду у складу са благодаћу Божијом. Тако и ми, пошто се налазимо у времену празновања Успенија Пресвете Богородице, ускликнимо: Радуј се обрадована, Ти која нас у свом Успенију не остављаш! Амин.
 
Интервју је обављен у уторак 21. августа 2007. године
 
10. Интервју са оцем Проклом
“Патријарх који ће нас довести до Раја!”
 
Оче, да ли знате да се наша Црква опет састаје са онима из других вера у Сибиуу, желећи да праве заједничке службе…?
 
Нека их нека чине. Њихова ствар, шта ми имамо са њима? Међутим, Спаситељ је тако казао светим апостолима: Идите по свему свету и научите све народе (народи су државе, наши народи) крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује … касније ће га болети глава. Видиш ли ти то. Само толико ћу рећи: Спаситељ није чинио овакве ствари које се чине данас… Сви ми хришћани треба да узнесемо молитву Благом Богу, не би ли нам Сведобри Бог поставио једног патријарха који ће нас довести до Раја. Ако се ми молимо Благоме Богу да нас овај патријарх доведе до Раја, ја се клањам ,и сви хришћани треба да падну на земљу у молитви пред Њим. Господе, помози да хришћане доведе у Рај! Молим се за све верне и оне који не верују, овако се молим: “Господе, уреди да сви стигнемо у Рај!” Сви који воле и желе молитву Православне Цркве, Дух Свети ће их помиловати и неће их напустити.Сви који мрзе и хуле на Православну Цркву, који је оцрњују, биће оцрњени пред лицем Божијим. Јер, види како стоје ствари: Истина је у Православној Цркви и сви који се отцепише од нас, сви кренуше и начинише законе по ниховом умовању и разуму. А ми немамо ништа са њима. Ако желимо истински да љубимо Господа треба да имамо милости и љубави и према непријатељима нашим. За наше непријатеље ми треба овако да се молимо: “Господе просветли им ум да спознају Истину, јер је Истина у Православној Цркви. Господе, немој их остављати, јер су и они наша браћа.”
Треба да нам је жао и њих. Толико треба да имамо сажаљења и самилости према њима, док они не буду почели да хуле на Православну Цркву. Ако буду тражили објашњења, ако буду хтели да се исправе, гледају да свој живот доведу у покајање, онда их Црква прима. Ако буду желели да уђу у Цркву са лукавством, онда их Благи Бог неће примити у Рај, јер они долазе са лукавством. Сви који желе спасење, било ком народу да припадају, Дух Свети их прима преко покајања, да би их увео у Рај. Сви који мрзе молитве Праволсавне Цркве, авај њима! И друге обмањују и варају! Тешко мени! На крају крајева, Црква треба да буде потпомогнута од стране преосвећених епископа који живе покајничким животом,и од духовника.
 
Од којих преосвећених епископа, оче, када су сви у страху. Сви су преплашени…?
 
Боже сачувај! Пази, ако један остане, остаје са Истином. Ако они гледају да оцрне Цркву, Дух Свети нас више неће држати. Господ ће тада да се окрене са гњевом на човечанство, доћи ће они дани а већ су отпочеле године патње и бола и Дух Свети ће нас напустити, тако да неће бити разумевања ни међу великима, ни међу малима. То је прави пакао на земљи. Не видиш ли да су сви ђаволи изашли из ада. Ако су остала и два хришћанина, на њих је јурнуо непријатељ спасења. Знаш зашто? Зато што смо ми слабог смирења, тако да је ђаво лако успео да уђе у људе, да један другог не могу да виде. Ако би се хришћани истрајно молили, ако би ишли у цркву, на исповест, праштали једни другима, тада би нам Дух Свети дошао у помоћ. Али, каквим животом живимо, могуће је да Господ излије казне на хришћане, због мржње и злобе. Бог нас може напустити. Колико већ времена не можемо да гледамо свог комшију, толико непријатељстава, тако да и не може а да се нешто не деси. Авај мени. Ето толико вам говорим, речима вам казујем, ако се не будемо оставили мржње и не будемо опростили једни другима, онда нас Дух Свети неко време може напустити. А ако желимо да Дух Свети постави патријарха који је добар и благ, дужни смо да опраштамо једни другима, да се молимо једни за друге, да љубимо мир и слогу. Јер један свети Отац вели, да неразумевање и неслога доносе смутњу, а слога и разумевање доноси мир. Само толико ћу рећи. Од пре десет година на овамо, видех велико непријатељство у Цркви, тако да постоји потреба за праштањем, да не будемо душмани једни другима, јер у противном, Господ ће нашу Православну Цркву оставити у ропству. А онда, ко до краја буде потрпео, задобиће спасење. Због грехова наших, Бог нам не помаже, јер свако гледа како ће да превари другог човека. Они тврде да су хришћани, авај, да Бог сачува. Не! Прво, сво зло произилази из нас, јер не желимо да се смиравамо, у томе је ствар. Зато смо дужни да се молимо Благоме Богу, да Својом милошћу погледа на нас. Ако ли постоји бар један део хришћана, који имају љубав према ближњем, према Цркви, који имају велико смирење… јер тако многе који су долазили код мене поучавах: када будеш кренуо у цркву, свим својим срцем се моли да друге видиш бољима, и ако их будеш видео бољима и себе недостојног и будеш слушао свету Литургију, онако како треба, као када би стајао пред лицем Божијим, онда нас Дух Свети неће напустити. Када будеш одлазио међу многе људе, потребно је да сматраш да су сви бољи од тебе и да си ти грешан и недостојан. Једино кроз смирење ће нас подићи Дух Свети. Ми смо сада дужни да се молимо Мајчици Божијој и свим светитељима да се моле Благоме Богу да нам постави једног патријарха који би знао да нас доведе до Раја.
 
Оче, али ,ако нека особа верује да јој желиш зло, сумња, љути се на тебе, шта да радиш, да ли да покушаваш да му објасниш или да га тако оставиш?
 
Види сада, ако те разуме, онда је добро, али један свети Отац овако вели: “у онај дан када те буду напали, а ти се не будеш светио, тада ћеш венцем мучеништва бити овенчан”. Ако ти је пријатељ, и прво те похвали а онда те куди и оговара, а ти у својим мислима овако одговори: “онај ко зна да ме хвали, зна и да ми се руга и исмејава”. Толико вам казујем, али је потребно покајање, потребно је смирење и када будем стао на молитви да ни са ким немам ништа. Али, ако има неко други, то је његов проблем а не мој. Треба да се молим и за оне који ме мрзе, јер је моја жеља да сви уђу у Рај, да се сви радују у слави Божијој и слави Духа Светога. У оној мери у којој се буду смиравали хришћани и сви они који желе спасење, Дух Свети ће им доћи у помоћ. Овако вели један свети Отац: “човече, већ овде ћеш осетити рај или пакао. Пакао је помињање зла, не можеш очима да видиш некога, али ако ја желим да се свако живо биће спасе, Дух Свети ће ме утешити, умириће ме и даће ми наду на спасење, бар толико треба да пазимо”, оно што ти не желиш да ти се чини, другоме не чини.
Да ли мислите да је од користи што Православна Црква одлази да води екуменистичке дијалоге?
 
Потребно је да браниш веру. Ми немамо никакве везе и посла са другим верама, треба да сачувамо наш живот, истину која је у Православној Цркви. Ако они хоће да дођу код нас, наша дужност је да их примимо са великом љубављу, а не са лукавством. Са љубављу да им помогнемо да и они дођу до Раја. Од свег срца треба да их примимо ако се смире и ако не хуле на седам светих Тајни Цркве, ако не хуле на правила која нам оставише свети апостоли.
 
Какав став треба да имамо према некрштенима и онима који долазе на свету Литургију?
 
Не смеју да уђу у свети олтар. Ако долазе у смирењу, могу стајати у припрати. А ми треба да будемо у таквом стању, да када буде дошао неки странац, да се Дух Свети дотакне његовог срца. Ми хришћани, треба да у својим мислима сатворимо једну молитву: “Господе, просветли му ум да спозна истину. Боже, опрости им и прими их у покајању”. Због наше жеље да се и они спасу, Дух Свети ће се дотаћи и њихових срца, а они ће се осећати блаженима.
 
Оче, ако се деси да заједнички служе свету Литургију, како треба да реагујемо? Да ли треба да ове јерархе помињемо на служби?
 
Када се буду причешћивали из истог путира, онда је све готово. Када сам био протеран из манастира, онда сам био у Сихастрији. Овако беше: позвали су нас за трпезу, само оне које су требали да протерају. Јер су монасима овако казали: “Помозите нам да ове истерамо из манастира, даћемо вам пензије, свакоме од монаха ћемо дати плату, док сте живи имаћете плату, јер је тако добро”. Шта се даље дешава, позваше нас они за трапезу и дадоше нам по један лист хартије. Тамо је написано да треба да изјавим шта су радили отац, мајка, онако како тада беше обичај. Доле писаше “монах Проклу, хоћу да изађем из манастира”. А ја онда, држећи лист у руци, казах: “Авај мени и тешко мени, да знате да пошашавех од великих људи. Ја сам веровао да лажи говоре само они мали, попут мене, онако простог, али и велики говоре лажи? Авај срамоте! Полудех!” Брзо наредише милицији и направише од мене момка, ошишаше ме и обријаше. И када дођох овде, нека деца тражише теглу, не знајући како да ми кажу. Они уместо браде, казаше бадица!… Говорили су, оче где ти је бадица?… Е такви ће бити сви који се причешћују са католицима и преосвећени епископи и митрополити, сви ће бити попут мене: “бадица – отац”. То је плата. Дух Свети више тада не дела. Они у својим црквама имају збрку, имају лукавство, у Цркви Бог није благоволео присилу. Да је Спаситељ чинио оно што ови чине, нико се не би спасао, односно ово њихово приморавање да нас приведу њима. У нашој Цркви почеше, научивши од погрешних вера, односно од екуменизма да присиљавају. Присила и приморавање није прихваћено од Цркве – да некога присиљаваш да на силу иде у рај или пакао. Један преосвећени епископ за време Чаушескуа је некога проклео да нема удела у рају. Зашто? Да ли је он Бог? Да Бог сачува, колика је ово злоба! Чуј, свети Оци са толико љубављу помажу душе, са толиком побожношћу то чине… Отац Клеопа никога није приморавао да нешто чини. Најпре, он учини некакав подвиг, а друге побуђује, ако то они желе да чине, из љубави. Јер, колико сам времена био са оцем Клеопом у манастиру, осећао сам га и као мајку и као оца.
То је њихова ствар, али би требали да пазе да не одведу Православну Цркву у ропство и потчињеност… Али, ако на себе стављају грех да доведу Цркву у ропски положај, они личе на некакву малу децу која бацају камен у вис и овај им се враћа и пада на главу, те их чини малоумнима. Јер зашто се то десило? Веома је битно да не гњевимо Бога, јер Бог ово жели, да се сачува оно што делаше и што нам оставише свети Оци и свети апостоли, да се то и даље чува. А, ко жели да се отцепи, Бог га не зауставља. Бог не жели да прекрши човекову слободну вољу, чак и да жели да чини зло, ни тада га неће зауставити, али ако је чинио зло – плату ће узети, али је не узима када он то жели – мисли има да ти се зауставе када је он прими. Сада, тако остаде, ко се год духовно освести, ништа му друго не преостаје него да плаче, али да не плаче за оним што је овде, већ што нас чека с оне стране (после овог живота). Свако за себе одговара, ја немам посла ни са ким. Рекох им шта ће се десити ако они буду гонили Цркву, онда ће се читаво писмо испунити, до краја – јер је тако казао и отац Клеопа… јер када више не буде било светих људи, Бог више неће држати земљу. И ако буду желели да доведу Православну Цркву у ропски положај, одатле ће доћи и њихов и наш пад, и пад свих осталих. Тада ће нас обузети некакав страх, тако да, ако будемо желели да умремо, смрт нас неће одвојити од тела. Онда ће се и испунити ове речи које пишу у Светом Писму: изађите мртвих из ваших гробова, да уђемо ми живи, јер више не можемо носити све муке, које су због грехова наших на нас дошле. Овакви какви смо, још увек смо блажени, још увек смо у рају. Али ако нам ђаво не да
мира, те хоћемо да оцрнимо и понизимо Православну Цркву, дух мира ће одступити и толико ће смутње бити, да ће се и најбољи пријатељи осећати као ђаволи, односно устима лепо говоре, а у срцу желе да те смрве. То је зато што тада улазе зли духови у људе. Ако желиш да идеш ка Богу, треба да пазиш да идеш једним путем а не да ходиш двема стазама. Будеш ли ишао двема стазама, остаћеш на путу напуштен од Господа. Молим се Благоме Богу да дођу у истинити разум и да схвате да смо ми хришћани, да је истина у Православној Цркви, те да у нашој Цркви постоје светитељи који чине чудеса. Док други који говоре да имају светитеље, Дух Свети не чини чудеса преко њих, то су људска дела. Светитељи Православне Цркве се називају светитељима Божијим, док код оних других, то су људски светитељи, јер их људи прогласише за светитеље, а не Бог. Пошто учине многе злочине, онда га осликају на зид као светитеља? Ово није правда и истина.
 
Како ћемо онда приметити да ли је неки патријарх Божији?
 
Ако је благ и добар, онда узнесимо славу Богу. Међутим, ако Господ постави неког лошег због наших грехова, треба да трпимо и да чувамо истину Цркве, где год да се нађемо, а вере да се не одрекнемо. Зар ниси видео када су комунисти толико верника бацили у тамнице, а највећи део се није одрекао своје вере. И Дух Свети им је помогао да више не осећају болове и патњу. Знам једнога кога су више него остале тукли, зато што он ни глас није пустио… А остали га питаше: зашто и он, иако га толико батинаше, ни глас није пустио? Он им даде одговор: “Како да вичем, када ме не боли?” Тако и ми, колико год можемо, треба да се молимо за њих да Господ излије милост на њих и на Цркву.
 
Оче, да ли уопште имамо неког ко је у синоду достојан?
 
Види шта ћу ти рећи – ништа нисам сањао. Ја сам грешан човек, тешко мени. Велика је неподношљивост међу верницима, да не могу да виде један другога, зато и немамо достојне јерархе. Сви ђаволи изиђоше из ада и уђоше у хришћане. Велика су непријатељства, тако да је могуће да нас Господ неко време остави у великим мукама, зар не? Ми овако треба да се молимо: “Господе, даруј нам патријарха који ће нас увести у рај”. Ако Благи Бог хоће да нам постави једног патријарха који ће нас сачувати од неслоге и свађа. Међутим, не знам, постоји један део епископа који би могли да одбране Цркву, али је могуће … онда на избору за патријарха … неки да желе другачије – хоћеш – нећеш, или ћеш поступити по њиховом, или ће те убити. А Господ тако нешто не жели. Насиље, промене и претварања нису прихваћена у Цркви, јер Господ није присиљавао секте, погрешне вере … неће да угрози људску вољу. Они хоће да узбуркају и да помуте народ. Да нас Бог сачува, да се не деси више као за време Чаушескуа. А ни државници не треба да се мешају у црквене послове. Они имају своју политику. У некој од књига овако нађох – усамљени монах не би требало да се меша у црквене ствари нити у политичке. А ја се молим и за оне који се баве политиком, молим се и за људе који су у Цркви, да их Господ просветли, да их умири. А онима који су у политици да им Бог дарује више сна и толерантнији. Ови у политици су добри, једино ако имају доброг духовника, ако су помогнути од епископа, од људи који живе свето. Али онај који нема духовника и који не слуша Цркву, авај, касније ће му се све обити о главу.
 
На духовну корист свим православним хришћанима
 
Где су два – три хришћанина, нечастиви страшно наваљује и сеје непријатељство међу хришћанима, јер види у чему је ствар: јер смо ми хришћани сада јако слаби, нисмо као они у древна времена. А нека вам је на знање, да су сви ђаволи изашли из ада и дошли овде на земљу. Немоћни смо и можемо једино толико да се избавимо од неприлика, ако будем имао смирења колико год могу – тако поучавам све, онако како ме је учио један духовник – када будеш одлазио у неку цркву, имај на уму да су сви у оној цркви бољи (од тебе) и у својим мислима овако да сатворим једну молитву: “Господе, прими и мене у покајању” и тако ћеш све остале видети бољима од себе и у мислима опет да се помолиш и да слушаш свету Литургију, тако ћеш кренути миран и Дух Свети те неће напустити. Ако будем ишао у цркву и тамо почео да одмеравам, да гледам људе са висине… Дух Свети ће ме оставити и онда наступају невоље. Толико вам казах: треба да настојимо, колико год можемо да не остављамо молитву и да чувамо здраву веру…Тако, када будем стао на молитву, да немам ни са ким ништа. Ако неко други мени нешто замера, то је његова ствар. Важно је да ја нисам погрешио према некоме… И колико је год могуће, да не узвраћам зло за зло. Када будем стао на молитву, треба да се молим за све оне који ми рекоше да их поменем у молитви. И тада Свеблаги Бог нас неће напустити. Толико вам казах: јако браним све оне хришћане који кажу да имају духовника. Ако имају духовника, верујем Благоме Господу да ће задобити спасење преко свог духовника, ако се будемо исповедали. Као људи, ми грешимо, а исповешћу се чистимо и олакшавамо, те тако нас Благи Бог неће оставити ако имамо смирење. Ја вам толико казах, јер се приближише последња времена. Кренуше године бола и патње. Велике су невоље наступиле. Онај ко се духовно пробудио, нема шта друго да чини, него да плаче. Али, нека оплакује не оно што је овде, већ оно што је тамо, са оне стране. Садашњост пролази, долазе патње и пролази живот. Без своје воље, будимо се као по некаквој ивици. Толико вам казах, јер је од великог значаја, наш живот је такав: неке на крају пута чека радост, а друге горчина и мука.
…Дођоше ми неки са децом да их благословим. Ту беше и нека девојчица од пет година. Плакала је. Са њоме дођоше и њена мајка и још неке вернице. Плачући је говорила: “Мајко, где су моја браћа и моје сестре?”. Мајка јој одговара “Смири се, ућути!”… Овако вам казујем: велики бол ме обузима за овим особама које су имале абортусе. Али, оне не треба да се обесхрабре, потребно је покајање, жалост и да не одлазе на починак са другим мислима. Молећи се Благом Богу са покајањем, смирењем и исповешћу – Добри Господ нас неће оставити,али је потребно велико покајање. Приметио сам ово, увек када се молим са смирењем, благодатна сила брзо стиже. Ако се не смиравам, ако не будем имао довољно смирења, искушења наваљују са свих страна. Ово сам још приметио: што год да се деси са мном, не треба да окривљујем другога. Овако треба да говорим: Ово ми се дешава због мојих грехова. Ако будем казао да је то због мојих грехова, и при томе се будем смиравао и од свег срца молио, Благи Бог ће дати добро и мирно време живота. То је оно … што нам је чинити.
 
Интервју са оцем Проклом обављен
28. фебруара 2009. године
 
11. Писмо из Сибиуа
Екуменизам и истина
 
Ако се мање или више имамо политичке и економске користи, јер смо ушли у Европску Унију, цена коју за то треба да платимо јесу горки плодови. Чини се, да нас дубоко растужује и наша православна вера којом се толико времена одржасмо као Румуни, и што ја најважније, којом се спасавасмо. Бол који осећа тело Цркве, због одлука које су донете од стране њених поглавара, треба истаћи, како не би дошло до неповратне духовне смрти. Истина је то, да они који доносе одлуке у Телу Цркве јесу главе, али срце и остали удови Тела не могу бити игнорисани као да не чине саставни део тог Тела. Постоји потреба и за православним осећањем, а не само за искуством и умешношћу.
Више од пола века, екуменистичка струја по свету и овде у нашој отаџбини расипа муљ и прљавштину, а сада долази у свој својој сили. Овоме треба да се успротивимо, а не да гајимо, како не бисмо брали од њених душегубних плодова и како бисмо сачували бистар извор живота, тј. праву веру.
1.У читавој историји наше земље, није запамћено такво удаљавање од вере. Чак јој ни примање папе није равно (иако се и то сврстава у исто). Наше Православље је апостолско, индивиуализовало нас је и дало нам је живот, одбранило нас је од Турака, од Аустро – Угара, саздало је небеску традицију на овим просторима. Никада у историји нисмо били потпомогнути против Турака, од стране Запада, напротив, били смо искоришћени, остављени, чак и поробљени. Да ли је ово православно предање толико лоше, те хоћемо да га напустимо? Није румунско? Још више, није од Бога? Да ли нас је некада обмануло и преварило? Нисмо против приступања Европској унији, јер је таква политичка и економска околност, али то не значи да треба да изгубимо вертикалу наше духовности. У противном, сами ћемо се уништити и изнивелисаћемо духовни учинак са материјалним.
2. Засигурно је да духовна вертикала узнемирава друге партнере у дијалогу, те гледају да нас сруше. Ову ствар имају у виду када нам упућују оптужбе за фундаментализам, назадност, биготизам и недостатак отворености и сарадње. Ове оптужбе могу бити упућене муслиманима који остављају снажан утисак као паганска религија, која је остала на примитивном нивоу. Шта Православље од свих ових мана садржи у себи? Познајете га и знате да ни у чему не греши. Могуће је да постоје појаве фанатичности, неподобне огорчености, али их немојмо мешати са истинском вером. Постоји почетна вера, коју треба сачувати по сваку цену, и она потпуна, духовна, која чува онога ко је поседује. Мало је оних који поседују ову савршену и чисту (а то су светитељи) и њих треба следити. А нико од њих није направио компромис.
3. Црква треба да преузме одговорност за неотпорност и ломљивост њених удова, јер смо сви људи и да сачува непромењеном веру у Господа Христа, која нас подиже из стадијума људи са животињским страстима до људи – анђела у телу. Господ Христос није осудио грешне, већ лицемерне фарисеје и књижевнике, грешне је позвао на покајање. Хоћемо ли следити тај правац? Православље је богооткривена вера и знамо да је једино, оно не измирује, већ исцељује раздоре и уједињује у истинској љубави. Један Бог у Пресветој Тројици нам је кроз Господа Христа показао узан пут који води мирном пристаништу и тражи од нас да се чувамо од широких путева који воде у пропаст, јер постоји и пропаст. Да ли је бољи светски мир који маскира и прикрива, а не чува од пропасти и пада, од вере која испред нас поставља добро и зло, како бисмо одабрали добро? Можемо изабрати истину или лаж, живот или смрт, можемо ратовати или капитулирати пред грехом, али ставити знак једнакости између православне вере и лажних вера, истину која се објављује замаскираним лажима, јесте злочин. Како се онда овде може говорити о фундаментализму или фанатичности? Онај који нас за тако нешто оптужује, не види и не прихвата разлику између достојанства и тврдоглавости и не заслужује одговор. Какав уопште дијалог можемо имати са оваквим особама?
4. Јасно знамо, једино ако већ духовно ослепесмо, да је Истина била поверена нама, док остале псевдо – религије јесу плен лажи. У овом контексту можемо имати дијалог са било којим верником, са јасним позицијама, познајући своју веру и имајући отвореност за све оне који желе да нас упознају. У противном, какви бисмо онда били представници Православља? Најпре бисмо били њени издајници. Управо, имајући у виду истинску, искрену и не од овог света особину правовеличајуће вере, свети апостоли и свети Оци су одредили да се не молимо заједно са јеретицима, како не бисмо душевно оболели, и после другог и трећег опомињања да престанемо да говоримо, како не бисмо умножили свађу и зло. Сада је неопходно редуцирати дијалог, како им не би дали прилику да рашире муљ њиховог (без)верја. Дакле, истинска веза са припадницима других вера је заснована на јасним и различитим позицијама и без заједничких молитава и служби, јер неће свако који говори “Господе, Господе” бити и примљен од Бога.
5. Актуелна тенденција је усмерена у једном правцу, у правцу унификације, помирења, стављања човека за темељ религиозности, намећући уједињење вера. Другачије речено, уједињење, чак и материјално, засновано на економским и политичким темељима, је комунистичко, и није пожељно. Јединство и благоразумност је засађена у нама, али зависи како је реализујемо. Подела материјалних добара може да се обави и братски, праведно, али може да се и злоупотреби. Исто тако и духовна добра можемо да поделимо у складу са истином или самовољно. Могуће је дакле, да се нивелисањем духовних вредности дође до духовног комунизма горег од оног некадашњег. Шта још може бити горе од овога? Једно економско и духовно нивелисање, што представља тоталну и катастрофалну смрт. Да ли је, према томе, екуменизам добра солуција за помирење? Не. Јер не води рачуна о темељима духовног живота, већ само тврдоглаво жели оно помирење које доводи до монструозног и разарајућег јединства. Боље речено, екуменизам је једна светска визија, измирујућа на нивоу овог света: једна религија која неће никоме сметати и узнемиравати, а не која ће помирити, религија у којој ће сви бити паметни и опијени, осим оних који ће контролисати свет и људске душе.
6. Али постоји и јединствена религија, јер је Бог, Бог свију, а не само једних. Шта би било када би се искрено испитивале најинтимније религиозне потребе свих људи? Ако се жели једна јединствена религија, зашто она не би била и истинита? Зато што постоје многе препреке, бројни интереси, мноштво је обмана. Да ли може онај који је опчињен и заслепљен сопственим испразним религијама да тражи истину и да је спозна? Најпре треба да се помири са самим собом, што је и најбитније. Није реч само о Предању, већ још више о савести и души. Православље није против једног разумног јединства, већ се и моли за “јединство свих” и за “уједињење вера”, а Господ више него ико жели овако нешто. Зато је и дошао и даровао нам је Царство небеско, које почиње из наше унутрашњости и обухвата све у истинско и потпуно јединство. Царство небеско јесте онај свет у коме су сви у миру и истинској љубави. Оно започиње овде на земљи са правоверном Црквом. Па зар онда није лажов онај који тражи друге солуције, премда има истину?
7. Чак, и да није продукт политике, екуменизам је дошао до тог ступња да служи светској политици у циљу глобализације. Религија је социјална компонента у служби националне стабилности и јединства. Онда, једна мулти – национална и светска религија би била моћан фактор уједињења свих људи. Али ово је нека религија за малу децу, једна подвала, срамна и бешчасна религија која је неприхватљива. Једино неки атеиста, неко ко је религијски равнодушан може примити овакву врсту религије. Пад овог света је много већи, него што се чини. Мир међу људима долази елиминацијом овоземаљског и страсти. Зато Господ Христос и вели: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћери од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељу човечији постаће домаћи његови” (Мт. 10, 34 – 36) који ће га повући у зло. Према томе, добро је и неопходно ишчепркати и извадити зло из нас самих и између нас, да бисмо потом стигли до мира.
На крају, Православље није цивилизацијско, јер је цивилизација трулеж и лицемерство. Православље има решења за најдубље људске проблеме који извиру из греха и губитка везе са Богом. Православна визија човека и света је испуњена истином и светлошћу и не прихвата заједништво са лажима и тамом. Светски мир почиње од здравља људи и у првом реду од њиховог доброг душевног стања. Они који не прихватају да духовно чисте сами себе, биће, хтели они то или не, пакосници и кукољ. Они који се духовно чисте и обнављају бригом о вери, биће синови мира на земљи и наследници Царства небеског. Зато што нико не може да побегне од својих страсти ако не буде уперио свој поглед ка вечном животу који долази после смрти, ако не буде полагао своју наду у непролазне плодове. Да ли цивилизација представља човеково затварање у овај свет, у безнађе и немоћ? Ако смо примили кључеве Царства небеског, криви смо за смрт, ако не уђемо у њега и другима не дозвољавамо сакривањем истине и лицемерством у вери.
Православни став који се сада намеће јесте да се не стидимо Господа Христа и Јеванђеља. Било какав уступак представља издају вере, апостасију и као такво треба да буде и третирано. Постоји још и социјално измирење које треба да продре у Цркву, а које је страно чистој вери. Само заобилажењем проблема, само удобношћу, без истинске борбе са немоћима, не можемо стићи ни до каквог трајног мира. Такав је човек, бежи колико год може од невоља, али ипак не налази мир. Налази га тек, супроставивши се злу и невољама, јер се на тај начин челичи и изграђује.
Немојмо бити људи, већ хришћани, јер они који ходе за телесним, нису по вољи Божијој! Будимо људи, а не папагаји, јер се само човек може спасити. У супротном, можемо пропасти.
 
Ви, који себе називате православнима и који сте синови Цркве Правоверних, чујте шта вам поручују свети Оци! Остајте у вери која нам је предана. Дошло је време да заузмемо чврст став. Немојте бити равнодушни! Докажите да нисте умртвили вашу савест! Реците НЕ екуменистичкој присили! Кажите НЕ унији са јеретицима! У супротном, бићете криви у крви светих мученика, проливеној за праву веру. Бићете криви у крви исповедника трансилванијских који умреше за Православље, бићете криви у крви предака наших који беху истински прославитељи Бога и на вас пада анатема светих Отаца. Нека се то не деси!