NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » DVE LAŽI O CRKVI KAO OSNOVA FILETISTIČKIH RASKOLA

DVE LAŽI O CRKVI KAO OSNOVA FILETISTIČKIH RASKOLA

ĐAKON GEORGIJE MAKSIMOV
DVE LAŽI O CRKVI KAO OSNOVA FILETISTIČKIH RASKOLA
 
Postoje različiti raskoli. Među raskolima koji naročito razdiru Crkvu poslednjih decenija mogu se izdvojiti raskoli „revniteljske“ i raskoli „filetističke“ vrste. Kod njih postoji različit odnos prema kanonskoj Crkvi i različiti sistemi samoopravdanja. Naprimer, „ziloti“ smatraju samo sebe Crkvom, dok kanonsku Crkvu ne smatraju za Crkvu, zbog čega izmišljaju različite „jeresi“ kojima su one, tobož, zaražene. A kod filetista, koji jedino žele da se domognu priznavanja, nezakonito, na osnovu nacionalnog obeležja, proglašene „autokefalije“ je obrnuto – oni potpuno priznaju kanonsku Vaseljensku Crkvu i trude se da se u očima svojih parohijana predstave kao njen organski deo, koji ima samo privremenu neodređenost u administrativnim odnosima.
U ovom članku bih želeo da govorim o raskolima filetističkog tipa. Poznati su na primeru sledbenika „Kijevske patrijaršije“, „Makedonske Pravoslavne Crkve“ i „Crnogorske Pravoslavne Crkve“, sa kojima sam razgovarao poslednjih godina.
Za početak treba podsetiti na niz aksioma bez kojih je besmislen razgovor o Crkvi.
Postoji Bog, Koji je dao život svakom od nas. Postoji smisao našeg života – napraviti izbor – da li smo sa Bogom ili sa grehom, sa istinom ili sa laži. Bog nam je dao mogućnost da poznamo Istinu, otkrio je istinu u Svojoj reči – Svetom Pismu. Od onih i za one koji su izabrali Boga i istinu, On je stvorio „rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti“ (1 Pet. 2:9) – Svoju Crkvu. Čovek koji iskreno stremi da se sjedini sa Hristom ne može pritom biti u izolaciji, podelama i neprijateljstvu sa drugima koji žude za tim istim jedinstvom sa Hristom. Još je apostol Jovan izobličavao to: „Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1 Jn. 4:20).
Đavo je posredstvom greha i mržnje u svetu doneo podelu između Boga i čoveka i samih ljudi međusobno. A Hristos je, posredstvom ljubavi, svetosti i žrtve doneo isceljenje u naš podvojeni i otuđeni svet – doneo jedinstvo Svojom Crkvom u kojoj Njegovi učenici postaju jedno sa Bogom i jedni sa drugima. I kako je govorio ava Dorotej, što ljudi postaju bliži Bogu, to bliži postaju i jedni drugima. Toliko je važno jedinstvo vernih da je Hristos u Getsimanskom vrtu molio Oca upravo za to: “ molim i za one povjeruju u mene… da svi jedno budu“ (Jn. 17:20-21).
Zato su učenici Hristovi i bili najosetljiviji prema pokušajima da se naruši ovo jedinstvo. „Molim vas pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore … i klonite ih se“ (Rim. 16:17), govori apostol Pavle. Donošenje razdora u Crkvu događa se ili kroz jeresi kada je razdor izazvan zbog izopačavanja vere ili kroz raskol – kada se razdor događa iz bilo kod drugog razloga. I u jednom i u drugom slučaju Crkva ostaje, kao što je i bila, jedna. Međutim, od Hristovog jedinstva otpadaju oni koji slede ljude koji prave razdor.
Događa se ono o čemu je govorio blaženi Avgustin: „verujemo u svetu, sabornu Crkvu. Međutim, jeretici i raskolnici takođe nazivaju svoje zajednice crkvama. Međutim, jeretici, lažno misleći o Bogu, izopačavaju samu veru, a raskolnici bezakonim razdorima odstupaju od bratske ljubavi, iako veruju u isto što i mi. Zato ni jeretici ni raskolnici ne pripadaju vaseljenskoj Crkvi koja ljubi Boga“.
Kada verujući čovek vidi otpadanje od Crkve isto je kao da vidi davljenika koji se uhvatio za granu koju su mu dobacili i počeo da se izvlači, a zatim se ponovo pao u vodu i potonuo. Veoma mučno i strašno! Jer govorimo upravo o životu i smrti, spasenju i propasti mnoštva ljudi, kako svedoči učenik apostola, sveti Ignjatije Bogonosac: „Ne obmanjujte se braćo moja! Ko prati one koji unose razdor, neće naslediti Carstva Božijeg“. Nemoguće je odnositi se spokojno prema ovim rečima.
Jedina Pravoslavna Crkva, zasnovana Hristom, sastoji se iz Pomesnih Crkava koje se međusobno priznaju, mole zajedno, i najvažnije – učestvuju u jednoj svetoj Tajni Evharistiji, kroz koju svi zajedno i postaju jedno Telo Hristovo.
„Ukrajinska Pravoslavna Crkva Kijevske patrijaršije“, „Makedonska Pravoslavna Crkva“, „Crnogorska Pravoslavna Crkva“ sebe smatraju autokefalnim crkvama, ali ni jedna od Pomesnih Crkava ih ne priznaje. A to nije samo puka formalnost, već sama suština. Jer postoje, na primer, pravi predsednici koje svi smatraju za predsednike, a postoje i ljudi koji sebe nazivaju predsednicima, kraljevima, imperatorima, ali ih niko drugi ne smatra za to. Razlika između prvih i drugih je velika. Prvi sede u predsedničkom kabinetu i upravljaju zemljom, a drugi leže na bolesničkoj postelji u psihijatrijskoj bolnici jer njihova predstava o sebi ne odgovara realnosti.
Gledajući zvanične sajtove nekih filetističkih raskola može se pomisliti da ne postoje problemi. Svaki znak pažnje, svaki susret, svaka kurtoazna poseta, svaki poklon od strane sveštenstva drugih Pomesnih Crkava predstavlja se kao priznavanje i podrška tog raskola, bez obzira na to što se isti susreti, posete, pokloni čine u odnosu i na rimokatolike, muslimane i uopšte na svetovne ljude. Međutim, gde je ono što čini suštinu crkvenog opštenja i jedinstva? Gde je sasluživanje, gde je zajedničko Pričešće, gde je međusobno pominjanje?
U živom kontaktu sam primetio da se mnogi sveštenici-raskolnici boje da putuju u druge pravoslavne zemlje jer znaju da im tamo neće dozvoliti da činodejstvuju zajedno sa lokalnim sveštenstvom, ni da se pričešćuju iz iste Čaše – i da će morati ili da obmanjuju, predstavljajući se lažno kao članovi kanonske Crkve ili da osete svu težinu svoje odlučenosti od Hristove Crkve. Takva je tragična realnost koja se ne može ignorisati. Ili je čovek u Crkvi – i tada se sa njim može zajedno služiti, pričešćivati, ili je čovek van Crkve i tada je nemoguće ni zajednički služiti, ni pričestiti se sa njim. Najveća tragedija je u tome što je zbog bezumlja i bezakonja vođa raskola od Crkve – Koja je Carstvo Božije na zemlji – otrgnuto mnoštvo ljudi .
U osnovi svih filetističkih raskola, ako se ispita, mogu se pronaći dve velike laži o Crkvi. Prva koja je rodila raskol i hrani ga, i druga – koja ne daje ljudima da progledaju i da se oslobode raskola.
Prva laž je da je Crkva sluškinja državnih i narodnih interesa. Da je njena najviša i naplemenitija namena – ujediniti narod, obezbediti ideološku bazu državi, učiti pokornosti vlastima, biti društveno angažovan, itd.
Kod verujućeg pravoslavnog čoveka takve ideje izazivaju, u najmanjoj meri, smešak. Da, Crkva je puno toga učinila i čini za mnoge narode i države, ali ona uopšte ne postoji radi njih.
Glavno predodređenje Crkve je sjedinjavanje čoveka sa Bogom, stvaranje hristopodobnih, bogopodobnih svetitelja od ljudi. Kao što je rekao jedan od svetogorskih staraca – Crkva je fabrika za proizvodnju Svetitelja. Tim se ona bavi svuda gde se pojavi i od kada postoji. Narodi dolaze i odlaze, države se stvaraju i ruše, a Crkva ostaje i vrši svoju spasilačku misiju u svetu koji je razjeden grehom.
Za neverujuće su ove reči prazna demagogija, ali za verne je to realnost pred kojom svi pokušaji da se Crkva Hristova predstavi kao sluškinja nekog naroda ili države izgledaju kao potpuna besmislica.
Crkva ne služi ni Rusiji, ni Ukrajini, ni Makedoniji, ni Srbiji, ni Grčkoj, ni Crnoj Gori. Crkva služi samo Hristu. I svaki pokušaj da se njome koristi u drugom cilju, susretao se, susreće se i susretaće se sa otporom – učtivim, pasivnim ali ipak otporom od strane Crkve. Da, ne samo u Ukrajini, Makedoniji i Crnoj Gori, već i u Rusiji, Srbiji i Grčkoj postojali su i postoje ljudi koji doživljavaju Crkvu samo kao sredstvo za poboljšanje zemaljskog postojanja konkretnog naroda. To je njihova krivica i nesreća. Međutim, nigde nisu mogli da zauzmu vlast i nanesu toliko štete crkvenom narodu koliko u Ukrajini, Makedoniji i Crnoj Gori, kada su radi lažno shvaćenih nacionalnih interesa napravili raskol i samim tim naneli štetu ne samo Crkvi već i tim narodima.
Da, Crkva postoji ne radi naroda, ali ima blagotvoran uticaj na narod, osvećujući ga kroz Pričešće blagodaću Duha Svetoga, Koji živi u njoj. Tako svetiljka sa dobrim baterijama svetli i rasteruje tamu. Raskolnička crkva je svetiljka bez baterija, koja ima oblik svetiljke od koje međutim nema koristi – jer Duha Svetoga nema u njoj.
Druga laž o Crkvi je da raskol nije nešto ozbiljno i duhovno pogubno, da je to sitnica – neprijatna, mučna, ali ipak samo sitnica.
Nešto slično se može videti i u svetu. Tako se iznenadna teška bolest prijatelja ili rođaka doživljava kao tragedija. Međutim, ako čovek radi u hitnoj pomoći gde svaki dan vidi teško bolesne, teška oboljenja za njega postaju nešto uobičajeno i ne pogađaju ga. Kada se u običnom životu dogodi ubistvo, ljudi koji su bili svedoci dospevaju u stanje šoka. Međutim u ratu, gde se ubistva događaju svaki dan, vojnici se navikavaju na to i smrt mnoštva drugih ljudi, ne samo neprijatelja, već i svojih, postaje nešto uobičajeno.
Taj isti sindrom postoji i u Ukrajini i u Makedoniji. Kada je mnoštvo ljudi oko tebe u raskolu, raskol se ne doživljava kao tragedija. I ne doživljava se kao smrtni greh što on, po mišljenju Svetih Otaca, predstavlja. On nekih raskolničkih sveštenika sam direktno slušao sledeću misao: pa, eto, jeres je nešto ozbiljno, a raskol je, tako, sitna neugodnost.
Međutim, šta je jeres? Uvođenje novotarija u veru. Kako je to jasno izrazio apostol Pavle: „ako vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude“ (Gal. 1:9). I, kako su rekli oci Sedmog Vaseljenskog Sabora: „mi sledimo drevni zakon saborne Crkve. Mi čuvamo odluke Otaca. One koji bilo šta dodaju učenju vaseljenske Crkve ili oduzimaju od njega, predajemo anatemi.“
Ideja da je raskol nešto što je od malog značaja i što se može trpeti u poređenju sa jeresima – i jeste novotarija, koje protivreči drevnim odlukama Svetih Otaca! Sveti Jovan Zlatoust govori: „stvarati razdore u Crkvi nije manje zlo od upadanja u jeres“. A prepodobni Nikodim Svetogorac je govorio čak da je „raskol gori od jeresi“. Gore smo već naveli reči blaženog Avgustina da ni jeretici ni raskolnici ne pripadaju Hristovoj Crkvi – tako da ni u odnosu prema Crkvi ni po delovanju na dušu zabludelog, raskol se ni po čemu ne razlikuje od jeresi. On se razlikuje samo u uzrocima. Izgoreti ili udaviti se – da, razlika postoji. Ali rezultat je isti. Znanje o uzrocima smrti je važno za žive da bi znali čega da se klone – međutim za umrle nema posebne razlike. U zemlju sahranjuju i jedne i druge. Isto je u odnosu na jeres i raskol, kako svedoči sveštenomučenik Ilarion (Trojicki): „otpadanje od Crkve ili u raskol, ili u jeres, ili u sekte – jeste potpuna propast i duhovna smrt. Za nas nema hrišćanstva van Crkve. Ako je Hristos sazdao Crkvu i Crkva je Telo Njegovo – odvojiti se od Njegovog Tela znači umreti.“
Gospod je rekao: „sazidaću Crkvu Svoju“ (Mt. 16:18). Nije rekao: „sazidaću crkve Svoje“. Crkva je jedna. Ispovedajući tu istinu, svaki pravoslavni hrišćanin u Simvolu Vere izgovara: „verujem u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“. Ali čime je upravo Crkva Hristova jedna? Jedinstvom Evharistije. Pričešćujući se jednim Telom i Krvlju Hristovom, hrišćani se mistički sjedinjuju sa Hristom i jedni sa drugima, postaju deo jedinstvenog Tela Hristovog, „koje je Crkva“ (Kol. 1:24). „Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu“ (Rim. 12:5).
Upravo se tim opštenjem u Evharistiji određuje da li neko pripada Crkvi ili ne. A ako postoje dve zajednice od kojih svaka sebe naziva Crkvom Hristovom, to onda znači da samo jedna od njih može biti istinska Crkva. Ne može biti na oba mesta istinskog Pričešća. Samo se u istinskoj Crkvi vernima daje Telo i Krv Hristova. U lažnoj crkvi hleb i vino ostaju hleb i vino. Sve koji ne žele da priznaju to, izobličavaju reči apostola: „Zar se Hristos razdijeli?“ (1 Kor.1:13).
Raskolnici-filetisti žele da misle: „mi smo jedna Crkva sa svim Pomesnim Crkvama“. Ali u čemu je to jedinstvo, ako nema jedinstva ni u molitvi, ni u zajedničkom služenju, ni u Evharistiji? Reći će „mi smo jedno u veri“. Međutim, to mogu reći apsolutno svi raskolnici koji su postojali u istoriji Pravoslavlja, jer karakteristična odlika raskola i jeste otpadanje od Crkve pri formalnom očuvanju vere. Tu istu veru su sačuvali i donatisti koji su se odvojili od Crkve u vreme svetog Kiprijana Kartagenskog. I šta on piše o njihovoj zajednici? Da to nije Crkva, da tamo nema Pričešća, nema blagodati, nema spasenja, nema Hrista.
U svim razgovorima koje sam imao sa raskolnicima, moji sagovornici su priznavali očiglednu činjenicu odvojenosti od porodice Pomesnih Crkava koje čine Vaseljensku Pravoslavnu Crkvu. Međutim, pritom su na svaki način izbegavali da izvedu najdirektniji i najočigledniji zaključak.
Kada sam razgovarao sa jednim od sveštenika koji su u raskolu, pitao sam ga direktno: „Da li smatrate da su u godini proglašenja vaše „autokefalije“ sve Pomesne Pravoslavne Crkve otpale od vas i da je sada jedino vaša zajednica jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva, koju je osnovao Spasitelj?“ Odgovorio mi je da bi bilo apsurdno smatrati to i da naravno on tako ne misli, priznajući Pomesne Crkve za Hristovu Crkvu.
Na to sam odgovorio da u tom slučaju, ako on, saglasno Simvolu vere, veruje „u jednu Crkvu“, neophodno je da prizna da se sam on sada nalazi van jedine Crkve, jer je njegova religiozna organizacija odvojena od svih Pomesnih Crkava. Ono što je podeljeno ne može biti „jedno“. Ako postoji podela, onda mi imamo posla sa , u najmanju ruku, “dvoma“.
Ako bi se makar malo sledili principi pravoslavnog učenja o Crkvi, videli bismo da su u pogledu filetističkih raskolničkih „crkava“ moguće samo tri varijante odgovora.
 
Varijanta 1: priznati da se ta crkva u godini proglašenja autokefalije otcepila od Crkve Hristove i postala lažna crkva.
Varijanta 2: priznati da se ceo ostali pravoslavni svet odvojio od te crkve i pretvorio u „raskolničko zborište“.
Varijanta 3: priznati da se Crkva Hristova podelila i da u tom slučaju treba reći: „verujem u podeljenu Crkvu“. Međutim, pošto su podele od satane, Crkva koja je podeljena, normalno, ne može biti sveta, ne može biti ni saborna. Ne može biti ni apostolska jer su apostoli imali jednu Crkvu, a ne podeljenu. Sledi da na Liturgiji treba govoriti: „verujem u podeljenu, nesvetu, nesabornu i neapostolsku Crkvu“.
 
Raskolnici-filetisti ne žele da priznaju prvu varijantu, jer bi to bilo samoizobličavanje, ne priznaju ni drugu varijantu shvatajući sav njen apsurd i faktički slede treću varijantu, iako se i ne odlučuju da o tome govore direktno i da dovedu do logičke doslednosti – jer će tada postati očigledna sva jeretičnost te varijante.
Sličan stav izražava odbacivanje dogmata o Crkvi, potpuno obaranje pravoslavne eklisiologije. Telo, rasečeno na svoje – ne živi. Verovati u „podeljenu Crkvu“ znači verovati u to da je Crkva umrla. Takva „blaga vest“ uopšte nije ono što smo primili od apostola.
To je beznačajna modernizacija protestantskog lažnog učenja o „nevidljivoj Crkvi“, koja tobož postoji istovremeno u svim zajednicama koje sebe nazivaju „Hrišćanskom Crkvom“ bez obzira na njihovu podeljenost. Ova jeretička zabluda je već saborno osuđena kao neprihvatljiva za Pravoslavnu Crkvu – naprimer, na Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 2000. godine. Nju su izobličavali mnogi svetitelji, posebno sveti Teofan Zatvornik.
Čime objasniti takav stav – kako u slučaju protestanata, tako i u slučaju raskolnika? Jer on je očigledno alogičan, nečastan, priziva da se zatvore oči na očigledne činjenice podele. Kako razuman čovek može sebe primorati da veruje u tako nešto?
Čini mi se da odgovor leži ne u oblasti razuma, već u oblasti psihologije. To je „vera“ strašljivaca, koji se boje da pošteno analiziraju, izvode zaključke, tragaju za istinom. Njima je lakše da odmahnu rukom, rekavši: „istina je i kod nas i kod vas“, ili „Crkva Hristova je i kod i kod nas“. Tako misle ljudi koji se boje odgovornosti i pokušavaju da izbegnu sve što postavlja „nezgodna pitanja“ i primorava da se napravi izbor: sa Hristom ili protiv Hrista.
Jedan sveštenik-raskolnik mi je rekao da za njega nemaju značaj pitanja crkvene podele, da je za njega najvažnije služenje Hristu i privođenje ljudi k Njemu. Takav odgovor je očigledan primer potpunog narušavanja crkvene svesti pod dejstvom prebivanja u raskolu. Bio sam prinuđen da svog sagovornika podsetim da ne postoji Hristos bez Crkve – oni su jedno kao Glava i Telo, o čemu govori apostol Pavle (vidi Kol.1:24). Da Sam Gospod govori da će istinski verujući u Njega biti jedno sa drugom i jedno sa Ocem i Sinom (Jn. 17:21). Verovati da se može prići Hristu bez veze sa Crkvom koju je sazidao jeste protestantizam, najstrašnija od svih njegovih jeresi koja odriče Crkvu kao takvu.
Rekao sam svom sagovorniku da dok on sam ne priđe Hristu kroz Crkvu koju je On osnovao, nikoga neće moći da privede Hristu. Sam će ostati tuđ Hristu i sve što, kako njemu izgleda, čini radi Hrista, Hristos ne prima, kao što nije primao žrtve nepokornog naroda Izrailjskog, o čemu je rečeno preko proroka Isaija: „ko kolje ovcu, to je kao da zakolje psa“ (Is. 66:3).
Znam za jedan manastir u Americi koji se nalazio u raskolu. Bratija u manastiru to nije znala, misleći da je njihova jurisdikcija kanonska. Međutim, jednom prilikom ozbiljno se zamislivši nad tim pitanjem, počeli su da razmišljaju i videli da to nije tako. Na zajedničkom skupu bratije bilo je odlučeno da se traže putevi prisajedinjenja kanonskoj Crkvi. Prošlo je četiri meseca dok našli najbližeg episkopa, ušli u opštenje sa njim, podneli zvaničnu molbu, i sačekali odgovor, posle čega su oci, na njihovu radost, bili primljeni u Crkvu Hristovu. Međutim, sva ta četiri meseca u njihovom manastiru se nije služila Liturgija. Takva je pravoslavna svest! Ako sveštenik shvata da je odvojen od Vaseljenske Crkve, prvi normalan zaključak iz toga će biti da Evharistije nema, da hleb ostaje hleb, vino ostaje vino. Vršiti Liturgiju u takvom stanju za savesnog čoveka je isto tako nezamislivo kao i bogohuliti.
Sveštenik koji, znajući da prebiva u odvojenosti od Vaseljenske Pravoslavne Crkve, nastavlja da vrši Evharistiju, pokazuje ne samo nepoznavanje eklisiologije, već i ravnodušnost prema istini, to jest, prema Hristu, jer je Hristos rekao: „Ja sam istina“ (Jn. 14:6).
Kada sam razgovarao sa raskolnicima mnogi od njih su se trudili da odbrane svoju raskolničku „eklisiologiju“. Oni su mi govorili da su kod nekih Pomesnih Crkava autokefalije bilo dobijene upravo tim putem na koji je stupila njihova religiozna organizacija. Samovoljno, bezakono proglašenje, prebivanje u odlučenju i na kraju, priznanje.
I to je to! To je prvi i poslednji argument raskolnika-filetista!
Zamislite da vaš brat pokušava da skoči sa krova desetospratnice i da na sve vaše molbe i nagovaranja bez smutnje odgovara da su postojali slučajevi kada su ljudi padali sa takve visine i ostajali živi. Bili su slučajevi? Bili su! Znači i njemu je moguće. To je to, završen razgovor.
Tako je i sa raskolnicima: celokupna njihova „crkvena“ istorijska nauka je usmerena na to da pronađu neke istorijske primere za svoje opravdanje, odvodeći razgovor što je moguće dalje od činjenica da je otpadanje i prebivanje u raskolu – smrtni greh koji ubija čovekovu dušu za večnost.
Može se mnogo govoriti o ljudima koji su pali sa zgrada i preživeli, možemo se setiti i Vesne Vulović koja je pala sa visine od više od deset kilometara i ostala živa – ali zar to ukida činjenicu da je pad sa ogromne visine smrtonosno opasan? Čemu prećutkivanje da ima mnogo više primera smrti ljudi koji su pali sa tolike visine? U istoriji Crkve ima mnogo primera kada su ljudi stvarali smutnje i raskole pod parolom autokefalije – i nikakvu autokefaliju nisu dobili. Dakle, daleko od toga da su svi koji su pali preživeli. Odakle potiče uverenost da će i u ovom slučaju preživeti?
Sem toga, ljude koji su u raskolu obmanjuje broj formalnih članova njihove religiozne organizacije. Eto, ne može ceo narod da pogine – znači, naša zajednica je takođe Crkva. Međutim, to nije argument razuma, već emocija. Tako je i putnik „Titanika“ mogao da misli da ne može toliko veliki brod da potone i toliko mnoštvo naroda da pogine.
U realnosti u tome i jeste tragedija da svi koji prebivaju van kanonske Crkve propadaju, čak ako sebe i zovu pravoslavnima. I posebno je tužno što ginu, imajući sve šanse da se spasu.
Posle mnogo kontakta sa raskolnicima-filetistima prinuđen sam da smatram da se osnovni uzrok tome što problem raskola do sada nije rešen nalazi u ravnodušnosti ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnima, a koji su parohijani i sveštenici raskolničkih „crkava“. Njih, kao po pravilu, ne zanima da saznaju gde je istina, nije im zanimljivo da saznaju gde je Hristos, gde je Crkva. Njima je svejedno. I to je jako tužno. Zbog toga se razgovori sa raskolnicima često pokazuju besmislenim, kao i svaki razgovor sa čovekom kome nije važna istina.
Ali ako to nije tako, onda, između ostalog i radi ljudi koji su se našli u raskolu, ali za koje je vera – ne samo porodična tradicija, izraz nacionalnog identiteta, dodatak za patriotizam ili zanimljiv hobi, već smisao i zakon života – treba stupiti u dijalog sa raskolnicima da bismo im dali povod da se zamisle nad svojim položajem u odnosu na Crkvu Hristovu i, u skladu s time, u odnosu na Hrista.
 


Sa ruskog preveo:
Stanoje Stanković

Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *