Питање:
Помаже Бог! Оче, занима ме у Јовановом откровењу: „11; 16, И двадесет и четири старјешине које сјеђаху пред Богом на пријестолима својима, падоше на лица своја и поклонише се Богу.“ Да ли је протумачено на које 24 старјешине се мисли?
Б.З.
Одговор:
Драги Б. З. У овим речима Откровења показује се пуноћа Цркве и делатност старешина оба завета у њеној мисији, или домостроју стварања Царства Божијег овде на земљи. Јасно је да се овде ради о канонској пуноћи дванаест старозаветних колена Израиљевих, као и о дванаест апостола који су раширили благовест хришћанске славе на све крајеве земље. Наравно, у апостолима је благодатна пуноћа свете Педесетнице, али њих дванаесторица по Христовом призиву представљау по једно колено или племе Израиљево – тај канонски континиуитет који је толико био важан да је о њему говорио и са женом Самарјанком. Треба да се потсетимо да је Госод Исус Христос рекао апостолима: “Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих” (Мт.19, 28; Лк. 22, 30) . Овде се св. Теофилакт пита и одговара: “Неће ли заиста да седну? Не! У вом седењу Господ је подвукао посебну указану част”…, онима “који су остали верни Христу до краја, а Јуда није остао као такав.” Дакле, ми овде не можемо буквлано да схватимо ове речи да се односе само на оргиналну дванаесторицу, него и на ап. Павла у Новом завету, као и на старозаветне оце дванаест колена Израиљевих. У дивном богословском раду професора Глубоковског, “Благовест хришћанске славе у Апокалипсису”, ова мисао се разрађује у том правцу што то царство представља пуноћу оба Завета, која се испунила у Господу Исусу Христу. Он каже: “Царство света је постало Божанско, које је примило на себе силу Божију и вечну непроменљивост. Природно је, да представници све Цркве – старозаветне и Новозаветне – сви зајено су се поклонили пред Истинитим Богом, који није никада нестајао, него непрекидно био делатан као што ће и вечно бити. Он је само привремено задржавао Своју велику силу, а сада је њу испољио и зацарио се управо у таквом моменту, када су незнабожци у својој похманиталости завршно освирепели, и било је потребно да се суди мртвима, чија је кривица неоспорива, и да се да плата слугама Божијим у лицу пророка, који су предсказивали будућност Цркве Христове, и њених освећених чланова и оних који траже то звање…”.
И по тумачењу св. Андреја Кесаријског ови старци су сва небеска пуноћа: “Свети анђели и они који су живели анђелским животом Божијим који благодаре Бога, јер је Он благоизволео ради нас да прими царство као човек, којим је од почетка владао као Бог, и послао казну неверним незнабожцима који су се острастили новим и непознатим учењима”. По Т. Јаковљеву они су “свети представници човечанства, ти небески старци су се поклонили пред Богом са благодарношћу да се Он зацарио, и ту су објашњавали разлог ове небеске славе…., која је чин небеског богослужења, по примеру земаљског: Иже херувими…”.
Дакле, то је та пуноћа Цркве оба завета која се идејно изражава у богослужењу ова “двадесет и четири старца”, који нису ништа друго до апостолска пуноћа благодати Духа Светог која је на њих изливена као представнике свих племена Израиљевих, и наравно, као и на благовестнике победе Живота у васкрслом Богочовеку; а ништа мање ни као делатне сараднике у том продуженом домостроју нашег спасења којег ми данас налазимо у Цркви. Св. Андреј Кесаријски овде назива “оне који су живели анђелским животом” људе, што је јасно да он говори о светим члановима Цркве, зато што анђели немају потребу да “живе” анђелским животом јер је то њихова реалност а не духовни изазов. У име Цркве оба завета, свети апостоли кроз ту еклизиологију апостолства представљају све свете и богослуже Богу за његово правично успостављање Царства, и правични суд онима који су својом деструктивном ђаволском силом “кварили земљу” (Откр. 11, 18) Од Господа све најбоље жели вам
оЉубо
