Duševni nemir

Pitanje:
Postoji jedan događaj, koji kada ga se setim i dalje izaziva reakcije pa čak i strah kod mene, iako se desio ne tak skoro. Išli smo na maturantsku ekskurziju, na putu u toku noći jedna devojka, u koju sam pre toga ali ne i tada bio zaljubljen, provocirala me je, ta provokacija je kratko trajala i nije bila tako strašna ali je izazvala u meni ne očekivanu reakciju. Provokacija je bila ne opravdana, bar mislim, nisam ni odgovorio na istu no tu je problem i nastao. Užasno mi je bilo krivo zašto nisam odgovorio, u prvi mah bilo mi je krivo samo zato što nisam nešto rekao u svoju odbranu, pa onda zato što moja reč nije bila poslednja, pa zašto nisam uzvratio, pa na kraju zašto nisam otvoreno uzvratio gorom merom. Razmišljao sam da priđem toj devojci i daj joj kažem nešto, palo mi je napamet i da izgladim odnos, doduše čini mi se da je to više iz razloga sujeto no iskrene želje za pomirenjem, a razmišljao sam i da priđem i uzvratim joj istom merom. Celu noć sam u autobusu razmišljao o tome, zašto nisam nešto rekao, zašto se nisam branio, pa čak i zašto nisam ja nju povredio mada mi je već prvi pomisli o ovome poslednjem bilo loše, no i dalje me je ta ideja vukla. Pao sam u neku vrstu očaja. Ujutru sam rešio da popravim odnos sa njom i da se ne svetim, već da joj priđem i raščistim stvar. Na žalost uradio sam to poprilično nespretno i dobio novu provokaciju sitniju možda ali sam posle toga sve jedno rešio da i ja isprovociram nju, da se svetim da i ja nju uvredim. To se za ceo dan i nije desilo, mada sam nešto pomalo i probao, a valjda i zato što nekako nisam ni mogao da je stvarno uvredim i da nastavim sa tim mojim planom nešto bi me na kraju blokiralo, da li strah ili onaj plemenitiji deo moga bića ne znam mada bih jako želeo da saznam. Uveče smo se pomirili, ali već sutra meni je bilo jao krivo zbog toga, krivo mi je bilo što sam se pomirio sa njom, hteo sam da je uvredim, da se sprdam sa njom da joj se osvetim zbog provokacija koje iako su za mene bile razočaravajuće, nisu nikako u stvarnosti bile tako strašne niti tako uvredljive. Trećeg dana hteo sam da joj vratim, da je nekako unizim probao sam na vrlo prost i ne spretan način i nešto mi baš i nije uspelo. Ona je neko vreme posle toga počela da provocira mene, verovatno zbog malopređašnjeg događaja, iako provokacija i nije bila nešto jaka verovatno da se osetila moja loša namera a i njena reakcija je verovatno bila posledica sada već i njenih loših osobina. Rekla mi je onda u jednom trenutku kao iz čistog mira da sam iskompleksiran, i još drugih stvari koje su me jako vređale a i ja sam tu mogao videti njen prikaz loših osobina u skoro punom svetlu. Na kraju smo nekako se pomirili, ona se izvinila i probala tada nešto da, najbolje je reći, pametuje a meni je sujeta ponovo proradila. Kasnije u toku toga dana sam bio vrlo nervozan, padale se mi razne gluposti na pamet, da li se ne zaljubljujem u nju ponovo i slične gluposti koje su me iz nekoga razloga tada plašile. Najstrašnije je stvar sada kad razmilim o svemu bila je u tome što mi je bilo krivo što sam se uopšte pomirio sa njom, razmišljao sam o tome kako sam dozvolio sebi da me, bar sam ja tako mislio šarmira i pomirim se sa njom. U stvari najgore od svega bila je, pošto sam čuo još neke njene provokacije prema drugim osobama, sama ideja da njena reč bude zadnja a ne moja, tj. ideja da ja ne mogu nju da nadgovorim. Užasavao sam se na tu pomisao. Posle dva dana čuo sam neke priče, iz odeljenja te devojke optužili su me za neke stvari koje i nisam, bar mislim, uradio a i da jesam ne bi bilo ništa strano, naravno sa mog ugla. Sumnjao sam na nju kako na krivca za te priče, pitao sam je da li je to tačno, rekla je da nije, ali nekako joj i nisam verovao (skoro sam čuo da je ona možda stvarno i proširila tu priču i to posle onog našeg razgovora u kom smo se pomirili) . Neki crv me tada nije napuštao, šta ako je ona stvarno to rekla, šta kao je ona stvarno napravila tu spletku? Mislio sam da je sve to vreme ekskurzije izgubljeno, i da moje te male inicijative za pomirenjem su bile uzaludne, da sam uzaludno izgubio tih par dana. Bio sam užasnut, zvao sam moje kući tražeći utehu, postao sam kao paranoik. Moja depresija je samo rasla, bilo je to uveče, i noću kada smo izašli u diskoteku bio sam vrlo slomljen, probao sam da nađem utehu u njoj pozvao sam je da izađemo, ona je odbila, rekao sam joj da je kao jedan moj drug za koga sam smatra da me je napustio (a možda sam to opravdano smatrao) a ona mi je na sve to rekla da bežim i odgurnula od sebe. Bio sam slomljen mada sam na zdrav nekako i normalan način preživeo tu tugu. Sutra dan je tražila pomirenje i ja sam prihvatio. Ali sve mi je bilo nekako strašno, pre toga sam imao ne baš najsrećnije dane svog života i gledao sam nekako, mada nisam o njoj imao baš najbolje mišljenje, da u njoj ću naći utehu, a evo sada kroz veći deo te ekskurzije razmišljao sam samo o tome kako joj nisam oštro odgovorio ili zašto sam u miru sa njom, a opet u ključnim trenucima ne bih je uvredio i mirio bi se sa njom. Sve me je to potreslo. Bio bih besan a onda bih se obuzdao, bio dobar sa njom, a onda bih me posle obuzeo bes što sam bio dobar. Sve sam bio slabiji. Kada smo se vratili kući posle nekog vremena primetio sam da se ona meni javlja samo kada i ja njoj, te sam prestao i ja njoj da se javljam. Probala je ubrzo pred jednim našim zajedničkim drugom da uspostavi odnos međusobni ali ja sam samo otišao. No ono što je najgore to je da od trenutka kada smo se vratili ja sam nju hteo nekako da povredim, hteo sam da moja bude zadnja, hteo sam da se uzdignem u odnosu na nju. Bilo je to teško i duhovno prazno vreme za mene, počelo je da biva tako naravno još pre svega ovog. Đavo mi nije dao mira, na kraju sam jedne večeri rešio da u sebi skupljam mržnju, i da kada je sledeći put budem video kažem svašta, da joj vratim za sve, da je ponizim, i razmišljao sam već tada otvoreno u sebi kako da je uvredim, omalovažim, povredim. Bukvalno sam se trudio da skupim mržnju i izlijem je na nju prvi put kada je budem video, ali tu se desilo nešto po mene strašno. Počeo sam od mržnje, završio na tugi i depresiji naročito zbog prve večeri na toj ekskurziji kada je sve i počeo, mrzeo sam i bio nervozan i uplašen, posle ovih razmišljana mislio sam da je kraj sveta, jer znate očekivao sam toliko od te ekskurzije, očekivao sam od te trenutne i kratkotrajne stvari da će popraviti moj život, no tada se desilo nešto loše, pomislio sam da ću poludeti, mislio sam da sam na ivici ludila, uplašio sam se, osetio srce kako mi lupa, uspaničio, sjurio se u krevet, zadremao samo da zaboravim i pobegnem od svega. Ali za sve to što se desilo osećao sam kao da nije deo mene, da ja tako na sve uopšte ne bi reagovao, kako da to nisam bio ja. Period koji je predhodio svemu tome bio je možda najnihilističkiji u mom životu. Znam da mora biti da bar običnom čoveku ovo sve deluje poprilično smešno, ali mene to ipak boli. I dalje nekako osećam da to nisam bio ja, i da uprkos gresima koje sam tada, a pre i posle počinio, za koje se vrlo kajem, to nije ništa strašno ni važno ali mene to i dalje pogađa. Najviše me proganja to što sam hteo da moja bude zadnja, da se uzvisim i da spustim tu devojku, iako ni ona nije bila nevinašce, jedno rečju nisam hteo da budem ni najmanje spušten naprotiv hteo sam da dominiram, a u stvari tada je sve bilo obrnuto. Hteo sam da na onog koji se drznuo na meni spustim isto kao i on mene, pa i još više, daleko više. I dalje ne razgovaram sa tom devojkom, a ponekad kao da me je strah da prođem ulicama gde mislim da ona može proći da me ne bi provocirala, jer plašim se da ce njena biti zadnja, i da ću onda ponovo osetiti onaj odvratan osećaj koji sam osetio pre, mada moram reći da to je moja uobržilja i da uopšte ne mora biti da ce me ona provocirati, kada sam je zadnji put video mislim da je htela da se sa mnom pomiri. Plašim se tog odvratnog osećaja koji se budio u tim trenucima kada moja nije bila zadnja i kada bih bio kao unižen ili trenutaka kada bih se setio svih ovih događaja (koji u meni još izazivaju strah kad ih se prisetim) , osećaja koji kao da govori da je kraj sveta. Ne znam kako da gledam na sve to, ne znam ni šta da kažem nekom kako da mu objasnim šta je to što meni muči, zašto kada kod se vrati umom na taj događaj osećam se loše. Znam sada da je sve to moja krivica, ali vas molim da mi pojasnite, da mi kažete šta je to što u meni boli, u čemu je problem, kako da se borim. Unapred hvala.
N.N


Odgovor:
Dragi, Iz Vašeg pisma se vidi da ste izgubili unutrašnje smirenje. Pored toga izgleda kao i da želite osvetu. Čak, sama činjenca da ne možete izvratiti istom merom Vas je bacila u još veću depresiju. Da ste prvi put oprostili iskreno, danas bi Vam bilo puno lakše, i ta druga osoba bi bila poražena Vašim smirenjem. Međutim, pošto ste želeli da vratite istom merom napravili ste samo još goru stvar. Kao hrišćanin ne treba da se svetite već treba da praštate. Sama želja da uzvratite istom merom može da bude izvor nemira koji Vi imate. Meni je jasno da se danas u „savremenom svetu“ trpljenje tumači kao slabost, a ne kao vrlina, međutim Vama bi to i te kako pomoglo. Problem koji Vi imate dolazi iz Vašeg shvatanja života i sveta oko Vas. Ukoliko želite da živite hrišćanski i težite ka Carstvu Nebeskom treba da se ugledate na Hrista i da pokušate živeti po Božijem Zakonu. Nas hrišćane ne treba puno da zanima šta će ljudi oko nas misliti o nama. Oni koji čitav život provedu brinući se šta će prijatelji i susedi misliti o njima, ne čine svojoj dušu dobro. Od sveg srca Vam preporučujem da čitate Sveto Pismo. Smirenje i trepljenje Gospoda Isusa Hrista jeste velika inspiracija za svakog hrišćanina. Svaki put kada bez razloga stradate, setite se Boga koji se zarad našeg spasenja rodio kao Čovek, i koji sa Krsta prašta onim koji ga razapinju. Sa druge strane morate shvatiti da Vi živite u svetu koji ni milosti, ni smirenja, a sve manje ima volje da prašta. Ugledajte se na Hrista i na Njegove svetitelje kao primere stradanja, ali istovremeno i smirenja. Žitija Svetih su prepuna primera običnih hrišćanina koji su svoje spasenje zadobili upravo smirenjem. Verujem da će Vam to pomoći da zadobijete svoj duševni mir.
Puno pozdrava, o.Saša

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *