ДУШЕ ХРИСТОВЕ
ОН И ДАЉЕ ЖИВИ
Гроб блаженог старца Јакова налази се са јужне стране манастирске цркве, што значи да је смештен између храма у којем је безброј пута служио Литургију и био удостојен многих божански знамења, и његове келије у којој се подвизавао преко људских граница.
“Неуки” и напаћени Јаков отпочинуо је у наручју Бога Оца, али није напустио људе, као што ни људи нису напустили њега. Он надзире манастир и подржава братство. Он заједно с њима служи Литургију. Посредством својих јављања, он их крепи и руководи у сваком проблему који искрсне. Посредством једног виђења предао је игумански крст оцу Кирилу и тако одредио свог наследника, па је чак указао и на свог следећег наследника. Све што се у манастиру одвија, одвија се под његовим руковођењем.
Иако поклоници никад нису престајали да хрле у манастир, они то још више чине сада, кад се блажени старац упокојио. Сви су разумели какве је благодатне дарове он поседовао и сви су били уверени у његову одважност пред Богом и Његовим светитељима. Штавише, на основу личног искуства или на основу сведочења других, свако зна да старац, и након свог упокојења, поседује ту исту одважност. Он сада твори више чуда него кад је био на земљи. Његова јављања не могу се ни избројати. Многи га призивају и старац жури да им помогне. Многи болесници су се исцелили, многи су добили помоћ за своје духовне или материјалне проблеме, свакоме је понудио утеху.
Пресудан критеријум за светост јесу божанствена знамења која преподобни творе и након свог упокојења. Да бисмо на овом месту избегли свако погрешно тумачење, навешћемо само два таква знамења, препуштајући Цркви да током времена, смирено и мудро, потврди какав је дар Бог подарио или ће тек подарити блаженом старцу Јакову.
У ноћи 4. априла 1992. свештеник који служи у светилишту преподобног Јована Руског, у једном виђењу угледао је старца. Старац је тражио да му се донесе кивот преподобног Јована, како би могао да му се поклони. Кад су му донели кивот, он му се поклонио с радошћу и изговарајући молитвене речи које су сва срца испуниле ликовањем. Старац је на крају заблагодарио и рекао: “Вратите преподобног!” У том тренутку су свештеник и остали очевици кренули да целивају кивот пре него што буде враћен на своје место. Међутим, на своје огромно запрепашћење видели су да у њему лежи старац Јаков а не преподобни Јован! Тог истог јутра писац ове књиге отишао је у старчево село да би прикупио што више података о њему.
Игуман једног светогорског манастира, који се питао да ли је старац постао светитељ, сањао је како се клања пред миомирисним моштима које су припадале оцу Јакову!
