ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
НОВЕ ПОДВИЖНИЧКЕ БОРБЕ
 
Почетком 1953, кад се снег отопио, изашао је да види испосницу преподобног Давида. Кад је дошао до ње, осетио је неизрециву радост. Дубоко у срцу, Јаков је желео да подражава преподобног Давида или да то учини бар у оној мери у којој му је то било могуће.
“Светитељ је толико година живео сам у овој пећини, где се дружио са дивљим зверима, а ја нисам отишао чак ни да је посетим”, помишљао је у себи отац Јаков. “При том очекујем да се у манастиру умирим од искушења! И очекујем да узнапредујем у послушању и смирењу..!”
Почев од првих месеци 1953. увећао је своју подвижничку борбу. Уколико је посредством подвига слабила телесна воља, утолико је лакше напредовао у послушању и смирењу. Увидео је да, уколико више задобија ове врлине, утолико његово срце бива отвореније за Бога. Отац Јаков никад није читао ништа од дубоких и трезвеноумних дела црквених Отаца. Није познавао чак ни Добротољубље. Међутим, обраћао је велику пажњу на оно што је записано у литургијским књигама. Како су године пролазиле, он их је све више разумевао а да при том није изучавао старогрчки. Напајао се молебним канонима и Триодом. А највише је волео Пентикостар (Цветни триод). Радост и васкрсни тријумф његових химни продирали су дубоко у срце оца Јакова. Било је тренутака кад се осећао као да лети: његово срце било је преплављено тако великом радошћу да се осећао веома лаганим и спремним за високо уздизање. Све до саме смрти често би говорио:
“Оче, осећам да је моје срце као башта и веома сам срећан… Видите ли, оче, колико сте срећни и радосни сад кад сте се исповедили? Ја се увек тако осећам!”
Долазак Великог поста затекао га је на многим манастирским послушањима и задацима. Нико осим њега није радио, нико осим њега ни о чему није бринуо. Он је морао да се нађе на сваком месту. Морао је да се побрине за башту, за животиње, за резервоар, за чишћење, за дрва – за све. Осим тога, редовно је служио сва богослужења. Следио га је једино добри Јефтимије. И то није било све: будући да је игуман био одсутан, позивали су га кад год би дошао неки посетилац. Међутим, сав тај посао ни најмање га није спречио у његовом подвижништву.
Строго је постио током три дана, што је значило да уопште није узимао храну, па чак ни воду. Након тога прешао би на суву храну. Натапао је сочиво и боб и уз то узимао мало хлеба и воде. То је била његова храна.
Током ноћи водио је другачију битку, упражњавао је другу врсту подвига. Након повечерја, радио је још неколико сати а затим одлазио у своју келију. Она је била велико поприште и арена смрти. Овде се сатана борио са човеком Божијим. Једино оружје младог избеглице било је његово смирење. Јаков се борио са сатаном и победио, јер је силно љубио Бога!
У његовој келији налазио се дрвени кревет прекривен ћилимом. Међутим, он није спавао на њему. Прочитао је да је неки од подвижника спавао на поду и он га је подражавао.
Увече се могло видети да у његовој келији гори свећа. Он ју је постављао испред себе, на средину келије, а затим узимао епитрахиљ, наклонио се и почео да чита. Обично је читао молебне каноне, посебно канон Пресветој Богородици, преподобном Давиду и светом чији се помен славио тога дана, као и остале каноне које је могао да прочита. Након канона читао је Псалтир. Читао је током целе ноћи, и то сваке ноћи. Поред тога, даноноћно је правио метаније. Сваки пут би начинио више од хиљаду метанија, а дешавало се да их буде више и од три хиљаде, што је зависило од дана, времена и искушења.
Током ноћи и уз светлост свеће, искусио је најчудесније и најслађе опите које човек може да доживи. Демони су га жестоко нападали. Свим силама су настојали да његов ум и срце удаље од Господа. Понекад су и успевали у томе. Долазили су у његову келију и узнемиравали га крицима, буком и разјареним ликовима. Смирени Јаков би испред себе стављао дрвени крст и, уз помоћ Божију, демони би нестајали. Борац је добијао своју награду. Било је ноћи кад је бдео и преклињао Бога да га ослободи рђавих помисли и да га испуни Својом љубављу. Дешавало се да тада у себи осети освежавајући и најслађи поветарац који га је успокојавао и доносио неописив мир. Био би потпуно погружен у ону сладост коју само Бог може да пружи и која је предукус блаженства Царства Небеског.
Кад је ово доживео, имао је тридесет три године, односно онолико година колико их је имао и наш Господ. Блажени старац је веома мало говорио о овим опитима и само је ретким појединцима откривао понешто о њима.

Comments are closed.