ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ВИЂЕЊА “НЕБЕСА”
 
У “Животу после живота” др Муди напомиње да људи које је он испитивао нису, по свему судећи, доживели ништа налик на “митолошку представу загробног живота”, и да чак изражавају неверицу према уобичајеном виђењу раја и пакла, као и читавом “моделу награде-казне у будућем животу” (стр. 70).
У “Размишљањима о “Животу после живота”, међутим, он истиче да су се у његовим последњим испитивањима појавила многобројна посмртна искуства “других сфера постојања, која би се могла назвати “рајским” (стр. 15). Један човек нашао се у “сеоском пределу с потоцима, травом и дрвећем, брдима” (стр. 16); једна жена била је на исто тако “прекрасном месту”, а “у даљини… видела сам град. Тамо су стајале зграде, засебне куће. Оне су биле светле и блиставе. Људи су тамо били срећни. Било је бистре, светлуцаве воде, фонтана… град светлости – мислим да би га тако могла назвати” (стр. 17).
У ствари, како се може видети из низа нових књига, ово искуство представља нешто сасвим уобичајено. Већ споменути протестантски аутори верују да је ово искуство – у крајњој мери тамо где је сценографија типично библијска – хришћанско, и да га зато треба разликовати од мноштва других “посмртних” искустава која су, по њиховом уверењу, демонске обмане. “Људи који не верују, очигледно, доживљавају лажно искуство ове врсте, каква се у Библији приписују управо дејству Сатане, док верници доживљавају доктринарно исправне доживљаје, који могу да произиђу директно из Писма” (Левит и Велдон, “Има ли живота после смрти?”, стр. 16). Да ли је ово заиста истина, или су искуства верника и неверника у ствари много ближа него што се то ауторима чини?
Искуство које ови писци цитирају као аутентично “хришћанско” јесте доживљај Бети Малц, објављено у књизи која описује њено 28-мо минутно “вантелесно” искуство током “клиничке смрти”. Пошто је умрла, одмах се нашла “на дивном зеленом брегу уз који се пела… Корачала сам по трави, најјаркије зелене боје коју сам икад видела”. Пратила ју је још једна прилика “висока, мушка прилика у широкој одећи. Упитала сам се да ли је то Анђео… Док смо заједно ишли, нисам видела сунце, а светлост је била свуда унаоколо. С леве стране, разнобојно цвеће у цвату, дрвеће, грмље… Дошли смо до величанственог сребрног здања. Изгледало је као дворац, али без кула. Док смо се приближавали, чула сам гласове. Били су мелодични, хармонични, сливали се у хор, и ја сам чула реч “Исус”… Анђео је коракнуо напред и дланом одгурнуо врата која дотад нисам приметила. Врата су била висока око четири метра, од једног комада бисера”. Када су се врата отворила, “унутра сам угледала улицу боје злата прекривену простирком од стакла или воде. Жута боја која се овде појавила била је заслепљујућа. Не може се описати. Никога нисам видела, али сам осећала нечије присуство. Одједном сам схватила да је то Исус”.
Пошто је позвана да прође кроз врата, сетила се свога оца који се молио за њу, врата су се затворила и она се вратила натраг низ брег, спазивши сунце које је излазило над стеном посутом брилијантима – што се ускоро претворило у излазак сунца над градом Тер Хот, у коме се у болници вратила у своје тело. У болници су њену причу доживели као “чудо”. (Бети Малц, “Мој трен вечности”, …)
Разликује ли се заиста квалитативно ово искуство од већине оних које описује др Муди? Је ли ово заиста хришћанско виђење Раја? (Госпођа Малц је протестантске вероисповести, и њена вера се учврстила после овог догађаја). Православни хришћански читалац, разуме се, није у то убеђен онако као поменути протестантски аутори. Сасвим независно од онога што знамо о томе како душа одлази на Небеса кроз шта треба да прође да би тамо доспела (о чему ћемо говорити касније) – ово искуство не чини нам се много другачијим од оних искустава о којима се данас пише, а која су доживели људи који нису религиозни.
Осим “хришћанских” украса којима је она природно као протестантска верница, обојила свој доживљај (анђео, химне, присуство Исуса), постоји неколико елемената који су заједнички са искуствима “неверујућих”: осећај угодности и мира (које она описује као јак контраст у односу на месеце које је провела болујући, у мукама), “светлосно биће” (које и остали такође поистовећују са “Исусом”), приступ некој врсти другачије стварности која лежи с оне стране неке “границе”. И, помало је необично што је видела овоземаљско сунце како излази изнад дијамантских зидина, уколико је ово заиста био рај… Како да тумачимо ово искуство?
У некима од нових књига постоје бројна искуства слична овоме чије ће нам детаљно испитивање помоћи да јасније схватимо шта је у питању.
Једна од ових књига представља компилацију “хришћанских” (углавном протестантских) искустава умирања и “посмртних” искустава (Џон Мајерс, “Гласови са руба вечности”, Њујорк 1973). У једном искуству које се спомиње у овој књизи, “умрла” жена напустила је своје тело и дошла на место обасјано јарком светлошћу, која је допирала кроз “прозор Раја”.
“Оно што сам тамо видела учинило је да ми све земаљске радости изгледају бледе и безначајне. Желела сам да се придружим веселој групи деце која су певала и забављала се у воћњаку јабука… На дрвећу су истовремено били и мирисни цветови и зрели црвени плодови. Док сам тамо седела упијајући сву ту лепоту, постепено сам постајала свесна Присутности, присутности радости, склада и саосећања. Моје срце жудело је да постане део ове лепоте”. Када се вратила у тело пошто је петнаест минута била “мртва”, “читавог тог дана, као и следећег, други свет ми се чинио стварнијим него онај у који сам се вратила” (стр. 228-231, прештампано из “Гајдпост магазина” 1963). Овај доживљај изазвао је привидну “духовну” радост која се може упоредити са оним што је осетила гђа Малц, а такође и унео у живот ове жене једну нову религиозну димензију, мада је виђени “рај” изгледао сасвим друкчије.
Упечатљиво “посмртно” искуство имао је лекар из Вирџиније, Џорџ Ричи. Кратка белешка о овоме објављена је у “Гајдпост магазину” 1963, а опширнија верзија у књизи “Повратак из сутрашњице”. У овој исповести, после дуге раздвојености од тела, које је проглашено мртвим, млади Џорџ Ричи вратио се у малу просторију у којој је његово тело лежало, и тек је након тога схватио да је “мртав”. При том се соба испунила светлошћу, коју је он осећао као присуство Христа, “присуство толико утешно, толико радосно и свеиспуњавајуће, да сам желео да се заувек изгубим у том чудесном осећају”. После “враћања филма” свог живота, као одговор на питање “Како си искористио време које си провео на земљи?” имао је три визије.
Прве две, како се чинило, представљале су “сасвим другачији свет који заузимао исти простор” као и ова земља, и имао много земаљских детаља (улице и села, универзитети, библиотеке, лабораторије). “Последњи доживљај био је само тренутачан. Сада као да више нисмо били на земљи, већ невероватно далеко, ван икаквог контакта са њом. И тамо, још увек на великој удаљености, видео сам град, али град – ако се тако нешто може замислити – саграђен од светлости… где зидови, куће, улице, као да су зрачили светлошћу, а у њиховом подножју кретала су се исто тако заслепљујуће бљештава бића, као и оно које је стајало крај мене. Све је то било само магновење, јер већ у следећем тренутку зидови собице затворили су се нада мном, заслепљујућа светлост је утихла, а мене је опхрвао чудан сан”.
Ричи до тада није читао ништа о животу после смрти, а после овог догађаја постао је веома активан члан протестантске цркве (Гласови са руба вечности, стр. 56-61).
Ово потресно искуство догодило се 1943. године и, како се може видети, случајеви “васкрсавања” нису карактеристични само за неколико последњих година. Протестантски пастор Норман Винсент Пил бележи нека слична искуства, и даје свој коментар: “Халуцинације, снови, визије – ја не мислим тако. Провео сам толико година разговарајући са људима који су дошли до ивице “нечега” и бацили поглед с оне стране, и сви они су једнодушно говорили о лепоти, светлости и миру, да бих о томе имао икакве сумње”. (Норман Винсент Пил, “Моћ позитивног мишљења”, Њујорк, 1953, стр. 256).
У “Гласовима с руба вечности” могу се наћи многобројни примери из деветнаестовековних збирки самртничких визија и предсмртних доживљаја из деветнаестог века. И мада ни један од тих примера није толико детаљан као неки од савремених случајева, она нуде многобројне доказе да визије оностраних појава код умирућих нису биле нимало ретке. У овим случајевима они који су себе сматрали хришћанима, припремљеним за смрт, имали су осећај мира, радости, светла, видели Анђеле и Рај, а неверујући (у много религиознијој Америци XIX века) обично виде демоне и пакао.
Утврдивши чињеницу да ови случајеви постоје, морамо сада поставити питање, каква је њихова природа? Да ли је заиста виђење Небеса толико често међу онима који су, мада умиру као хришћани (онолико колико им је то могуће), ипак изван Христове Цркве, Православне Цркве?
У нашем процењивању вредности ових искустава, поново ћемо се вратити проблему “сусрета са другима”.
Испитајмо сада искуства нехришћана, да бисмо видели да ли се она заиста битно разликују од искустава оних који себе сматрају хришћанима. Ако нехришћани такође често виде “Небеса”, у предсмртним тренуцима и после смрти, онда ћемо ово искуство морати да тумачимо као нешто природно, што се може десити било коме, а не као нешто што је специфично само за хришћане. Књига Осиса и Хералдсона нуди многобројна сведочанства о овом питању.
Ови истраживачи извештавају о неких 75 случајева “виђења другог света” од стране пацијената на самрти. Неки од њих описују невероватно лепе лугове и баште; неки виде капију која се отвара према дивном пејсажу или граду; многи чују музику са другог света. Често су ту помешани и веома земаљски призори, као у случају Американке која се у предиван врт упутила у таксију, Индијке која је у свој “Рај” ујахала на крави (У часу смрти, стр. 163), или Њујорчанина који се обрео на јарко зеленој пољани, душе испуњене “љубављу и срећом”, а у даљини је видео здања Менхетна и забавни парк (Дејвид Уилер, “Путовање на другу страну”, стр. 100-105).
Важно је приметити да истраживања Осиса и Хералдсона показују да Индуси виде “Небеса” исто толико често као и хришћани, но ако ови други виде “Исуса” и “анђеле”, први виде хинду храмове и богове (стр. 177).
Још је важније то да дубина религиозности пацијента, очигледно, нема никаквог утицаја на његову способност да има оностране визије: “дубоко религиозни људи не виђају рајске двери и вртове ништа чешће него они који су мање религиозни, или су сасвим нерелигиозни”. И заиста, један члан индијске комунистичке партије, атеист и материјалист, док је умирао пренесен је “на предивно место, не на овој земљи… Чуо је музику и песму из даљине. Кад је схватио да је жив, било му је жао што је морао да напусти ово дивно место” (стр. 179).
Један човек покушао је да изврши самоубиство и, док је умирао, говорио је: “Ја сам на Небесима. Има тако много кућа око мене, толико улица с дрвећем на коме расту слатки плодови и малим птичицама које певају” (стр. 178). Већина оних који су овако нешто доживели осећају при том велику радост, мир, сигурност, и спремност да прихвате смрт, једва да неки од њих желе да се врате у живот (стр. 182).
Према томе, јасно је да морамо бити веома обазриви када се ради о тумачењу “визија Небеса”, које имају самртници и они који су “умрли”. Као и раније, када смо расправљали о “сусрету са другама” у другом поглављу, тако и сада морамо прецизно истаћи разлику између истинских, благодатних виђења оног света, и оних мање-више природних искустава, која, мада одскачу из уобичајених оквира људских доживљаја, ипак нису ни најмање духовна, и не говоре нам ништа о природи ни Небеса, ни ада какви они заиста јесу и каквим их види изворно хришћанско учење.
Најважнији део нашег истраживања “посмртних” искустава и умирања, тек је пред нама, а то је процена и просуђивање ових искустава мерилима изворног хришћанског учења о загробном животу и објашњење њиховог смисла и значења за наше време.
Већ овде можемо дати уводну оцену доживљаја “Небеса” о коме данас тако често извештавају – већина њих, вероватно и сва, немају ничег заједничког са хришћанским виђењем Небеса. Ова виђења нису духовна, већ земаљска. Она су толико кратка, тако лако достигнута, толико свакодневна и земаљска у погледу визуалних представа које се у њима појављују, да не може бити никаквог озбиљнијег поређења међу њима и истинским хришћанским виђењима Небеса у прошлости (од којих ћемо неке споменути касније).
Чак и “најдуховнији” тренутак неких од њих – осећај “присутности” Христа – још једном нас, више него у било шта друго, уверава у чињеницу духовне незрелости оних који ова искуства доживљавају. Уместо да изазивају дубоко страхопоштовање, страх Божији, и покајање, какве је код хришћанских Светитеља будио осећај истинске присутности Божије (као што је то био случај са апостолом Павлом на путу за Дамаск (Дела 9: 3-9), данашња искуства производе осећаје који највише подсећају на “угодност” и “мир” савремених пентакосталских и спиритистичких покрета.
Не треба, међутим, пренебрегавати чињеницу да су ово заиста необична искуства и да се многа од њих не могу свести на просте халуцинације. Изгледа да се појављују ван уобичајених граница земаљског живота у области која као да је негде између живота и смрти.
Где се налази ова област? Ово је питање на које се сада враћамо. Да бисмо на њега одговорили, најпре ћемо се обратити изворним хришћанским сведочењима, а затим – као што то чине др Муди и многи други аутори који се баве овом темом – текстовима савремених окултиста и других који тврде да су походили ову област. Уколико је исправно схваћен, овај други извор на задивљујући начин пружа потврду хришћанских истина.
За почетак, поставимо питање: која је то област у коју, према хришћанском учењу, душа улази одмах после смрти?

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..