ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ЗАКЉУЧАК
 
Очување многовековног предања православне побожности у овом данашњем свету постаје неравноправна битка против безбројних непријатеља. Православне парохије су се толико секуларизовале да православни свештеник који жели да оживи то предање и у њему васпитава своју паству, лако може да падне у очајање и од саме помисли на Тако нешто.
Већина свештеника и епископа заврше тиме да непастирски иду за својом паством и прилагођавају предање овоземаљском начину мишљења, услед чега предање сахне и одумире.
Може се запазити да су у већини Помесних Православних Цркава књиге које свештенство посвећује питању загробног живота, задржале веома мало од предањског православног учења и побожности. Ако се онај свет уопште и помиње, то је онда или у најопштијем и најапстрактнијим терминима, или пак у виду шала на рачун “св. Петра” и “бисерних двери” Горњег Јерусалима, што се често чују међу обездуховљеним римокатоличким и протестантским свештенством. За већину православних хришћана онај свет је постао нешто удаљено и веома магловито, са чиме нема живог додира и о чему се уопште и не може рећи ништа одређено.
Страдална Црква у Русији – можда благодарећи њеним страдањима а такође и урођеном конзервативизму -сачувала је у много већој мери него друге Православне Цркве традиционални православни однос према оном свету.
У слободном свету скоро да једино Руска Загранична Црква наставља да објављује традиционалну православну литературу о овом питању, продужавајући традицију “Пролога” и других душекорисних зборника старе Русије. Зато се могу сматрати срећним они православни хришћани којима је доступна ова литература и који је прихватају у простоти и побожности, избегавајући дух “критицизма” који је многе, особито међу новообраћенима, удаљио од истинског предања и осећања православља.
Има ли уопште потребе подсећати на то како свет, чак и православни свет – сматра “старомодним” (!?) оне који објављују и читају овакву литературу.
Главни циљ ове књиге је био – учинити ову “старомодну” литературу разумљивом и доступном савременим хришћанима, којима би само могло бити од користи да читају оно што је током много векова доносило богате духовне плодове православним читаоцима.
Циљ нашег критичара је управо супротан: потпуно дискредитовати ову литературу, одбацити је уз оптужбу да је реч о “поучним баснама” и “грозним бајкама” и подвргнути богослужење и Житија Светих свестраној “критици” како би се из њих одстранили сви овакви елементи (види нпр. његово ревносно настојање да дискредитује житије преп. Василија Новог због тога што се у њему налази опис митарстава, “Тlinging Herald, 7: 2, стр. 14).
Назовимо овај подухват именом које он и заслужује: то је дело истог оног западног рационализма који је у прошлости тако много нападао Православну Цркву и у многима затро истинско схватање и истински осећање Православља. На римокатоличком и протестантском Западу ови напади су доживели потпуни успех, а из преосталих Житија Светих тамо су одстрањени сви натприродни елементи, тако да се она често и сматрају само “поучним баснама”. Оптужујући све противнике његовог учења за “схоластицизам”, сам критичар се показује много већим схоластичарем од свих: његово учење се не заснива на јасним и једноставним текстовима који су део Предања Цркве од најранијих времена до данас, него на низу његових сопствених “логичких дедукција” које представљају радикално другачије тумачење и ревизију јасног смисла основних хришћанских текстова.
И сам тон и језик критичара су тако груби да он православно учење које напада претвара у ружну карикатуру, а према многим поштованим православним учитељима који су православну предањску побожност очували живом све до наших дана, он исказује крајње непоштовање.
Ево шта он, на пример, говори о проповеди “Живот после смрти” архиепископа Јована Максимовића (види погл. 10), човека светог живота и значајног савременог богослова: “То је “грозна бајка” о души коју после њеног изласка из тела демони подвргавају испитивању и мучењу… У тој бајци се вернима говори да, кад неко умре, они треба одмах да заказују службе за упокојење душе умрлог, јер су њој наше молитве веома потребне, а смрт је страшан догађај (очигледно, Бог није могао Сам од себе а се смилује на страдалну душу или да јој помогне, него су на то морали да га подстакну вапаји и крици смртних људи). Ова бајка такође садржи и несумњиво богохулни опис Успења Мајке Божије (6: 2, стр. 22)”. Овде није споменуто име архиепископа Јована, али је из реченог потпуно јасно на коју беседу критичар мисли.
Овакав језик међутим знак је недопустивог неуважавања, без обзира ко је тај православни ауторитет којег критичар напада.
Оно што је заиста трагично јесте чињеница да критичар на све могуће начине покушава да лиши православно Хришћанство онога што и иначе нагло ишчезава код нас: предањски побожног схватања онога света и веровања у њ, израженог не само кроз литературу коју читамо (а коју критичар хоће да омаловажи), него и кроз наш однос према умрлима и ономе што чинимо за њих. Очигледно је из горе наведеног цитата да критичар, за разлику од архиепископа Јована, сматра да није нужно молити се за умрле одмах по њиховој смрти и уверен је да души нису потребни, нити јој ишта могу помоћи, наши “уздаси и вапаји”!
Он изричито тврди да су “ствари које ми у молитви иштемо за умрле само објављивање онога што ће они ионако добити” (7: 3, стр. 27), и да то нема никаквог утицаја на њихову вечну судбину, превиђајући да овим учењем он не само да противречи Светим Оцима, него уклања и главни мотив који људе побуђује да се моле за умрле.
Какав немилосрдан однос према умрлима!
Какав груб однос према живима!
Какво неправославно учење!
Они који се моле за умрле сигурно не доживљавају своје молитве као некакве “магијске бајалице” (7: 3, стр. 23) или као “мито или магијско средство за умилостивљење Бога” (стр. 26), како безобзирно тврди критичар, него се моле с искреном вером (као и у свакој другој молитви) да ће Бог по својој милости заиста подарити оно што иштемо од Њега. “Синергија” Божије воље и наших молитви не може се разумети уз помоћ суве логике, горе и од “схоластичке”, којом се служи критичар.
Они који се још увек напајају на изворима православног предања данас представљају мањину која полако ишчезава. У данашње време људима треба помоћи да схвате нашу предањску побожност, а не ниподаштавати учитеље такве побожности, а њу саму подривати и рушити.
Антиправославно учење овог критичара о загробном, животу је утолико опасније јер угађа оним најтананијим страстима савременог човека. Православно учење о загробном животу уопште није “слатко”; оно од нас захтева трезвен приступ, пун страха Божјег.
Но човечанство је данас веома размажено и егоистично и не жели да слуша о таквим непријатним стварима као што су суд и одговорност за грехе.
Много је пријатније узвишено учење “исихазма” које нам говори да Бог “уствари” и није тако строг како га описује православно подвижничко предање, да “уствари” и не треба да се плашимо смрти и за њом долазећег суда, да ћемо, ако се окренемо узвишеним духовним идејама попут оних у “Добротољубљу” (одбацујући притом као алегорије све оне одломке о митарствима), бити “сигурни” под окриљем “љубећег Бога” који неће тражити од нас одговор за почињене грехе, укључујући и заборављене и незнане…
Таква, “узвишена” размишљања завршавају се стањем не много различитим од стања разних “харизматика” и осталих који су већ сигурни у своје спасење, или оних који прихватају окултно учење да у смрти нема ничега страшног. Истинско православно учење о загробном животу, напротив, рађа страх Божји у човеку и надахњује га да се бори за Царство Небеско против свих невидивих непријатеља који му стају на пут.
На ту борбу су призвани сви православни хришћани и велику неправду им наносе они који разблажују православно учење да би га учинили “удобнијим”.
Нека свако чита оне православне текстове који највише одговарају духовном узрасту на коме се он налази. Али нека му нико не говори да може њему непријатне текстове одбацити, прогласивши их за “бајке”.
Мода и мишљење се код људи могу мењати, али православно предање остаје увек исто, ма колико да је мали број оних који га следе. Будимо увек његова верна чеда.

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..