ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ

 

ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ
 
Из живота св. оца Исаије
 
Причали су о оцу Исаији да је он једанпут дошао на гумно неког домаћина и рекао му: “Дај ми пшенице”. – А јеси ли ти жњео, оче? пита га домаћин. – Не. Одговори старац. Домаћин настави: “Како ти хоћеш да добијеш пшенице кад ниси жњео ?” На то старац упита: “Зар не добива пшенице онај ко није жњео? -Не добија, одговори домаћин. Чувши ово отац Исаија оде са гумна. Браћа, која су га видели поклонивши му се, упиташе га да им објасни ово, на што им он одговори: “Ја сам учинио ово с циљем да вам покажем да ни Божије награде нико неће добити ко се не буде трудио за њу.
Прича отац Јелисеј, ученик оца Исаије, о свом духовном оцу ово: У младости мојој разболех се и бејах на самрти. Мој отац свакодневно доводио ми је лекаре, јер се много бринуо о мени, да би ме излечили. Лекари трудећи се много не успеше ни мало и најпосле рекоше мом оцу: дете мора умрети пре него прође три дана. Ово чувши мој отац беше утучен жалошћу. Плачући он оде цркви св. еванђелиста Марка и нађе тамо неког старог монаха Овај видевши мога оца жалосна упита га: “Шта је с тобом господине Прокопије, за шта си жалостан”. Мој отац одговори: “Онај ко ти је показао моје име показаће ти и узрок моје жалости”. Старац му рече: “Хајдемо твојој кући”. Дошавши нашој кући, он ме посети, па потом рече ону да позове и мајку моју. Моја мати беше милостива и волела је монахе а отац опет беше непријатељ монаха. Старац по том рече оцу: “Бог тражи од тебе да испуниш три заповести а ако их се будеш придржавао повратиће се живот твом сину. Отац мој рече: “Сведочим ти светим еванђелистом Марком да ћу испунити све што ми заповедиш”. Старац на то рече: “Ево петнаест је већ година како чиниш прељубу и проводиш живот у блуди лажући жену своју. За то је Бог пре времена узео петоро деце твоје. Друго, овога младића не везуј браком него допусти му да ступи у монаштво. Треће, са Аријанцима и Теодосијанима немој се дружити. Отац обећа да ће ове заповести испуњавати кроз цео живот свој. Старац потом помоли се Богу и ја оздравих трећега дана. Посте тога, ја сам провео у кући очевој још три године. После три године отац ме вери (обручи) са синовицом жене војводине. Кад отац спреми све за брак љути бес (нечастиви) прилепи се овој девојци и отпоче је страшно мучити. Њени родитељи и мој отац седамнаест месеци водише је свуда по црквама, дајући милостињу, па чак и врачарама и гатарима, али ниште не успеше. Девојци беше још горе. Најзад се сложише и одведоше је св. Макарију великом. Са њима дођох ја и отац мој. Старац Макарије, узе уље, очита над њом молитву, заповеди матери да девојку умије па је помаза од главе до пете. Кад је девојка помазана, ђаво отпоче викати: јаох, јаох! Изишавши из девојке он нападе на мене и седам пута јаче мучаше ме. У овим мукама ја проведох тридесет дана. Тада дође онај старац што ме раније исцели а отац кад га виде, побеже. Старац, потом, узе ме и уведе у своју ћелију и проведе целу ноћ на молитви на коленима те тако одагна беса од мене. Потом он ме постриже, замонаши ме и даде ме оцу Исаији. Отац Исаија имао је још једног ученика свога који се звао Петар. Пошто проведох у оца Исаије девет месеци, чу мој отац шта се са мном догодило, па посла к мени четири слуге са осам камила натоварених сваком врстом јела, ствари и воћа а уз то и писмо. Узевши писмо и прочитавши га ја заплаках. Отац Исаија видевши писмо у мојим рикама истргне ми га из руку и поцепа. Кад ја на то узнегодовах старац ме поче укоравати у присуству слугу мога оца. Од тога часа уђе у мене дух мржње и ја не могадох више ни гледати ни слушати њега ; речи његове изгледаху ми као стреле или оштар мач, а он сам као будала. Од тада кад сам с њим био на молитви ја сам га проклињао. Због велике злобе и мржње коју сам добио према њему, устајао сам неколико пута ноћу да га убијем, али се уздржавах видећи Петра, другога ученика, који је с нама живео. Старац није престао да ме учи, некад саветујући ме а некад претећи ми. Кад сам ишао да се причестим св. Тајнама, он ми не даде и одагна ме са укором, а исто тако и од трпезе, говорећи: “Не дам ти хране док не кажеш: згрешио сам, опрости ми”. Али ја сам радио све наопако: крао сам и јео тајно Кад се старац молио ја сам седео; кад је он проводио ноћ у неспавању ја сам спавао; кад је он плакао ја сам се смејао; толико сам био послушан сатани. Ђаво отпоче да ми показује неваљале појаве на старцу у сновима, а ја неваљали, веровах овим виђењима. После овога отпочех често виђати код оца Исаије то што сам пре о њему сањао. На тај начин поткрадало ми је се поверење о нечистим и прљавим помислима на старца, које су излазиле из мога срца и смућивале ме а ја сам отпочео да се слажем са њима. Бес гордости или боље рећи, смрти, постао је мој учитељ. Оно, чему ме он учаше тајно, ја почех износити пред свима. Седећи, говорио сам себи у љутини: “Ко је овај лажљивац и лицемер нискога порекла?”, ја, будући син високих родитеља који су много богати и имају толико разне стоке, постао сам ученик или у правом смислу слуга његов: поливам му руке водом, спремам трпезу, носим воду скупљам дрва, радим му као слуга. Он би требао мене да служи а не ја њему. Толико непријатности, срџбе, туге и жалости, укора и беда ја добих од њега. Колико ме пута нагна да гладујем, жедујем, да не спавам и да спавам на тврдој земљи? Колико ме је унизио? Колико ми је учинио зла? Када ми је ово сатана убацио ја сам се све више и више предавао гњеву, осећајући, да сам понижен и много пострадао. Долазила ми је мисао: да идем од проклетог старца, који није монах ни Хришћанин, у неку засебну ћелију и да живим као свети оци. После тих помисли ја отпочех поново виђати разне утваре о старцу, као да он игра са женом и да скаче пред идолским киповима и верујући сновима, ја се утврдих у мисли да је старац непријатељ Божији и друг ђаволима. Око девет миља (километара) далеко од нашега скита (манастира) беше грчка незнабожачка црква усред које беше мраморни идол. Старац је имао обичај сваке суботе излазити из манастира и седећи у овој многобожачкој цркви плакао је, а тамо беху гробови незнабожаца. Мени се пак показиваше у сну не једном већ неколико пута да старац приноси жртву и да се клања идолима, а ја веровах да је ово истина. Једанпут, кад је старац обично улазио у ову цркву, ја га предупредих, изиђох из ћелије и сакрих се унутра у цркви идолској у жбуњу. У томе видех старца како иде али пред њим беше и нека жена. Кад жена уђе видех да се помоли и поклони идолу, а кад она сврши молитву, приђе старац, поклони се идолу, пољуби жену и учини са њом блуд. После тога старац врати се у манастир а жена оде у шуму. Ово сам видео јасно седам пута и узверовавши тврдо у то, почех седећи на пољу пред ћелијом, говорити браћи која су долазила старцу ради поуке: Браћо, овај старац је блудник и идолослужитељ ; ви се варате долазећи к њему. Тако сам говорио о старцу браћи која су долазила, из дана у дан четири месеца. Али ма да сам се старао да им за браним долазак старцу, они су, руковођени благодаћу Божјом, продужавали долазити к њему. Видећи то ја недостојни био сам поражен и уздижући руке небу вапио сам: Господе, даруј ми трпљење. Ја неваљали и страсни, мислио сам да трпим за правду и, као да чиним добро дело, говорио сам уздишући: слава ти Боже, од какве сам части ја дошао у бешчашће, какав сам постао и плакао сам. Старац видећи ме у таком положају говорио је: “Чедо, добро очисти своје срце, умири твоје помисли, заволи смирење Христово, гнушај се гордости и пази себе”. Кад је он ово говорио ја се гњевих, огорчих и смућивах; његове речи изгледале су ми као распаљене стреле које ме пеку. Кад сам седео с њим за трпезом, храна ми је изгледала пуна смради и ја сам осећао гнушање толико да сам не једанпут, већ много пута храну бацао. Унутрашња помисао непрестано ме је смућивала говорећи ми: “Изиђи из старчеве ћелије, а ако је могуће и из манастира: док год гледаш на овога старца не можеш се спасти”. Ја сам сам у себи говорио: Зашто да трпим ова страдања? У свету ја нисам био ни блудник, ни прељубочинац, ни лопов, ни убица. Помисао или правилније сотона, говорио ми је: ти страдаш на правди ; ти си ожалостио оца, мајку, сроднике и другове, оставивши свете оце дошао си да будеш монах код овога преварљивог, порочног немилостивог и дрског човека. Сотона ми је саветовао све то и припремио ме је да извршим ове рђаве и зле помисли. Будући покривен тамом мислио сам да ходим кроз светлост; будући сатана мислио сам да сам прави монах и у место да осуђујем самога себе, ја сам осуђивао слугу Божијега. Кад сам се налазио у овој бури помисли извести ме отац мој писмом да ми је мати на умору: дођи, пише отац, види се с њом пре него што умре.
Кад прочитах писмо рекох оцу Петру: ја ћу отићи, неопходно потребно ми је да се видим са мојом мајком. Брат оде и о овоме извести старца. Старац дошавши к мени, поче ми говорити: “Чедо добро, остани овде с трпљењем ради Бога. Оставивши склоност према оцу и матери, ми имамо у Богу Оца и Матер. Промисао Божји ће припремити и нама и родитељима твојим добро. Ако ти пренебрегнеш моје заповести и пођеш твојим родитељима нећеш никакве користи допринети а себи наудићеш, Доцније љуто, ћеш се кајати за ово али биће доцкан. У осталом, отступљење твоје казниће тебе самога”. Чувши ово од старца и по дејству ђаволском ја запламтех гњевом и одговорих му: лажљивче, идолослужитељу, блудниче и прељубочинче, хоћеш ли и мене да наведеш да будем раван као и ти у идолопоклонству и блуду? – Благодат Божија нека је у твојим устима чедо, рече на све то старац. Ја сам продужавао викати: лажљивац идолослужитељ, тако да се многи монаси старци скупише око мене и сви ме укораваху и проклињаху. Ја пак научен од сатане, исцепах своју одежду монашку одозго до доле и у гњеву бацих је у лице старцу, потом го изиђох из ћелије. Идући уђох у ћелију једнога старца и украдох му празничку хаљину, обукох је па одох за Александрију. Мати моја беше већ умрла а отац болестан. После три дана умре и мој отац. У то време, кад сам ја бринући се о великом наслеђу моме, кајао се што сам примио монаштво, дође вече. Легох да спавам и помишљах о манастиру и о оцу Исаији па са стењањем говорих: слава ти Христе, Боже мој, Ти си ме избавио од лажљивога старца. Тек што ја рекох ове речи чух глас као глас грома: “Смрти пропаст свему дому Прокопијеву”. У тај час духну ветар и кућа се запали са све четири стране. Ја скочих у забуни и једва успех са осталима што беху у кући да избегнем опасност. Ватра већ беше са свих страна обухватила кућу. Скупише се становници вароши али не могоше ништа помоћи, ватра је рушила и дробила и само камење. Ја стајах посрамљен и стидећи се гледах шта се догодило и помишљах о томе што се догодило. Од велике туге и жалости дођох у цркву св. Мина и бацих се на патос црквени. Опет сотона у виду мученика Мина дође и рече ми; “Знај, да је кривац свега што се с тобом догодило отац Исаија”. Дошавши себи ја рекох: истина је, тај чаробник (врачар) послао је ђаволе да ми кућу упале. Уставши у јутру одох Патријарху и рекох му: Владико, освети се за мене идолослужитељу, оцу Исаији; он је својим врачаријама запалио моју кућу и све што је било у њој. Патријарх ми рече на то: “Нека умукну уста лажљива која говоре на праведнога безакоња”. (пс. 30-19.) Кад Патријарх рече то, ја видех црног демона, који ме отпоче бити усијаним гвозденим штапом и обуче ме у црни гвоздени оклоп. Ја падох к ногама патријарховим и бејах као луд. Тада Патријарх положи своју руку на мене и свезе језика Мога одрешише се. Али седам месеци проведох мучен од љутога отпадника и престављах собом појаву достојну сажаљења. Морали су да ме везују гвозденим ланцима, ја сам тукао и себе и све око себе, јео сам поган људску. Милосрдни људи, сажаљевајући се на мене, одевали су ме, јер сам ја ишао го, кидао сам тело моје, мучио себе и ћушкао и гурао уз пут друге. Хришћани из Александрије, видевши неке монахе из мога манастира, доведоше их к мени, али они видећи ме нису ме познали. Тада ови хришћани рекоше: “Ово је син Прокопијев, који је примио монашки чин код оца Исаије. Тада монаси рекоше: ” Браћо, покажите љубав и доведите га у манастир”. Ови добри људи нађоше човека с камилом, дадоше му златник и, свезавши ми руке и ноге одведоше ме у манастир. Манастирски оци скупише се у велику цркву, свршише свеноћно бдење, молише се Богу за мене и помазавши ме уљем по свему телу одагнаше ђавола од мене; само су ме ране и повреде коже и даље болеле. Тада им ја недостојни и грешни испричах све шта што се десило самном; свима причах беду моју и молих их да би ми показали милост и умолили старца да ме прими на покајање и ла ме сачува од новога искушења. Старци манастирски доведоше оца Петра, другог ученика Исаијевог, који је био са мном. Он, видећи ме где лежим и тело моје нагнојено ранама и повредама (оци, да би приволели старца милосрђу и сажаљењу према мени, свукли су са мене одежду у којој сам био, па ме голога положили на асуру), леже на мене и дуго плакаше. Ја сам лежао у страху не смејући погледати на њега. Плакавши довољно отац Петар устаде, позва неколико стараца, оде и доведе оца Исаију. Кад видех старца да иде к мени, повиках: “Слуго Божији помилуј ме, јер ме ђаво превари. Не остави ме да се радује и весели непријатељ мој – сатана. Довољно сам кажњен и мучен био на правди. Старац плакавши довољно, рече ми: “Чедо, познајеш ли да пад бива као казна за гордост? – Познајем, оче мој, рекох ја, Познао сам из тога што се догодило са мном и научио сам се из тога чему сам се подавао. Узверовао сам да Господ свакоме даје плату по делима његовим. Старац ме закрсти св. крсним знамењем рекавши: “Бог, творац сваке твари, да ти опрости прошло а исправи те у будуће. Потом ме положише на носила и однеше у ћелију. После неколико дана благодаћу Христовом и молитвама старца ја сам био потпуно исцељен. Оци манастира, видећи, да је све што се самном десило потребно да се напише, дозваше Пионија, искусног писара, и рекоше ми да му све тачно испричам шта ми се догодило. Пионије, написав све, стави у прву књигу у којој су стављена искушења ђаволска. После овога, ја сам остао са оцем Исаијом и у свему му се покоравао.

Comments are closed.