ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 601 – 650
 
601. Питање. Понекад нам, на име своје вере, долазе жене и мајке наше братије и ми их примамо у келију ван манастира, која има прозоре према манастиру. Да ли ми треба да кроз те прозоре разговарамо са њима? Моја жена није хтела да живи са сродницима, него је све своје имање дала мени. Да ли дозвољаваш да, када она повремено дође, поразговарам са њом и дам јој оно што јој је неопходно. Како да поступим и како треба да буде?
Одговор: Жене [треба пуштати] уколико долазе Бога ради, тј. да чују реч Божију или да донесу нешто за обитељ, а не да би виделе место или из знатижеље. Ако је неопходно поговорити са њима – ти поговори, опомињући се, уосталом, да треба да чуваш своје очи: Јер који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Међутим, Бог покрива свако дело које се врши Њега ради. Са њима немој (разговарати) из човекоугађања, тражећи похвалу, већ из чистог срца пружај помисао своју ка Богу. Са мајком неког од братије која долази из неке потребе поговори по заповести коју имаш. Ипак, без потребе ни то не треба чинити: њен син, уз вашу помоћ, може да јој да шта је потребно, премда не претерано, већ само колико јој буде неопходно. Са својом женом све док живи треба повремено да поговориш и да намириш њене потребе, било да жели да живи у граду или у том насељу. Њеној послузи не дозволи да живи по својој вољи све док их не упутиш на добар живот. Послугу утврђуј У страху Божијем, хранећи је и одевајући са расуђивањем, како не би дао повод за неуздржање и презир и за искање сувишнога. (Све чини) испитујући потребе и изобличавајући их, (говорећи): “Сматрајте се већ слободнима, а не робовима, с обзиром да сте обезбеђени и намирени много боље него власници имања”. Кад, пак, умре твоја жена, ослободи их и дај им довољно за издржавање или у том насељу или негде другде (што не подлеже закону), не дозвољавајући им (уосталом) да самовољно узму или присвоје било шта од твога.
 
602. Питање. Да ли могу било шта у вашим саветима да изменим, уколико ми буде изгледало неопходно? Шта да радим ако не треба ништа да променим, али ја се као човек преварим и изменим?
Одговор: Ако ствар заиста захтева да се нешто измени, не устежи се (у томе). А када тога нема, па се превариш као човек, премда на делу и видиш да је постојала нека потреба и ти не можеш у потпуности да одсечеш помисао на то, онда снисходи [тој помисли] и тражи од Бога опроштај, и Он ће опростити. И не треба се прекоревати само у томе него и у сваком другом делу, будући да без бриге не можеш бити чак, како се каже, и да створиш ново небо и нову земљу.
 
603. Питање. Да ли могу да направим извесне измене у ономе што је установио блажени ава у свом завештању, уколико сматрам да је то неопходно, те да нешто исправим у обитељи?
Одговор: Ако сматраш да је потребно нешто изменити, промени са страхом Божијим не сумњајући:и шта тражи исправку нека буде исправљено, премда не сувише, него колико је потребно, и то са извесним устручавањем, као кад се има у виду привремени боравак. Јер, (ствари) овог века су као колиба у односу на вечност. Видећи да те помисао подстиче да учиниш нешто, ти реци: “Због чега хоћеш то да учиниш”. Ако се покаже да је заиста неопходно, ти уради по потреби. Уколико за тиме нема преке потребе, ти реци помисли: “Какву ћеш корист стећи од тога”. Телесну помисао једноставно презри. Чак и ако ти буде досађивала немој јој одговарати, већ прибегни Богу.
 
604. Молба. Владико, ти си нам предсказао своју кончину[1]. Ја се налазим у жалости и страху да због своје недостојности не будемо остављени од Бога. Због тога те молим да ми даш реч да ћете нам помагати и по вашем одласку, као што сте нам помагали до сада, при вашем животу, те да ће нам Бог, по милости својој, помагати у свему.
Одговор: Бог је једном рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јев.13,5). Ми верујемо Богу да ће учинити и више од онога (што је чинио) када смо били с вама. Говорио ти нама или не, Бог ће вам помагати више неголи што сам тражиш, као што је рекао апостол: Јер не знамо како треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Господ наш Исус Христос, који је ради нашег спасења сишао са Очевог престола, нека вас спасе, обнови и сачува од лукавог, уз ваше садејство, молитвама светих. Амин.
 
605. Питање. Неки од стараца општежића су питали истог старца: “Молимо те, владико, да нам кажеш због чега је Бог, који увек испуњава вољу оних који га се боје, аву узео пре вас, премда сте казали да молите Владику Бога да блаженог аву (Серида) остави [у животу] после вас. Објасни нам такође због чега Бог понекад и од светих крије своја дела, као у случају пророка Јелисеја. И због чега су се на телу аве пред његову кончину појавиле [красте у виду ужареног] угљевља?
Одговор: (Некада) је ави Антонију било речено: “То су судови Божији и ти их не можеш разумети”. Тако треба и ово схватити. Узрок, пак, огњених красти и његовог представљења састоји се у томе што је од људи и Бога примио славу преко мере. Да га људи не би обоготворили (јер је заиста био причесник Светог Духа и савршенства), Бог је усхтео да угаси људску славу како би се у потпуности умножила слава Божија. Достигавши такву меру, он више није могао да се брине о земаљским стварима. Међутим, он се није могао ни избавити од бриге, налазећи се међу људима. Због тога га је Бог узео. Што се нас тиче, ми смо очекивали да ће бити као што смо сматрали. Међутим, десило се по вољи Божијој, која превазилази (наше мисли), и по промислу спасења. Уосталом, човек не треба да испитује несхватљиво, него да сваку мисао и свако добро дело полаже на Онога који има власт, како би било по Његовој вољи. Нека Господ наш Исус Христос утврди ваша срца како би одбацили сваку двоједушност и злобу лукавства. Молим се да будете здрави у Господу. Помолите се за мене да и ја добијем милост и да се сачувам од лажног знања и безумља, Христом Исусом, Господом нашим, коме слава у векове. Амин.
 
606. Питање. Брат је питао светог старца, аву Варсануфија: “Не знам, оче мој, на који начин су ме привукле књиге Оригена, Дидима и гностичка (дела) Евагрија и његових ученика. Они говоре да душе људске нису биле саздане заједно са телима, него да су пре њих биле прости умови, као што су и анђели и демони били голи [тј. бестелесни] умови. Павши у преступ, људи су били осуђени да живе у телу, док су анђели који су се сачували постали анђели. Пишу они и друге сличне ствари. [Они пишу] да ће будућа мучења имати крај и да ће се људи, анђели и демони поново вратити у своје првобитно стање, наиме, да ће [поново] бити прости умови. То ови (јеретици) називају васпостављањем. Моја душа је захваћена недоумицом и жалости се, (сумњајући) да је тако нешто истина, с обзиром да се у Божанственом Писму о томе ништа не говори. Стога те молим, владико, да ме научиш истини како бих могао да је се држим и како не бих погинуо. И сам Ориген у свом тумачењу Посланице Титу тврди да ни апостолско, ни црквено предање не (говоре) да душа постоји пре саздања тела. Стога он сматра јеретиком онога ко тако нешто говори. И Евагрије у својим гностичким поглављима сведочи да нам то нико није саопштио, нити нам је сам Дух открио. У другој стотини, у 64. гностичком поглављу, он пише: “О првоме нико не говори, а о другоме је рекао Онај који је говорио на Хориву”. И опет, у 69. поглављу исте стотине он говори: “Свети Дух нам није открио ни о првој подели умних [бића], нити о првобитном постојању тела”. О томе, пак, да неће бити васпостављања, нити краја мукама, саопштава сам Господ у Јеванђељу, рекавши: И ови ће отићи у муку вечну (Мт.25,46), и још: Црв њихов не умире и огањ се не гаси (Мк.9, 44). Одакле су они то узели, владико. Нама апостоли то нису предали, нити нам је Дух Свети открио (како сами сведоче). Напротив, и само Јеванђеље противречи. По благости својој, оче мој, укажи милост мојој немоћи и реци ми какво је то учење”.
Одговор: Авај, тешко роду нашем, брате! Шта остависмо и шта испитујемо, о чему се старамо и око чега се саплићемо? Оставили смо праве путеве и хоћемо да идемо кривим, да би се на нама испунила реч Писма: Тешко онима који остављају праве путеве да би ишли кривима (Прич.2,13). Заиста брате, ја сам оставио оплакивање себе и плачем због тебе. У шта си упао? Небеса се ужасавају због људске знатижеље! Земља се тресе зато што се упињу да испитају несхватљиво! То су јелински догмати. То је празнословље људи који мисле да нешто значе. То су речи залудних људи. То је пород прелести, с обзиром да је речено: Говорећи да су мудри, полудеше (Рим.1,22). Ако хоћеш да схватиш, примети како Господ наш Исус Христос, светлост, Цар наш, говори: По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). Какви су њихови плодови? Надменост, понижење, раслабљеност, лењост, саплитање, одстрањење од закона, или, боље рећи, од Законоположника Христа. Они су станиште демона и њиховог кнеза, ђавола. Та (мишљења) оне који им верују не воде ка светлости, него у таму. Она не побуђују страх Божији, него ђаволско напредовање. Она не извлаче из блата, него погружавају у њега. То је плева коју је непријатељ посејао на Господаревој њиви. То је трње које је израсло на земљи и које је Владика Бог проклео. Она су савршена лаж, савршена тама, савршена обмана, коначно одступање од Бога. Бежи од њих, брате, да се њихово учење не би утврдило у твом срцу. Она суше сузе, ослепљују срце и потпуно упропашћују људе који им верују. Немој се заустављати на њима и немој размишљати о њима. Она су испуњена горчином и доносе плодове смрти. Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети (Гал.6,7). По одласку одавде нико већ не може да напредује. Богу није тешко да заједно са човеком сазда и његову душу. [Што се тиче] расуђивања о небеским чиновима, Божанствено Писмо заграђује уста сваком човеку, говорећи: Рече и постадоше, нареди и саздаше се. Постави их на векове векова (Пс. 148,5-6). Ко ће, пак, променити оно што је Бог поставио? Код Њега, по Писму, нема измењивости (Јак.1,17). Где си ти нашао да је неког анђела његово старање довело до напретка? Брате, овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци. Ако хоћеш да се спасеш, немој се уплитати у то (учење). Сведочим ти пред Богом да си упао у ђаволски ров и крајњу погибао. Према томе, одступи од тога и следи свете оце. Стекни смирење, послушање, плач, подвижништво, сиромаштво, не сматрај себе нечим [значајним] и учи се ономе што налазиш у речима и животима отаца. Роди, дакле, род достојан покајања (Мт.3,8) и немој да гледаш на мене који говорим, а не делам. Напротив, помоли се да и ја једном дођем до познања истине, у славу Свете Тројице, сада и у векове. Амин.
 
607. Питање. Исти брат је питао (о том учењу) другог старца, аву Јована.
Одговор: Ово није она мудрост што силази одозго, него земаљска, чулна, демонска (Јак.3,15). То учење је ђаволско. То учење оне који обраћају пажњу на њега води у вечну муку. Онај ко се занима тим учењем постаје јеретик. Ко му верује, одвојио се од истине. Ко се саглашава са њим, туђ је путу Божијем. Посленици Христови нису томе научени. Они који су примили реч истине, не примају та мњења. Остави их брзо, брате, да не би опалио срце своје ђаволским огњем, да своје поље не би засејао трњем уместо пшеницом, да уместо живота не би обрео смрт (и зашто много да говорим), да уместо Христа не би примио ђавола. Немој се задржавати на томе и спасавај се молитвама светих као Лот [који је побегао] из Содома. Амин.
 
608. Питање истог. Да ли треба читати Евагријеве књиге?
Одговор Јована: Немој примати једино таква мишљења. Ако, пак, хоћеш да читаш, читај оно што служи на душевну корист. У јеванђелској речи о мрежи речено је да су добре [рибе] стављали у судове, а лоше избацивали напоље (Мт.13,48). Тако и ти поступај.
 
609. Исти брат је још сумњао, мислећи и говорећи у себи: “Због чега та (дела) прихватају неки од отаца које ми сматрамо добрим монасима, који пазе на себе”. После неколико дана десило се да је искао од великог старца да се помоли за њега. Тада му је старац открио помисли његовог срца, због чега се брат задивио и ужаснуо.
Старац је одговорио: Ти си говорио и мислио: “Због чега неки од отаца и неки од разумне братије прихватају такозвана Гностичка поглавља Евагрија”. Они нису питали Бога да им открије да ли је то учење истинско. (Због тога) их је Бог оставио при њиховом сопственом схватању. Уосталом, расуђивати о томе није ни моја, ни твоја ствар. Време нам је дато да бисмо испитивали своје страсти и да бисмо плакали и ридали (због њих).
 
610. Питање истог и друге братије истом великом старцу.
Оче мој, они који умују о претпостојању душа не стиде се да говоре да и свети Григорије Богослов има исто тврђење у својим словима на Рођење Христово и на дан Пасхе. Они тумаче неке његове изреке по свом разуму и пропуштају оно што је јасно речено о стварању првог човека, о његовој души и телу, што је, уосталом, сагласно са црквеним предањем. Јер, он овако говори: “Желећи то да покаже, творачко Слово из две природе (невидљиве и видљиве) ствара једно живо биће, човека. Узевши тело од већ постојећег вештаства, Оно одмах у њега удахњује живот из себе, тј. оно што ми називамо разумом, духом и образом Божијим”. И у следећим (стиховима) се код њега може наћи много тога јасног и несумњиво реченог о човеку, [тј.] да је створен из претпостојећег вештаства и душе, дате од Бога. Ту он много хвали људску природу, те спасење тела и душе назива даром достојним Бога. При томе он уопште не говори оно што му они (приписују), тј. да је душа обучена у тело због осуде како би издржала казну за своја ранија сагрешења. Његов циљ се пројављује и у другим његовим делима, где се потпуно разјашњава такво учење. Они са радошћу говоре и о светом Григорију, брату Василија Великог, који је, наводно, рекао исто и допушта претпостојање душа, чиме такође на [свој начин] тумаче неке његове речи. Међутим, у 30. поглављу свог дела О стварању човека он изразито противречи мишљењу о претпостојању. Он га одбацује, као уосталом, и блажени Давид, свети Јован и Атанасије, и сви остали учитељи и светилници Цркве. О васпостављању исти свети Григорије Ниски говори јасно, премда не у смислу који они подразумевају, тј. да ће се човек вратити у првобитно стање и [поново] постати чисти ум. Он, напротив, говори[2] да ће мучење бити олакшано и да ће се завршити. Према томе, реци ми, оче мој, због чега такав човек не говори исправно, као што би приличило светоме, који се удостојио да говори (по надахнућу) Светог Духа. Такође, нису сви оци сагласни међу собом ни у вези са рајем, будући да неки говоре да је мислене, а не чулне [природе]. И у другим поглављима Писма могуће је наћи извесну несагласност. Молим те, владико, да нам све објасниш, како бисмо, просвећени вама, прославили Бога и како не бисмо сумњали у наше оце.
Одговор Варсануфија: Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима. Амин (Еф.1,3). Братијо, овде приличе речи које је изрекао апостол: Постадох безуман… Ви ме натерасте (2.Кор.12,11). Јер, због вас сам принуђен да истражујем оно што превазилази моје моћи, те да говорим оно што уопште не користи души, премда јој и не штети. Ми смо заборавили апостола Павла који говори: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31) – И ја додајем: [Нека су далеко од вас] и преједање и блуд и среброљубље и остале страсти, због којих треба да ридамо дан и ноћ и да непрестано плачемо, како бисмо мноштвом суза потпуно опрали нечистоту. Јер, тако ћемо од нечистих да постанемо чисти, од грешних – праведни, од мртвих – живи. Ми се, међутим, бавимо само речима за које ћемо такође дати одговор. Јер, речено је: Сваком ћеш дати по делима његовим (Пс.61,13), и још: Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2.Кор.5,10). Ми треба да се бринемо о ономе о чему су се старали оци наши, ава Пимен и остали. То старање нас учи да себе не рачунамо ни у шта, да се ни са ким не поредимо, да себе сматрамо земљом и пепелом. Оно, друго, пак, наводи нас да се у сваком случају поредимо са другима и да се удаљавамо од смиреноумља. Опростите ми. Зар се ви тиме не бавите стога што сте залудни. Ако је тако, изађите на трг (и останите тамо) све док не дође Домаћин дома и не узме вас у свој виноград (Мт. 20,3-4). Када би у вашем срцу била брига о оном страшном сусрету, ви се не бисте сећали тог (учења). Пророк је заборавио да једе хлеб свој (Пс.61,13), а ми се хранимо обилно и предајемо се немару, услед чега и падосмо у слична (умовања). Бог од нас, међутим, тражи освећење, очишћење, ћутање и смирење. Ја нисам хтео да вас оставим у недоумици. Међутим, ја исто тако нисам хтео ни Бога да молим за таква откривења. Жалостећи се због притешњености између једног и другог, изабрао сам пре да се сам подвргнем скорби, само да вас избавим од ње, сећајући се Онога који је рекао: Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов (Гал.6,2). Према томе, чујте шта ми је Бог открио три дана пре него што сте ми написали своје питање. Сви оци који су угодили Богу, свети и праведни и верне слуге Божије, нека се помоле за мене! Немојте мислити да људи, макар били и свети, могу потпуно да схвате све дубине Божије. Јер, апостол говори: Јер делимично знамо, а делимично пророкујемо (1.Кор.13,9), и још: Једноме се даје кроз Духа један одређени дар. Дакле, не [дају] се сви (дарови) једном човеку. Све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће (1.Кор.12,8; 11). Знајући да су дела Божија несхватљива, апостол је узвикивао: 0 дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник (Рим. 11,33-34) и остало. Поставши учитељи, сами од себе или принуђени од других, свети су, напредовавши веома, превазилазили своје учитеље. Добивши сведочанство одозго, они су изложили ново учење. Међутим, они су уједно сачували и оно што су примили од својих ранијих учитеља, тј. неисправно учење. Напредовавши касније, и поставши духовни учитељи, они се нису помолили Богу да им открије истину у вези са њиховим првим учитељима, тј. да ли их је Свети Дух надахнуо у ономе што су им предали: они су оставили њихове речи неиспитане, сматрајући их мудрим и разумним. На тај начин су се мишљења њихових учитеља помешала са њиховим сопственим учењем. Они су, дакле, понекад говорили оно што су научили од својих учитеља, а понекад од благородности сопственог ума. Касније су се и једне и друге речи приписивале њима. Примајући од других, напредујући и постајући бољи, (свети) су Светим Духом говорили оно у шта су се кроз Њега осведочавали. Међутим, говорили су и оно што су им предали ранији учитељи, не испитавши њихове речи. Међутим, они су били дужни да их (испитају) путем молитве Богу, те да се кроз распитивање код (просвећених Духом) увере да ли су истините. На тај начин су се измешала учења, те се све што су свети говорили приписало њиховом имену. Ми смо дужни да верујемо када чујемо да неко од њих говори оно што је чуо од Духа Светог: то је несумњиво. Уколико, пак, (светитељ) и говори о малочас поменутим (мњењима), ти нећеш наћи да своје речи потврђује [у смислу] да имају потврду одозго. Напротив, оне произилазе од учења његових ранијих учитеља. Верујући њиховом знању и мудрости, он није питао Бога да ли је одређено мњење истина. Ето, чули сте моју неразумност. Од сада безмолствујте и упражњавајте се у Богу. Оставивши празнословље, пазите на своје страсти, за које ће се у Дан суда од вас тражити одговор. Напротив, неће вас питати што не знате или што нисте изучавали слична мњења. Од сада плачите и ридајте. Следите трагове отаца наших, Пимена и осталих, и трчите да добијете (1.Кор.9, 24) у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
611. Питање. Заиста сте ви, оче мој, вођа слепих и у Христу светлост онима у мраку: преко вас нам је откривена истина. И у Изрекама отаца налазимо да је постојао један старац који је у својој простоти говорио да хлеб којим се причешћујемо није (истинско) Тело Христово, него само његов образ. И да се он [у вези са] тим није помолио Богу, не би сазнао истину. Други, такође велики старац, мишљаше да је Мелхиседек Христос. Када се, међутим, помолио, Бог му је открио истину. Господа ради, опрости ми, оче мој, што сам се усудио да питам оно што је изнад мене. Међутим, пошто нас је Бог наш преко твоје светиње упутио на непогрешиви пут истине, молим те да ми пружиш потпуно објашњење како би ум и немоћно срце наше били чисти од испитивања. Због чега је Бог допустио да такви људи имају неправилна мњења? Због чега им није дато на дар да (схвате) недостатак, премда и нису тражили, како би се избегла штета коју могу да имају они који ће их читати? Они сами се, додуше, нису саплели ни у правој вери, ни у врлини. Међутим, слични мени – слаби и немарни, верујући им несумњиво, лако могу да претрпе штету, не знајући да свети, као што сте рекли, не могу да постигну све тајне или да се понекад нису помолили Богу за осведочење о таквим (мњењима). Снисходећи мојој немоћи, објасни ми и ту недоумицу, милостиви оче мој.
Одговор: Сине мој, није Бог такве људе оставио у заблуди. Јер, онај ко оставља у заблуди јесте онај ко не казује истину када га питају за пут. Свети, пак, нису питали Бога како би сазнали истину. Ти питаш због чега Бог својом благодаћу није спречио [неспоразум] ради користи других који ће читати њихове списе. Међутим, [исто] можеш рећи и у вези са сваким грешником, тј. због чега га Бог својом благодаћу није спречио [да греши] кад је знао да ће својим гресима многе саблазнити, услед чега ће многи претрпети штету. У том случају људски живот већ не би био слободан, него подвргнут насиљу. Ко би тада могао да засмета Богу да на тај начин спасе све људе? И заиста, зар се у Писму не налазе изреке због којих се саплићу незналице и они који не разумеју његов духовни смисао? Зар треба да питамо због чега Бог није свима открио духовни (смисао) Писма како људи не би имали штете [због погрешног разумевања], него је светитељима у разним временима препустио труд да објасне потребно? Због тога су и постављени учитељи и тумачи, како говори апостол (уп. 1.Кор. 12,28; 30). Немој бити у заблуди у вези са људима о којима си питао. Да су молили Бога, они би добили (уразумљење), будући да је рекао: Сваки који иште, прима; и који тражи, налази (Мт.7,8). Међутим, Господ нам је јавио пут живота преко пророка и апостола. При томе је сваки од њих говорио појединачно. Бог није саопштавао само преко једног од њих: оно што је по вољи Божијој оставио један, износио је други. Тако је Бог чинио и са светима који су дошли после њих. Оно о чему једни говоре са недоумицом, други разјашњавају после њих како би се Бог увек славио преко светих својих. Јер, Он је Бог првих и последњих. Њему слава у векове. Амин.
 
612. Питање. Опрости ми Господа ради, човекољубиви оче мој, јер сам врло тужан. Прочитавши догматску књигу ја се смућујем срцем. Бојим са да вам то откријем, али не могу да ћутим од помисли. Како наређујеш да поступим, оче мој?
Одговор: Кажи оно што желиш, будући да ђаво хоће да те гурне у некорисно празнословље. Нека му Бог не да власт над тобом.
 
613. Питање. Кажи ми о васкрсењу тела светих. Да ли ће они устати у телу у коме се ми сада налазимо и које има кости и жиле, или ће тело бити ваздушасто и округло? Јер, говоре да ће Господње тело у будућем васкрсењу бити такво. (Уосталом, то говоре) они који не признају да је Господ васкрсао из мртвих у нашем телу, које је ради нашег спасења примио од Свете Богородице и Приснодјеве Марије. Они тврде да на то упућују речи апостола: Који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Фил.3,21). Апостол још говори: Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Кор.15,50), чиме напомиње да наше садашње тело не може бити вечно будући да се одржава храном. У будућем веку се, пак, неће ни јести ни пити. Они такође тврде да је апостол о Господу нашем Исусу Христу рекао: А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (1.Кор.15,28). И опет, наводећи речи проповедника: Већ је постало у вековима пре нас (Проп.1.10), они закључују да (душа) постоји од раније. Указујући, пак, на јеванђелске речи: Нећеш изићи оданде док не даш до последњег новчића (Мт.6,26), они тврде да ће мучење имати краја. Господа ради, објасни ми [недоумицу], владико, да ме непријатељ не би преварио и да из незнања не бих упао у његове лукаве замке. Због своје неразумности колебам се на све стране, с обзиром да нисам испунио твоје свете речи и од почетка оставио испитивања која прати велика опасност за душу. Помоли се за мене, благи оче мој, да се отрезним и да се побринем да оплакујем своје грехе. Опрости ми што сам се усудио да питам о томе. Међутим, ви сте ми, знајући све, наредили да се изјасним.
Одговор: Брате, већ сам ти раније написао да је ђаво у тебе посејао неблаговремено празнословље. Време ти (је дато) да би плакао и ридао за грехе своје. Ипак, да те не бих оставио у смућењу помисли и будући да хоћеш да схватиш васкрсење мртвих, (рећи ћу ти): Бог нам је преко пророка Језекиља (ако верујеш пророцима) показао начин извршења васкрсења мртвих: кост се прибраја кости, састав саставу, образују се жиле, месо и кожа и устају (целовита тела) (Јез.37,7-8). Знајући да ћемо устати са телима, и апостол нас учи: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1.Кор.15, 53). Немој се варати, наша тела ће васкрснути са костима, жилама и косом и таква ће остати у векове, једино што ће бити светлија и славнија, по речи Господа који говори: Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога (Мт.13,43). Том речју се истиче слава тела светих. Појаснићу то примером: дешава се да прост човек оде цару и цар га начини војводом. Тако он постане славан. Међутим, зар се не ради о истом човеку? Да ли се он изменио телом? Исто тако, онај ко је био ђакон (и кратко време презвитер), одједном одједном постаје славан уколико буде рукоположен за епископа. Исто ће бити и овде. А зашто и не би. Зар људи који се налазе у овом телу не бивају богоносци? Како је Мојсије видео Господа, и пре њега Авраам, и Јаков, па Стефан о коме се у прича Делима апостолским, и други? Зар су они били бестелесни? Тако ће бити и у време васкрсења. Исто тело ће васкрснути, само што ће васкрсли постати нераспадљиви, бесмртни и славни. Због тога апостол и пише о људском телу: Сеје се у бешчашћу, а устаје у слави… Сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1.Кор. 15,43-44). Он говори тако будући да су многи од светих не само непознати људима (као свети), него још и презрени у њиховим очима. Када, пак, тамо добију славу, слично као приликом хиротоније, свима ће бити очигледно да су духовни. Стога апостол и говори: Сеје се тело душевно пред људима, а устаје тело духовно, славно, коме ће се сви дивити. Речи апостола: Који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Фил.3,21) изречене су стога што ће Господ наше тело учинити светлоликим, сличним Његовом телу, као што је рекао апостол Јован: Када се открије, бићемо слични Њему (1.Јн.З,2). Јер, Син Божији је светлост, а праведни су, по речи апостола, синови Божији (уп. 2.Кор.6,18), и синови светлости (1.Сол.5,5). Због тога је и речено да ће Господ преобразити (наша тела). [Питао си] и о речима: А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (1.Кор.15,28). Погледај коме их је апостол упутио. [Он је писао] Коринћанима у време када је незнабоштво још владало (у свету). Неки незнабошци су имали [необичан] обичај: син њиховог цара би, дошавши до пунолетности, устајао на свог оца и убијао га. Да Коринћани, примајући проповед, по своме обичају не би помислили исто и за Сина Божијег, апостол им говори: А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (1.Кор.15,28). Тиме он од њих удаљује такву помисао. Речено апостолом ће се остварити кад под Његовим ногама буду свезани Његови непријатељи, тј. ђаво и његова сила и они који су испуњавали његову вољу. Због тога је апостол и рекао: Али сада још не видимо да му је све покорено (Јев.2,8). Докле? Док не дођу анђели Бога и Оца, који му је рекао: Седи мени с десне стране, све док не положим непријатеље твоје под ноге твоје (Пс. 109,1). Ти непријатељи ће стати пред Суд Сина Божијег, будући да је речено: Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Јн.5,12). И да би схватио како ће предати Царство Богу и Оцу, почуј: Син Божији је, оваплотивши се, дошао да призове и својом крвљу освети народ свети, род изабрани, ревнитеље добрих дела, царско свештенство (1.Пт.2,9). Знај, пак, да ће, пошто му се покоре непријатељи Његови, и пошто изрекне суд над њима, и Он сам, као образац покорности, Богу и Оцу да преда Царство које је стекао, тј. народ свет, говорећи: Ево ја и деца коју ми даде Бог (Јев.2,13). Разуми [такође] и једнакост: Отац је сав суд дао Сину, а Син предаје Оцу оне које је призвао. Такође ће се испунити споменута реч: А када му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори. [Што се тиче] векова о којима говоре (јеретици), ослањајући се на речи проповедника, знај да је време човека његов проживљени век. Због тога проповедник и није рекао да је [све] већ било у вековима који су били пре овог света, него да је већ било у вековима овог света који су били пре нас (Проп.1,10). Ако хоћеш да знаш како незналице и неутврђени у правој вери изврћу Писмо и тумаче га по ђаволској науци, (примети и следеће). Апостол је рекао: Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог иједно и друго укинути (1.Кор.6, 13). [Он је] говорио о преједању, о халапљивости која не мари за разлику [у храни] и о неуздржању. (Они, пак, заустављајући се на томе, уче као да је) апостол укинуо храну и рекао да ће стомак бити искључен из телесних органа. Апостол је то, међутим, рекао мислећи на страсти које је Господ укинуо у њему и сличним њему. Стога он говори даље: Нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо (1.Кор.8,8). Ето какав је смисао тих речи. Будуће стање Бог је описао говорећи да ће људи бити као анђели (Лк.20,36), да неће користити храну, ни пиће и да неће имати похоту. Богу ништа није немогуће: то је Он већ показао на Мојсију коме је дао снагу да четрдесет дана и четрдесет ноћи не окуси храну. Онај ко је то учинио, може учинити да човек и у све векове буде у истом стању. Онај, пак, ко, празнословећи, каже да су Мојсије и Спаситељ касније опет јели храну, (нека зна) да нам је Господ само делимично показао пример будућег, исто као што је, васкрснувши мртве (било сам било преко апостола), показао да ће васкрсење бити (опште). Уосталом, (Господ) је рекао да не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4,4). Шта ћеш рећи на то? Зар ћеш (и ту изреку) изокренути као и остала места Писма? У реченици: Тело и крв не могу наследити Царства Божијега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост (1.Кор.15,50), под телом и крвљу се подразумевају нечистота, лукавство и похота. Хоћеш ли да се убедиш да и људи који се налазе у телу могу бити духовни? Чуј шта је Господ рекао Никодиму: Ваља вам се родити одозго (Јн.3,7). Затим је додао: Водом и Духом (ст.5). Они, пак, који се рађају од Духа јесу духовни. И још је речено: Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн.1,13), и: Бог је дух (Јн.4,24). Они су, дакле, још док су били овде постали духовни, родивши се од Бога. Зар их онда тамо Он неће моћи учинити духовним? Речи, пак: Нећеш изићи оданде док не даш до последњег новчића (Мт.5,26) Господ је исказао да би означио да ће њихово мучење бити вечно. Јер, како може човек тамо да се одужи? Може ли се мислити да ће се бедни дужник који буде закључан у тамницу ослободити уколико управитељ нареди да га не ослободе све док не исплати свој дуг? Уопште не? Немој се варати као безуман. Тамо нико не напредује: шта ко има, то има одавде, било то добро, труло, или радосно. Остави најзад празнословље и не иди за демонима и њиховим учењем. Јер, они изненада лове и изненада обарају. Смири се пред Богом, плачући због својих грехова и ридај због страсти. Сети се речи Писма: И сада Израиљу (Пон.зак.10,12) и остало, као и: Сада започех (Пс.76,11). Пази на себе (1.Тим.4,16) и гледај испред себе [да би видео] куда нагиње срце твоје због таквог испитивања. Нека ти Бог опрости.
 
614. Питање. Други брат је питао истог великог старца: “Кажи ми, оче мој, да ли ја осуђујем уколико некоме кажем како сам видео да неко чини неку ствар, при чему немам намеру да га осудио, него само га [помињем] у разговору”.
Одговор: Осуђивање [настаје] при страсном покрету у говору. Ако је човек слободан од страсти, онда није у питању осуђивање, већ се говори да зло не би нарасло.
 
615. Питање. Шта значи: Са изопаченим ћеш се изменити (Пс.17,27)?
Одговор: Господ је рекао: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39). Ето како се треба изменити са изопаченим.
 
616. Питање. Шта значи: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт.10,16)?
Одговор: Онај ко мудрост змије у односу на зло сједини са незлобивошћу голуба у односу на добро, неће допустити да се његова мудрост меша са лукавством, нити да му простота буде неразумна.
 
617. Питање: Ко у себи гаји грех и зло намерно, а ко невољно?
Одговор: Намерно у себи одржавају зло они који му предају своју слободу, наслађују се њиме и удружују са њиме. Такви имају савез са сатаном и не воде са њим борбу у помислима. Невољно, пак, у себи одржавају зло они који, по речи апостола (Рим.7,23), осећају противничку силу која се у удовима њиховим бори против њих. Над њима [се надноси] нека мрачна сила и покривач, премда само у помислима. Ипак, они не саглашавају са тим [помислима], не наслађују се њима, не повинују им се, него им противрече, одупиру им се, говоре им насупрот, супротстављају им се, гневећи се сами на себе. Они су пред Богом много бољи и часнији од оних који добровољно предају слободу злу и наслађују се њиме.
 
618. Питање: Шта значе речи које је Господ упутио Самарјанки: Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж (Јн. 4,18)?
Одговор: Те речи су јасне. Жене које су после смрти својих мужева остајале бездетне по древном закону су могле да се преудавају до пет пута. После петог пута, било да роди или не, она више није могла да ступа у брак. Она која се после пет мужева веже са шестим, већ нема мужа, него прељубника, с обзиром да са њим живи насупрот закону. То се десило и са том женом. Онај ко хоће да схвати тајанственије значење [приче] под пет законитих мужева може да схвати пет природних чула: вид, мирис, слух, укус и додир, а под шестим, безаконим – неверје, које је владало женом из незнања, а не по природи. Говорећи: Добро каза… Јер си пет мужева имала, Христос као да говори: “Имала си пет чула као мужеве којима си се покоравала и који су те вукли куд су хтели”, то јест: “Наситила си се похотама које (у нас) улазе преко пет природних чула и већ си их одбацила због умртвљења (тела свог) услед старости. И сада кога имаш, тј. неверје, није ти муж, будући да не влада тобом по природи, него на туђ и стран начин”.
 
619. Одговор великог старца Варсануфија брату почетнику који је био болестан и није могао да стрпљиво подноси своју невољу.
Брате, посленици који су захтевали награду од Домаћина дома могли су да се похвале само речима: Поднесмо тегобу дана и жегу (Мт.20,12). Сине мој, претрпимо невољу са благодарношћу да би милост Божија сишла на нас изобилно. Немојмо се оптерећивати (жалошћу), како нас униније не би заробило. Јер, то би био почетак погибли. Сети се чедо, да ће се спасти онај ко претрпи до краја (уп. Мт.24,13). Сине мој, болест бива ради испитивања, а испитивање доводи до искуства. Човек који није проверен искушењима није искусан. Испитан, пак, невољама, он постаје искушан као злато (очишћено) огњем. Искуство човека приводи нади, а нада не посрамљује (Рим.4,4-5). Нека непријатељ не раслаби твоју богоугодну намеру и нека те не поколеба у вери у Свету Тројицу. Кажи ми шта си толико препатио да би ослабио. Сети се речи апостола: Још се не супротстависте до крви борећи се против греха, и заборавили сте савет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина кога прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев.12,4-8). Уколико са благодарношћу трпиш невољу, постао си син, а ако ослабиш, постајеш копиле. Сине мој, молим те: ја сам старац, а ти си младић. Ја сам остарео у монашком лику (премда ништа добро нисам учинио), а ти си новопострижен. Немојмо узалуд и напрасно произносити (молитву): “Господе Исусе Христе”. Буди трезвоуман и пробуди се од опијености тешким сном. Устани са Петром и осталим апостолима, вичући громогласно Спаситељу свих, Христу: Учитељу, изгибосмо (Лк.8,24). Без сумње, Он ће доћи к теби и запретиће ветровима и мору. Он ће утишати буру која се подиже на твоју лађу, тј. у твојој души, и избавити те од крвожедног лава. Он ће [избавити] голубицу твоју из утробе змијине, и усев твој од града, и маслину твоју од црва, и дрвеће твоје од мраза, како би у (погодно) време донело свој плод и како би усев твоје земље дао зрели плод, по речима Господњим: По сто… по шездесет… и по тридесет (Мт.13,8). Размотри, брате, шта си претрпео за име Божије. Апостол се пита да ли нешто може да нас одвоји од љубави Божије и набраја: Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач (Рим.8,35). Зар ће мала болест да поколеба ум наш у Богу? Нека не буде тога! Утврди се сине мој и видећеш помоћ Божију. То је прво твоје искушење. Ако га победиш Богом, оно те убудуће неће надвладати. Уколико те, пак, (непријатељ) победи, натераће те да му служиш. Стога, стој и трпи. Истрајавши, видећеш каква је милост Господња. Нека је познато љубави твојој да се ја даноноћно молим Богу да те спасе и да све нас сачува од лукавог. Ја се старам да ви, као чеда светих, са нама наследите оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно што припреми Бог онима који га љубе (1.Кор.2,8). Подражавај (свете) и бићеш блажен у Христу.
 
620. Брат је погрешио (у некој ствари). Иако је од аве много пута чуо: “Реци само: “Опрости””, он се огорчио и није изустио очекивану реч. Произносећи молитву са три земна поклона, ава га је једва убедио да каже: “Опрости”. Тада је ава брату који је одлазио у своју келију, рекао: “Брате, када будеш насамо у келији својој испитај своје срце, те ћеш наћи због чега се са тобом десило огорчење”. Размотривши, брат је схватио своју кривицу. Дошавши код аве он се бацио пред њега. Он је молио је да се о тој ствари пренесе великом старцу Варсануфију и да се ишту његове молитве.
Одговор Варсануфија: Брате, пази на себе! Ти си пожелео да ја посејем на твом пољу премда те нико није принуђавао. Пази да не допустиш да ђаво у твоју пшеницу посеје плеву, тј. храну за огањ. Кажем ти да си ме ти питао за своје помисли. Оци говоре да је онај ко пита (старце) дужан да се држи њихових одговора до саме смрти. Ономе, пак, ко их не испуњава они служе на погибао. У твом срцу се крију зле и љуте помисли. Због чега се заносиш смртоносним помислима о ономе што уопште не постоји? Ђаво ти светлост представља као таму, а таму као светлост, горко ти приказује слатким, а слатко горким (Ис.5,20). Живот ти изгледа као смрт, а смрт као живот, с обзиром да непријатељ као лав ричући ходи и тражи да те прождере (1.Пт.5,8). Ти, међутим, не разумеш [шта се дешава]. Када те не би покривала рука Божија и молитве светих, ти би упао у његову превару и погибао. Твој ава ти је говорио божанствене речи ради користи и спасења твоје душе. Ти их, међутим, одбацујеш и због тога никада нећеш доћи до познања живота. Ава се труди око тебе као око сопствене душе, молећи и свете да се помоле за тебе, како би се избавио од ђаволских замки и смрти, и како би се спасао у обитељи Господњој. Ниси ли и ти дужан да чуваш његове речи више неголи своју душу с обзиром да се он толико труди око тебе? Међутим, засићен сталним боравком поред њега, ти си се задовољио. Међутим, не би требало да си засићен: требало би да се молиш да се удостојиш заједничког боравка, те да ти не послужи на осуду. Ти би требало да марљиво и са великим страхом и трепетом испуњаваш његове наредбе како би преко њега на тебе сишао благослов Божији и ти се избавио од прелести ђаволске. Нека се не испуни на теби реч Писма: Једе Јаков и насити се, па се ритну љубљени (Пон.зак.32, 15). (Тада) би се на теби испунила реч: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајали (Мт.11,21). Само да и ти не чујеш: Замрзео си поуку и одбацио речи моје (Пс. 49,17). Зашто ти сам себе многоструко искушаваш. Ти, наиме, почињеш да разговараш са некима, али не успеваш да поднесеш оно о чему говоре, те се твоје срце заслепљује завишћу и клеветом и наноси смутњу. Много пута си се саплитао и (падајући) разбијао лице. Ипак, твоје гвоздено чело се још увек не стиди, као што се ни твој гвоздени врат не савија. Исто ти је и брат Јован говорио. Како ће стећи спасење онај ко тако поступа? У древности је тако поступио Каин, па је примио проклетство из руке Господње. Тако су касније поступили дивови, да би најзад потонули у воду потопа. Хам и Исав су били одбачени од светог благослова, а огорченог фараона и његову пратњу потопила је вода Црвеног мора. Датан се са својом дружином успротивио Мојсију и земља их је прогутала, исто као и њихове домове. Према томе, земља је, по сведочанству Писма, прогутала свештеника који се противио. Како си се онда ти осмелио да се противиш ономе ко ти је наредио да кажеш: “Опрости”. Како си се усудио да не кажеш ту реч, удаљивши се од смирења Божијег. И оци говоре да је у сваком случају неопходно имати смирење како би се поводом сваке ствари и речи говорило: “Опрости”. Ти си много пута (побуђиван на да кажеш ту реч), па ипак ниси прихватио. Схвати да са тобом нико не поступа грубо. Због чега пружаш ђаволу руку и силу? Зар [не знаш да такво поступање] води у погибао душе? Буди трезвоуман убудуће, брате мој. Буди будан и пробуди се из најтежег сна и опијености без вина, која тобом влада. Где је смирење? Где је послушање? Где је одсецање своје воље у свему? Ако у једном случају одсецаш своју вољу, а у другом не, очигледно је да је имаш и у случају кад се одричеш, само другачију. Јер, онај ко се повинује, повинује се у свему и не брине се за своје спасење. Јер, за њега одговара други – онај коме се он предао на послушање и коме се поверио. Ако хоћеш да се спасеш и да будеш жив на небу и на земљи, сачувај речено. Тада ћу ја одговарати за тебе, брате. Ако си, пак, немаран, онда сам гледај шта ћеш. Немој губити наду: то је радост за ђавола. Убедио сам аву да те прими у своја недра. Он најпре није хтео да те прими због твоје непослушности. Међутим, ја сам га убедио да те прими са страхом Божијим, као рођеног сина, а не као копиле. И ти му се повери у свему са страхом Божијим. Сведок ми је Отац, Син и Свети Дух да примам на себе сву бригу о теби пред Њим и да ће од мене Бог тражити твоју крв, уколико не нарушиш речи моје. Постави почетак од данашњег дана, и бићеш помаган руком Божијом. Ето, ти си се обновио. Чувај се и не обазири се на неразумне и некорисне речи. Нека ти Господ да разум и силу да чујеш и испуњаваш. Уколико повремено усхтеш да ме штогод питаш, нећу се олењити да ти одговорим оно што Бог, ради уверења твог срца, положи у моја уста на спасење душе твоје у Христу Исусу. Амин.
 
621. Исти брат опет није послушао аву. Он је питао великог старца да ли је корисно да испуни заклетву дату у гневу, или треба да се покаје не испунивши заклетву. Старац му је одговорио следеће:
“Господ је рекао Мојсију: Сиђи брзо јер сагрешише људи које си извео из земље египатске. Скренуше са пута који си им заповедио. Начинише теле и клањају се (Изл.32,7-8) идолу. Како си се ти, окајани, тако брзо окренуо од послушања? Ђаво хоће да те удаљи од њега и бесни против тебе. Нисам ли рекао да си безуман и необрезан срцем! Где си бацио моје речи? Зашто стремиш у ђаволску пропаст? Зашто те ослепљује непријатељ поводом оног што си чуо? Зар ти није заповеђено да се предаш у руке Божије и у руке свог аве? Зар ниси чуо да он жели спасење твоје душе као што [жели] корист својој души? Ти ниси смео да га не послушаш, чак и да је његова наредба била и тешко изводљива, нарочито ако се радило о користи братије. Међутим, сатана те лишава [користи] кроз самооправдавање, те ни ти ни други преко тебе немате добробити. Ти хоћеш да те сустигне претња изречена фарисејима као и казна која је, по речима пророка Језекиља, обећана немарном стражару (Јез.33,6). Рецимо да не можеш да пружиш корист било коме. Но, зашто не кажеш ономе који може учинити? Зашто си тако брзо постао сличан псу који се враћа на своју бљувотину и свињи која се окупа, па се врати у блато (2.Пт.2,22), пребивајући непромењив у свом огорчењу? Ава ти је заповедио да му саопштиш све што се дешава, услед чега би грех био на њему. Ти га, међутим, раздражујеш, као народ Мојсија. Постиди се, најзад, и остави своју навику. Окрени се и примиће те Бог, будући да је милостив. Остави и човекоугодништво од кога гине и од кога се не може бити слуга Божији. Пази на себе, јадниче, и убој се Бога.
Није ти корисно да испуниш оно што си са заклетвом рекао у гневу, те да преступиш заповест Божију која каже: Не убиј (Мт. 5,21). Боље је да се покајеш пред Богом за оно што си рекао заклињући се и дане испуниш заклетву, (како) не би био осуђен као Ирод, који је, испуњавајући своју нечастиву заклетву, одсекао главу Јована Претече, лишивши се вечног живота и осудивши се на тешко и бесконачно мучење. Боље је и корисније покајати се и тражити опроштај од Бога, који може да га да. И Ирод би био блажен да је исто учинио. Не покајавши се, он је увећао своју беду, искусивши вечно проклетство. И Петар, врховни апостол, три пута са заклетвом порицаше да познаје Спаситеља. Међутим, покајавши се горким плачем и истинским покајањем, он је избрисао свој грех и био прихваћен од човекољубивог Владике Христа и Спаситеља. Стога се и он удостојио радости због речи анђела: Кажите ученицима његовим и Петру (Мк.16,7). Замењујући трократно одрицање, сам Господ га је три пута питао: Волиш ли ме, Петре (Јн.21,17). И он се кроз истинско покајање исцелио од греха троструког одрицања. Убудуће се не заклињи, да не би преступао заповест Божију. Ако и сагрешиш у томе, немој се удаљавати од покајања. Јер, да је испунио своју заклетву, (тј. тврдњу да не познаје свог Владику), Петар би се удаљио од Њега и славе Његове.
 
622. Умиривши се тим поводом, исти брат је питао великог старца: “Твоје богољубље је рекло да грешник свој грех може да изглади покајањем. Зар је заиста тако? Зар њему нису неопходне молитве светих. Зар је он довољан сам себи? [Шта ће бити] ако он сам не принесе истинско покајање, али се свети помоле за њега? Зар му се неће опростити греси због њих?
Одговор: Човек неће имати никакве користи од молитава светих уколико се и сам не потруди сходно својој сили и уколико не придода сопствени труд. Какву корист ће му принети њихова молитва и њихов пост уколико се он [предаје] сластољубљу и немару? У Писму је речено: Један зида а други руши. Каква је ту корист осим самог труда (Сир.34,23). Кад би било могуће да се онај за кога се моле свети спасе ни мало не пазећи на себе, ништа не би сметало да свети спасу све грешне људе овог света. Међутим, грешник који се унеколико и сам потруди има потребу и за молитвом праведника. Јер, апостол говори: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак.5,16). Наиме, када се свети и праведни моли за грешника, и сам грешник је дужан да покајањем саучествује у његовој молитви. Будући сам по себи неспособан да одужи свој дуг, он приноси нешто незнатно, а молитве светих остали огромни део. На пример, човек треба да пренесе десет џакова пшенице. Међутим, он сам не може да пренесе ни два. (Уколико, пак), нађе богобојажљивог човека који ће за њега да понесе девет џакова, оставивши њему само један, он ће имати могућност да се спасе и сачува од разбојника који би га могли убити на путу. Исто се то дешава и овде. Грешник је још сличан човеку који је другоме дужан сто новчаница. Када га је зајмодавац подсетио на враћање дуга, он је пошао једном благочастивом и богатом човеку и замолио га да му из љубави да колико може. Видећи његову жалост и будући човекољубив, богаташ се сажалио над њим и рекао: “Брате, што год имам даћу за тебе да би се ослободио од своје обвезнице”. Према томе, од дужника већ зависи само да се постара да да нешто мало и да се избави од великог дуга. Јер, све док не види да је и сам донео десет новчаница, милосрдни човек ће се двоумити да ли да да деведесет, знајући да зајмодавац неће вратити обвезницу све док не добије свих сто што је дао на дуг.
 
623. Питање. Један христољубив човек је питао другог старца, Јована: “Оче мој, хтео бих да се латим доброчинства уз помоћ дела мог имања. Молим те да ми кажеш шта је корисније (како бих се са радошћу вратио мојој кући): да (поклон) дајем по мало или одједанпут”.
Одговор: Брате, ја ти не могу одговорити како треба, али те Писмо уразумљује, говорећи: Немој рећи: “Иди и дођи сутра да ти дам”, уколико можеш да учиниш добро дело, јер не знаш шта ће донети сутрашњи дан (Прич.3,20). Ипак, мере (врлине) су различите и свако чини по својој мери. Један човек може нешто мало дати од својих прихода, други даје десети део свог имања, други, опет, четврти део, следећи трећи део, а неки половину. Онај ко жели да дође до мере савршенства нека не пита мене последњег, него Учитеља и Лекара наших душа, Господа нашег Исуса Христа, који је богатом младићу рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт.19,21). Нека твоју мисао укрепи сећање на долазак смрти, који никоме од људи није познат. Постарајмо се да чинимо добро пре него што напустимо живот, с обзиром да не знамо у који дан ћемо бити позвани. Пазимо да не будемо неспремни и да не останемо изван ложнице заједно са пет лудих девојака, које су узеле светиљке без уља. Постарајмо се да учинимо колико нам дозволи наша немоћ и благи Владика Христос ће нас са мудрим девојкама увести у своју ложницу, у радост неизрециву. Амин.
 
624. Питање. Брат је питао истог старца: “Да ли треба било шта примати са циљем да раздајемо ништима. Неки нас, наиме, подстичу на такво дело”.
Одговор: Моје речи о милостињи не могу поднети сви, него само они који су достигли до пребивања у безмолвију и плачу за своје грехе. Постоје људи који су се посветили служењу [тј. милостињи] и Бог зна шта ће им дати за труд. Међутим, они који плачу немају слободног времена за тако нешто. А и како би руководили са туђим они који су се одрекли свога? И преподобни међу светима, Иларион, је управо тако поступио. Кад су га неки молили да прими велико имање да би га поделио потребитима, он је рекао: “Ти сам треба да разделиш своје зато што боравиш и у граду и у селу. Јер, како бих ја узео туђе да делим другима када сам и сопствено оставио”. Осим тога, [делење другима] често служи као повод за сујету и среброљубље.
 
625. Питање. [Шта да радим] ако ми онај ко нуди даје (паре) упорно говори: “Нећу ништа дати уколико сам не узмеш и раздаш”. Зар и у том случају треба презрети сиромахе и оне који страдају од глади?
Одговор: Већ сам рекао љубави твојој да постоје људи који су се томе посветили. Уколико хоћеш да оплакујеш своје грехе, немој обраћати пажњу на дело које ти је страно, чак и кад би и пред својом келијом видео неког ко се мучи (глађу). Немој узимати удела у подели туђег да се не би лишио плача и пребивања у безмолвију. Уколико не нађе некога ко би за њега извршио посао, поседник имања треба сам да га разда да дело не би остало неизвршено.
 
626. Један христољубив човек је питао истог старца: “[Како треба поступити] [човек] који нема ништа када му траже милостињу? Да ли да позајми [од другог] да би дао ономе који проси”.
Одговор: [Човек] који нема ништа неће бити осуђен уколико не да ономе ко му тражи. Ни апостол Петар није позајмио [нешто] да би удовољио (хромом) који је од њега просио милостињу. Напротив, он је рекао: Сребра и злата немам (Дап.3,6). Оно најпотребније што има човек не треба да раздаје (на милостињу). Јер, може се десити да жали уколико потом сам остане у оскудици, не будући у стању да трпи недостатак. Ако му молилац буде досађивао, он [може] рећи: “Опрости, немам ти шта дати”. То неће бити лаж с обзиром да онај ко има само најпотребније другоме нема шта дати. Нека он ономе који проси каже: “Опрости, ја имам само оно што је мени самоме неопходно”. Сети се пет девојака које су онима које су им тражиле уља за светиљке одговориле: Да не би недостало и вама и нама, [идите и купите себи] (Мт. 25,9). И апостол Павле, пишући Коринћанима, говори: Ваш сувишак да буде за њихов недостатак (2.Кор.8,14), и: Не да другима буде олакшање, а вама невоља (2.Кор.8,13).
 
627. Питање. Објасни ми, оче мој, оно што си рекао: “Оно најпотребније што има човек не треба да раздаје (на милостињу). Јер, може се десити да потом жали”. Како може неко да је жалостан због онога што је учинио по својој доброј вољи?
Одговор: Све треба чинити са расуђивањем. Умеравати се, пак, јесте дело расуђивања. То потврђује помисао [опрезности] која напомиње да [човек] не дође до околности да се смути [због милостиње]. Чинити милостињу преко могућности (или било шта друго) јесте неразборито с обзиром да се касније долази до смућења, унинија и роптања. Добро је и врло добро давати потребитом, по примеру јеванђелске удовице: у томе нема ничег лошег. Међутим, човек тешко може поднети давање преко својих могућности. Најзад, и Бог од човека захтева само оно за шта је способан.
 
628. Питање. Да ли за сличним расуђивањем има потребу и онај ко је богат, те има више него што му је потребно? Јер, и он треба да чини (добро) по својој сили.
Одговор: Да, и он има потребу за расуђивањем како не би преко мере својих могућности ишао за својим помислима и (затим) се кајао за учињено. Због тога је и Павле рекао: Не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који добровољно даје (2.Кор. 9,7). Савршено приличи савршеним, а несавршено несавршенима. Савршени и сиромаштво трпи храбро, не марећи за богатство и све подносећи без смућења, по слову апостола: Сее могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,13), и: Мени се распе свет, и ја свету (Гал.6,14) и остало.
 
629. Питање. Како да се навикне на давање онај ко у почетку не даје усрдно?
Одговор: Он треба самог себе да подсећа на награду коју је Господ обећао [милостивима] и да почне од најмањих ствари. Он треба увек да уразумљује себе да ће онај ко мало даје мало и добити, према реченоме: Ко шкрто даје, шкрто ће и жњети, а ко са благословом сеје, са благословом ће и жњети (2.Кор.9,6). Према томе, у њему ће се мало по мало снажити жеља да прими награду за много, те ће успевати у врлини. Она може да доспе до мере савршенства у којој се човек обнажује од земних ствари и духом пребива на небеснима.
 
630. Питање. Дешава се да неко, поневши се неразумно, у име милостиње поклони и оно што му је потребно, те се затим раскаје. Како он треба да се утеши да га не би прогутала ђаволска туга?
Одговор: Нека пре (свега) прекори себе за нерасудљивост. Затим нека своју помисао призове из туге, говорећи: “Пошто је учињена милостиња, човекољубиви Бог је моћан да ме помилује и да устроји по својој вољи”.
 
631. Питање. [Дешава се] да ми дођу два сиромаха и ја немам дар за обојицу. Коме од њих двојице да дам предност?
Одговор: Треба претпоставити оног ко је немоћнији.
 
632. Питање. Како да поступим [у случају] кад желим да дам, али ме помисао доводи у недоумицу да ли да пружим [помоћ]?
Одговор: Испитај своју помисао. Ако нађеш да се јавила из шкртости, дај нешто више од онога што би требало да даш, на пример, један новчић. То ће ти се урачунати у милостињу.
 
633. Питање. Кажи ми, господине аво, на који начин онај ко нема шта да подари може да постане саучесник благослова који је Спаситељ обећао онима који ће бити са Његове десне стране: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем (Мт.25,34-35) и остало.
Одговор: Брате, апостоли нису имали имања. Зар они [због тога] неће бити учесници наведеног благослова? Постоје различити ступњеви [врлине] и Бог говори свакоме у сагласности са његовим степеном. У блаженствима нам Он показује различитост оних који се спасавају. Од чулног се може закључити о духовном. Претпоставимо да човек има плодове и продаје их за [одређени] новац, и да други има различите ствари и продаје их такође за исти новац. И са занатлијама је исто. Један од њих је столар и добија динар на дан, други је каменорезац и добија такође динар. Други се, [опет], бави неким другим занатом и добија исту плату. Занати су различити, такође и плодови, а цене и плата исти. Примени то и на спасење душе. Онима који имају новац или ствари и без сујете их раздају сиромасима биће речено: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34) и остало. Размотри и остала блаженства и наћи ћеш у њима велику различитост. Међутим, спасење душе је једно и Царство је једно. Јер, речено је: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт.5,3), и још: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (ст.10). И други блажени, који су (међусобно) различити, имају исто Царство небеско. Према томе, ако не можеш да дајеш милостињу, буди сиромашан духом, како би са светима наследио Царство небеско. Плачи за своје грехе у овом свету да би се утешио (са онима који плачу) и помињу се у Јеванђељу. Стекни кротост да би наследио земљу. Гладуј и жеђај за правдом да би се је наситио. Буди чист срцем да би видео Бога у слави Његовој. Буди миротворац свог срца да би се назвао сином Божијим. Имајући добра дела, буди готов да правде ради претрпиш прогонства из града у град, тј. од лукаве ђаволске помисли у добру помисао Божију, како би се развеселио наслеђем Царства небеског. Претрпи увреду, гоњење и лажне клевете Господа ради да би се развеселио у радости, добивши велику награду на небесима.
 
634. Питање. Да ли је, оче мој, довољна једна врлина за спасење, будући да свако блаженство обухвата једну духовну врлину?
Одговор: Тело је једно, али је удова много. Ако недостаје један уд, и тело је несавршено. Тако закључуј и о унутарњем човеку, чије удове представљају многе врлине. Ако недостаје неки од њих, човек није савршен. Столар који добро зна свој занат, сходно бистрини свога ума [може] да упражњава и друге занате, премда се и не назива мајстором (других заната). Тако се и онај ко има све врлине препознаје и добија име по оној преко које у њему најјаче сија благодат Духа.
 
635. Један други христољубиви човек је извесном човеку, кога је сматрао верним, дао милостињу да би је разделио сиромасима. Он му је рекао: “Прими што ти дајем. За то ћеш дати одговор Богу”. Онај ко је примио није схватио да је дародавац положио на њега велики терет. Он је мислио да је, чим је у потпуности преузео на себе (раздавање милостиње), и без упозорења дужан да да одговор Богу. Он је о томе питао истог старца (Јована).
Он је одговорио:
“Обмануо се онај ко је то примио на себе, будући да је дрско помислио да је у стању да Богу да одговор за свако дело, заборавивши речено: Ко ће се похвалити да има чисто срце? Или ко ће се усудити да каже даје чист од грехова (Прич.20,9). То је дело савршених отаца. Требало је да ономе који му поверава одговорност каже: “Ја нисам у стању да примим [понуђено] уколико је (услов) да дам одговор Богу. Јер, ја сам грешан човек. Међутим, ја ћу се постарати да учиним све што је у мојој моћи, премда је Божије дело да пружи помоћ за извршење дела по Његовој вољи”. Да је тако рекао, урачунало би му се у смирење. И Бог га не би осудио за оно што је преко његових сила. Онај, пак, ко је дао није требало да од брата захтева такав услов. Јер, он га је због своје неразумности уместо у верне, урачунао у неверне. Поверивши му једанпут дело, требало је [све] да остави Богу, уопште не сумњајући. Јер, онај ко сумња не може веровати”.
 
636. Питање. Неки [људи] јавно и пред свима примају милостињу. Неки се, опет, због свог благородства, стиде да је узимају јавно. Најзад, неки [од сиромаха] су болесни и леже у кућама. Да ли треба правити разлику међу њима или свима подједнако давати милостињу?
Одговор: Све који јавно примају милостињу урачунавај у једну групу. Према онима који су немоћни и страдају од нечега треба бити унеколико издашнији. Оне који се стиде да јавно и пред народом примају милостињу и оне који леже болесни сматрај другом групом. Њима треба давати више, сагласно њиховој потреби, од онога што нађе рука твоја (Проп.9,10) и као што им приличи.
 
637. Питање. [Дешава се] да неко да своје имање некоме и каже му да га подели оцима и сиромасима који живе на одређеном месту. Да ли ће бити неприлично ако он удели нешто и некима који се налазе у близини и имају велику потребу?
Одговор: Неће бити неумесно уколико имају велику потребу. Јер, дешава се да онај ко даје милостињу није знао за њихову потребу, услед чега и није рекао да им се да. Али, ако он нарочито завешта да се не даје нигде осим на утврђено место, не треба преступати заповест. (Уосталом), нека он најпре пита онога ко је дао милостињу. Затим нека учини како он каже, те ће бити спокојан.
 
638. Питање. За то дело су потребни помоћници. Да ли треба да сумњам уколико га (ради помоћи) поверим људима које сматрам поверљивим?
Одговор: Уколико си их раније сматрао поверљивим, не треба да сумњаш. Јер, Богу је све откривено. Он зна срца наша и свакоме даје сходно његовим делима. Ако утаје нешто, сами ће одговарати.
 
639. Питање. Како да поступим уколико убрзо потом сазнам да је неко од њих нешто сакрио? Да ли да га изобличим и повратим сакривено?
Одговор: Уколико сигурно знаш да је нешто сакрио, размотри да ли ће његова помисао моћи поднети изобличење. Потом га опомени са кротошћу, уразумљујући га по Богу. Најзад му узми оно што си му поверио. Ако, пак, он не може да поднесе изобличење, немој повређивати његову савест, како због стида не би учинио нешто горе. Остави га да поседује присвојено. Јер, он је узео оно што припада Богу. Једино Бог зна да ли је он то узео из нужде, те како ће да пресуди његов поступак.
 
640. Питање. Да ли убудуће таквоме треба поверавати било шта?
Одговор: Убудуће му више ништа немој поверавати уколико сазнаш да је и други пут учинио исто и да се труди да квари дело. Ако се, пак, преварио због ђаволског нашаптавања или је узео због нужде, иако је увек био добар, може му се поново поверити дело. Јер, он ће се свакако исправити. Једино га немој саблазнити.
 
641. Питање. Шта треба да дајем сиромасима који иду по кућама?
Одговор: Од онога што нађе рука твоја (Проп.9,10): мало хлеба, или вина, или два метална новчића, или један већи. Једино се труди да дајеш без жалости и са страхом Божијим: тиме се прославља човекољубиви Бог.
 
642. Питање. Дешава се да имам две ствари, једну бољу и другу лошију, на пример, вино или хлеб. Помисао ми говори да бољу дам сиромасима. Ипак, оклевам да им дам боље, а да себи оставим лошије. Када ми долазе оци, ја сматрам да њих (треба) претпоставити сиромасима и да их треба намирити колико је могуће. Да ли добро мислим или не?
Одговор: О сиромасима (знај): уколико ниси достигао дотле да (све) њих сматраш равним себи и да гледаш на ближњег као на саме себе, треба да учиниш оно што можеш, знајући своју немоћ, тј. да им даш оно што је мање вредно. Оце; пак, (који те посећују), треба да претпоставиш [другима], будући да су слуге Божије, као што је речено у Писму: [Подајте, дакле, свакоме што сте дужни]… коме част – част (Рим.13,7). Њих и Господ претпоставља [другима].
 
643. Питање. Будући болестан, један христољубиви човек је питао истог старца Јована: “Да ли ћу преживети или ћу умрети”. Старац му је одговорио:
Одговор: Ти нећеш имати користи ако ти кажем да ли ћеш преживети. Јер, ако ти кажем да ћеш умрети, твоје спасење ће на неки [начин] бити изнуђено. Наиме, ти ћеш се, видећи се у устима смрти, као по неопходности одрећи свог имања. Уколико се, напротив, будеш надао да ћеш још дуго поживети и уколико пожелиш да се спасеш, своју мисао утврдивши у добру, ти ћеш [можда] поклонити имање, те ће твоје спасење бити добровољно, а не присилно, па макар и одмах потом умро.
 
644. Питање. Како то? Зар чињење добра из страха од смрти не служи човеку на спасење?
Одговор: Изнуђено спасење не треба поредити са оним које настаје из човекове слободне воље. Јер, не чинити (добро) чак ни онда кад се не надамо да ћемо даље собом располагати представљало би погибао душе. Према томе, знајући и једно и друго, употребљавај своје имање као мудре [девојке], а не као луде које су остављене изван ложнице, не пруживши плод милостиње и доброчинства.
 
645. Питање. Зар онај који се стара да чини добро стога што своју душу подсећа на смрт неће добити награду за слободну одлуку?
Одговор: Добро је за човека да се сећа смрти како би се навикао на свест о смртности. Јер, ко је смртан, није вечан, а ко није вечан, по нужди ће напустити овај век. Кроз непрестано сећање на смрт (човек) се навикава да добровољно чини добро. Међутим, сасвим је друга ствар ако чинимо добро тек пошто смо видели смрт пред очима. Прво се чини добровољно, услед честог поучавања ([у сећању] на смрт), а друго из нужде, због страха од блиске смрти.
 
646. Питање. Реци ми, оче мој, колико души користи добровољно (добро), а колико недобровољно.
Одговор: Добровољно у потпуности избавља душу од смрти. Недобровољно [добро], пак, не достиже ту благодат, будући мање од првог.
 
647. Питање. Да ли ће Бог продужити живот човеку који живи немарно и који, нашавши се се близу смрти, обећа да ће се, уколико остане жив, постарати да му угоди?
Одговор: Срцезналац Бог гледа на исправност срца. Ако види да ће се човек заиста од све душе покајати, Он ће му продужити живот, по обећању: Даће ти Господ по срцу твоме (Пс.19,5). Јер, воља Божија јесте спасење људи, као што је сам рекао: Жив сам ја и нећу смрти грешника него да се обрати и буде жив (Јез.33, 11). Према томе, управимо срце наше ка Њему и пребацимо на Њега сву бригу нашу (1.Пт.5,7), те ће Он устројити оно што је корисно за наше спасење.
 
648. Питање. Кажи ми, оче мој, да ли је одређен крај света.
Одговор: Свакако ће овај свет имати краја. Међутим, када Бог види да му угађамо, придодаје нам време, сходно речима: Правда додаје дане. Године нечастивих се умањују (Прич.10,27). Што се тиче човековог живота, наредба Божија назива се његовом границом. Јер, на питање апостола (о томе), Господ је одговорио: Није ваше да знате времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап.1,7).
 
649. Будући болестан и много мучен грозницом, један други христољубиви човек је замолио великог старца да се помоли за њега како би добио олакшање у болести. Он је послао и воду да је старац благослови за употребу, будући да није био у стању да трпи врућину од грознице. Старац се помолио за њега. Кад је попио од те воде, врућина је одмах престала и болест прошла. Задививши се и прославивши Бога, брат је неколицини испричао шта је Бог учинио на њему и о доброчинству које му је указао свети старац. Међутим, другог дана грозница се вратила у још јачем степену. Он је опет послао [поруку] старцу да се смилује на њега. Старац му је одговорио:
Одговор: “Поново си настрадао како убудуће не би празнословио”. Добивши потпуно исцељење захваљујући молитвама старца, брат се већ бојао да било коме ишта каже не само наведеном доброчинству светога, него и о другим која су му била позната.
 
650. Исти брат је видео да ава [тј. игуман] долазећој братији прича о дивним (делима) светог старца. Он се о томе распитао код другог старца, Јована. Сазнавши за намеру која стоји иза авиног понашања, он се успокојио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Видети одговор 221. у коме је ава Јован наговестио да ће умрети недељу дана после аве Серида. Наследник Серида, Елијан (који је и постављао питања до [броја] 604) постао је игуман у још незрелом узрасту. Он је замолио аву Јована да му да на располагање још две недеље како би могао да га пита о управљању манастиром. Јован је, сажаливши се, остао још две недеље у животу и дао му следеће одговоре, који се тичу манастирског живота.
  2. Патријарх цариградски Генадије (8. век) сматра да су сва дела светог Григорија потпуно чиста од оригеновских заблуда и доказује да су лажно учење о крају будућих мука у његове душекорисне књиге унели јеретици.

Comments are closed.