ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 351 – 400
 
351. Питање другог. Један брат, кога су због потреба општежића слали [у град], питао је другог старца: “Да ли да једем заједно са женама када ме људи који су расположени према мени позову код себе. Старац му је одговорио: “Не треба јести са њима”. Међутим, брат је питао: “Како ја могу знати да ли ће жена учествовати за нашом трапезом кад ме неко позове да бих могао да одбијем позив”.
Старац му је одговорио: “Питај онога који те зове да ли ће бити жена. Ако каже да има, одбиј позив, говорећи: “Опрости ми, ја имам заповест да не једем заједно са женом””. Брат је затим питао: “Шта да учиним ако се деси да одем у неки дом и ушавши не питам домаћина о споменутом, а он хоће да за трпезу дође жена”. Старац је рекао: “Ти треба да одведеш на страну онога ко те је позвао и да му кажеш: “Опрости ми, заборавио сам да ти кажем да ми је заповеђено да не једем заједно са женом. Због тога ме отпусти и ја ћу отићи”. Ако он каже жени да се удаљи, остани, а ако не, отиди и не нарушавај заповест да те не би постигла смрт због непослушања. Не бој се, то неће послужити на саблазан, него на назидање”.
 
352. Питање истог. Шта да радим када због неког посла пођем ка некоме без разрешења да једем, а домаћин почне да ме принуђује да свакако обедујем код њега. Јер, [дешава се да] ме наговара чак и ако му кажем да немам дозволу од аве.
Одговор Јована: Пошто од препирања не произилази ништа добро, прими понуђено, уколико не произилази штета за душу. Када се вратиш реци о ави и тражи опроштај као кривац. Када, пак, прети опасност ти не слушај, макар се он и хиљаду пута више препирао. Јер, то је очигледно ђаволско дело.
 
353. Питање истог. Био сам послом у светом граду (Јерусалиму), те сам сишао на Јордан да бих се помолио, не питавши аву за дозволу. Да ли сам добро учинио или не?
Одговор Јована: Без наредбе никуда не треба ићи. Оно што чинимо по својим помислима лако може да нам изгледа добро, иако можда није угодно Богу. Управо се у испуњавању наредби твог аве, који те је упослио, састоји молитва и угађање Богу, који је рекао: Ја сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који меје послао (Јн.6.38).
 
354. Питање истог. Шта треба да радим ако, упутивши се некуда далеко, заборавим да питам аву где да се зауставим?
Одговор Јована: Треба да будеш пажљив у свему што се дешава, те да сваким делом стичеш душевну корист. Ипак, (треба да сматраш) да нарушаваш заповест и да ништа добро не чиниш. Тада ће ава да буде подстакнут да ти опрости.
 
355. Питање истог. Шта да радим уколико ми ава нарочито саветује да нешто не учиним, а ја, као човек, нарушим речено?
Одговор Јована: Покај се Богу и ави и постарај се да се унапред поправиш. И Бог ће ти опростити твоје сагрешење.
 
356. Питање. Брат који је био задужен за манастирска врата се заморио, будући да је био сам, те је питао великог старца да ли треба да узме себи другог брата (као помоћника).
Одговор Варсануфија: Брате, онај ко жели да приђе Исусу и ходи путем спасења, свакако треба да очекује искушења и невоље. Јер, (Писмо) говори: Чедо, ако приступиш да служиш Господу, припреми душу своју за искушење (Сир.2,1). И Господ је рекао: Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој сваки дан, и за мном иде (Мт.16,24). Према томе, онај ко жели да буде Његов ученик треба до саме смрти да испуњава послушање. За тебе је корисније да будеш сам и унеколико се помучиш, неголи да позовеш другог. У случају потребе увек ти други може помоћи. Смелост у обраћању се мање повећава када ти (брат) само повремено помаже, неголи у случају када се стално налази са тобом. Уколико не будеш падао духом због труда, стећи ћеш смирење. Стекавши, пак, смирење добићеш опроштај грехова, будући да је речено: Види смирење моје и труд мој и остави све грехе моје (Пс.24,18). Када се смириш добићеш благодат која ће ти помоћи. И свети апостол Павле је, потрудивши се више од свих, говорио: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Кор.15,10). Ако имаш несумњиву веру моћи ћеш да испуњаваш не само дужност вратара, него и друга послушања. Према томе, са надом пази на дело Божије, а Бог ће ти неприметно помоћи у извршењу дела. Господ нека је с тобом.
 
357. Питање истог. Оче мој, испроси ми својим молитвама од Бога силу и разум будући да сам немоћан и незналица. Излазећи из кухиње или из складишта деси се да, држећи нешто, сретнем неког од отаца или знатнијих људи. Како тада да поступим? Помоли се, такође, да се избавим од скрнављења која ми се дешавају.
Одговор Варсануфија: Уколико верујеш да Бог може и од неплодног камења да подигне децу Аврааму (уп. Мт.3,9), и да Онај ко је магарцу отворио уста (уп. Број.22,28) може и теби да их отвори, те да те умудри, уразуми и укрепи, нека ти Бог све дарује. Знаш ли значење ствари? Манастирска врата су врата Божија и Бог зна да Његов слуга – вратар, има потребу за мудрошћу, разумом, снагом, помоћи и расуђивањем: Зна Отац ваш (говори Писмо) шта вам треба пре него што заиштете од њега (Мт.6, 8). Ако сачекаш и потрпиш, биће блажена душа твоја. Ако се деси да, идући и носећи нешто, сретнеш неког од отаца или познатијих [људи] овога света, без узнемиравања спусти предмет из руку и прими их са смирењем и страхом Божијим. И Бог ће, на молитве светих, да уреди да твој сусрет послужи на славу Његовог имена и на назидање свих. Амин. О скрнављењима, пак, (знај): ако се твоје срце смири и ако се будеш сматрао земљом и пепелом, смирење по Богу ће те покрити.
 
358. Брат је питао другог старца, говорећи: “Кажи ми, оче мој, када је прави тренутак да питам о помислима, те да ли треба о истим [помислима] питати и неког другог”.
Одговор Јована: Треба да питаш онога према коме гајиш поверење, знајући да он може понети помисли и да му верујеш као Богу. Питати, пак, другог о истој помисли јесте дело неверја и љубопитљивости. Уколико верујеш да је Бог говорио преко свог светог, чему испитивање и откуд потреба за кушањем Бога кроз испитивање других у вези са истом [ствари].
 
359. Питање. Шта ако помисао настави да смућује и после отачког одговора?
Одговор Јована: То значи да је он, добивши поуку, остао празан и да није са тачношћу и приљежношћу испунио оно што му је наређено. (Због тога) он треба да исправи ту грешку и са тачношћу да испуни оно што је чуо. Јер, ако Бог говори кроз своје свете, онда за лаж нема места.
 
360. Питање. Да ли, пак, и њега самог питати поново о истом? Наиме, једном ми је речено да не чиним одређено дело. Међутим, кад сам се поново распитао о истоме, добио сам потврдан одговор. Шта то значи?
Одговор Јована: Брате, судови Божији су као велики бездан (Пс.35,7). Бог у уста онога ко говори полаже [реч] која је сагласна срцу онога ко пита. [Другачији одговор је присутан] или ради његовог испитивања или стога што се његово срце променило те је достојан да чује нешто друго. [Дешава се] и то да су се други, који учествују у истом делу, променили и Бог другачије говори свом светом. Тако је Он говорио преко Исаије цару Језекији. Пошто је рекао: Заповеди дому своме јер ћеш умрети (4.Цар.20,1), срце цара се изменило и ожалостило. Тада му је Бог преко истог Исаије рекао: Ето додаде Бог годинама твојим још петнаест других (4.Цар.20,6). Да је Он то рекао преко другог, јавила би се саблазан због тог што свети [наводно] (о једном истом) говоре различито. И опет, говорећи саобразно са срцем Ниневљана преко Јоне, Он опомиње: За три дана разорићу град (Јон.3,4). Када су се њихова срца пренула ка покајању, Бог је пројавио своју велику дуготрпељивост и поштедео град који се окренуо на боље (Јон.3,10). Због тога нико никада не треба да мења светог код кога се поучава, већ да питање поставља истоме. Јер, може се десити да Бог из неког разлога промени одговор. Кад се то врши преко истог светог, избегава се саблазан.
 
361. Питање истог. Владико, имао сам посла са једним човеком и био сам принуђен да са њим одем управитељу. Претходно сам питао оце за савет. Они су ми рекли како треба да поступим кад одем тамо. Ја сам, како ми се чини, учинио све, по својој сили, како не бих нарушио оно што су ми рекли. Приметивши да се на делу не дешава по њиховом одговору, ја сам се ожалостио и нисам знао шта да радим, тј. да ли да нарушим савет. Ипак, бојао сам се непослушања. Да ли да продужим да га се придржавам? На делу нисам видео испуњење које би било сагласно одговору. Шта то значи, оче мој? Како је требало да поступим? Шта да чиним када упаднем у такву недоумицу и неприлику? Или је можда са моје стране постојала грешка, а да нисам ни приметио?
Одговор Јована: Одговор је сличан претходном. Послушај на који начин. Теби је у вези са послом речено: “Учини тако”. Међутим, ти си сусрео неочекивано. Пре (свега), дужан си да се укориш стога што је [можда] твоје срце уживало у делу, при чему ниси све препустио Богу. Због тога Бог и није дозволио да се дело оствари по одговору отаца. Узрок се налази у теби, док га ти приписујеш њиховом одговору. Тако је Јелисеј послао свог ученика да васкрсне мртваца. Међутим, он га није васкрсао (уп. 4.Цар. 4,29-31). И узрок се није налазио у ономе ко је послао, него у посланоме. Јер, како би затим Јелисеј могао сам да га васкрсне (4.Цар.35,36). Ти си дужан да се по својој сили стараш да испуниш отачки савет како би твоје дело било сагласно са њим. Ако се, пак, деси супротно, схвати да се десила нека измена у једном од његових саставних делова, услед чега је Бог изменио испуњење одговора. Појаснићу речено примером. Рецимо да ти је неко дужан десет динара. Пошто није имао да ти врати све, ти си питао старца: “Колико да захтевам од њега”. Старац је рекао: “По правди – свих десет”. Старац је (одозго) био обавештен да ти тако каже, тј. да не опростиш дужнику зато што је био тврда срца. Међутим, чувши да га због тог дуга изводе на суд, он се покајао и помолио Богу говорећи: “Владико, ја немам могућности да дам свих десет динара. Извести управитеља да ме не принуђује да дам сав износ, а ја ћу се постарати да ти угодим у остало време свог живота”. И милосрдни Бог је изменио суд. Ти, међутим, не знаш за то. И пошто у таквом случају поред тебе није лично онај од кога си тражио савет, ти се, призивајући старца, помоли: “Боже његов [тј. старчев] не допусти да се удаљим од твоје воље и од савета твог слуге, него ми откри како да поступим”. И већ чини оно што ти Бог открије, верујући да ти је говорио и раније преко свог светог, учећи те. Знај да се свакако десила нека промена, због чега је Бог и изменио испуњење [првобитног] одговора.
 
362. Питање. Владико мој, колико пута треба да се помолим да би се моја помисао утврдила?
Одговор Јована: Када не можеш да питаш старца, треба да се три пута помолиш за свако дело. После тога погледај куда тежи твоје срце, уловивши макар се најмањи покрет. Затим тако и поступи, јер осведочење бива приметно и схватљиво за срце.
 
363. Питање истог. Како се треба молити три пута: у различито време или одједном? Јер, дешава се да није могуће одложити дело.
Одговор Јована: Ако имаш слободног времена, помоли се три пута у току три дана. Ако се, пак, деси прека потреба те бива тешко, као у време издаје Господа, узми за узор Његово трократно одлажење на молитву и троструко понављање истих речи (Мт.26,44). Премда Он, како изгледа, и није био услишен, будући да је свакако требало да се изврши домострој [спасења људи], ипак нас својим примером учи да се не жалостимо када се молимо а не бивамо услишени у исти час. Он, наиме, боље од нас зна шта нам је корисно. У сваком случају, не треба да престанемо са благодарењем.
 
364. Питање истог. Шта треба да радим ако и после молитве не добијем брзо осведочење? То може да буде последица моје сопствене кривице. Но, како ћу ја то да схватим ако је сакривено од мене?
Одговор: Ако и после треће молитве не добијеш осведочење, знај да си сам крив. И ако не схватиш своју грешку, укори себе, па ће те Бог помиловати.
 
365. Питање истог. Како треба да поступа онај ко пита оце? Да ли је он дужан да са сваком тачношћу испуњава све о чему пита?
Одговор Јована: Не све, него само оно што му се говори као заповест. Јер је једно – прост савет по Богу, а друго – заповест. Савет је поука без обавезе (која само) показује човеку прави пут живота. Заповест, пак, у себи садржи обавезујућу силу.
 
366. Питање истог. Ти си ми, оче, предао различите заповести и савете по Богу. Кажи ми њихова својства, тј. по чему се распознају и каква им је сила.
Одговор Јована: [Дешава се] да сам прибегаваш духовном оцу питајући га о нечему, и то не да би примио заповест, него само да би чуо одговор по Богу. Ако ти он каже шта треба да радиш, свакако си дужан да речено испуниш. Када поступиш тако и наиђе на тебе туга, немој се смућивати: то бива на твоју корист. Ако, пак, не пожелиш да учиниш [речено] дужан си да се прекореваш. Јер, премда мислиш да не нарушаваш заповест будући да је ниси примио као наредбу, ипак си презрео корисно. Јер, треба веровати да све што излази из уста светих служи на корист слушалаца. На исти начин (треба разумети) и када ти (старац) сам од себе каже нешто, покренут мишљу по Богу, иако га ниси ништа питао. То ти се [свакако] десило. Наиме, једном је један брат хтео да оде у град, а други старац му је сам од себе (и без питања) рекао: “Ако одеш тамо, пашћеш у блуд”. Он није послушао, него је отишао и – пао. Када, пак питаш о неком одређеном делу желећи да добијеш заповест, дужан си да учиниш поклон и да је затражиш. Добивши је, опет учини поклон да те онај ко ти је дао благослови. Ти му реци: “Оче мој, осим што си ми дао заповест, благослови ме и помоли се и да је испуним”. Знај, брате, да се онај ко даје заповест не задовољава једино тиме: он помаже мољењем и молитвама да је ти испуниш. Ако, пак, заборавивши се, не учиниш поклон да би примио благослов, немој мислити да је заповест због тога престала. Она и у том случају има силу, премда је и ниси примио како је требало и по правилу. Ако, пак, можеш, немој се лењити да пођеш и учиниш поклон просећи благослов. Ако, пак, не можеш, сећај се да си заповест примио са непажњом.
 
367. Питање. [Дешава се] да замолим да ми се да (заповест), а старац нема намеру да ми је да, или, напротив, да не молим да ми се да заповест, а он ми је да. Да ли се у том случају оно што ми каже сматра заповешћу и да ли треба свакако да се испуни? Осим тога, да ли смо обавезни да црквена правила и изреке отаца које су предане писмено испуњавамо као заповест?
Одговор Јована: Ако онај кога питаш није имао намеру да да заповест, речено се не рачуна у заповест, чак и да си је и тражио. А ако је он расудио да ти да заповест, и без твог тражења, речено је заповест и треба је испунити. Треба примати као заповест и оно што одређују догматска правила[1] или изреке отаца које су обликоване у виду изричитих ставова. Међутим, ти их прихвати у својим мислима тек пошто питаш оце, будући да сам не можеш правилно разумети њихово значење. Према томе, питај оце и покори се ономе што они кажу, испуњавајући све непогрешиво уз помоћ човекољубивог Бога, по молитвама светих. Амин.
 
368. Питање истог. Како да поступим кад нарушим заповест због искушења?
Одговор: Примивши заповест од светих и нарушивши је, немој губити главу и не очајавај потпуно је напуштајући, него се сети реченог о праведном који седам пута на дан пада и устаје (Прич.24,16), и Господње поуке Петру да седам пута седамдесет опрашта свом брату (Мт.18,22). Ако је Он људима заповедио да до те мере опраштају, утолико пре ће сам опростити, будући богат милошћу и будући да све превазилази штедрошћу, те будући да свакодневно узвикује преко свог пророка: Обратите се ка мени и обратићу се вама (Зах.1,3). Он је, наиме, милостив (Јер.3,12). [Речено је]: И сада Израиљу (Пон.зак.4,1) и остало. Али, чувши да се заповест не поништава, чувај се да се не олењиш и не упаднеш у немар: то је веома опасно. Труди се да чак ни у ситницама не занемарујеш заповест. Уколико приметиш немарност у односу на њих, постарај се да се поправиш. Јер, од такве немарности човек упада у већа сагрешења.
 
369. Питање истог. Помисао ми говори да не питам свете о корисном да не бих сагрешио уколико услед немоћи занемарим оно што ми се каже.
Одговор Јована: Та помисао је врло штетна и никако је немој слушати. Јер, онај ко зна (шта је корисно), па сагреши – свакако ће осуђивати себе. Онај, пак, ко сагреши не знајући шта је корисно никада себе неће осуђивати, те ће његове страсти остати неисцељене. Ђаво и дошаптава (такву помисао) да би му страсти остале неизлечене. Уколико ти помисао говори да због немоћи не можеш да испуниш [речено] у одговору, ти питај [старца]: “Оче мој, ја желим да учиним [заповеђено]. Реци ми шта ми је корисно, премда знам да нећу моћи да испуним и сачувам речено. Ипак, желим да се томе научим макар бих осуђивао себе што сам занемарио оно корисно”. То ће те водити ка смирењу. Нека Господ сачува твоје срце молитвама светих. Амин.
 
370. Други брат је питао истог старца: “У чему се састоји лажно знање”.
Одговор Јована: Лажно знање се састоји у веровању помислима, тј. да је ствар баш онаква каква нам се приказује. Онај ко жели да се избави од њега нека ни у чему не верује својој помисли, него нека о свему пита свог старца. Када одговор старца буде сагласан са оним што је мислио брат, ни тада не треба да верује својој помисли, већ да говори: “Мени су се изругивали демони саветујући ме да се покорим помисли, [уверавајући ме] да ја имам истински разум са намером да им поверујем и стрмоглавим се у веће (зло). Старац је, пак, рекао истину зато што говори по Божијем надахнућу. Њему се не могу изругати демони”. Како сам разумео, тако сам рекао и теби, своме брату. Уосталом, не знам да ли је то тако. Помоли се за мене.
 
371. Питање другог. Брат је изнео истом старцу: “Оптеретивши се помислима, ја од стараца тражим да се помоле за мене. Чувши њихове речи, моја душа се тренутно успокојава”.
Одговор Јована: Мудрошћу датом од Бога крманош спасава брод који је обузет помислима. Они који плове у њему радују се видећи његово избављење. На исти начин болесника знатно весели помињање лекара, а још више – његовог умећа. И путника који се налази у опасности од разбојника ободрава глас страже, а још више њено присуство. Утолико више одговор оца треба да донесе весеље ономе ко слуша, нарочито кад је обузет приљежном молитвом Богу, који каже: Молите се… једни за друге, да оздравите (Јак.5,16). Они усвајају страдање свога уда (тј. ближњег), призивајући свога Владику Исуса и говорећи са најслађим сузама: “Учитељу, спаси нас, изгибосмо” (Лк.8,24; Мт.8,25). То ће свакако донети радост ономе ко слуша [и ко зна] да је много моћна усрдна молитва праведника (Јак.5,16)? Немојмо бити лењи да од њих тражимо молитве. Премда и јесмо недостојни, Господ прима заступништво слугу својих, као што је то већ познато из реченога: Испуњава вољу оних који га се боје (Пс.144,19). Брате, разбојници су се много пута развејавали кад би чули речи и глас јаких. Тако и мислени разбојници са трепетом беже, стидећи се кад чују одговоре и гласове снажних, тј. оних који су од свог Владике и Учитеља – Исуса чули: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33), и још: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк.10,19). Молимо, дакле, свете да се помоле за нас да бисмо стекли њихово (заступништво). Јер, ми од њих примамо непосредну корист. Помоли се за мене да бих и ја речено испунио и да у мени не превлада дејство левице. Господ нека је с тобом. Амин.
 
372. Питање истог. Једном си ми рекао да се при распитивању о помислима треба понашати слободно. Сада ми објасни у чему се састоји слобода при распитивању.
Одговор: Слобода (у распитивању) о помислима састоји се у томе да онај ко пита потпуно оголи своју помисао ономе кога пита и да од њега ништа не скрива, ништа не мења из стида. Он не треба да изражава своју (помисао) као да припада неком другом, него управо њему самом. Јер, претварање је штетније од свега.
 
373. Питање истог. Кажи ми, владико каква врста слободе постоји у односу на ствари, и како је треба користити.
Одговор: Слобода је истина која се откривено изриче. На пример: онај коме је потребна храна, одећа или уопште било која ствар треба да се обрати ономе ко има могућности да му их пружи. Ту слободу треба упућивати управо оном лицу које се неће саблазнити. Јер, њоме се не назиђују сви. Онај ко има расуђивање радује се и назиђује, а други се саблажњава. Онај ко је употребљава треба да је користи непрестано и то не у сврху задовољења страсти која га узнемирава, него само ради намирења своје потребе. Ако се други не саблажњава, а ни страст се не меша, добро је дејствовати слободно. Треба се једино чувати да се слобода не употреби пред неким ко се лако саблажњава. Боље је да насамо известиш о ономе што ти је потребно онога ко те може услишити. Тиме ћеш сачувати од штете помисао свог брата. Може бити да ти понекад имаш потребу да окусиш храну пре уобичајеног времена. Други се, међутим, саблажњава уколико сазна. Такође, може бити да се брат не назиђује уколико тражиш неку ствар. Као што је већ речено, добра је слобода, али само кад је сједињена са страхом Божијим. [Дешава се], наиме, да имаш потребу за неком ствари али је откријеш, него очекујеш да је други сам намири. Међутим, он о тој потреби може да не зна или да ју је заборавио, или да не жури желећи да испита да ли имаш трпљење. Ти се, пак, саблажњаваш и грешиш према њему. Уколико му, пак, отворено кажеш [своју потребу], неће се десити ништа од поменутог. Међутим, припреми своју помисао да се не жали, не саблажњује и не ропће уколико не добијеш кад тражиш нешто што ти је потребно. Реци својој помисли: “Или ми он тражено не може дати или сам ја недостојан, па га Бог није подстакао да ми га уручи”. Такође се чувај злопамћења на одбијање и пресецања слободе коју имаш према њему. Јер, по потреби опет треба слободно да иштеш од њега. Такође се чувај од смућења у случају кад те одбију у искању неке ствари. Када те неко и сам од себе пита о ствари која ти је потребна, реци истину. Уколико се заборавиш и кажеш: “Није ми потребна”, врати се и реци: “Опрости ми, кајем се за речено. Та ствар ми је потребна”.
 
374. Питање. Како да поступим ако осећам да ће (извесно) лице да се саблазни таквом слободом?
Одговор Јована: Ти треба да испиташ да ли се саблажњава или не. Уколико се деси да имаш потребу да узмеш јело (пре времена), ти немој рећи: “Дај ми храну”, него: “Због извесне околности осећам глад”. Чувши то, он ће се открити и ти ћеш познати његово расположење, тј. да ли се саблажњава или не.
 
375. Питање истог. На питање брата Јована да ли да у потпуности остави употребљавање поврћа велики старац је наредио да једе само оно које му други дају, али да сам не тражи да му дају. Како то да се (схвати)? Изгледа да је он у том случају ограничио његову слободу.
Одговор Јована: Помисао је брату Јовану говорила да у потпуности остави употребљавање поврћа. На питање о томе велики старац је рекао: “Сам не тражи да ти дају поврће, па ћеш познати злобу непријатељску. Јер, онај ко те саветује да га уопште не једеш, наговараће те да ропћеш уколико ти буду дали мало или ако ти уопште не дају”. Због тога му је старац одговорио на тај начин и дао му такву заповест. Где, пак, нема заповести, корисна је слобода.
 
376. Питање великом старцу. Брат је питао великог старца: “Молим те, господине аво. Моја душа је пуна (зла). Ја сам стално хтео да те питам о томе, али сам се бојао. Ја сам говорио себи да ћу искушавати Духа Господњег уколико питам, а не испуним. Мој ава ми је рекао да је велики пад душе [избегавати] саветовање (са старцима). Молим те, Господа ради, да се помолиш за мене. Дај ми поуку како да се спасем и опрости ми”.
Одговор: Брате, прилично касно си се пренуо. Јер, већ су се усмрделе и иструлеле твоје ране (уп. Пс.37,6). Ако желиш да се спасеш, одсеци све што ти наноси смрт и кажи са Давидом: Сада започех (Пс.76.11). Од сада остави своју вољу, самооправдавање, презир и уместо њих се држи смирења, послушања и повињавања. У свему сматрај себе ништавним и спашћеш се. Уколико испуниш речено бићеш сачуван од сваког зла. Ако, пак не испуниш, видећеш сам: у онај Страшни дан ћеш дати одговор. Не само да ћеш у садашње време бити осуђен због презира, будући да си знао [корисно], него ћеш и у будућем веку дати одговор. Пази да не изгубиш награду због тога што занемарујеш рад на свом спасењу, које ти Господ жели.
 
377. Питање истог. Шта представља одсецање својевољности?
Одговор Јована: То је напредовање по Богу. Одсецање воље [је двојако]: у добром се она одсеца испуњавањем воље светих, а у рђавом – самосталним бежањем од зла.
 
378. Питање. Ја понекад питам о тананим помислима. Тада моја помисао пада у високоумље због тога што их наводно детаљно испитујем.
Одговор: Уколико желиш да питаш неке од отаца о тананим помислима, а да при томе не паднеш у високоумље, сети се да се од човека пре свега очекује да исправи грубе помисли које забрањује апостол: разврат, бестидност, завист (уп. Рим.13,13) и њима сличне, а затим да не презре ни танане. Онај ко се стара о тананим помислима, а занемарује грубе, сличан је човеку коме је дом прљав и пун различитог смећа и који, решивши да га очисти, почиње од изношења ситног ђубрета, занемарујући камење и друге ствари о које се спотиче. И ако он изнесе само ситно ђубре, његов дом још неће добити пристојан изглед. Изневши, међутим, камење и остало, он већ неће оставити ни ситно ђубре, будући да и оно даје неприкладан изглед. Због тога наш Спаситељ и прекорева фарисеје и садукеје, говорећи им: Тешко вама… што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остављате што је претежније у закону… а ово је требало чинити и оно не остављати (Мт.23,23).
 
379. Питање истог истоме. [Дешава се] да неко пита старца о [некој] ствари и добије одговор да ће се она остварити. Међутим, он посумња услед неподесних околности и неодговарајућих прилика. Да ли ће због тога бити осуђен као неверан?
Одговор: Ако брат који пита буде био подвижник, исправиће своје неверје. Наиме, он ће веровати да Свети Дух не може да слаже говорећи устима својих светих оно што му је угодно. Јер, (Писмо) вели: Бог рече светима својим (Пс.59,8). Уколико, међутим, брат не верује да Бог говори кроз уста онога кога је питао, сматраће се неверним и као онај ко је већ одавно осуђен. Уколико, пак, верује али и сумња, дужан је да се исправи, слушајући проповедника који говори: Праведни пада седам пута на дан и устаје (Прич.24,16). Треба још проникнути и у [чињеницу] да је Бог много пута преко Божанственог Писма о својим слугама говорио (једно), док се са њима, на први поглед, дешавало друго. Тако је Бог рекао: Прославићу оне који ме прослављају (1.Цар.2,30). Међутим, ми видимо да су неки од светих до саме кончине били у многим мукама и невољама. Да ли можемо рећи да их Бог није прославио? Он их је заиста веома прославио. Међутим, они који не виде очима срца, не виде њихову славу. Јов је био прослављен због трпљења, иако се његовим пријатељима, који су гледали људским очима, чинило да заслужено трпи. Касније је он чуо Божански глас: Зар мислиш да сам то учинио ради нечега другог, а не да се покажеш праведан (Јов 40,3). И убоги Лазар је веома прославио Бога трпљењем, лежећи код врата богаташа. Ми смо рекли да Бог прославља оне који га прослављају. Са Лазаром се, како изгледа, десило у потпуности супротно, будући да је пребивао у многим невољама до саме смрти. Међутим, касније се показало да га је Бог прославио, упокојивши га у недрима Авраамовим. Шта ћемо рећи о светом Павлу, који се удостојио да види самог Сина Божијег и да чује Његов Божанствени глас. Бог је посведочио да он представља изабрани сасуд (Дап.9,15), који је затим био узнесен до небеса и чуо Његов Божанствени глас и неисказане речи (2.Кор.12,4), које нико други није чуо? Ипак и такав човек је двапут био спуштен кроз прозор у котарици (2.Кор.11,32). Зар то није било довољно да се саблазне неверни и неразумни? Сам Павле је био удостојен Божанске благодати. Међутим, то се десило ради испитивања многих, тј. да да се види да ли ће сачувати веру према апостолу. Тако бива и у односу на остале свете ради користи оних који им долазе. Но, зашто да говоримо о људима, кад се сам Спаситељ молио, говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт.26,39)? Слушајући то и апостоли су се саблазнили. Они нису знали да се то десило по промислу ради користи целокупног људског рода. Исто се дешава и овде и то не због немоћи онога ко пита или се моли, него ради испитивања и укрепљења вере оних који долазе, [тј. ради осведочавања] истрајности у вери. Истрајавајући у њој, они гледају на крај дела, тј. на славу Божију, која се кроз њих пројављује. Међутим, неки питају (старца) са надом да (од Бога) добију нешто вештаствено, [тј. неку ствар], а не ради душевне користи. Такви не чекају дуго. Због чега ми не обраћамо више пажње на оно што се десило са Ананијем и Азаријом? Имајући наду у Бога да их може спасти од огњене пећи, они су цару говорили: “Ми имамо на небесима Бога који може да нас избави из руку твојих и од огњене пећи. А ако и не буде тако, ми нећемо служити твојим боговима” (Дан.3,17). И Бог их није одмах прославио, него је чекао све док нису ушли у саму пећ. Тиме је свима постала очигледна њихова савршена нада у Бога. И Он их је избавио и прославио, показавши пример за подражавање онима који изнемогавају у трпљењу испитивања које шаље. Он је рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк.13,13). Оставимо све Богу који боље од нас зна шта нам је корисно, и духовно и телесно. Немојмо сумњати у оно што нам говоре свети оци, него са трпљењем примајмо оно што је угодно Богу. Он све шаље ради добра и користи наших душа. Сећајмо се изреке пророка: Судови твоји су велики бездан (Пс.35,7). А да су Његови судови неиспитљиви, очигледно је из онога што се десило са Израиљцима: они су, добивши обећање да ће ући у земљу где тече мед и млеко, обраћали пажњу само на вештаствену страну обећања. Стога су много Бога искушали неверјем. Најзад то нису ни добили. Јер, они нису разумели да је Он медом и млеком назвао будућа духовна добра, чија сенка је био Закон, како нам и апостол тумачи (Јев.10,1). Више од свега, верујмо човекољубивом Богу и благом нашем Владици, који о нашем животу увек промишља више него што ми поимамо или помишљамо. Јер, Оцу и Сину и Светоме Духу приличи слава сада и увек и у векове векова. Амин.
 
380. Опет питање истог. Оче мој, молим те да ми објасниш следећу ствар. Дешава се да питам оце да ли ће ми њива донети добре плодове и да ли ће ми нашкодити непријатељ. И они ми одговарају да ће бити плода и да ми непријатељ неће нашкодити. Међутим, на делу не буде рода, а од непријатеља претрпим штету. Како да, дакле, сачувати веру? И како да призовем и утврдим помисао уколико видим да слаби у вери због сусрета са непредвиђеним околностима? Укажи и сада милост, оче мој, и упути ме на прави пут, те се помоли за мене немоћног.
Одговор Јована: Речи светих не треба да сматрамо узалудним, будући да су делотворне и речене по Богу. Међутим, ми их не можемо разумети зато што смо прилепљени за телесно и вештаствено. Јер, свети се брину о спасењу људских душа као и сам Бог. Оно што нам говоре свети треба пре да применимо на унутарњег човека. Тада ћемо наћи да на нашу корист бива чак и невоља од људи или штета у приходима. Тиме се разоткрива суштина предсказања преко којих је обећано да ће добит бити знатна. Јер, нестицањем је стечена душевна корист, услед чега је добијен и добар приход. Исто тако треба разумети и о непријатељу који нам штети. Јер, његово непријатељство постаје узрок наше душевне користи, уколико га подносимо са благодарношћу, сећајући се рекавшег: На свему захваљујте (1.Сол.5,18), и: Молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт.5,44), и [опет]: Блажени сте када вас срамоте и прогоне (Мт.5,11) и остало. Уколико смо исправни, искушење ће нам послужити за напредак. Уколико смо, пак, грешни, оно ће нам бити на отпуштење грехова и исправљење, на [стицање] искуства и на приучавање трпљењу. И кад нам је све потаман или у телесном, или с обзиром на приходе или у вези са миром са нашим непријатељима, [њихове речи] применимо на унутарњег човека. Наиме, ми треба да [спознамо] да је молитва праведних допринела његовој користи. Када будемо тако поступали, мрзитељ добра неће моћи да нашкоди нашој вери. Јер, (и стицање и нестицање обећаног) служи на корист нашем унутарњем човеку. Онај ко поживи мирно, видеће испуњење онога што су предсказали свети, тј. онога што је било предсказано за његову корист. Нека те Господ уразуми и пресвети твоје срце.
 
381. Питање. Да ли ћу бити исцељен одмах чим са вером замолим свете (да се помоле) за угаснуће душевне страсти или телесне (болести), макар за мене брзо исцељење и не било корисно?
Одговор Јована: Није добро упорно молити за брзо исцељење уколико не знаш шта ти је корисно. Остави све Ономе који је рекао: Јер зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од њега (Мт.6,8). Ти се помоли Богу говорећи: “Владико, ја сам у твојим рукама. Помилуј ме по твојој вољи; Ако је за мене корисно, исцели ме брзо”. Тражи и од светих да се помоле за тебе и благодари Њему за све, сећајући се речи Писма: На свему захваљујте (1.Сол.5,18). Тако ћеш стећи душевну и телесну корист.
 
382. Питање истог. Шта ишту од Бога оци од којих иштемо молитве поводом било каквог искушења: избављење од страсти или (уопште) оно што је корисно за човека? И како су ава Сисоје и други оци, молећи се за ученике, искали од Бога да их избави од страсти? Како да разумемо реч да је све могуће ономе који верује (Мк.9,23), и још – да нико не бива искушан више него што може (поднети) (уп. 1.Кор.10,13)? И да ли искушење служи на корист? Да ли молитве светих доносе корист?
Одговор Јована: Брате, пошто смо и ја и ти залудни, дешава нам се да заборављамо своје страсти, те да питамо једно уместо другог. Уосталом, у вези са оним што си питао, ја мислим овако: савршени оци се моле да Бог учини оно што је корисно за човека. Јер, ако је корисно, Бог у човека оставља страст ради трпљења. Ако је, пак, корисно да буде избављен од страсти, Он га и избавља. То приписујемо предзнању Божијем. Ава Сисоје се онако молио за свог ученика будући да је стекао осведочење да [тако] треба да се помоли. И други старац и остали су се такође молили из [претходног] уверења. Речи, пак, апостола нас уверавају да оно што са човеком бива може изаћи на његову корист: На свему захваљујте. Речи Писма: Све је могуће ономе који верује, саветују да са надом подносимо невољу која происходи од страсти, да трпимо, да смо дуготрпељиви и да храбро истрајавамо, слично Јову. Бог не допушта да се човек искуша више него што може (поднети). Међутим, понекад човек, уколико (му не помогну) молитве светих, по лењости својој бива издајник самог себе. Бог да ти опрости, брате, твоје празнословље.
 
383. Питање истог. Кажи ми, оче мој, како треба да прођем путем на коме предстоји опасност од разбојника. Јер, дешава се да, имајући установљење[2] од светих, пролазим тим путем или из личне потребе, или због неког благочастивог дела, или идући ка светим оцима? Да ли да кренем без предострожности, надајући се на установљење светих, или на неки други начин? Кажи ми, оче мој, шта да мислим о себи самом и о онима који се налазе са мном, као и о стварима које имам уз себе уколико неочекивано упаднем у руке разбојника. Уколико се деси да претходно не кажем ави о разбојницима, да ли да се вратим и кажем му о њима?
Одговор Јована: Уколико будући послани некуда, добијемо установљење неког светог, ми треба да се надамо да је Божија помоћ у потпуности са нама. Јак човек у свету, коме се повери дом улаже велико старање да га сачува из поштовања према ономе ко му га је поверио. Утолико пре установљење светих савршено прима Бог ради чувања оног кога му они предају. Јер, о Њему је речено: Извршиће вољу оних који га се боје и молитву њихову ће услишити и спашће их (Пс.144,19). У сваком случају, треба да верујемо да установљење светих има савршену силу за помоћ и спасење душе. Уколико, пак, добивши установљење, сусретнемо у било чему невољу и будемо нечега лишени или на путу, по попуштењу Божијем, упаднемо у искушење, немојмо се огорчавати или сматрати немоћним оне који су нас предали Богу. Немојмо се, наиме, саблажњавати о њих. [Немојмо се огорчавати] уколико нас снађе губитак или добијемо телесну рану, него се сетимо да се и сам божанствени апостол, будући силан, савршен и свет, подвргавао [разним невољама]. Он се чак хвалио, говорећи: “Бејасмо у великој невољи, али нас од свих избави Господ” (уп. 2.Кор.1,10). [Сетимо се] да праведни имају многе невоље, али их од свих избавља Господ (Пс.33,20), да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап.14,22), те да је човек без искуства неискусан (уп. Сир.34,10) и неподесан. Имајмо на уму да се никакво добро дело не може извршити без муке, с обзиром да му се супротставља ђаволска завист. Ако се деси да пређемо (пут) без невоље, немојмо високо мислити о себи, тј. да смо спасени од скорби као достојни, него се сећајмо да нас је Бог, знајући нашу немоћ да претрпимо невољу, покрио од скорби установљењем светих. Јер, о онима који су претрпели скорби или искушења је написано: Блажен је човек који претрпи искушење јер кад буде опробан примиће венац живота (Јак.1,12). Пази [само] да, имајући установљење светих, свој пут не проходиш немарно. Кад на путу чујеш нешто о разбојницима, или некој другој опасности, буди тврд и по својој сили се постарај да се не подвргнеш невољи. Ти се моли Богу, сећајући се установљења светих. [Постарај се] да са опрезношћу прођеш пут свој са другима, или питај на који начин је могуће безопасно проћи њиме или неким другим путем. Кренувши на пут ради неког благословеног дела или ка светим оцима и чувши о разбојницима или о другим опасностима, немој се усуђивати да се кренеш без икакве предострожности како би избегао високоумље и опасност. Јер, нико не треба произвољно да се предаје у искушење. Напротив, човек треба благодарно да трпи оно што га постиже по попуштењу Божијем. Ми видимо да су и неки од светих, чувши о разбојницима и другим невољама, одлагали своје намере. То нам служи за смиравање. Сазнавши, дакле, или чувши да је пут опасан, постарај се да питаш аву: “Како расуђујеш да учиним”. И већ учини како ти он каже. Уколико му, пак, из заборавности не кажеш о опасности, већ, добивши установљење, пођеш и сетиш се да си заборавио да се посаветујеш, не треба да се враћаш, него се помоли Богу, говорећи: “Владико, опрости ми на мом немару и по молитвама твог светог и по благости свог милосрђа упути ме по својој вољи. Спаси ме и сачувај од сваког зла и скорбних догађаја, јер се име твоје слави у векове. Амин”.
 
384. Питање истог. Може ли вера других донети корист ономе ко не присаједини и сопствену веру? Јер, раслабљеноме је донела корист вера оних који су га носили.
Одговор: Да и раслабљени није имао вере, не би дозволио да га носе и спусте (кроз отворен кров). На тај начин га је спасла њихова заједничка вера. Ако човек не присаједини и своју веру у Бога, неће имати никакве користи од других. Немој се правдати тиме што полажеш на друге своје бреме, док сам не чиниш ништа. Јер, Јеремија се молио за људе, верујући да је Бог милостив. Ипак, Бог га није услишио због тога што они нису присајединили и своју веру. Где је била вера пророка? Зар је он није имао? Зар су је имали само они који су носили раслабљеног? Међутим, узрок је лежао искључиво у људима. Тако је и у свим сличним случајевима, будући да није узалуд написано: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак.5,16).
 
385. Питање истог. Молим те, оче мој, кажи ми чиме су кћи Хананејке и слуга капетана допринели своме исцељењу? Па и други раслабљени је, моливши се само за здравље тела, најпре добио остављење грехова (Мк.2,5). У чему се у овим случајевима састоји саучествовање? Такође, и Господ говори апостолима: Што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт.18,18). И: Којима опростите грехе, опраштају им се (Јн.20,23), а није речено: “Ако саучествују”. Молим те, објасни ми наведено.
Одговор: Брате, тугаљиво је са онима који не схватају ток збивања. Кћи Хананејке и слуга капетана су били ван ума, због узетости и због силне болести. Због тога они нису могли својом вером да садејствују са онима који су се молили за њих. Онај, пак, раслабљени се, показавши веру у односу на стицање телесног здравља, по човекољубљу Владике, удостојио и већег. У време (земаљског живота) Спаситеља у почетку су се дешавала чуда и без садејствовања (оних на којима су се дешавала) како би људи веровали Његовом доласку – људи су се исцељивали даром, ради испуњења речи пророчке: Он недуге наше прими и болести понесе (Ис.33,4). Постајући недужни греху, људи су се исцељивали Његовом благодаћу. Од њих се није захтевало садејство, осим да се касније чувају, по речи Његовој: Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн.5,14). Осим тога, о Њему самом Јован говори: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн.1,29). Проникни у речено: “Читавог света”. Они који га нису прихватили нису добили исцељење и на њима се испуњава (реч Писма): Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (1.Кор.7,15). Он је апостолима дао власт да исцељују и опраштају грехе онима који потпомажу молитви. Нека те у то увери сам Јаков који је добио такву власт и који говори: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак.5,16). За време самог Спаситеља било је другачије. Они који су га примали су се спасавали и добијали исцељење. Напротив, гинули су они који га нису прихватили, већ га одбацили. Према томе, утврдимо се у вери и спашћемо се у име Бога, коме слава у векове. Амин.
 
386. Питање истог. Молим те, владико, објасни ми у чему се састојала кривица ученика светог Јелисеја, те мртвац није васкрсао. И због чега га је пророк послао, иако је провидећи [шта ће се десити]? [Осим тога, зашто га] није исправио пре него што га је послао?
Одговор: Јелисеј није послао ученика да би га понизио, никако. Он га је послао да би га научио да је корисно никога не понижавати, и да би га привео покајању, те да би затим поверовао и васкрсао. Међутим, он је остао при истом (неверју) и због свог неверја није васкрсао. Пророк је знао да он неће васкрснути мртваца. Међутим, да би од њега одузео повод и за најмање оправдање, он га шаље, поучивши га. Он се, пак, није исправио. И Господ је знао издајника, ало га није понизио све до последњег издаха, него га је уразумљивао. Он га није одбацио све док у потпуности није погинуо. Јер, људи су обдарени слободном вољом. Очигледно је да Бог није виновник зла, као уосталом ни свети. Људи су виновници властитих зала. Бог им је оставио слободу да би се јавили без оправдања у Дан суда, када ће се једни друге раскринкати.
 
387. Питање. Неки од оних који су боравили у манастиру и који су се избавили од многих искушења молитвама светих отаца хтели су, чувши о наиласку разбојника, да оду са свог места. О томе су питали великог старца.
Одговор Варсануфија: Ми смо се већ из искуства уверили да нас Владика и човекољубиви Бог избавља од свих скорби и искушења. Немојмо ни сада сумњати да ће нас избавити и покрити од сваког зла. Према томе, све наше старање и наду положимо на Њега (1.Пт.5,7). Ма где били, уздајући се у молитве светих, немојте се бојати никаквог зла, него истрајте, утврђујући се вером Христовом и певајући са пророком Давидом: Господ ми је помоћник и нећу се уплашити. Шта ће ми учинити човек (Пс.117,6) и остало. И још: Господ ће те сачувати од сваког зла; сачуваће душу твоју Господ. Господ ће сачувати улазак твој и излазак твој од сада и довека (Пс.120,7-8). Чувајте се да не сазнају људи да се ви, имајући Бога (за помоћника), ипак бојите од људи, с обзиром да је (речено): Ако и пођем усред сенке смртне, нећу се убојати зла, јер си ти са мном (Пс.22,4). Реците својој души која се снебива: Господ сила је са нама. Заступник наш је Бог Јаковљев (Пс.45,8) како би стекла смелост. Све вас поздрављамо у Господу, говорећи: Не бојте се, ја сам са вама (Мт.14,27).
 
388. Питање. Чувши одговор, један брат је питао истог старца да ли [човек], имајући такву наду, треба да живи без бриге чак и на месту које је опасно због разбојника.
Одговор Варсануфија: Ми увек треба да се надамо да Исус неће допустити да се искушамо већма него што можемо (уп. 1.Кор.10,13). Међутим, пошто нас је сам научио, говорећи: Молите се да не паднете у искушење (Лк.22,46), ми не треба да срљамо у опасности. То би било преступање заповести Божије, с обзиром да сами себе предајемо на смрт. [Напротив], ми треба да се чувамо. Ако живимо у мирном месту и чујемо о наиласку разбојника, не треба да се узнемирујемо, имајући заштиту Божију. Јер, Бог види да се нисмо сами увели у искушење и да нисмо прекршили Његову заповест. [Тада ће] бити боље да, испуњавајући [заповест], даноноћно произносимо: И не уведи нас у искушење (Мт.6, 13). А уколико се и поред молитве деси искушење или напад разбојника, немојмо слабити [духом]: то се дешава ради нашег испитивања и по попуштењу Божијем, тј. на корист [нашу]. Када је у питању попуштење, апостол нас теши, говорећи: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1.Кор.10,13). Уколико, пак, од простог гласа [о разбојницима] будемо бежали са једног места на друго, може се десити да нам ђаво уопште не допусти да поживимо у једном станишту. Ако насигурно знамо да нам на извесном месту прети опасност, дужни смо да се заштитимо. Ако је, пак, место мирно и искушење нас задеси изненада, Бог ће нас покрити по својој вољи, видећи да није наша кривица. Јер, постоји искушење које извире из нас самих и штети нашој души. О њему опомиње апостол Јаков, говорећи: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша, јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога (Јак.1,13). Искушење, пак, које се дешава по попуштењу Божијем јесте корисно за душе, с обзиром да човека приводи опитности. Опитност га, опет, доводи до уздања, а нада, по писаноме, не постиђује (уп. Рим.5,4). Онај, најзад, ко се не постиђује, већ је спасен у Исусу Христу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
389. Питање истог. У Писму је речено: Пробај ме Господе, и испитај ме (Пс.25,2), и још: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења (Јак.1,2). На другоме, пак, месту [читамо]: Не уведи нас у искушење (тј. напаст). Изгледа као да су та места међусобно противречна. Стога те молим да ми објасниш разлику међу искушењима.
Одговор Варсануфија: Усклик: Пробај ме Господе, и испитај ме, може изрећи само човек који се подвизава и који се моли да му се преко искушења које долази по попуштењу Божијем допусти да испита себе, тј. да ли ће сачувати трпљење у тескоби напасти. Јер, трпљење, као што је речено, приводи човека искуству и осталим добрима, од чега несумњиво произилазе радост и напредак. Воља, наиме, на сваки начин приморава себе на труд како човек не би био савладан искушењем. Реч, међутим: Не уведи нас у искушење, значи жељу да не будемо искушани од своје воље и свога хтења. Од пада, наиме, у такво искушење произилази смрт. О томе говори Спаситељ: Молите се да не паднете у искушење. Због тога се праведник и моли двоструком молитвом иштући да буде испитан по попуштењу Божијем и испробавањем на спасење, тражећи истовремено да не буде искушан од своје воље и хтења на душевну погибао.
 
390. Питање. Како да постигнем да страх Божији непоколебиво пребива у мом суровом срцу? Кажи ми још да ли је добро оно што се са мном дешава. Наиме, радећи нешто и не завршивши започето, ја умом прелазим на [нешто] друго, под изговором страха Божијег.
Одговор: Онај ко увек жели да има непоколебив страх Божији у свом срцу може из следећег примера да схвати (како да га поседује): онај ко жели некуда да пође облачи ципеле. Писмо говори да су ципеле знамење припреме (Еф.6,15). Према томе, онај ко види да му предстоји нека ствар, треба од телесног припремања да позајми образац за духовно и да обује духовне ципеле, тј. да се припреми страхом Божијим. Он треба да се сећа да је дужан да све врши са страхом Божијим, те да припреми своје срце да призове Бога да му пружи страх свој. Уколико при свакој ствари буде пред очи представљао тај страх, његово срце ће га непоколебиво баштинити. Треба обраћати пажњу и на то да се ум не преноси са посла који је пред нама на нешто друго под изговором страха Божијег. Јер, тај пут није прав: он није ништа друго до расејаност и вражија превара. При сваком подухвату треба да се старамо да у себи поседујемо страх Божији. Такође, треба да се приближавамо светим оцима да бисмо се, гледајући их у лице и разговарајући са њима, те посматрајући њихове уздахе и добар живот, и сами испунили умиљењем [тј. скрушеним расположењем] по Богу. Тако су се и Јаковљеве овце, гледајући стално на огуљене прутове у коритима, упаљивале и младиле (уп. Пост.З0, 39). Уколико у срцу запечатимо примере отаца и [решимо] да слично њима употребљавамо ствари, ми нећемо закаснити да ступимо на њихово путохође.
 
391. Питање. Много пута се дешава да у сећање призовем страх Божији. Сетивши се оног Суда, ја одмах долазим до умиљења. Како то сећање треба да прихватим?
Одговор: Када ти то дође на памет, тј. (кад осетиш) умиљење због онога што си сагрешио у знању или незнању, буди пажљив: то се може десити и по ђавољем дејству, на још већу осуду. Чуј како да се разликује истинско сећање од оног које се дешава по ђаволском дејству: Сећање је истинско уколико се на основу њега стараш да на делу покажеш побољшање. Њиме се добија опроштај грехова. Када, пак, сетивши се страха Божијег и Суда, долазиш до умиљења, али затим поново падаш у исте или још теже грехе, нека ти је на знање да ти је присећање од непријатеља: демони га у тебе полажу на осуду твоје душе. То су два јасна пута. Према томе, ако желиш да се бојиш осуде, бежи од дела којима се она [заслужује].
 
392. Питање. Које је погодно време да се у ум прима сећање на Бога и на страх Његов да би се дошло до умиљења и избављења од сагрешења?
Одговор: Огањ је по природи својој врео. Онај ко жели да га употреби не држи га увек откривеним, него га радије сакрива да би, кад пожели, могао да га разгрне и распали. Тако треба поступати и у наведеном случају будући да у нас улазе побуде и са непријатељске стране. Оне се сеју у свако време, предлажући нам се у виду страха Божијег, са намером да нас увуку или у тугу или да нам смуте ум који, због посла који му предстоји, не брине о томе да расуди у каквом се стању налази. Исто лукавство употребљавају и они који поткрадају људска станишта. Уколико примете да они који живе у њима нису оставили предострожност, они их не могу покрасти. Сећај се увек проповедника који је рекао: Постоји време за сваку ствар (Проп.3,1), и говори себи: “Најпре ћу са страхом Божијим учинити оно што ми предстоји, а тада ћу се, ослободивши се посла, позабавити твојим рачуном[3]. И учинићу то не својом мудрошћу, него силом Бога нашег који испитује срца и унутрашњости”. Време погодно за испитивање помисли нека ти буду јутарњи и вечерњи часови, у које треба да се запиташ: “Како сам провео ноћ, или дан”. И ако увидиш било какво сагрешење, постарај се да се уз помоћ Христову исправиш.
 
393. Питање истог. Шта да радим, будући да заборав, који овладава мноме, често поништава сећање на многа сагрешења? Ја их се понекад уопште не сећам.
Одговор Варсануфија: Има неписмених људи који имају поверљиве зајмодавце. Уколико забораве било шта они, будући потпуно уверени у њих, говоре: “Ми ћемо вам дати колико смо дужни, по вашем рачуну”. И ти да ли можеш имати вернијег зајмодавца од Бога који зна и оно што још није било? Према томе, положи на Њега износ заборављених сагрешења и реци му: “Владико, грех је и заборављање властитих сагрешења грех. Према томе, ја сам у свему сагрешио теби, јединоме Срцезналцу. Ти ми опрости све по свом човекољубљу. Јер, узвишеност твоје славе пројављује се и тако што грешницима не узвраћаш [по мери] њихових сагрешења. Нека си прослављен у векове. Амин”.
 
394. Питање. Понекад се деси да се саблазним због неке ствари. Касније се покаже да сам се неправедно саблазнио, те ме хвата стид. Да ли то Бог попушта ради (моје) исправке или је реч о дејству лукавог на моју осуду?
Одговор Варсануфија: Уколико схватимо значење претходног одговора, наћи ћемо да приличи и овом питању. У њему речено да ћемо бити осуђени уколико самим делима не покажемо сећање на страх Божији и умиљење, које од њега произилази. Исто важи и овде. Уколико на самом делу покажемо да смо се уразумили, изобличење (долази) од Бога на наше спасење. Ако, пак, то није случај, оно [долази] од демонског наговарања да бисмо били осуђени.
 
395. Питање истог. [Дешава се] да изгубим неку ствар. Бојећи се осуђивања ја не осуђујем онога (код кога се, како ми се чини, она налази), већ га само сумњичим. Да ли је прилично да сазнам да ли је заиста код њега, будући да ми је до ње стало?
Одговор Варсануфија: Неће бити недолично да се сазна да ли је ствар код њега. Ако се и деси да је код њега, не старај се да му нанесеш стид, него буди задовољан тиме што си нашао своју ствар.
 
396. Питање или молба. Неки христољубив човек је исповедао своје грехе истом старцу, молећи опроштај.
Старац му је одговорио: “Онај ко открива своја сагрешења прима оправдање, по речи Писма: Реци ти најпре безакоња своја, да се оправдаш (Ис.43, 26), и још: Рекох, исповедићу безакоње моје Господу и ти си отклонио нечастивост срца мог (Пс.35,5). Брате, чувај се убудуће: прошло нам је Бог опростио”.
 
397. Питање истог. Реци ми, оче мој, како да моја душа не плаче премда има многе ране.
Одговор Варсануфија: Онај ко зна шта је изгубио свакако ће плакати. И онај ко жели било шта да (достигне), предузима многа путовања и трпи многе невоље, очекујући да добије жељено.
 
398. Питање истог. Да ли се човеку урачунава у правду кад чини добро дело, али само ради сопствене добити или из неке друге својевољне (побуде)?
Одговор Варсануфија: Ми знамо да је пост који се уз својевољност или из искања угодности људске славе мрзак Богу. И Израиљци су постили. Међутим, пошто су за време поста чинили увреде и заступали своју вољу Бог их је прекоревао преко пророка Исаије, говорећи: Нисам такав пост ја изабрао (Ис.58,5). Тако је и овде. Свако дело које се не врши једино из љубави према Богу, тј. коме се придодаје и [нешто] од своје воље – јесте нечисто и непријатно Богу. То се може схватити и из Божанственог закона. Он говори: Мање семе немој сејати у њиви својој (Пон.зак.22,9-11; Лев.19,19), нити сачини себи хаљине од вуне и лана. И ако хоћеш да се убедиш да је то речено подвижницима, [помоћи ће] ти проповедник који говори: У свако време нека твоје хаљине буду беле (Проп.9,8). Тиме се показује да дело треба увек да буде чисто. Ако се додаје било шта по вољи вршиоца, дело постаје оскрнављено и неугодно Богу. И Господ је у вези са делима говорио својим ученицима: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,15-16). Према томе, постарајмо се да чинимо дело Божије не ради спољних сврха, него једино Бога ради. У супротном, Бог нема потребе да преко нас испуни одређено дело. Њему неће понестати човек преко кога ће се Његова ствар испунити беспрекорно. Према томе, чинећи добро, пазимо на себе како не бисмо свој труд учинили некорисним услед својевољности.
 
399. Питање. Ја сам уопште спор у учењу, међутим, Псалме изучавам брже него остало. Да ли је од Бога или од демона?
Одговор Варсануфија: Учи са смирењем онолико колико ти Бог помаже. Лако учење Речи Божије не долази од ђавола: оно је семе Божије. Само код онога ко није пажљив према Богу непријатељ сеје своју плеву. Желећи да смириш своју помисао, наведи јој следећи пример: чему ће бити подвргнут онај ко од господара свог добије сребро, слично оним јеванђелским слугама, а не стекне [ништа] и не умножи га. Помисао ће ти одговорити да ће бити подвргнут ономе чему и слуга који је сакрио сребро свог господара (Мт.25,18). Ти јој, дакле, кажи: “Стога се немој превазносити пунећи ваздух бесплодним речима. Јер, оне ти служе једино на осуду”.
 
400. Питање истог. Добро долази од Бога. Да ли се оно даје и грешницима и због чега?
Одговор Варсануфија: Сваки дар добри (Јак.1,17) долази од Бога. Он је добар и све добро даје, праведнима као достојнима, а грешнима да се, (призвани) доброчинствима, покају, по речи апостола Павла: Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме сво дуготрпљење (1.Тим.1,16).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. опредељења васељенских и помесних сабора као и канона појединих отаца, који се тичу праксе црквеног и манастирског живота.
  2. Тј. благослов и молитве светих.
  3. Тј. подстицањем од стране помисли.

Comments are closed.