ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 61.  О авви Леонтију Киликијском
ГЛАВА 62.  О авви Стефану, презвитеру лавре Елиота
ГЛАВА 63.  О истоме
ГЛАВА 64.  О истоме
ГЛАВА 65.  О истоме
ГЛАВА 66.  О авви Теодосију исихасти
ГЛАВА 67.  О истоме
ГЛАВА 68.  О истоме
ГЛАВА 69.  Поуке авве Паладија и о Давиду затворнику солунском
ГЛАВА 70.  О монаху Адолу затворнику
ГЛАВА 71.  О монаху који је пратио осуђеника на смрт
ГЛАВА 72. Младић осуђен као саучесник у убиству
ГЛАВА 73. О војнику Јовану из Александрије
ГЛАВА 74. Поуке авве Паладија о јеретицима
ГЛАВА 75. Божије чудо са женом једног доброг верника
ГЛАВА 76. О утопљењу неке Марије
ГЛАВА 77. Приповест тројице слепих људи о томе како су ослепели
ГЛАВА 78. Чудо које је починила једна умрла девојка над неким гробокрадицом
ГЛАВА 79. Чудо које се односи на божанско Причешће
ГЛАВА 80. О извору који се појавио молитвама светог Теодосија
 


 
ГЛАВА 61
 
О авви Леонтију Киликијском
 
Неки од отаца су нам причали о авви Леонтију Киликијском да је био један од значајних монаха у реду Владичице наше Пресвете Богородице[1] и да је четрдесет и пет година боравио у храму, ниједном не изашавши из њега. Увек је своје мисли усредсређивао на себе, на своју душу и своје спасење .
О њему је кружила прича да је био врло милостив. Када би видео сиромаха у близини, ако је то био слеп човек он би му у руку давао, а ако није био слеп стављао би новчиће у подножје неког стуба, или на олтарско степениште и сиромашак би онда сам узимао. Када га је један старец упитао зашто не даје милостињу својом руком, он му је одговорио:
“Опрости оче, нисам ја тај који даје, него Владичица наша Богородица која храни и мене и сиромахе.”
 
ГЛАВА 62
 
О авви Стефану, презвитеру лавре Елиота
 
Причали су нам о авви Стефану, презвитеру лавре Елиота, да му је једном, док је молитвено тиховао у својој келији, сам ђаво дошапнуо следећу помисао: “Иди, ово место ти није на спасење.” Старец тада одговори демону: “Не, ја те нећу послушати. Знам те ко си. Ти не желиш да гледаш како се неко спасава, али да знаш, Христос, Син Бога Живога, он ће те уништити.”
 
ГЛАВА 63
 
О истоме
 
О истоме авви Стефану су нам причали да му се, док је молитвено тиховао и читао у својој келији, јавио демон и рекао:
“Иди одавде старче, ово место није добро за тебе.”
А старец му одговори:
“Да бих се уверио да заиста желиш да одем одавде, учини да ова столица прохода.” (То му рече јер је седео на једној плетеној столици.)
Чим је демон ово чуо истог тренутка је покренуо не само столицу, него и читаву келију. Када је старец видео готовост демона одбрусио му је:
“Ја заиста одавде нећу отићи баш зато што си толико брз” затим се помолио и непријатељ његов, демон је постао невидив.
 
ГЛАВА 64
 
О истоме
 
Тројица отаца су једном посетила истог овог авву Стефана, презвитера. Док су они у његовом присуству водили душекорисне разговоре, старец је ћутао. Тада му један од отаца рече:
“Ништа нам не одговараш оче, а ми смо дошли да од тебе чујемо реч спасења.”
“Опростите ми оци, ја до сада нисам схватао шта сте ви говорили. Оно што имам то могу и да вам кажем. Ја дању и ноћу не видим ништа сем Господа нашег Исуса Христа распетога на Крсту.”
И отидоше оци задовољни, јер се обогатише овом речју.
 
ГЛАВА 65
 
О истоме
 
Авва Јован, по надимку Молив, нам је причао о истом овом старцу, авви Стефану, да се једном тешко разболео и допао велике слабости. Лекари су га, због тога, приморавали да једе месо.
Како је овај блажени имао брата мирјанина, веома побожног човека, који се строго придржавао закона Господњих, догоди се да тај његов брат дође њему у посету баш у време док је презвитер обедовао месо. Угледавши то он се веома саблазни, питајући се да ли је потребно да после толиких трудова, подвига и уздржања, брат монах пред крај живота куша месо.
Размишљајући овако, он паде у екстазу и чу где му неко говори:
“Зашто си се саблазнио до те мере када си видео да једе месо? Он је то учинио из нужде и послушања ради. Никако ниси смео да се саблазниш. Ако пак желиш да видиш у којој се слави налази твој брат, окрени се и погледај.”
И окренувши се виде брата презвитера распетог баш као што је и Господ био. И опет му проговори онај који му се јавио:
“Ето, видиш у којој се слави налази. Поклони се, дакле, Ономе који славом овенчава оне који Га истински љубе.”
 
ГЛАВА 66
 
О авви Теодосију исихасти
 
Причао нам је Антоније, игуман и оснивач лавре Елиота, да му је авва Теодосије исихаста испричао следеће о себи:
Док се још нисам предао молитвеном тиховању, дошао сам у екстазу и видео неког младића чије је лице сијало јаче од сунца. Он ме узе за руку и рече:
“Хајде са мном јер треба да се бориш. Онда ме одведе у неку арену чију величину не могу да опишем. Арена је била препуна људи од којих су једни били обучени у светле хаљине, а у другом делу су стајали неки други, црни као Арапи. Чим ме је увео у арену видех како ми се приближава један џиновски Арапин, безличан и неуредан, чија је глава досезала до изнад облака.
“Са овим треба да се бориш” рече ми онај светли младић. А ја, чим сам угледао ову ужасну прилику, уплашио сам се и почео да дрхтим и да молим младића да ме води оданде:
“Ко од смртних може да се бори са овим? Чак и кад би се снага читавог људског рода ставила у једног човека, он ни тада не би могао да се супротстави овом Арапину.”
“Не бој се. Уђи у арену и чим се смириш, ја ћу те наградити и даћу ти победнички венац.”
Чим сам дакле ушао у арену, и пошто смо Арапин и ја стали један наспрам другога, одмах ми је приступио онај добри младић и дао ми венац као награду. Затим је скупина црних Арапа ишчезла испуштајући дивље крике, а они други људи, обучени у светле хаљине, узвикивали су похвале ономе који ми је помогао дарујући ми добру победу.
 
ГЛАВА 67
 
О истоме
 
О истоме авви Теодосију нам је причао његов ученик Киријак да је тридесет и пет година провео у молитвеном тиховању и да је за све то време јео по једном сваког другог дана, имајући тако савршено молчаније да никада ништа никоме није рекао. Када је имао шта да каже, написао би то. Овог блаженог сам видео и сам у лаври Елиота, за време мог десетогодишњег боравка у њој.
 
ГЛАВА 68
 
О истоме
 
Када је Аврамије[2], игуман манастира Пресвете Богородице Нове[3], чуо да овај Теодосије нема одело за зиму, сам му је купио и поклонио једно. Чим је старец обукао ово одело, одмах је заспао. (Спавао је седећи на столици.) У том су дошли лопови, свукли га, узели му одело и отишли, а старец за све то време није ни реч проговорио.
 
ГЛАВА 69
 
Поуке авве Паладија и о Давиду затворнику солунском
 
Господин Софроније мудри и ја, у време док он још не беше примио свети монашки образ, посетисмо једном авву Паладија[4] у Александрији, човека богољубивог и правог слугу Божијега, који управљаше манастиром у Литазомену и замолисмо га да нам каже поучну реч.
“Чеда моја, време које нам је преостало кратко је. Потрудимо се мало у овом животу, па макар се и напатили, да би се удостојили великих блага будућега века. Угледајте се на мученике, угледајте се на преподобне, на подвижнике, са каквом су мушком упорношћу они истрајавали. Њих је добро упознало време које је прошло, а ми смо остали да се дивимо њиховој издрживости. Они који су их слушали са пуно дивљења сведоче упорност мученичку која превазилази људску природу: како су им вадили очи, одсецали делове тела, како су неки остајали без руку, а други опет без ногу. Неке су бацали у ватру, друге су утапали у реке или у море. Неке су, као највеће злочинце, предавали зверима да их растргну, а нечија су тела после мученичке кончине бацали орловима за храну. И углавном, ако неко хоће да наброји све врсте зала које је људима учинио демон, непријатељ богољубивих мученика и подвижника, који су истрајали, борили се и победили телесну слабост и тако задобили жељена блага, која су сматрали драгоценијим од тренутних несрећа и мука, видеће да су та преживљена зла управо потврдила чврстину вере и то на два начина: или су кроз нешто трудова задобили велика блага, или су пак њих заслужили истрајавши у телесним мукама које им је приредио свезлобни ђаво.
Ако, дакле, и ми истрајемо у муци и покажемо нашу решеност, онда ћемо се уз помоћ Божију показати стварним пријатељима Његовим и Бог ће се борити заједно са нама и учиниће да нам наши трудови буду лакши.
Знајући дакле, чеда моја, које трудове треба да вршимо у садашњем животу, знајте да је, пре свега, неопходно да упознамо сами себе. Јер ово време треба да употребимо за покајање наше да бисмо постали храмови Божији и да би се у будућем веку удостојили славе која није случајна, него је збир Божије милости и љубави према нама. А Милост и љубав Његова према нама су нераскидиво везане са нашом сарадњом која се огледа у напорима нашим према вечности и према Богу.”
Опет је рекао:
“Чеда моја, не љубимо свет ни оно што је у свету.”[5]
И опет нам рече старец:
“Пазимо на мисли своје јер је ова пажња лек спасења.”
Овај отац Паладије, кад смо га упитали: “Учини нам љубав оче и реци нам од куда си дошао у манастир и које су те мисли довеле у њега”, он беше из Солуна, исприча нам следеће:
“У моме граду, на нека два километра од градских зидина, живео је неки затворник пореклом из Месопотамије, по имену Давид[6], који је био врлински муж, подвижник и веома милостив. У свом затворничком пребивалишту је провео око седамдесет година. У оно време, војска је строго чувала зидове града, јер су упади варвара били веома чести. Војници, који су чували део зида у чијој се близини налазило обитавалиште овог преподобног, видели су једне ноћи како из свих прозора његове келије избија пламен и мислили су да су варвари запалили келију. Када је свануло војници су кренули к старцу. Изненадили су се, јер су га нашли чилог и здравог, а његову келију нетакнуту. Следеће ноћи опет су видели пламен из келије старца. Исти призор се ноћима понављао. О овоме се рашчуло по целом граду и у свој околини и многи су бдели крај градских зидина не би ли својим очима видели пламен тога огња. Ови догађаји су се понављали све до блажене кончине старчеве. Пошто сам и ја видео ово чудо Божије не једном или два, него више пута, помислих у себи: ако Бог у овом свету тако великом славом овенчава слуге своје, колика је тек слава будућега века када се буду засијала лица њихова “као сунце”[7].
Ово је, чеда моја, био разлог да постанем монах.”
 
ГЛАВА 70
 
О монаху Адолу затворнику
 
Још нам је исти старец испричао да је са овим Давидом дошао још један монах, по имену Адол, пореклом из Месопотамије.
Он се затворио у шупље дебло једног дрвета на крају градских зидина. На деблу дрвета је направио мали прозор преко кога је разговарао са својим посетиоцима. Када су варвари једном опустошили читаву ону област, десило се да су пролазили поред обитавалишта овог преподобног. Један од њих је спазио старца како вири кроз свој прозор и извадио је нож. Како је замахнуо у намери да га убије, рука му се у ваздуху укочила и осушила. Када су то видели другови овог варвара, зачудили су се веома и пали на колена пред старца молећи га да исцели њиховог друга. Незлобиви старец се помолио, рука је дошла у своје првобитно стање и тада су варвари отишли у миру.
 
ГЛАВА 71
 
О монаху који је пратио осуђеника на смрт
 
Исти овај авва Паладије нам је причао да је у Арсеноиту (граду у Тиваиди) био ухваћен неки убица којег су, после много мучења, осудили на смрт обезглавењем. Док су га водили до деветог километра изван града (до места где је убиство учинио и где је требало да га посеку), пратио га је неки монах који је за њима кренуо да би видео како ће несрећнику одсећи главу. Кад га је опазио, осуђеник му рече:
“Забога оче, зар немаш своју келију? Зар немаш своје рукодеље?”
“Да брате, имам и келију и рукодеље.”
“А зашто не седиш у келији и не оплакујеш своје грехе?”
“О брате, ја сам веома немаран за своју душу и зато желим да видим како ћеш умрети, не бих ли бар тада дошао к себи и поправио се.”
“Иди, оче, у своју келију и благодари Богу који нас је спасао. Јер откако је Он постао човек и умро за нас, нико од људи више не умире вечном смрћу.”
 
ГЛАВА 72
 
Младић осуђен као саучесник у убиству
 
Авва Паладије нам је причао да је неки стари мирјанин био осуђен за убиство. На суду у Александрији он је изјавио да је имао саучесника у убиству и да је то био један младић од двадесетак година. Младић се, међутим, бранио да није имао никаквог удела у убиству, поричући да је икада био са тим старим човеком. Но старац је тврдио:
“Са мном си био када сам убио.” Обојица су осуђени на смрт вешањем. Смртна казна се у оно време извршавала на месту девет километара удаљеном од града. У близини тог места постојале су рушевине Кроносовог храма. Чим су тамо стигли и народ и војници су желели да младића првог обесе. Он се дубоко поклонио војницима и замолио их:
“Бога ради, учините ми љубав и обесите ме према истоку, да на исток гледам кад будем умирао.”
“А зашто?”
“Најискреније вам кажем, господо моја, нема више од седам месеци како сам се крстио и постао хришћанин.” Када су војници ово чули, заплакали су за младићем. Но онај старец, убица се веома разљутио и рекао:
“А мене обесите да гледам према богу Кроносу.” Када су војници чули ову старчеву хулу оставили су младића и прво обесили старца. Док су га вешали, приспео је гласник Августалијев[8] са следећом поруком:
“Не убијајте младића, него ми га доведите.”
Ова вест је изазвала велику радост код војника и код присутног народа. Онда су младића одвели у судницу и Августалије га је ослободио оптужбе. Пошто се младић тако спасао, мимо сваке наде, одлучио је да постане монах. Ово смо записали ради духовне користи читалаца.
 
ГЛАВА 73
 
О војнику Јовану из Александрије
 
Авва Паладије нам је испричао и следеће:
Постојао је у Александрији неки војник по имену Јован који је водио двоструки живот. По цео дан, од раног јутра па до подне он је, обучен у одело од чупавог јарећег крзна, седео у манастиру крај степеништа светог Петра и плео котарице од палминих гранчица ћутећи и не говорећи никоме ништа. Само би понекад мелодично изустио:
“Господе, очисти ме и од тајних[9] грехова мојих, да се не постидим молећи ти се.”
Пошто би изговорио овај стих, ћутао би за дуже време, па би га онда опет изговорио. И по сав дан он, осим овог стиха, ништа друго није изговарао. Поподне је скидао своје јареће одело, облачио војничку униформу и одлазио у своју јединицу.
Ја сам поред њега живео осам година, а његово ћутање, као и његов начин живота су ми много користили.
 
ГЛАВА 74
 
Поука авве Паладија о јеретицима
 
Међу многим саветима које нам је старец упућивао био је и следећи:
“Уверавам вас, чеда моја, да ништа друго није проузроковало јереси и расколе у Цркви, но то што у нас нема довољно љубави ни према Богу, ни према ближњима.”
 
ГЛАВА 75
 
Божије чудо са женом једног доброг верника
 
Исти овај авва Паладије нам је причао, кад смо га неком другом приликом посетили, да је у Александрији живео неки христољубив и милостив муж код којег су и монаси веома често одседали када би по неком послу долазили у град. И жена његова беше веома снисходива. У току дана није узимала храну, него би јела само увече. Имали су и једну девојчицу од око шест година.
Једног дана, овај богољубиви човек кренуо је у Константинопољ, јер бејаше трговац. Оставивши, дакле, своју жену и кћер код куће са једним слугом, кренуо је на брод. На растанку, жена га је упитала:
“А коме нас остављаш, господару мој?”
“Владичици нашој Богородици.”
Мало по мужевљевом одласку, док је жена седела за својим ручним радом, а девојчица се налазила близу ње, слуга је покренут енергијама ђавола, зажелео да убије и жену и дете, да узме све драгоцености из куће и побегне. Зато је узео нож из кухиње и кренуо према трпезарији где је седела његова господарица. Чим је стигао на врата трпезарије, ослепео је и нити је могао да уђе у трпезарију, нити да се врати у кухињу. Пошто је тако остао неко време на вратима млатарујући рукама, почео је да дозива своју господарицу да дође по њега. Она се веома зачуди кад виде слугу како стоји на вратима као скамењен, али не хтеде да му приђе. Није знала да је он ослепео:
“Радије ти дођи овамо.”
Слуга је тада почео да је заклиње да дође к њему. Но, како је она упорно одбијала, почео је да је наговара да му бар девојчицу пошаље.
“Ако смо ти потребне дођи ти к нама” гласио је одговор.
Када је слуга видео да му план није успео, окренуо је нож према себи и зарио га у свој стомак. Видевши
ово, господарица је вриснула и суседи су дошли да виде шта се то десило. Ускоро је стигла и полиција па, како су слугу нашли у животу, од њега су сазнали о свему што се догодило и сви су тада прославили Бога, који је на овако чудесан начин спасао и мајку и кћер.
 
ГЛАВА 76
 
О утопљењу неке Марије
 
Причао нам је авва Паладије да је од неког капетана брода чуо следеће казивање:
Једног дана, возећи путнике, мушкарце и жене, нашао сам се бродом на отвореном мору. Док су други бродови мирно и неометано пролазили покрај нас, неки за Александрију, а неки опет за Константинопољ, десило се да је наш брод читавих петнаест дана остао као прикован за једно место, без могућности да се покрене ма и за један педаљ иако је време било мирно и угодно за пловидбу. Сви смо били уплашени и чудили смо се шта се то догађа са нама. Ја сам као капетан брода био одговоран за брод и за путнике на њему. Зато сам био почео да се молим Богу да Он реши наше стање. Док сам се тако молио зачуо сам глас:
“Баци Марију у море па ћеш имати добру пловидбу.”
Почео сам да размишљам какав је то глас и која је то Марија. У том размишљању зачух опет онај исти глас:
“Рекох ти: баци Марију у море и сви ћете се спасти.”
Тада сам смислио да изађем на палубу брода и да викнем: Марија! јер нисам знао ко је Марија коју тражим. Чим сам изговорио ово име нека жена, која је лежала на простирци на палуби, одазва ми се:
“Шта заповедаш господару?”
“Учини ми љубав и дођи овамо.”
Она је устала са свога места и пришла ми. Одвео сам је на усамљен део брода и насамо јој рекао:
“Видиш, сестро Марија, ја многе грехе имам и ради мене можете сви да страдате.”
Она на то уздахну дубоко и рече:
“Несумњиво, господине капетане, ја сам та грешница.”
А ја је упитах:
“Жено, који су твоји греси?”
“О, тешко мени, јер не постоји грех који ја нисам учинила и због мене можете сви да изгинете.”
Онда ми исприча следеће:
“Имала сам некада мужа и двоје деце са њим. Једно је имало девет, а друго пет година. Десило се да ми је муж умро. Нешто касније неки војник се настанио близу нас. Ја сам га заволела и зажелела да се удам за њега. Међутим, он ми је поручио да се неће оженити женом која има децу од другог мужа. Како сам силно желела да се удам за њега, јер сам га волела, заклала сам оба моја детета и поручила му да сам сада слободна. Када је онај војник чуо како сам се лишила своје деце поручио ми је да ме он, Бога ради, Који станује на небесима, неће узети за жену. Тада сам се веома уплашила да се не обелодани моје дело и да не погинем због њега, па сам решила да побегнем и тако сам се укрцала на ову лађу.”
Иако сам све ово чуо од саме Марије, нисам желео да је бацим у море. Добро сам промислио и рекао јој:
“Учинићемо следеће: прво ћу ја да напустим брод и сиђем у чамац, па ако брод крене онда су зацело у питању моји греси.”
Затим сам наредио да се чамац спусти у море и ушао сам у њега, али се ништа није догодило, нити се чамац покренуо, нити је брод отпловио. Онда сам се попео у брод и замолио Марију да сиђе у чамац. Кад је она то учинила, чамац се неколико пута окренуо и онда, заједно са Маријом, потонуо на дно мора. Наш брод је тада запловио толико брзо да смо за три и по дана препловили растојање за које нам је иначе требало читавих петнаест дана.
 
ГЛАВА 77
 
Приповест тројице слепих људи о томе како су ослепели
 
Једног дана у подне смо, господин Софроније и ја, отишли у посету Стефану мудром, који је тада живео у близини храма Пресвете Богородице, назване Доротеја. Овај храм је сазидао блаженопочивши папа александријски Евлогије[10]. Чим смо покуцали на философова врата, изишла је нека девојка и рекла нам:
“Спава. Почекаје мало.”
Ја сам тада предложио господину Софронију да одемо до места Тетрапила и тамо почекамо. Тетрапил је веома поштован од становника Александрије, јер се прича да је тамо Александар Велики, оснивач града, положио мошти светог пророка Јеремије, пошто их је пренео из Египта[11].
Било је подне и ми тамо никога нисмо затекли, сем тројице слепих људи. Полако смо им се приближили, сели и отворили наше књиге. Они су међу собом разговарали о томе како су ослепели.
“Док сам био млад” отпоче своју причу први, “био сам морнар. Када смо регатом отпловили далеко од обале Африке доживео сам топлотни удар и ослепео. А ти, како се теби то десило?”
“Ја сам некада био дувач стакла и док сам једном обликовао једну боцу, ватра је захватила оба моја ока и од тада сам слеп.”
Онда упиташе трећега:
“А ти, како си ти ослепео?”
“Истину ћу вам рећи. Док сам био млад презирао сам рад, чак сам живео у блуду. Како нисам имао шта да једем, био сам приморан да крадем. Једног дана, док сам стајао на тргу, видео сам како проносе једног добро одевеног мртваца да га сахране. Пошао сам и ја са пратњом да видим где ће га покопати. Поворка се зауставила испред храма светог Јована где су у једну гробницу закопали умрлога. Чим сам остао сам код гробнице, уз мало труда, ушао сам у њу и скинуо са умрлога све што је имао на себи оставивши га обавијеног у један чаршав. При изласку из гробнице помислих: што не бих узео и чаршав, јер је био веома леп. И вратих се несрећник. Док сам узимао чаршав, остављајући умрлога потпуно нагог, десило се то да се он подигао, сео и испружио своје руке к мени. Онда је почео да ми прстима гребе лице, па ми је тако ископао оба ока. Ја сам бацио све украдено и уз велику муку и опасност једва изишио из гробнице. Ето, тако сам постао слеп.”
Пошто смо све то чули, господин Софроније ми је дао знак да се удаљимо од ових људи. Успут ми је рекао:
“Довољно смо данас научили. Дакле, нема потребе да данас идемо код мудрог Стефана ради поуке.”
Ово записујем да би било на корист свима који прочитају и да би се знало да онај који чини зло неће избећи суд Божији.
 
ГЛАВА 78
 
Чудо које је починила једна умрла девојка над неким гробокрадицом
 
Авва Јован, игуман манастира Гиганта, нам је испричао нешто слично кад смо га посетили у Теуполису.
Пре кратког времена дошао ми је један младић и замолио ме:
“Молим те оче, прими ме Бога ради, јер желим да се покајем.”
Ово је једва рекао горко плачући, а ја, видевши га тако утученог и у великој туги, рекох му:
“Испричај ми како си доспео у такво покајање.”
“Ах, ја сам ти оче, велики грешник.”
“Веруј ми чедо моје, као што постоје различити греси, исто тако постоје и различити лекови против њих. Ако желиш да се излечиш, најискреније ми изложи твоја дела да бих могао да ти наложим одговарајућу епитимију, јер другачије се лечи блудник, а другачије убица, другачије врачар, а другачије надмени.”
Он је тада дубоко уздахнуо, ударио се по грудима и предао сузама и јецајима, а од силног узбуђења није могао ни гласа да пусти. А ја, када сам видео да је пао у толико велико безнађе и унутарњу тугу и да му је постало немогуће да ми изложи своју муку, рекох му:
“Чедо моје, послушај ме, победи себе и реци ми шта си учинио, а Христос Бог наш је у стању да ти пружи своју помоћ. Јер Он, који је због свога човекољубља и бескрајног милосрђа много претрпео ради нашега спасења, Он који је са цариницима јео за једном трпезом, Он који није одбацио блудницу, који је разбојнике прихватио и грешнике учинио својим пријатељима и најзад прихватио да се разапне, Он ће и тебе прихватити целом својом љубављу и радошћу ако се покајеш и њему вратиш. Јер Он не жели да грешник умре, “него да се обрати и жив буде”[12].
Он тада заустави своје сузе и исприча ми:
“Ја сам пун сваког греха и недостојан неба и земље. Господине авва, пре два дана сам чуо да је кћи градског великаша, која је живела у девствености, умрла и да је са много скупоцених хаљина сахрањена у једну гробницу ван града. Када сам ово чуо, а како сам се и раније бавио сличним делом, ушао сам ноћу у гроб и почео да је свлачим. Свукао сам са ње све што је носила, нисам поштедео ни најинтимније делове њене одеће и њих сам узео и оставио је нагу, као од мајке рођену. И кад сам био спреман да изађем из гроба, она седе предамном, испружи своју леву руку и ухвати ме за моју десну.
“Зар си без икаквог разлога морао, човече, оволико да ме разголитиш? Зар се ниси уплашио Бога? Зар се ниси уплашио Божијег суда? Није ли требало бар на мене мртву да се смилујеш? Забога, зар се ниси постидео наше заједничке људске природе, него, иако си хришћанин, осудио си ме да се оваква појавим на Христовом суду? Ни моје женске природе се ниси постидео. Зар и тебе није родила жена? Зар рођену мајку своју ниси понизио овим чином? Какав одговор имаш да даш за мене на страшном Христовом суду ти, беднији од свих људи? Јер, док си живела, ниједан туђ човек није видео чак ни лице моје, ти си ме, после моје смрти и после мог погреба, толико разголитио да си видео моје наго тело. Тешко људском ро, који је у овакву муку запао. Каквим срцем и каквим рукама ти приступаш да се причестиш пресветим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа?”
А ја, чим сам све ово чуо и видео, уплашен тако да сам сав дрхтао, једва смогох снаге да јој кажем:
“Молим те, пусти ме да одем и више никада него овако нешто учинити.”
“Сам си по својој жељи дошао овамо и одавде н ћеш отићи као што то желиш, него ће овај срам бити заједнички за нас обоје. И немој мислити да ћеш одмах умрети, душу ћеш своју предати тек пошто се измучиш кроз многе дане.”
Ја сам тада наставио кроз сузе да је молим да м пусти да одем заклињући се у свемогућег Бога да више никада нећу учинити ово ужасно дело. Тек после многих мојих молби и после многих суза које сам пролио пред њом она ми одговори:
“Ако желиш да живиш и да се ослободиш ове муке, обећај ми да ћеш, ако те пустим, не само да престанеш да се бавиш овим подлим делом, него да ћеш одмах, истог тренутка да се одрекнеш света, да с покајеш за сва своја дела и да ћеш служити Христу.”
Тада сам јој се заклео да ћу учинити не само он што ми је она заповедила, него да од данас нећу ићи у кућу своју, него ћу из ових стопа отићи у манастир. Она ми је тада наредила да је обучем као што сам је нашао, а кад сам ово учинио она је поново легла на свој одар и умрла. Тада сам ја несрећник и грешник изишао из њеног гроба ево ме, дошао сам у манастир.”
Пошто сам све ово чуо од младића, поучио сам га покајању и уздржању. После неког времена постригао сам га за монаха. Обукао сам га у монашку схиму и затворио једну пећину недалеко од града где је живео славећи Бог и трудећи се за душу своју.
 
ГЛАВА 79
 
Чудо које се односи на божанско Причешће
 
Када смо посетили Селевкију, која се налази у близини Антиохије, срели смо авву Теодора, епископа селевкијског. Он нам је испричао следеће:
У време блаженог Дионисија, који је био епископ овог града пре мене, десио се следећи догађај:
У граду је живео веома побожан и богат човек који је, нажалост, био јеретик јер је веровао Севировој јереси. Он је имао једног најамника који је припадао светој Католичанској и апостолској Цркви. Тај његов најамник је, по обичају који је владао у оном крају, на Велики Четвртак узео свето Причешће из храма, ставио га у један кивот и оставио у свој ормар. Десило се да је овај најамник после Васкреса послан у Константинопољ ради трговине, а да је она света Причест остала у његовом ормару. Кључ од ормара је пред полазак на пут предао своме газди. Једнога дана он отвори ормар и нађе кивот са честицама Причести. То га је веома ражалостило и није знао шта са њима да учини. Није желео да се њима причести, јер није припадао Католичанској Цркви него Севировој јереси. Оставио их је у ормару јер се надао да ће ускоро доћи његов најамник и да ће се сам причестити овим честицама. Како овај није стизао, а већ се приближавао и Велики Четвртак наредне године, газда намисли да ове честице спали, да не би остале и за наредну годину. С том намером отворио је ормар и видео да су све честице проклијале класовима пшенице. Уплашивши се веома овог невиђеног и чудног догађаја узео је све свете честице и са свима који су се налазили у његовој кући отрчао епископу Дионисију вапијући: “Господе помилуј!” Ово велико и страшно чудо, које превазилази сваку логику, нису видела само двојица или тројица, него сви становници Селеквије и околних села. Многи су преко њега дошли у познање праве вере и приступили светој Католичанској и Апостолској Цркви.
 
ГЛАВА 80
 
О извору који се појавио молитвама светог Тводосија[13]
 
У близини Селеквије, у Скопелу смо посетили манастир светог Теодосија. Оци овог манастира су нас извели на једну зараван повише манастира и тамо нам показали свој извор.
“Овај извор (веома леп и велики) имамо од Бога. Он је за нас Божији дар који је наш свети отац, авва Теодосије, са много поста и многим проливеним сузама, клечећи измолио од Бога, јер су у почетку оци доносили воду из даљине, са реке. И Бог, Који увек испуњава жеље оних који Га се боје, благословио нам је воду молитвама нашег оца. Но пре две године неки од братије су тражили благослов од игумана да сазидају купатило. Наш авва се са овим није слагао, али је уступио пред слабостима братије и дао благослов да се купатило гради. Када је било саграђено употребљено је само једном, јер је наш леп и велики, Богом дани, извор одмах пресахнуо. Много смо постили и уз многе сузе Бога молили да нам се вода врати, али без успеха. Већ годину дана нисмо имали воду и нашли смо се у великој муци. Но, чим је наш отац срушио купатило, Бог нам је одмах поново дао воду.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јерусалимски патријарх Илија је монахе који су били веома ревносни у богослужењима, сабирао у манастир Пресвете Богородице, који се налазио поред храма Васкресења. Од њих је касније настало братство Светог и Животодавног Гроба
  2. Аврамије је био други игуман манастира Пресвете Богородице Нове. Због свог врлинског живота био је изабран за ефеског епископа. Као љубитељ монаштва основао је два манастира : Византија у Палестини на Елеонској Гори, а у Цариграду манастир по њему назван Аврамијев. Сачуване су две његове празничне беседе.
  3. Храм Пресвете Богородице Нове је основао Јустинијан 21. новембра, 543. када је и установљено празновање Ваведења Пресвете Богородице. Налазио се поред Соломоновог храма. Имао је свој одабрани клир и био је налик на манастир.
  4. Авва Паладије, родом из Солуна, био је настојатељ манастира Литазомени у Египту. Живео је у шестом веку и одликовао се даром учитељства.
  5. 1.Јов. 2, 15
  6. Преподобни Давид Солунски је живео између 456. и 535. Празнује се 26. јуна.
  7. Мат. 13,43
  8. Пс. 18, 13(19, 12)
  9. Свети Евлогије, патријарх или папа (отац) Александрије (579607) је био веран следбеник IV Васеленског сабора. Борио се против монофизита и против несторијанаца.Имао је доста добре односе са римском катедром а посебно са папом Григоријем I. Празнује се 13. фебруара.
  10. По најновијим подацима пророк Јеремија је каменован у Египту, а Александар Велики (336-323 пре Христа) је његове свете мошти пренео у Александрију, на благослов граду. Данас се ове мошти налазе у манастиру светог Макарија Великог у Нитријској пустињи, недалеко од делте Нила.
  11. Јез. 33, 11
  12. Преподобни Теодосије са Скопела је живео у четвртом веку, прво у брдима рососким у малој колиби где се веома трудио у посту и молитви и где је касније подигао малу лавру. Затим је, због најезде Исавријанаца, прешао у Антиохију где је, заједно са другом братијом, установио манастир.У њему је и одпочинуо у Господу. Празнује се 8. фебруара.

Comments are closed.