ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 121. О авви Григорију Византинцу и о његовом ученику
ГЛАВА 122. О двојици нагих отшелника
ГЛАВА 123. О авви Зосиму Киликијском
ГЛАВА 124. Приповедање истога
ГЛАВА 125. Прекрасно дело авве Сергија отшелника
ГЛАВА 126. Поуке авве Оренда Синајског
ГЛАВА 127. О авви Георгију синајском и о старици из Фригогалатије
ГЛАВА 128. О Аделфију, епископу арависком и о светом Јовану Злаоустом
ГЛАВА 129. О једном столпнику
ГЛАВА 130. Поуке и чудесно виђење авве Атанасија
ГЛАВА 131. О авви Закхеју са светога Сиона
ГЛАВА 132. О истоме
ГЛАВА 133. О једном светом монаху и о Сарацену
ГЛАВА 134. О отшелнику Теодору
ГЛАВА 135. О пет монахиња које су тајно ноћу хтеле да оду из манастира
ГЛАВА 136. О авви Сисинију
ГЛАВА 137. Приповедање авве Јована о авви Калинику
ГЛАВА 138. О авви Сергију и о некрштеном монаху
ГЛАВА 139. Предсказање авве Сергија о Григорију игуману Фаранске лавре
ГЛАВА 140. О авви Григорију патријарху антиохијском
 


 
ГЛАВА 121
 
О авви Григорију Византинцу и о његовом ученику
 
Раитски оци су нам причали о авви Григорију Византинцу и о његовом ученику авви Григорију Фаранскоме, да су живели на једном острву Црвеног Мора. На том острву није било воде, па су оци били приморани да је доносе из далека, са копна. У ту сврху су имали један мали чун. Једног дана су ставили чун у море и завезали за камен. Десило се да је оне ноћи дунуо силан ветар који је прекинуо уже и однео чун у неповрат. Тако су ова два оца остала на острву без икакве могућности да од некуда донесу воду.
Осам месеци после овога, на ово острво дођоше раитски оци и обојицу нађоше мртве. Нашли су и поруку исписану на леђима једне корњаче:
“Авва Григорије Фарански је умро не окусивши воду двадесет и осам дана, а мени је данас тридесет и седми дан без воде.”
Заиста причали су нам раитски оци, нашли смо их целе, као да су јуче заспали, пренели смо их у Раит и овде сахранили.
 
ГЛАВА 122
 
О двојици нагих отшелника
 
На Синајској гори смо посетили авву Стефана, пореклом из Кападокије, који нам је испричао следеће:
У време док сам живео у Раиту, десило се да су једног Великог Четвртка, за време свете Литургије, којој су присуствовали сви оци, два нага отшелника ушла у цркву, а да нико сем мене није приметио да су наги. Када су се причестили Телом и Крвљу Господњом изишли су из храма. И ја изидох са њима. Кад сам их сустигао, поклонио сам им се и рекао:
“Учините ми љубав, узмите ме са собом.”
Они су разумели да сам видео да су наги и одговорише ми:
“Теби је и овде добро, тихуј.” Како сам наставио да их и даље молим да ме приме код себе, они ме коначно одбише:
“Ти не можеш да живиш са нама. Остани, за тебе је ово место спасоносно.”
Тада су ми прочитали једну молитву и кренули својим путем, а ја сам гледао за њима и видео како корачају по површини Црвенога Мора и да га тако прелазе.
 
ГЛАВА 123
 
О авви Зосиму Киликијском
 
Док сам боравио на Синају, посетио сам авву Зосима Киликијског. Овај блажени муж, који је много узнапредовао у врлинама, напустио је своју епископију и поново се вратио у своју пустињску келију. Он ми је испричао следеће:
Једном, док сам још био млад монах, кренуо сам са Синаја у крај назван Амонија да бих се настанио у некој од келија. Тамо сам нашао једног старца обученог у хаљине исплетене од палминих гранчица. Чим ме је спазио, док га још нисам ни поздравио, рече ми:
“Зашто си дошао овамо авва Зосиме? Иди из ових крајева јер ти не можеш овде да нађеш свој мир.”
Мислио сам да ме старец познаје, учинио сам му метаније и упитао:
“Учини ми љубав, калуђеру и реци ми одакле ти мене знаш?”
“Пре два дана јавио ми се неко из духовнога света и рекао: “Ево, долази ти један монах по имену Зосим, а ти му немој дозволити да остане овде, јер њему желим да поверим цркву у Вавилону[1], у Египту.”
Онда је старец заћутао, оставио ме самог и удаљио се на растојање колико каменом можеш добацити. Пошто је тамо око два часа провео у молитви, пришао ми је, пољубио ме у лице и рекао:
“Чедо моје, заиста си у прави час дошао. Сам Бог те овамо довео да погребеш моје тело.”
“Колико си година, авва, проживео на овоме месту?”
“Навршавам четрдесет и пету годину.” Учинило ми се да је његово лице заблистало као огањ. Он настави:
“Мир теби, чедо моје, да се молиш за мене.” Кад је ово изговорио легао је и починуо у Господу слуга Његов. Ја сам га тада сахранио и отишао иЗ оних крајева славећи Бога.
 
ГЛАВА 124
 
Приповедање истога
 
Старец нам је приповедао и следеће: Пре двадесет година отидох у Порфирит желећи да тамо молитвено тихујем. Повео сам са собом и свог ученика Јована. У Порфириту смо нашли два отшелника и настанили смо се у њиховој близини. Један од њих је био из Мелитине, по имену Теодор, а други, Павле је био из крајева галатијских. Теодор је био из манастира авве Ефтимија. Обојица су била обучена у хаљине од бизонских кожа. Тамо сам живео око две године.
Једнога дана, док је мој ученик Јован седео, десило се да га је ујела змија и да је одмах умро крварећи из свих удова. Ја сам тужан и забринут отишао код отшелника. Чим су ме спазили онако узбуђеног и ојађеног, пре но што сам отворио уста да било шта кажем, они ми рекоше:
“Шта се десило, авва Зосиме? Умро ти је брат?”
“Да.”
Отшелници су пошли са мном до умрлог и видевши га онако испруженог на земљи, рекоше:
“Не тугуј, авва Зосиме, Бог ће помоћи.” Онда су позвали умрлог брата:
“Устани брате Јоване, твој старец те зове.” И брат је одмах устао са земље. Отшелници су онда потражили змију, а кад су је нашли, на наше очи су је пресекли на два дела. Онда ми рекоше:
“Авва Зосиме, иди на Синај јер Бог жели да ти повери цркву у Вавилону.”
Ми смо одмах отишли из оних крајева и вратили се на Синај. Само неколико дана касније, синајски авва је мене и двојицу других монаха послао у Александрију. Тамо нас је задржао папа и патријарх Александрије, блажени Аполинарије[2], и ускоро је сву тројицу рукоположио за епископе: једног за Илиупољ, другог за Леандапољ, а мене за Вавилон (Каиро).
 
ГЛАВА 125
 
Прекрасно дело авве Сергија отшелника
 
Неки од синајских отаца су нам говорили о авви Сергију отшелнику да му је, у време док је боравио у синајском манастиру, економ одредио да се, заједно са неколицином монаха, стара о манастирским мазгама. Док су тако једног дана чували своје стадо, наиђоше на лава који се испружио на сред пута којим је требало да они прођу. Чим су животиње и монаси спазили лава, ухватио их је страх и разбежали су се. Онда је авва Сергије отворио своју торбу и оданде извадио један благослов.[3] Приближивши се лаву, он му рече:
“Узми овај благослов отаца и склони се са пута да бисмо прошли.”
Лав је заиста узео благослов и отишао.
 
ГЛАВА 126
 
Поука авве Оренда Синајскога
 
Оци истих ових светих синајских крајева причали су нам о авви Оренду како је једне недеље ушао у храм у хаљинама окренутим наопако, тако да је кожни део био према његовом телу, док су длаке биле споља. Како је стао код певнице, црквењаци му рекоше:
“Калуђеру, зашто си овакав дошао, па нас срамотиш пред посетиоцима?”
А старец им рече:
“Та ви сте читав Синај наопако окренули и нико вам ништа не рече, а осуђујете мене само зато што сам наопако окренуо своје сопствено одело. Пустите ме, ја ћу сам поправити оно што сам покварио.”
 
ГЛАВА 127
 
О авви Георгију Синајском[4] и старици из Фригогалатије
 
Амма[5] Дамјана, испосница и молитвотиховатељица, мајка авве Антиногена, епископа Петре, причала нам је да је на светој Синајској гори постојао игуман по имену Георгије, човек подвижник, велик у врлинама. Овом авви Георгију, док је тиховао у својој келији, једне Велике Суботе је дошла помисао:
“Хоћу” рекао је, “да будем у време Васкресења у Јерусалиму, у храму светог Христовог Васкресења.”
Читав дан је старец провео предавши се овој мисли и молитви. Када је пао мрак дошао му је ученик и рекао:
“Благослови оче, да отпочнемо Канон.[6]”
“Нека је благословено. Иди и у време причешћивања позови ме и ја ћу доћи.”
Тако је старец остао сам у својој келији. Када је у јерусалимском храму светог Васкресења приспело време божанског Причешћа, тамо се нађе и старец у близини блаженог епископа Петра[7], који га је причестио заједно са презвитерима. Чим га је патријарх видео, обрати се свом сингелу Мини:
“Када је дошао синајски авва?”
“Вашим светим молитвама владико, нисам га видео до сада.”
Онда патријарх рече сингелу:
“Пренеси му: Немој да одеш. Данас желим с тобом даручам.”
Сингел ово пренесе старцу, а овај рече:
“Нека буде воља Божија.”
Чим оде са свете Литургије и поклони се светом Христовом Гробу, старец се нађе у својој синајској келији. И гле, ученик његов покуца на врата и рече:
“Оче благослови, да се причестиш.”
Онда старец оде са учеником у храм и причести се Светим Тајнама. Архиепископ Петар, будући тужан што га старец није послушао, после празника написа писма и посла их: једно старцу, друго епископу Фарана, а треће синајским оцима поручујући да му доведу авву Георгија. Чим је писмоноша отишао, авва посла патријарху три презвитера: авву Стефана Кападокијског, авву Зосима (којег смо споменули[8]) и авву Дулкитија Римљанина. И оправда се старец написавши:
“Нека ми се не прими за зло, најсветији владико мој, што сам презрео твоју свету намеру.”
Написао је и следеће;
“Нека зна твоје блаженство да ћемо обојица кроз шест месеци срести владику нашег Христа да бисмо Му се поклонили.”
Када су презвитери дошли код патријарха, предадоше му писма и још посведочише да старец дуг низ година није ишао у Палестину. Из докумената фаранске архиепископије се показало да старец већ седамдесет година није напустио Синај. Божански и смирени Петар је међу епископима и осталим клирицима имао сведоке, који су тврдили:
“Ми смо заиста видели старца и са њим изменили целиве.”
Када је прошло шест месеци, починули су у Господу и старец и патријарх, као што је старец то и предвидео.
Иста амма Дамјана нам је испричала следеће:
Пре него сам постала затворник, имала сам обичај да петком одем у храм светих Козме и Дамјана и да тамо останем по читаву ноћ. Предвече би тамо долазила једна старица, пореклом из Фригогалатије, која би свима у храму давала по два новчића. Познавала сам је, јер је и мени више пута дала своје новчиће. Једног дана је, ради поклонења, дошла у Свети Град једна моја рођака, која је уједно била и рођака највернијег цара Маврикија.[9] Како је овде остала неко време, повела сам је једнога петка у храм светих Козме и Дамјана. Тамо сам јој рекла:
“Пази, госпођо моја, долази једна старица и даје свакоме по два новчића. Узми их да не би пред њом испала горда.”
Мојој рођаци је било непријатно да узме новац, па ме упитала:
“Заповедаш ли ми да га узмем?”
“Да, узми га, јер је старица велика пред Богом. Она преко читаве недеље свима који су у храму даје по два новчића. Узми их и ти и дај их другоме, само немој да одбијеш старицину жртву.”
Док смо овако разговарале, уђе старица у цркву и поче да дели новчиће. Чинила је то ћутке и у највећем миру. Дајући мојој рођаци рече:
“Узми ихи једи.”
Чим је старица отишла, моја рођака посла једног од својих слугу да за добијене новчиће купи боб, а док га је јела, како је сама рекла, осетила је да је сладак као мед. Зачудила се, славећи Бога, који овакву благодат даје својим слугама.
 
ГЛАВА 128
 
О Аделфију, епископу арависком и о светом Јовану Златоустом
 
У лаври светог оца нашег Саве Освећеног посетили смо авву Атанасија, који нам је испричао да је од авве Атиногена, епископа Петре, сина амме Дамјане, чуо следеће:
Моја бака Јања је имала једног брата, који се звао Аделфије, а који је био арависки епископ. Имао је сестру по плоти која је била игуманија у једном женском манастиру. Једног дана је епископ кренуо у манастир да посети своју сестру. Пролазећи кроз спољашње манастирско двориште спазио је једну од монахиња коју је демон запосео и бацио на земљу. Позвао је сестру и рекао:
“Да ли ти се допада што демон мучи ову сестру и доводи је у тако незгодно стање? Или ти можда не знаш да као игуманија на својим леђима носиш грехе свих твојих монахиња?”
“Шта могу да учиним против демона?”
“А шта чиниш све ове године?”
Епископ се тада топло помоли Богу и ослободи ону монахињу од нечистог демона.
Исти Атанасије нам је опет причао да је епископ Аделфије једном чуо од своје сестре амме Јање:
У време док је епископ цариградски Јован Златоусти био прогнан у Кукуз[10], боравио је у нашој кући. Ово је утицало на нас тако да смо сви имали велику храброст и велику љубав према Богу. Мој брат Аделфије ми је касније испричао:
“Био сам бескрајно тужан када је блажени епископ Јован Златоусти умро у изгнанству, јер је овај муж, као учитељ васелене, који је речима својим доносио радост Божијој Цркви, преминуо далеко од свога трона. Зато, са много суза молих Бога да ми покаже у каквом се стању он налази и да ли је у рајским насељима заједно са патријарсима. Док сам се тако дуго молио са овом жељом, једног дана дођох у екстазу и видех једног веома лепог младића који ме узе за руку и одведе на једно светло место, где ми показа проповеднике и учитеље Цркве. Ја сам се окретао лево, десно, да бих угледао оног кога сам носио у своме срцу, великог Јована мог возљубљеног. Пошто ми младић показа сваког по имену, поново ме узе за руку и изведе са оног места. Ја сам га претужан следио, јер међу оцима нисам видео Јована Златоустог. Чим сам изишао вратар ми рече:
“Нико од оних које доводе овде, са овога места, не излази тужан.”
Ја му објасних да сам тужан јер међу учитељима Цркве нисам видео мог вољеног Јована Златоустог, епископа цариградског. На ово, он ми поново рече:
“О Јовану, проповеднику покајања говориш? Нико од телесних људи њега не може да види, јер се он налази тамо где и трон Господа.”
 
ГЛАВА 129
 
О једном столпнику
 
Опет је исти авва Атанасије приповедао да му је авва Атиноген, епископ Петре, испричао следеће:
“У твојој постојбини је постојао неки столпник и ко год би долазио к њему на разговор, стајао је испред столпа и говорио, а старец је одговарао. Кад би му некад неки брат рекао: “Треба да ти поверим своју помисао”, он би му тихим гласом одговорио: “Дођи са друге стране.” И брат би прелазио са друге стране столпа и разговарали би, столпник стојећи горе, а брат доле. Овакав разговор нико од оних који су се налазили око столпа не би чуо, па чак ни онда када би се нашао у непосредној близини саговорника.”
Још нам је исти авва Атанасије испричао да је авва Атиноген говорио да су истог овог столпника дуги низ година посећивала два монаха који су имали велику братску љубав међу собом. Они су увек долазили заједно, никада један без другога. Догоди се једног дана да је један од њих, кријући се од свог пријатеља, дошао да посети столпника. Иако је дуго лупао на врата, столпник није хтер да одговори, па је брат разочаран отишао. Док се враћао срете свог пријатеља који се такође упутио столпнику. Вратише се тада к њему заједно. Чим покуцаше на врата столпник им поручи да уђе само онај други брат. Када је овај ушао поче да моли столпника да прими и оног првог брата. Старец одговори да не може да га прими. Но, како је овај био упоран и дуго га молио, старец му најзад рече:
“Бог је одвратио своје лице од њега, чедо моје , и ја га не могу примити.”
Онда се двојица монаха вратише у своје крајеве, а онај који је изневерио свога друга, упокоји се кроз два дана по доласку.
 
ГЛАВА 130
 
Поуке и чудесно виђење аввв Атанасија
 
Исти авва Атанасије нам је причао да су наши оци некада испуњавали завет сиромаштва и уздржања од јела и пића све до смрти, а да смо ми добро раширили своје желудце и црева своја.
Опет је старец рекао:
“Највећа брига наших отаца је била да буду ослобођени од расејавања ума да би се сконцентрисали на молитву. А ми смо се данас потчинили стомакоугађању и рукодељу.”
Још нам је и следеће испричао авва Атанасије:
“Једном ми је дошла помисао: шта ли се дешава са онима који се подвизавају и са онима који се не подвизавају? И као да падох у екстазу па ми неко дође и рече:
“Пођи за мном.”
Одвео ме на место пуно светлости и поставио ме да стојим у близини једних врата, чију лепоту не умем да опишем. Чули смо да се са оне стране врата у химнама слави Бог из небројених грла. Онда покуцасмо на врата. Изнутра нам неко одговори рекавши:
” Шта желите?”
“Да уђемо” одговори мој водич.
“Нико од немарних овде не може да уђе. А ако ви желите да уђете, идите прво и подвизавајте се, трудите се и не брините се за ишта што би било земаљско”.
 
ГЛАВА 131
 
О авви Закхеју са светога Сиона
 
Авва Прокопије, схоластик и порфирионит[11], је причао о авви Закхеју следеће:
Два моја сина су у Кесарији учила школу. У то време је владао велики помор међу људима у Кесарији и ја сам био веома забринут за моју децу, тако да нисам знао шта да радим. Размишљао сам: ако пошаљем да их доведу кући, зар ће ме мимоићи Божији гнев? Да их оставим тамо можда ће умрети и можда их ја више никада нећу видети. Не знајући, тако, шта треба да учиним помислих: отићи ћу к авви Закхеју и учинићу оно што ми он буде казао. Тако одох на свети Сион, јер је старец тамо обитавао, али га не нађох. Тада пођох у храм Пресвете Богородице и у углу спољне порте храма угледах старца како стоји. Пришао сам му и испричао о својим синовима. Чим је ово чуо, окренуо се ка истоку и загледао се у небо. Руке је уздигао на молитву и цела два часа не рече ми ништа. Када је завршио молитву, окренуо се према мени и рекао:
“Буди храбар и не брини више. Твоји синови не само да неће умрети, него ће кроз два дана и помор престати.”
Овако се све заиста и збило како је старец рекао.
Све ово, као што већ написах, нам је испричао Прокопије схоластик.
 
ГЛАВА 132
 
О истоме
 
Када смо посетили авву Кипријана, по презимену Кукула, у манастиру који се налази с оне стране царевих врата Кесарије, он нам је испричао следеће:
Када је наш град опустошио онај дивљи и ужасни помор, ја се затворих у своју келију молећи милосрђе Божије да се сажали на нас и да уклони свој гнев. Док сам се тако молио, чух глас који ми рече:
“Ту благодат је већ примио авва Закхеј. ”
 
ГЛАВА 133
 
О једном светом монаху и о Сарацену
 
Неки Сарацен идолопоклоник, који је живео у Клизми, причао је својим сељанима и нама:
Једном сам отишао на гору авве Антонија да ловим. Док сам тако ишао по гори, спазих једног монаха како седи на једном брежуљку и чита књигу. Попех се к њему у намери да му учиним неко зло, можда чак и да га убијем. Кад сам му се довољно приближио, он испружи своју десну руку према мени и рече ми: “Стани.”
Ја стадох као укопан. Пошто сам тако стајао два дана и две ноћи, не могавши да се помакнем с места, почех да молим оног монаха:
“Тако ти Бога у којег верујеш, пусти ме да одем.”
А он ми рече: “Иди у миру.”
Тек тада сам био у стању да одем са оног места.
 
ГЛАВА 134
 
О отшелнику Теодору
 
У крајевима око Јордана живео је отшелник по имену Теодор. Он је једног дана дошао у моју келију и замолио ме:
“Учини ми љубав, авва Јоване, и нађи ми неку књигу у којој постоји читав Нови Завет.”
Ја сам се распитао и сазнао да овакву књигу има авва Петар, који је касније постао халкидонски епископ. Отишао сам к њему и он ми је показао лепо очувану књигу.
“Која јој је цена?”
“Три златна новчића. Да ли је купујеш за себе или за другога?”
“Веруј ми оче, један отшелник је тражи.”
“Кад је за отшелника, даћу на дар. Ако му се буде допала нека је задржи, а ако му се не допадне, ево ти три новчића па му купи другу.”
Узео сам књигу и однео отшелнику, а он је са њом отишао у пустињу. После два месеца опет је дошао у моју келију и рекао:
“Знаш, авва Јоване, узнемирава ме помисао што сам књигу добио на дар.”
“Не брини, авва Петар је добар и богат и радује се што је могао да ти да књигу.”
“Нећу да се смирим док му не платим.”
“А можеш ли да му платиш?”
“Не могу. Но, дај ми нешто да обучем.” Био је наг. Ја му дадох нешто од одела и он оде да ради у руднику којег је на Синају отворио патријарх јерусалимски Јован[12]. Радио је по читав дан, а јео је само по парче хлеба. Када је зарадио три златна новчића у малим бакарним комадима, дошао је к мени у лавру Елиота, донео новац и рекао:
“Узми ову ситу и однеси. Ако пак авва Петар не жели да прими новац, врати му књигу.”
Узех новчиће и однесох авви Петру, али он не хтеде да прими ни њих, ни књигу. Једва сам га наговорио да прими новчиће да не би презрео труд оног отшелника. Онда сам књигу коначно однео отшелнику, а он се, сав радостан, вратио у пустињу.
 
ГЛАВА 135
 
О пет монахиња које су тајно ноћу хтеле да оду из манастира
 
Када смо брат Софроније и ја посетили манастир Евнуха на светој реци Јордану, чули смо од авве Николе[13], презвитера овог манастира, следеће:
У мојој домовини (био је из Ликије) постоји један женски манастир са око четрдесет душа. Пет њих једне ноћи одлучише да напусте манастир и да се удају. Док су остале монахиње спавале, а ове скупљале своје одело, одједном свих пет у истом тренутку нападе зао дух. После овог догађаја, оне више нису желеле да напуштају манастир чак ни на тренутак, него су непрестано захваљивале Богу, исповедајући своје грехе и говорећи:
“Захваљујемо највећем дародавцу Богу који нам је послао ову поуку да се касније не би сасвим изгубиле нашедуше.”
ГЛАВА 136
 
О авви Сисинију
 
Причао нам је авва Јован[14], презвитер манастира Евнуха, да је од авве Сисинија, отшелника, слушао да приповеда:
Некада сам боравио у једној пећини у близини свете реке Јордана. И док сам једног дана појао трећи час, уђе нека Сараценка у моју пећину, стаде преда ме и обнажи цело своје тело. Ја се нимало не узбудих, него у највећем миру и страху Божијем наставих своје правило и кад сам га обавио, обратих јој се на јеврејском:
“Седи, хтео бих нешто да ти кажем, а затим ћу учинити све што зажелиш.”
Она седе. Ја је упитах:
“Да ли си ти хришћанка или си идолопоклоник?”
“Хришћанка сам.”
“Зар ти не знаш како се кажњавају блудници?”
“Знам.”
“Па зашто онда желиш да паднеш у блуд?”
“Зато што сам гладна.”
“Немој да блудничиш, а код мене долази сваки дан по храну.”
Од тада сам је хранио оним што ми је Бог давао све док нисам напустио оне крајеве.
 
ГЛАВА 137
 
Приповедање авве Јована о авви Калинику
 
Опет нам је причао авва Јован:
Док сам био млад, волео сам да посећујем велике и познате старце да би ме благословили и да би ми рекли корисну реч. Тако сам чуо за авву Калиника, затворника који је боравио у манастиру светог Саве Освећеног, па сам замолио једног његовог познаника да ме одведе к њему. Отишли смо. Брат који ме је довео, сео је са аввом Калиником поред прозора и дуго разговарао са њим, па сам помислио да ме старец неће љубазно примити, јер ме није ни познавао. После извесног времена, онај брат ме је позвао да приђем старцу, да га поздравим и да узмем благослов.
“Помоли се, оче, за овог слугу Божијег. Он први пут долази овамо.”
“Најискреније ти кажем, чедо моје, ја овог брата познајем. Пре двадесет дана, док сам силазио према светом Јордану[15], он ме је срео на путу и рекао: “помоли се за мене”, а ја га упитах: “како се зовеш?” Он ми је одговорио: “Јован”, и од тада га познајем.”
Када сам ово чуо, схватио сам да му је Бог открио ко сам и како се зовем истог оног дана када сам размишљао да га посетим.
 
ГЛАВА 138
 
О авви Сергију и о некрштеном монаху
 
Исти старец нам је испричао да је авва Сергије, док је био отшелник у Руви[16], после свог одласка са Синаја, послао у манастир неког младог монаха да се крсти. Како смо поставили питање зашто се младић тек сада крштава, авва Сергије, послушник авве Сергија, отшелника, испричао нам је следеће:
Када је младић дошао са намером да остане у пустињи са нама, ја сам га примио и дуго саветовао да, без претходног преиспитивања себе, и без пробе, не приступа овако тешком начину живота. Но, како сам се уверио у његову одлучност, следећег дана сам га одвео старцу.
А старец ме одмах, чим га је спазио, без да му ја ишта кажем, позвао насамо и упитао:
“Шта жели овај брат?”
“Моли да остане са нама.”
“Уверавам те, брате, да он није крштен. Одведи га, дакле, у манастир Евнуха и нека се они потруде да се брат крсти у светом Јордану.”
Ја сам се веома зачудио овим речима, па сам упитао брата ко је он и одакле долази. Он ми је испричао да је са запада, да су му родитељи идолопоклоници и да заиста незна да ли је крштен или не.
Ми смо тада овог брата поучили православној вери и крстили га у Јордану. Он је затим остао у манастиру славећи Бога.
ГЛАВА 139
 
Предсказање авве Сергија о Григорију[17]) игуману Фаранске лавре
 
О овом авви Сергију отшелнику, причао нам је његов ученик авва Сергије Јерменин:
Авва Григорије, који је био игуман Фаранске лавре, често ме молио да га одведем до мог старца. У то време старец је обитавао у близини Мртвог Мора. Чим је угледао авву Григорија, изашао му је у сусрет и примио га са великом радошћу. Потом је донео воду и опрао његове ноге. Целог дана му је говорио душекорисне поуке. Тек следећег дана му је дао благослов да оде. Чим је авва Григорије отишао, ја приступих старцу и рекох:
“Знаш ли, оче, да си ме саблазнио? Ја сам ти доводио многе епископе, презвитере и друге и никоме од њих ниси опрао ноге, сем авви Григорију.”
“Чедо моје, ја не знам ко је авва Григорије, знам само да сам у својој пећини примио патријарха. Видео сам га у омофору како држи Еванђеље у руци.”
Ово се и догодило. После осам година Бог је удостојио авву Григорија да постане патријарх антиохијски, као што је то старец и предсказао.
 
ГЛАВА 140
 
О авви Григорију патријарху антиохијском
 
Неки оци су нам причали о авви Григорију, патријарху антиохијском, да је целог свог живота задржао три врлине: милосрђе, незлобивост и сузе. Такође је много саосећао са грешницима. Ово је и нама било добро познато из сопственог искуства.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Вавилон је део данашњег Каира. Некада је ту постојала епископија. Данас је на њеном месту прелепи горостасни манастир светог Георгија.
  2. Аполинарије, александријски патријарх (551-569).
  3. Благослов – парче хлеба ко
  4. Преподобни Георгије Синајски је био монах у време цара Јустинијана (527-565) и јерусалимског патријарха Петра(524-552). Био је познат као врлински и добродетељни муж, такође и због својих многобројних и вишедневних постова.Празнује се 11. марта.
  5. Амма, арамејска реч, епитет који иде уз име старице монахиње и игуманије, а показује духовни узраст који јој даје право да се назове духовном мајком. Одговарајући епитет за мушкарце је авва.
  6. Овде се мисли на Канон Васкресења састављен од светог Јована Дамаскина који се пева васкресне ноћи, па све до оданија Пасхе, а претставља најлепше богослужбене песме које славе светост и сјај васкресења Христовог.
  7. Петар је био јерусалимски архиепископ у времену 524-552.
  8. Авва Зосим је споменут у глави 123.
  9. Маврикије, цариградски автократор (582-602), се веома заузимао за православну веру, а био је познат по свомео бразовању, по мудрости и изузетним војним способностима.
  10. Свети Јован Златоусти је 404. прогнан у Кукуз где је неко време био затворен у Аравијској тврђави.
  11. Схоластиком су се називали веома учени и даром говорништва обдарени људи. Порфирионит је житељ Порфирионске пустиње, која се налазила у доњем Египту недалеко од града Панефиза, на неких шездесетак километара удаљена од Александрије.
  12. Јерусалимски патријарх Јован (575-594) је првобитнобио монах манастира Неусипајушчих, а одликовао се истинском борбом за праву веру, нарочито против монофизита.
  13. Никола, презвитер лавре Евнуха је био родом из Ликије, јужне малоазијске провинције. Подвизавао се у VI веку.
  14. Преподобни Јован је ступио у обитељ Евнуха још као веома млад човек и сав свој живот у њој је провео у великим монашким подвизима. Волео је да посећује и друге подвижнике, посебно пустињаке да би од њих добио благослов и поуку.
  15. “док сам силазио према светом Јордану” подразумева се да је он мислено у духу силазио према Јордану, јер као затворник он никуда није ишао из своје келије.
  16. Пустиња Рува се налази на северозападној страни Мртвога Мора изнад Јерихона. У ову пустињу су се често удаљавали свети Теодосије, свети Сава Освећени, као и многи други подвижници нарочито у време поста. У њој се налази гора на којој је Господ постио 40 дана.
  17. Григорије Синајски је био антиохијски патријарх (570-593). Претходно је био игуман манастира Византија, или Аврамијевог, затим Фаранске Лавре у Палестини и најзад, указом Јустинијана II, манастира свете Катерине на Синају

Comments are closed.