ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
9. ЗВАЊЕ И ОБАВЕЗЕ ХРИШКАНИНА
 
Хришћанина не чини правим хришћанином само исповиједање вјере (припадање Хришћанству), него вјера и врлине које из вјере проистичу. (Св. Тихон Задонски).
Немогуће је бити хришћанин, не живећи по хришћански.
Ко не живи истински по хришћански, тај се налази у стању моралнога мртвила, идолослужења. Он, или бива жртвом твари, служећи умјесто Богу богатству, обожавајући трбух; или обратно: поставља себе за идола и тражи себи на жртву све што земља производи. (Филарет, митроп. Московски).
Име хришћанско без живљења по хришћански јесте лицемјерност. (Св. Тихон Задонски).
Као што Јуду, који је имао неваљале и зле мисли, намјере и предузећа, није заштитило звање апостола од веће казне, тако и нас звање хришћанина неће ослободити од сличне казне, ако се ми не будемо владали по закону Христову. (Андрија Југски).
Звање је хришћанина врло високо; треба се много старати да га испуниш. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Хришћанин који не успијева (не напредује духовно) у Хришћанству није хришћанин.
Хришћанин не треба да се задовољи тиме што није идолопоклоник, што се клони свјетскога метежа, сујете, гордости, раскошности итд. Ко хоће да плови из старога у Нови свијет није доста да само уђе у лађу и окрене је Новоме свијету, већ треба да се непрекидно труди и путује ка Новоме свијету, док не стигне онамо куда је пошао. Исто тако бива и са старим и новим животом. Ако је спољашњи живот старога човјека на потребан начин очишћен, онда смо дужни старати се да се потпуно обучемо у новога човјека; потребно је савршено се очистити и просвјетити у унутрашњој дубини душиној.
Хришћанин је дужан да непрекидно иде напријед, али је корисно да се овдје ондје окрене и назад – на своју прошлост, да не би нешто рђаво понављао, те да би преступе заглађивао сузама покајања и започето добро усавршавао.
Права част хришћанинова јесте слава Божија; права ревност за част јесте пламена љубав према Богу и ближњима.
Хришћанин не треба да сматра да он има ма и једнога непријатеља у свијету, па макар му свијет не дао ни једнога пријатеља. (Филарет Московски).
Хришћански живот није ништа друго него ли свагдашње, до краја живота, покајање. (Св. Тихон Задонски).
Хришћани, или одрекавши се наслада страдају лишењем, или допуштајући себи насладе, морају страдати раскајањем. (Филарет Московски).
Хришћанин који се не каје, биће много строжије од незнабошца суђен.
Бог се не хули толико нечистим животом незнабошца, колико развратом хришћанина. (Св. Златоуст).
Богати хришћани, ако су они доиста прави хришћани, потпуно су сиромашни, а то стога што, упоредивши с вјечним небесним благима, сматрају све своје злато прашином, те га и не сматрају богатством, ни-ти се њиме усхићавају. (Блажени Августин).
Хришћани могу, слично путницима, да се без прекора користе својим земаљским добрима, као путничким трошком за вријеме свога путовања ка небесној отаџбини, само не треба да тај трошак одвише (тј. готовину) цијене, нити да му се срцем предају. (Прота П. Соколов).
Хришћанин треба по могућству да ограничава своје потребе; трезвеност и умјереност – најљепша је готовина која се може собом понијети на пут ка небу. (Климент Александријски).
Јадан је онај хришћанин који жели да се на овоме свијету обогати. (Св. Тихон Задонски).
Жалостан је онај хришћанин који много у овоме свијету изискује и тече. (Исти).
Прави је онај хришћанин који носи Христа у срцу своме. (Ава Леонтије).
Хришћанин је онај који, уколико је то човјеку могуће, подражава Христа ријечима, дјелима и помислима. (Св. Јован Лествичник).
Свети Григорије упоређује хришћани-на са живописцем. “Сваки од нас, вели он, јесте живописац сопственога живота свога. Наша душа јесте платно; врлине су боје; Исус Христос јесте слика с које ми треба да копирамо”. – Прекрасно упоређење! Као што живописац има у уму, уобразиљи и пред очима предмет којега хоће да на платну наслика, тако и хришћанин у свима својим дјелима и дејствима треба да упире поглед свој на Исуса Христа. И као што четкица, покретана руком живописца, ставља на платно боје сличне онима које већ има у својој машти, тако и воља наша, потпомагана благодаћу, кроз извршавање врлина које се налазе у Исусу Христу, усиљава се да наслика Његову слику у души својој, и ми постајемо више мање хришћани, гледајући на то уколико више или мање имамо сличности са Исусом Христом.
Прави хришћанин јесте стални крстоноша, и хришћански живот јесте непрекидно ношење крста.
У свакога хришћанина мора бити свој крст, као у путника свој штап.
Ако нећеш узети крст свој и ићи за Исусом, или извршавати оно што је Он заповједио, буди увјерен да ниси хришћанин, макар и посјећивао хришћанску цркву.
Хришћанин који носи крст свој са тугом, а не са радошћу, још не разумије цијену његову.
Као што је крст Христов врата царства Божијег за све, тако је крст хришћански кључ царства за свакога сина царства. (Филарет Московски).
Мучан је и тежак за тијело живот правога хришћанина, али он за то добија обилну награду и заслужно уздарје од праведнога Дародавца.
Хришћанин који проводи живот у скрушености, умире у радости.
Хришћанин може слободно и са радошћу себи при наступању смрти говори-ти: “Гдје ти је, смрти, жалац[1]?? ” (1 Коринћ. 15, 55).
Прави хришћанин, живећи на земљи, одриче се чулних задовољстава, којима свијет угошћава своје слуге и љубитеље; али зато, по смрти, удостојава се таквих блага на небу, којих овдје, по ријечима Апостола, “око не видје, и ухо не чу ” и која ” у срце човјеку не дође” (1 Коринћ. 2, 9), тј. каква ни представити себи није могуће.
Хришћанин још на земљи добија себи утјеху од Бога, која га принуђава да заборавља, и чак да не осјећа оне невоље и лишења која прате судбину свакога сљедбеника Христова.
Прави хришћанин радује се и у страдању, расположен је и у невољама. “Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо; кад хуле на нас, молимо” (1 Коринћ. 4, 13. 20), говоре о себи прави сљедбеници Христови. (Димитрије, архиеп. Волински).
Хришћанин бива омрзнут од свијета, али зато га Бог воли.
У човјека хришћанина само је једна једина несрећа, једна невоља може бити – Бога разгњевити. (Св. Златоуст).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. жалац=жаока

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!