ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге “ЧУВАЈТЕ ДУШЕ”)

 

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА
 

ПОГЛАВЉЕ III

НОВА ПОКОЛЕЊА
 

Нестаде духа жртве
 
Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.
Сви сада, и мали и велики, гледају како да нешто постигну са лакоћом. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, пак, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: “Помоли се да прођем испит.” Не уче, а кажу: “Бог може да ми помогне”. “Учи”, кажем му, “и помоли се”. “Зашто”, каже, “Бог не може да ми помогне”. Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има младих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.
Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао[1]. У једној је био први, у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.
Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе, и опет долазе на Свету Гору… “О, тешко је бити монах”, кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!… “. Враћају се онда у свет. “Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе”, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу “тешко је…”.
Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: “Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је”. “Нађи посао, сине”. “Имам пара”, каже ми. “Што да радим?” “Апостол Павле каже да “ко неће да ради нека и не једе” (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!”
Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: “Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?” Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: “Желим две кутије шибица из Кареје” – иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.
Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: “Желимо да постанемо монаси”. “Зашто”, рекох, “желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?” Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат”. “Ајде, немојте се срамотити”, рекох. “Можда ће да буде некаква рат! И како ћете да напустите војску?” “Наћи ћемо неки разлог”, рекоше ми. Шта ће да нађу. Да се праве луди… или тако нешто да нађу. “Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха”, рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: “Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?” “Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти заморио?” “Желим да постанем калуђер”, рече ми. “Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?” Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: “Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд”. Такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу, и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.
Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. “Зашто, дете моје, остајеш овде?”, упитао сам га. “Зато што ме калуђерска суфија подсећа на кацигу”, чух одговор. Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекад треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некакав јадни калуђер, и није носио велику скуфију.
Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. “Да је понесем”, пита ме један. “понеси”, кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. “Не може”, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће: “не могу”. Али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може.
Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми: “Желим да се замонашим”. “Иди да одслужиш свој војни рок!”, кажем му. “У војсци није као код куће”, каже ми. “Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!” У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. “Тебе тражим”, рече ми. “Шта хоћеш?”, рекох му. Где идеш у цркву?” “Нигде”, каже ми. Данас, на Томину недељу, у Манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?” “Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!” “И шта ћеш сада да радиш?” “Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом”, “Учини једно послушање”, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. “Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!” Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?
Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: “Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици”. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. “Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали”. Један скочи: “Ја ћу да идем, господине официру”, за њим други “ја ћу”, па трећи “ја ћу! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. “Не можете сви да идете!”, рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. “Господине официру, мене боли нога”, а други “мене боли глава” или “уморан сам”. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.
Данас постоји један дух млакости – нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: “Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе”. Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је једном приликом прешао линију фронта и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Када је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.
 

Неразумна љубав чини децу неспособном
 
Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неосетљиви су. Родитељи су ти који их кваре. Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. Наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју, је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том неразумном добротом, родитељи од њих праве неспособњаковиће. Све им дају у руке, чак и воду, како би учили и како не би губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло. “Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу”! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње – тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу – једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!… Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: “Мама, вежи ми пертле!” Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: “Не дајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче”.
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није имао два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!
 

Поредак мрачних сила
 
Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: “Да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати”, и тако децу чине неспособном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: “сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш”. Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!
Мала деца, раздражена кафом и цигаретама… Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: “Наше очи су као очи покварене рибе”. Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Коливије и они ме сусретоше на путу. “Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо”. И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. “Седите и ви мало овде”, рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: “примећујете ли нешто?” Они рекоше да не примећују. “Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене… А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине метаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: “Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)”. Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега – како би рекли? – немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.
До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази индуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: “Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа”. Заплака се јадник. “Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке”. Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне низбрдице на другу. Нека им Бог помогне!
– Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?
– Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.
– Како такви млади могу да спознају Христа?
– Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, омаме се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика, па онда долазе овде да траже виђење светлости, да траже виша стања итд. А када их питаш: “Колико времена има а да се ниси причестио”, кажу: “Не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали”. “Јеси ли се некад исповедио?” “Не интересује ме та тема”. Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.
– Старче, како им се може помоћи?
– Од оног тренутка кад кажу “естабилишмент” Цркве,[2] како да им се помогне? Схваташ ли колико тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.
 

“Не дирајте децу!”
 
– Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?
– Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где ћемо још бити у оваквом положају?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш, јадници су сасвим демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која има је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катастрофа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као ропство и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, испуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо претрпели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их сломило. Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војника су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири и по године, неки четири, неки три и по. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо до хотела. Али ни тамо нису желели да нас приме, чак и да платимо. Кажу ти: “Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!” Срећом, један официр нас је спасао – да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! “Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите – тек ујутру ће да крену”. Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатле отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: “Дајте ми једну столицу да седим унутра и платићу вам дупло него што кошта соба са креветом!” “Не може!”, кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напоље, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе… А она јадна омладина тада, није имала никакву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату – колика је то жртва ових јадника! – а након тога, као последње “хвала”, било је да спавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада… Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична говеду које је везано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. “Не, не”, викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције родитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у бици.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и тиме се служи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, имаће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки младићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. “Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!” Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. “Куда да идемо”, рекоше. “Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: “Овуда идите”. Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?” Један од њих рече. “Старац има право”.
 

Млади треба да прођу
испит чистоте
 
Дођоше данас двоје-троје студената и рекоше ми: “Старче, помолите се да положимо испит”. А ја им рекох: “Молићу се да положите испит чистоте. То је много важније. Све остало долази касније”. Зар им нисам добро рекао? Да, велика је то ствар да на лицима данашње омладине видиш честитост и чистоту! Веома је то велика ствар!
Долазе неке девојке које су заиста повређене. Живе са својим младићима а да нису у браку, и не разумеју да намере тих момака нису часне, и због тога бивају оштећене. “Шта да радим оче”, питају ме. “Пијаница се дружи са бекријом, али се не жени његовом ћерком”. Прекините ту везу. Ако вас заиста воле, ожениће вас. А ако вас одбаце, значи да вас нису ни волели, и тако ћете уштедети своје време”.
Лукави помућује младалачке године, јер му као оружје служи буђење путености, и покушава да уништи младе у овом тешком периоду кроз који пролазе. Ум је још неутврђен, и у њему постоји велика празнина, а духовне уздржаности нема уопште. Зато млад човек, у овим кризним годинама, свагда треба да осећа потребу за саветима старијих од њега, да се не би оклизнуо на слатку стрмину светских провалија, које без престанка испуњавају душу стресом и за вечност је удаљавају од Бога.
Схватио сам да једном нормалном детету, у доба младости, није лако да постигне такво духовно стање да не прави разлику јер “нема више мушко ни женско” (Гал. 3, 28). Због тога су духоносни Оци и саветовали да младићи не живе са девојкама, ма како духовни били, јер је тај узраст такав да им не помаже. Искушење прља младост. Због тога је упутније да млад човек буде и глуп за девојке (или девојка за младиће) због свог духовног старања и чистоте, и да понесе овај тешки крст. Јер у том тешком крсту је скривена сва сила и премудрост Божија, и млад човек је тада јачи од Самсона (уп. Суд. 15, 14 и даље) и мудрији од Соломона (уп. 1Сам. 3, 9-12). Најбоље је да пази док иде, и да се не осврће десно и лево, чак ако су у питању и особе са којима је у сродству, јер их наводно презире и са њима не говори, тако да од њих нема штете. И они, међутим, могу бити од овога света, људи који смишљају свако зло. Хиљаду пута је боље да бежи као дивља животиња од људи након Литургије, како би задржао своју духовну пажњу. Удаљавајући се након службе, уместо да седи и губи време у кожним оделима (или краватама) и да се духовно раздражује због огреботина које ће му на срцу направити непријатељ.
Истина је да свет на жалост трули, и да ако одатле и дође нека душа која жели да очува чистоту, она заудара. Овде, међутим, постоји разлика, јер Бог неће тражити од хришћана који живе данас, исто што је тражио од оних који су живели у ранијим епохама а који су желели да очувају своју чистоту. Потребан је душевни мир, и млад човек ће га задобити ако уме да се бори, да се удаљи од узрока, а Христос ће му помоћи. Божанска љубав, ако се разгори у његовој души, је толико врела да има моћ да сажеже сваку другу жељу и сваку ружну представу. Када се запали ова ватра, тада се осећају божанска задовољства, које нико не може упоредити са било којим другим уживањима. Ко окуси ову небеску ману, на њега више неће остављати никакав утисак различити дивљи плодови. Због тога треба да чврсто ухвати свој волан, да се прекрсти и да се не плаши. Након мале борбе примиће велико богатство. Јер када наступи час искушења потребна је храброст, и Бог чини чуда да би помогао.
Мени је приповедао старац Августин[3] : Као искушеник је био у једном манастиру у Русији, у својој отаџбини. Тамо су скоро сви били стари, и њега су послали да помаже у риболову неком човеку који је радио у манастиру, јер се манастир издржавао од риболова. Једнога дана дође ћерка овог човека, и рече оцу да брзо иде кући ради неког неизбежног посла, а она остаде тамо да помаже. Међутим, искушење загосподари њоме, и она се без размишљања распали грешним намерама. У том моменту збуни се Антоније – то му је било световно име – јер се све догодило изненада. Он се прекрсти рече. “Христе мој, боље је да се удавим него да згрешим”, и скочи право у дубоки поток! Али Добри Господ, гледајући на велико херојство чистог младића, који се понео попут новог Светог Мартиниана[4] како би сачувао чистоту, задржа га изнад воде тако да се није ни оквасио! “Када сам скочио, рече ми, са главом на доле, нисам схватио како сам се нашао усправно изнад воде, тако да се ни моје одело није поквасило!” У том часу осетио је и неко унутрашње смирење са неизрецивом сладошћу која је сасвим уништила сваку греховну помисао и сваку телесну раздраженост, која је раније настала због нечистих покрета девојке. А када је девојка видела Антонија како стоји над водом, поче покајнички да плаче због греха коју је починила, потрешена овим великим чудом.
Христос не тражи велике ствари, да би нам помогао у нашој борби. Један младић ми је причао како је ишао на Патмос[5] ради поклоњења, али му је искушење поставило једну замку. Док је ишао, једна туристкиња се распали и загрли га. Он је одгурну и рече: “Христе, ја сам овде дошао ради поклоњења, а не ради заљубљивања”. То рече и побеже. Увече у хотелу, у време када се молио, виде Христа у нествореној светлости. Видите шта је задобио само једним одгуривањем? Неко други се годинама бори и чини велике подвиге, да би се како удостојио нечег таквог! А овај виде Христа, само због тога што се успротивио искушењу. Наравно да га је ово духовно веома оснажило. Касније је неколико пута виђао Светог Маркела, Светог Рафаила, Светог Георгија. Једном дође и рече ми: “Помоли се оче, да поново видим Светог Георгија. Желим мало утехе, а утехе немам у овом свету!”
А видиш у какво стање долазе други млади! Једном дође у Коливију неки младић са својим ујаком који му је био вршњак и рече ми. “Помоли се за једну девојку. Несрећним случајем је сломила пршљен. Њен отац је возио, и заспао је за воланом. Он је погинуо а девојка је тако настрадала. Даћу ти њену фотографију”. “Нема потребе”, рекох. Док смо разговарали, ја узмем фотографију и имам шта да видим! Девојка лежи доле а двојица је држе. “Ко су јој ови”, упитах. “Пријатељи”, каже ми. “А ово шта је? Шта то раде?”. “Ништа, каже, то су јој пријатељи”. Немој погрешно да разумеш децу”, рече ми његов ујак, “таква је данашња омладина”. “Помолићу се, рекох у себи, али не да јој поправи кичму него да јој исправи ум. И њој и теби, изгубљени човече”. Где је честитост? Требао је ујак да је изгрди. Духовна деца… да има духовника и да се нађе у таквом стању! Није било разлога да је двојица тако тегле, а други да ми показује фотографију! И нису ни помислили да тако нешто није у реду. Мене то не дотиче, али то није исправно. Какву породицу ће створити оваква омладина? Нека их Бог просветли да дођу к себи.
Са каквим су одрицањем некада, девојке чувале своју чистоту! Сећам се да су током рата неки сељани били принуђени да у зиму са својом стоком оду у брда. Мушкарци су од смрзнутог дрвећа направили некакву кровињару да се заштите од хладноће. Жене су, пак, биле приморане да се ту сместе заједно са њима, познатим људима из њиховог села. Једна девојка и једна старица су биле из неког удаљеног села, и оне су биле приморане да буду у једној од ових дрвених кровињара. Ту су, на жалост били и неки безбожни страшљивци који нису много марили што је рат. Нису саосећали са својим ближњима који су рањавани и гинули, него су, када би нашли времена, гледали како да сагреше, јер су се плашили да случајно не погину а да се не иживе довољно. А требало је, макар у време опасности, да се покају. Један такав, који, као што рекох, ни у време рата није марио за покајање, већ је вребао прилику да греши, толико је ружно узнемиравао девојку, да је она због тога била приморана да бежи. Она је радије одабрала да се смрзава, па чак и да умре напољу на хладноћи, само да не изгуби своју чедност. Када је сирота старица видела да је девојка побегла, пође и она за њом да је тражи, и нађе је на тридесетак минута хода, под надстрешицом црквице[6] Светог Претече Јована. Претеча се бринуо за честиту девојку и довео ју је у своју црквицу, за коју девојка уопште није ни знала да постоји. И шта даље учини Свети Претеча! Пробуди једног војника[7] из сна, и рече му да иде до његове црквице која је била у близини. Устаде, дакле, војник и крену у ноћ осветљену снегом, и дође до црквице за коју је отприлике знао где се налази. И шта види! Једна старица и једна девојка, у снегу до колена, поцрнеле и укочене од хладноће. Војник одмах отвори црквицу, и некако уђоше. Војник није имао ништа да им да осим једне мараме и рукавица, за које им рече да их стављају наизменично. Оне му испричаше о искушењу које их је снашло. “Добро, рече војник девојци, како си се одлучила да побегнеш усред ноћи, у зиму и у непознатом крају?” А она му одговори: “Ја сам само то могла да урадим, а веровала сам да ће ме Христос избавити”. Тада војник, спонтано, са саосећањем, а не просто да би их утешио, рече: “Вашим мукама је дошао крај. Сутра ћете бити код своје куће”. Оне се веома обрадоваше овим речима. И заиста, Л.О. М.[8] се покренуо, пут је отворен, и следећег дана ујутру, војска која је тамо била се склонила, и ове јаднице отидоше својој кући. Ове Гркиње које су биле одевене, а не обнажене, благодаћу Божијом, треба да се диве и да благодаре. Након овога, она звер[9] – нека ми Бог опрости – оде и исприча команданту, како је неки војник развалио врата црквице и унутра пустио мазге! Командант му рече: “Не верујем да је он тако нешто учинио!” И тај напасник је на концу завршио у затвору.
 

Истинита љубав рађа код младих сазнање
 
– Старче, они који би желели да униште друштво, нападају на темеље, на корен, на децу, како би постигли свој циљ.
– Неће у томе успети. Зло ће уништити њих саме. У Русији су била велика страдања и видиш шта се догодило након само три генерације. Видиш шта се сада догађа! Господ није напустио своје. Нити ће грехе данашње младежи судити на исти начин као што је судио у наше време.
– Старче, како долази до тога, да неки млади који живе сасвим светским животом, по питањима вере дају веома исправне одговоре?
– Ови млади имају добро настројење, али не могу да се обуздају и да се приближе вери. Због тога дају исправне одговоре. Желим да кажем, да ако неко хоће да крене неким путем – он то жели, али не може да крене. Онај ко га гледа како покушава, треба то да цени. Такве људе Бог неће напустити, јер немају у себи злобе. Доћи ће час када ће имати снаге да крену напред.
– Како се може прићи младима који су застранили?
– Љубављу. Ако постоји истинита, изворна ( = непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Млади долазе у Коливију, са различитим проблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Неки, злосрећни, тако су окоштали! Траже љубав. Међутим, види се да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Треба да не примају економску помоћ. Када им треба, нека се прихвате посла а у школу да иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених породица – шта да раде, да краду? Али имају честитост и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да саграде некакав храм да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитнику жељезничара.
Одувек сам знао да ако неко од малена не искористи прилике које су му дате, ђаво ће их искористити. Зашто каже пословица: “гвожђе се кује док је вруће”? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа – не мислим данас када имају апарате за заваривање – стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врелу воду, и тако га лепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористи, касније ће почети да се бави другима, да суди, да осуђује, јер се благодат Божија удаљила. Док, ако има божанску ревност и ако пази, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су као празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали добили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Некада су (у Грчкој) кандидати могли да полажу пријемне испите у више од једне школе.
2. Старац мисли на оне који у Црквеној структури (епископ, презвитери ид), не виде духовно устројство Царства Божијег, него само безблагодатни “естабилишмент” (прим. прев.).
3. Види: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 – 75.
4. У Житију преподобног Мартиниана (његов спомен се прославља 13 фебруара) стоји да, док се подвизавао на једној стени близу мора, угледа једну девојку која је преживела бродолом. Она поче молити Светог да је спасе из мора. Преподобни се помучи и извуче је из воде. Онда се помоли и сам скочи у море. Али Божјим старањем наиђе делфин, подиже га и остави на обали.
5. На Патмосу је Свети Јован Богослов записао Откровење које је добио од Христа. Тамо је био прогнан због проповедања хришћанске вере (прим. прев.)
6. У грчком стоји “εξωκκλησακι”, што буквално значи “мала црквица изван града или села” (прим. прев.).
7. А војник је био сам старац који ово приповеда. Ово се догодило у време када је он служио војску током грађанског рата.
8. Л. О. М. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.
9. Старац мисли на напасника због кога су девојка и старица и морале да побегну (прим. прев.).