ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге “ЧУВАЈТЕ ДУШЕ”)

 

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА
 

ПОГЛАВЉЕ I

СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ
 

Мудар човек је очишћен човек
 
Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.
– Старче, разликују ли се простота ( = незналаштво) и лукавство?
– Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а потом ће отићи да узме оно што је хтела.
– Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?
– Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак, помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена
Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре – мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.
– Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?
– Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?
– Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно да користи?
– Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму – преластиће се, а ако је од овога света – полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује. Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.
– Старче, како се мудрост освећује?
– Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.
– Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?
– Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.
– Да ли је свет, старче, некада би бољи?
– Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада, ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости,[1] није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње “Григорије, Папа римски“[2], саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.
 

Знање без божанског просветљења је пропаст
 
Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много.
Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се човек не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно – на ово мислим – то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји.
И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.
– Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?
– Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају смутње. Скупштине, параскупштине… А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити.
Једном приликом ми неко рече. “Нема ни једног православног да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд”. И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. “Пророк Илија”, рекох му, “када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: “Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом”. Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: “Остах сам!” И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! … Ко је наш Пантократор ( = Сведржитељ)? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?” “Али тамо у Америци нема никога”, рече ми. “Али је сам упознао толико верних из Америке”, рекох му. “Да, али католици делују лукаво”. “Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: “Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац”? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?”
На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују[3] и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули – једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о… муче и усложњавају живот ови људи!
И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности.
Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.
То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да “знање надима” (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.
 

Наука треба да се развија духовним животом
 
Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.
– Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?
– Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат – ако нису осветили знање – могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе доба устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању “рудник” душе.
Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: “Светитељу Божји, заступи нас”! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: “Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата”. И одмах – о, чуда – једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: “Шта сте чудно видели?” Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.
 

Дух Свети не силази механички
 
Реч ума не мења душе, јер је телесна. Реч Божија, која се рађа од Духа Светога, има божанске енергије и мења душе. Дух Свети не силази на неки механички начин – због тога теологија нема никаква посла са неким чисто научним духом. Дух Свети Сам силази, када у човеку наиђе на одговарајуће претпоставке. А духовна претпоставка је да уклони рђу са свог духовног ужета, да буде добар водич, да прими струју духовног просветљења, и да тако постане духовни научник, теолог. Кад кажем “теолог”, мислим на оне теологе који имају теолошко покриће, и чија диплома тако има вредност. Не мислим на оне који имају само папир без икаквог покрића, и чија је диплома налик новцу неке непостојеће земље.
Ум се често годинама замара, како би научио један или два страна језика. У наше време многи људи знају стране језике, али ови језици немају никакве везе са језицима Свете Педесетнице, јер живимо у великом Вавилону. Велико је зло када се теологијом бавимо само помоћу нашег ума, и када наш ум представљамо као присуство Духа Светога. Ово се назива “мозгологија” (εγκεφαλολογια) која рађа Вавилон, док у теологији постоје многи језици, многи дарови ( = харизме), али су сви језици у сагласности, јер је један Господар њихов, Дух Свети Педесетнице, а језици су огњени.
– Старче, зар не говори тропар да Дух Свети “стално пружа…”?[4]
– Да, пружа, али тамо где је присутан. А ако није присутан, како да пружа? Вреднија је једна реч искусног и смиреног човека, која са болом излази из дубине његовог срца, него многе речи мудрог спољашњег човека, које, спретношћу језика излазе брзо, и од кога душа нема користи, јер је такав језик телесан и није огњени језик Свете Педесетнице.
 

Осветимо језик
 
Добар је језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: “Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?” “Које знање?” – рекох им. “Оно које се стиче умом?” “Да”, рекоше. “То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу”. Добре су снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд… Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком. Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: “Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?” “Ишли смо на месец”, одговори ми. “Колико је далеко?”, упитах га. “Рецимо, пет стотина хиљада километара”, рече. “Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец’?” Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара”. “А до Бога, јесте ли дошли?”, упитах га. “Колико далеко је Бог?” “Бог је, рече ми, веома далеко”. “Ми, рекох му, са једним напрстком (, тј. са безначајним материјалним трошковима – прим. прев.) идемо до Бога!”
Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата[5] и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.
– Старче, да ли је некоме ко пребива у покајању, у посту, у подвигу, потребно да изучава и догматику, теологију, итд?
– Када неко има елементарно образовање, бављење тиме му може помоћи. Он, међутим, не тежи томе да стекне знање, да се покаже мудар или да говори мудрости, него да себи помогне. Ако неко настоји да се освети, ако да Бог, долази благодат и просветљује га. А унутар тога може бити и догматике и теологије, јер такав живи тајне Божије. А неки други може да буде простодушан, и да не жели да научи нешто више, него се задовољава оним што му је Бог дао.
– Ако смо у манастиру (тј. ако смо се замонашили – прим. прев.), а још увек желимо знање овога света, шта то значи?
– Значи да немамо знање. “Познајете истину и истина ће вас ослободити“.[6] Када се човек смирава и просветљује, тада се освећује и ум његов, као и његове разумске силе, док је, пре него што се освети, делатност његовог ума телесна. Ако је неко себељубив, и ако се, док је још неписмен, упусти у тумачење догмата, Откровења, Отаца итд., помрачује се, и напокон се губи у безверју. Таквога напушта благодат Божија, јер је узнапредовао у егоизму. Видите, смирење у свему помаже, оно даје снагу. Најпаметнија ствар коју ћу помислити, најмудрије решење које ћу пронаћи, јесу највећа безумља, ако се у њима налази и егоизам, док је смирење стварна мудрост. Због тога треба да се боримо против частољубља и за стицање великог смирења. Другачије, знање уместо да користи, има сасвим супротне последице. Ум се тада помрачује, и онда се изговарају богохулства, јер је егоизам узнапредовао. То је изнад наших моћи. Ако тако, неко ко је образован, покуша да изучава догмате, постоји опасност од штете. Исто је и ако неко ко је неупућен, покуша да се удубљује у дух Отаца, без да је у одговарајућем духовном стању. Јер, да је био имало духован, не би то чинио. Рекао би: “Ако ми је нешто потребно, Бог ће то просветлити ( = разјаснити). Да испуним оно што сам разумео. Тога је толико много!”
– Дакле, старче, када неко изучава Јеванђеље, то је зато што нема смирења и благочестивости?
– Да, јер када недостаје смирење, тумачење које даје, јесте тумачење ума, разума, и оно остаје без божанског просветљења.
– Ако, дакле, не разуме нешто, боље је да човек то остави за касније?
– Да, да каже: “Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем”. И ја сам тако радио. Када сам био млад и када сам читао Јеванђеље, ако нешто нисам могао да разумем, нисам покушавао да то растумачим. Размишљао сам: “Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем”. И касније сам видео, да када ми је то што нисам разумео затребало – цак – и дошло је тумачење. Али ја опет рекох: “Да питам, и неко ће ми објаснити како се ово тумачи”. И било је тачно онако, како сам и разумео. Јер је дрскост да неко покуша да тумачи Јеванђеље кад га не разуме. Због тога, када изучавате Јеванђеље, немојте га тумачити умом, већ промислите добро, док не дође божанско просветљење расуђивања, и само ће се растумачити.
– Може ли човек, када дође у одговарајуће духовно стање, да разуме и нешто дубље?
– Не дубље. Један божански смисао у себи садржи мноштво божанских смислова. Нека човек може да разуме сада а нека касније. Неко може да чита – да чита, да сазна много, а да уопште не може да уђе у смисао Јеванђеља. Неко, пак, може да не чита много, али да има смирење, подвижнички дух, па да га Бог просветли и он спознаје смисао. Онај ко жели да чита много, може то да жели због частољубља или да би стекао захвалност. Тај је као неко го гледа борбу и не види ко се бори, да би могао да помогне, да би био борац. Он посматра шта ради борац, и уместо да покуша да се и сам бори, он гледа још једну борбу, па још једну, а сам не постаје борац, него остаје гледалац.
– Старче, за некога ко је образован често кажу: “Овај је човек добродетељан ( = врлински)”[7]. Да ли увек тако?
– Када кажемо: “овај човек је добродетељан”, мислимо на онога ко је духовно добродетељан, ко је духовно зрео. Приметио сам да постоје незналице које су веома горде, и незналице које су смирене. Постоје и образовани који су веома горди, и образовани који су смирени. Дакле, унутрашња добродетељ је сва дубина. Због тога Свети Василије Велики каже: “Најважније је да имаш узвишену мисао[8] и смирену помисао”. Онај ко има такву мисао, ако и има мало гордости, некако се оправдава. Али онај ко нема такву мисао, ако има гордости, сасвим је без оправдања. Сва дубина је у нашем старању о нама самима, у нашој унутрашњој добродетељи. Ако је неко добродетељан, он је и образован, и има смирену мисао. Ово је највеће добро. За некога, пак, ко нема велико образовање, веома је штетно ако о себи има високо мишљење.
 

Природно знање
 
Спољашње образовање у многим случајевима шкоди, јер у човеку подстиче високо мишљење о себи самом. Ово високо мишљење представља запреку која спречава благодат Божију да се приближи. С друге стране, када човек одбаци такву, лажну, идеју о себи самоме, тада нас Добри и Богати Отац обогаћује својим божанским и просветљеним идејама. Када, међутим, напаћени човек има високо мишљење о себи, и када ту идеју држи у своме мозгу, он наставља да буде само мозак, само телесно, и не познаје благодат Божију, благодат Духа Светога. Код многог знања, дакле, постоји страх да ће глава бити напумпана /знањем/, а да ће тиме у ствари бити испразна. Тако долази до опасности да се то испразно знање расточи у ништа (схизофренијом), или да буде гордошћу разорено на комаде. Због тога знање треба да следује страху Божијем, и да буде сједињено са делањем, како би постојала равнотежа. Знање, само по себи, штети.
Када уђу егоизам и разговорљивост, да би се зачудио како лепо размишљам, тада почињу да делују духовни закони, који сабирају ово двоје. Ако се ово стално догађа, онда је то значајно. Када у око упадне некаква трунчица она мало смета. Али, ако стално упада, она ствара велики проблем. Ако је неки човек паметан и због тога неко дело врши са лакоћом, треба да се пред Богом поклони, и да Му благодари дању и ноћу што му је дао памет, коју може да користи а да се не умара. А ако овога нема, онда нека не благодари!
– Ако, међутим, има знање које не служи ничему?
– Тада му то доноси штету са друге стране. Упиташе камилу: “Да ли ти се више допада пут навише или наниже?” Она рече: “Зашто? Прав се изгубио?”
Боље је онима који немају ум. Нама је дат ум, да би нам било боље, али шта ми чинимо? За то ћемо морати да положимо рачун. Како је то уредио Бог! Они који немају ум су радосни, а и у другом животу биће им боље. А ови који имају ум, имају много мука.
– Старче, да ли ће у будућем животу, они који су сада заостали у развоју имати добру моћ мишљења? Да ли ће им она и тада недостајати?
– Све у свему, и много памети биће ништа и мало памети биће ништа. Јер оно што је Небеско, то је надумно. Свети на Небу неће бити у бољем положају у погледу знања о Богу, од оних који су се у овом животу разгорели врлинама. Можда ће им о Другом доласку, Праведни Бог дати и нешто више, јер су овде живели утврђени.
 

Радимо исправно на своме уму
 
– Зашто, међутим, стално говоре да је образовање добра основа за монаштво?
– Види да ти кажем. Неко ко је образован може да узме да чита неки Отачки текст, и са мало труда да га разуме, и да тако брзо напредује. А неко ко је необразован, ако нема благочестивости, тешко ће напредовати. Необразовани треба да се труди да стекне искуство и божанску помоћ, и да у оквиру тога схвати оно што чита. Са друге стране, онај ко је образован, ако се само мало потруди, добро ће напредовати. Он треба да дела на свом уму, и да се не држи само теорије. Свакако нисам рекао да треба да жели да умом спозна тајне Божије.
– Дакле, старче, треба користити свој ум у борби против страсти?
– Не само то, него и шире. Погледај на сва доброчинства Божија, на сав свемир. Прослави Бога и заблагодари му. Видиш, прво је Аврам тражио Бога, а потом је Бог тражио Аврама.
– Како, дакле?
– Отац Аврамов, био је идолопоклоник, поштовао је идоле. Аврам виде свемир, и запита се зашто се поштују бездушни идоли, и његов ум стаде да дела: “Није могуће да су ови идоли, да су ова дрва, богови, и да су они створили сав свет. Ко је начинио небо, звезде, сунце, итд.? Треба да пронађем истинитог Бога, у Њега да верујем и Њему да се молим”. Тада се Бог откри њему и рече му. “Изиђи из земље своје и од рођака својих” (Пост. 12, 1). И Аврам отиде у Хеврон, и постаде љубљено чедо Божије. Образовани, ако и нема благочестивости, лако може да разуме, и са мало смирења и мало борбе напредоваће. Ево мог примера, док сам био у војној служби везе. Када су ме тамо поставили, било је неколико Енглеза. Они који су били образовани и који су знали енглески, одмах су се уклопили, а нама осталима било је тешко. Али и у погледу онога што смо учили, други су то разумели, јер су знали разне ствари, а нама је опет било тешко.
Сви треба да знају доброчинства Божија. Свако треба да разуме шта му је дато. зашто нам је, иначе, Бог дао ум? Да испитујемо, да изучавамо, да следујемо себи самима, итд? Бог није човеку дао ум, зато да би пронашао како да са једног места брже пређе на друго, већ због нечега што је много важније: да спознамо како да кренемо путем нашег назначења, како да приђемо Богу, како да уђемо у земљу истиниту, у Рај.
Каква је доброчинства учинио Бог Израиљском народу! Какве знаке! Каква дела! Када је, међутим, Мојсије, са таблицама десет Божјих заповести, закаснио да сиђе са горе Синаја, народ већ беше дао своје злато, да се направи златно теле, да му се поклоне (види Из. 32, 1-6). У наше време нема ни једног човека са… телећим умом. Због тога за онога ко је образован, нема оправдања зашто не би разумео шта је исправно. Бог је дао човеку ум, да би човек пронашао свога Творца. Европљанима се ум помутио. Они пате од смућености и падају са литице, јер су избацили Бога из свог живота.
Има и оних, који, иако су добили све предиспозиције – ум, памет, итд., да би напредовали, не пазе шта говоре. Ако им даш неки савет, они кажу “разумео сам”, и онда журе да то упросте. На Свету Гору долазе паметни момци. Они одмах ухвате смисао онога што им говориш, али ухвате ваздух јер не пазе. А ако, и са мање памети, пазе, ако са пажњом слушају што им се говори, у њима остаје оно што чују. А разумеју много. Одавде и оданде узимају, пуне се знањем а не чине ништа. Не користе ум који им је Бог дао, заглупљују се. Имају у себи гордости, и не дозвољавају да их осени божанска благодат. А они који нису много паметни, веома су смирени. Кажу. “Нисам разумео”, и поново питају: “Како си то рекао?”, и покушавају да то испуне. Такви су испуњени радошћу и напредују. Смирени човек је често веома учен, а егоиста, пошто нема смирење не жели да пита, па ни не зна. Арсеније Велики[9] је био најобразованији у читавој византијској империји. Теодосије Велики га је држао као учитеља своје деце, Аркадија и Онорија. Када је, пак, Арсеније као монах отишао у пустињу, он седе покрај Авве Макарија, који је био неписмен, и рече: “Ни азбуку његову не знам”!
– Старче, како се постиже, да ствари не истражујемо само умом?
– Ум треба правилно да ради. Да ради на величању Бога, да ради како би Бога пронашао, а не да себе гради богом. Они који имају /добар/ ум, треба да буду духовно напредни. Један поглед да баце, разумеју. Када неко ради на свом уму, он може да помогне другима, а може и да га мучи. Имам пред очима оно што се догађа међу лаицима. Знао сам једног дечачића који је остао сироче, заједно са троје своје браће, а њихова мајка се преудала. Сирочићи нису имали љубави ни од мајке ни од свог очуха. Тај јадничак, када је одрастао, постаде трговац. Једном приликом чу да је неко умро и за собом оставио троје сирочади. Сажали се на сирочиће, оде тој жени и рече: “Желиш ли да се узмемо и да живимо као брат и сестра, и да отхранимо ову децу”? И она се сложи. Сада живе духовним животом, читају синаксар, добротољубље, иду у манастире, имају духовника. Овај човек је исправно размишљао и у складу са тим и чинио, и задобио је благодат Божију. А неко би му рекао: “Сада ћеш да мучиш ту децу, као што су некад тебе мучили”. Овај човек, међутим, није хтео да потражи задовољење у злу него у добру. Једни, дакле свој ум користе за постизање добрих дела, а други за пропаст. Поквареност их на то приморава.
Видимо то и у приповести о Авељу и Кајину (види: Пост. 4, 2-15). Можда је Бог другачијим начинио Авеља а другачијим Кајина? Авељ је међутим, на исправан начин употребљавао ум који му је Бог дао. Размишљао је: “Бог ми је дао све. Зар да му не дам једно јагње?” И узе и закла најбоље јагње. Кајин узе жито са плевом, и све то заједно понуди Богу на жртву. Један је Богу принео најбоље јагње, а други некорисну плеву. Добро, ако не желиш да понудиш јагње, узми и само мало чистог жита. Кајин је на жалост, узео жито са плевом и то спалио. Шта је принео један, а шта други? И Бог прихвати жртву Авељеву. А Кајин тада постаде љубоморан и уби Авеља. Бог узе Авеља у Рај, а Кајин, као дивља звер, отиде у шуму. Бог је свакако дао слободу, али је Авељ ту слободу правилно искористио.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Грчка реч “ευσεβεια” обично се на српски преводи као благочетиво и благочестије. Буквално значи добро поштовати, тако да код Отаца често има истоветно значење као право-славље, исправно поштовање Бога. Видети. Св. Јован Дамаскин, Беседе, прев. Еп. Атанасије, Требиње 2002, стр. 90, напомена 6, (прим. прев.).
2. Преподобни григорије Двојеслов, Папа Римски (540 – 604), је Светитељ наше Цркве. Његов спомен се прославља 12. марта.
3. Старац овде не мисли на све саборе, већ на оне на којима се разматрају теме које су већ разрешене у Цркви од стране Светих Отаца, и о којима више нема потребе да се расправља.
4. Стихира на празник Педесетнице.
5. Према Библијској приповести, Едемски врт у коме су били прародитељи се ту налазио (прим. прев.)
6. Јн. 8, 22.
7. Реч καλλιεργημενος не може се дословно превести. Она има значење: обрађен, негован,итд. Основно значење је пољопривредно – обрађивање земље, али има и пренесено значење.
8. Тј. важно је мислити о узвишеним стварима, о Богу, итд (прим. прев.).
9. Види: Старечник, Авва Арсеније, стр. 5 (на грчком).