БОГОЧОВЕК КАО СУДИЈА
Други Долазак Христов и Царство будућег века
Вечни Живот
После Свеопштег суда настаће вечни живот како за праведнике тако и за грешнике. За праведнике ће се овај живот састојати у вечном блаженству, а за грешнике — у вечним мукама.
Вечно блаженство праведника ми не можемо ни приближно замислити ни осетити. Свети апостол благовести: Што око не виде, што ухо не чу, и у срце људско не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.[1] Α то је? — Све Божје, од најмањег до највећег, од највидљивијег до најневидљивијег: Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, у коме „живи сва пуноћа Божанства телесно”.[2] Да, Богочовек Христос, и све што је Он Собом донео нашем човечанском свету, и јесте оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође”. До Христа, око људско не виде ни живот Бога у телу, ни дела Бога у телу. Не виде: ни вечну божанску Истину у људском телу, ни вечну божанску Правду, ни вечну божанску Љубав, ни остала вечна божанска Савршенства. Не виде сву ту „мудрост Божју у тајни сакривену”.[3] Зато је божанствени Спаситељ и говорио Својим светим ученицима: „Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше”.[4]
Α свечудесну, и за нас људе свеспасоносну, тајну Богочовека Христа: „нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије”.[5] — За веру у Христа и христољубље Бог даје Духа Свог Светог, Духа Истине, који христољубиву душу уводи у сву истину ο Богочовеку Христу, и открива јој све „дубине Божије” које су у Њему. Дух Свети отвара вид човеку те види „што око не виде”, и слух — те чује „што ухо не чу”, и срце — те осећа и сазнаје „што у срце човеку не дође”. На дан Свете Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и од тада су они као надсмртна бића ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души.[6] Он је главни апостол Христов: Свеапостол. Он даје богољубивим душама најсавршеније знање ο Господу Христу, за какво је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима: „Имате помазање од Светога, и знате све — οϊδατε πάντα”:[7] знате све што човек може знати ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, ο вечности. Само духоносци знају Богочовечанску тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне и свете врлине постаје духопримац и духаносац. Само, Светитељи задржавају у себи Духа Светога светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом, а ми Га гресима огорчавамо, па и изгонимо из себе. Зато што имају у себи Духа Светога који им открива „дубине Божије” које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи Светога Писма и Личности Богочовека Христа.
Колико нам је у Светом Откривењу казано, блаженство праведника у вечном животу долазиће од њихове близине са Богом, од општења са Њим, од живљења у Богочовечанском телу Цркве Христове, од заједничарења у светлости и слави јединог Победитеља смрти и греха и ђавола — Господа Христа. Јер је Он — непресушни извор савршеног и вечног блаженства. Ο томе Спаситељ благовести: Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свог.[8] Наш вечни живот састојаће се у томе што ћемо „свагда с Господом бити”,[9] живети у Њему и Њиме, и тиме се охристовити, охристоличити, постати христолики и — „бићемо као и Он”.[10] Пребивајући у светим тајнама и светим врлинама, ми ћемо пребивати у самом Господу, јер: „Бог је љубав, и који обитава у љубави, у Богу обитава и Бог у њему обитава”.[11] у вечном животу нашем савршено ће се остварити молитвена жеља човекољубивог Господа: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду. Ја у њима и Ти у мени; да буду сасвим у једно.[12] Погружени у неисказана савршенства Тројичног Божанства, праведници ће у вечном животу сијати као сунце у царству Оца небеског, и радости њихове нико неће моћи узети од њих.[13] Хранећи и душу и тело божанским истинама и добрима, праведници неће више ни огладнети ни ожеднети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина.[14] И у себи и изван себе они ће налазити изворе вечне радости, јер смрти неће бити више ни у њима ни око њих да им загорчава живот.[15] Њихова ће се радост нарочито увећати тиме што ће они живети на новом небу и новој земљи, где ће све блистати божанском безгрешношћу својом, и где ће сва богоздана твар радосно учествовати у блаженству и слави синова Божјих.[16] Телом својим безгрешним и бесмртним, они ће бити саобразни телу славе Христове;[17] општиће са анђелима као са светом браћом својом, јер ће приступити к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многим хиљадама анђела, к свечаном сабору и Цркви првенаца који су написани на небесима.[18] Као деца једнога Оца, они ће кроз Господа Христа у Духу Светом бити благодатна браћа међу собом, житељи једнога дома, и Бог ће бити „све у свему”.[19] Но ово неисказано блаженство праведника једино може дочарати пророчко виђење Христољубљеног тајновидца Јована Богослова. Са апокалиптичких висина он благовести: И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше.
И ја Јован видех град свети, Јерусалим нов, где силази од Бога с неба, приправљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас велики с неба где говори: ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима Бог њихов. И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више.[20]
Чудесним васкрсењем Својим Господ Христос нам је даровао не само Живот Вечни, и са њим и у њему Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Доброту Вечну, Радост Вечну, него и сва добра Божја, безбројна божанском безбројношћу; него и сва блаженства Божја, безбројна божанском безбројношћу. Све то доживљавати и преживљавати у вечности благодаћу Божјом, и сачињава „велику милост” Божју према нама људима, милост која нам се дарује и овог и оног света Јединим Човекољупцем: Господом Христом, Богочовеком = Спаситељем. Зато Црква Христова благовести ову своју истину, сву свеистину: „Васкрснувши Исус из гроба, као што прорече, даде нам живот вечни и велику милост”. Богонадахнутом црквеном песнику као да је мало било што је рекао: „даде нам живот вечни”, него још додаје: „даде нам… и велику милост”. Овим речима он наговештава и све друге неслућене и ненаслућиване пребогате бескрајности вечног живота и свих светих блаженстава. То је и Спаситељ наговестио својим богочовечанским речима: „Ја дођох да имају живот (= вечни живот), и то у изобиљу — και περισσόν έχωοιν”.[21] — Многобројне су стихире и молитве у којима ми молимо да нам Господ свемилостиви подари ту „велику милост”: да све што је Божје ми доживљујемо и преживљујемо као дар Божији у вечноме животу; и то доживљујемо и преживљујемо бескрајно и вечито, вођени благодаћу Божјом кроз божански неизмерне бескрајности Божје, према којима су наше људске бескрајности сићушне и мајушне.
У томе блаженству вечног живота богочовечанског праведници ће учествовати целокупном својом личношћу, тојест и телом и душом. Јер ће и њихово преображено тело бити прослављено и способно да учествује у вечној слави Божјој.
Вечно блаженство праведника неће бити подједнако. Степен блаженства зависиће од степена праведниковог моралног савршенства. Сваки ће учествовати у том блаженству по мери свога моралног савршенства: по мери своје освећености, своје обогочовечености, своје отројичености, своје оцрквењености. Степен, јачина, пуноћа суделовања у вечном блаженству зависиће од пуноће, јачине, степена моралног савршенства сваког праведника. Као што ο томе пише свети Апостол Павле: Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, а друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих.[22]
Вечни живот праведника, у ствари, биће вечно служење Богу, вечно богослужење, вечна Небеска Литургија, вечно причешћивање Господом Христом, који и јесте живот вечни. По светој благовести Његовој: који једе тело моје и пије крв моју има живот вечни;[23] који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему.[24] И тако кроза сву вечност: евхаристијско служење Господу Христу, евхаристијско живљење Господом Христом, евхаристијско блаженствовање у Њему. Зато се молимо овде, на светој Литургији, после светог Причешћа, Господу Христу: “Дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога”.
Ово свесвето, ово свеблажено охристовљење праведника почиње овде на земљи кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском телу Цркве Христове, да се вечито продужи у вечном животу, који сав и јесте и бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Вечна судба грешника биће у свему супротна вечној судби праведника. Сваки ће од њих према своме моралном стању суделовати у вечним мукама. Вечно мучење њихово долазиће од тога што ће они вечито живети у царству зла и у друштву твораца зла: ђавола. Ο томе сведоче Спаситељеве речи, које ће на дан Суда бити упућене грешницима; Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим.[25] И ови ће отићи у муку вечну.[26] Заљубљени у зло, они ће, по свеправедном суду Божјем, такви ући и у вечни живот, и том љубављу према злу живети кроз сву вечност као што су њоме добровољно живели на земљи. Јер би Бог престао бити Богом, када би их насилно отргао од зла и греха.
Вечно мучење грешника неће бити подједнако; оно ће зависити од каквоће и степена грешникове грешности. Степен вечних мука биће за сваког грешника сразмеран степену његове моралне искварености.[27]
НАПОМЕНЕ:
[1] 1 Кор. 2, 9.
[2] Кол. 2, 9.
[3] 1 Кор. 2, 7.
[4] Лк. 10, 23; Мт. 13, 17.
[5] 1 Кор. 2, 10.
[6] Ср. Јн. 14; 16—17. 26; 16, 13; Еф. 1, 17; Д. А. 4, 31; 10, 47; 11, 15.
[7] 1 Јн. 2, 20.
[8] Мт. 13, 43.
[9] 1 Сол. 4, 17; ср. Јн. 14, 13.
[10] 1 Јн. 3, 2. 3.
[11] 1 Јн. 4, 16.
[12] Јн. 17, 21. 23.
[13] Ср. Мт. 13, 43; Јн. 16, 22. 24.
[14] Откр. 7, 16; ср. Ис. 49, 10.
[15] Откр. 21, 4.
[16] Ср. Откр. 21, 1; 2 Кор. 12, 4; Рм. 8, 21.
[17] Ср. Флб. 3, 21.
[18] Јевр. 12, 22—23.
[19] Ср. Јн. 14, 2; 1 Кор. 15, 28.
[20] Откр. 21, 1—4
[21] Јн. 10, 10.
[22] 1 Кор. 15, 41-42.
[23] Јн. 6, 54.
[24] Јн. 6, 56.
[25] Мт. 25, 41.
[26] Мт. 25, 46.
[27] Ср. Мт. 16, 27; Рм. 2, 6; Лк. 12, 47—48.
