БОГОЧОВЕК КАО СУДИЈА
Есхатологија
Стање душа у загробном животу
Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: „Дела њихова иду за њима”.[1] Улазе са свима мислима и осећањима, са свима врлинама и пороцима, са свима вредностима и манама, са целокупним својим моралним светом. И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда.
Али као што је религиозно-морално стање душа људских различито за живота њихова на земљи, тако је оно различито и по изласку њиховом из тела и у загробном животу. Нема сумње, стање душа после смрти је слично моралном стању сваке индивидуалне душе за живота на земљи. Оно је природна последица и природно продужење живота на земљи. Јер када би смрт, или Посебни суд, потпуно мењали стање душе, губио би се континуитет личности, и у загробном животу Петар се не би осећао као Петар, или Павле као Павле.
Религиозно-морално стање душа не мења се коренито у загробном животу. Када би га Бог коренито изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што личност чини личношћу.
Али и сама душа у загробном животу, макар свим бићем својим хтела и желела да потпуно измени себе и почне нови живот који би се сасвим разликовао од њеног живота на земљи, не би могла да то учини. Α не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело које је неопходан састојак човечје личности за њено потпуно самостално опредељење и делатност, и што јој недостају земаљски услови и средства спасења. Другим речима: у загробном животу покајање је немогућно, јер тамо дозрева оно што је почето на земљи, и у правцу у коме је почето. На то указује Свето Еванђеље када живот на земљи назива сетвом, а живот у загробном животу жетвом.[2]
Живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не потпун човек. На Посебном суду душе се деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима.[3] Свето Откривење јасно и одређено учи да је у загробном животу могућа само двојака жетва: од тела — погибао, од духа — живот вечни.[4] Но с обзиром на разне и многобројне степене моралног савршенства или порочности душа, разни су и многобројни су и степени блаженства и степени мучења душа у загробном животу.
Продужујући у загробном свету живот свим својим бићем, душе располажу потпуном личношћу и самосвешћу; оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње. Очигледан пример за то имамо у Спаситељевој причи ο богаташу и Лазару: богаташ види и познаје Лазара и Аврама, осећа муку у пламену, моли за помоћ, сећа се своје браће на земљи и брине за њихову судбу на земљи и у загробном животу;[5] патријарх Аврам живи у блаженству, објашњава богаташу природу раја и пакла, оправдава постојање блаженства и мука у загробном животу, указује на средства спасења.[6]
Свети апостол Павле, који је још за живота на земљи био узношен у све светове у којима живи људско биће, благовести: да они који се у загробном животу налазе у преисподњи — „под земљом” (=τα καταχθόνια) могу се свесни и слободно определити за поклоњење Исусу као Богу и Господу.[7] Свети апостол Петар говори ο Спаситељевој проповеди „духовима у тамници” (= душама умрлих); а то по казује да су они свесни и разумни, слободни и способни да проповед приме или одбаце.[8] Христољубљени тајновидац, свети зналац небеских светова, види душе побијених за реч Божију и чује њихове речи, које изражавају њихову жељу и бојазан за оне који страдају на земљи у име Христово; а то показује да су оне свесна и лична бића.[9] И још: он у откривењу види и оне који су пред престолом Божјим и радосно служе Богу дан и ноћ.[10] Душе у загробном животу радују се за оне на земљи који остају верни Еванђељу до саме смрти.[11]
Богочежњивим душама праведника, Бог као свеправедни Судија, додељује блаженство, уводи их у светле обитељи радости рајске. То нам Свето Откривење показује и посведочава на разне начине. — У причи ο богаташу и Лазару Спаситељ вели да су душу многострадалног праведног Лазара, одмах после смрти, Анђели однели у наручје Авраамово, где се она теши.[12] Пред Своје крсно страдање Спаситељ успокојава Своје ученике: Идем да вам приправим место. И када отидем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја.[13] Α благоразумном разбојнику човекољубиви Господ са крста говори: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са миом у рају.[14] Христочежњиви апостол Павле свом душом чезне: да се раздреши од тела и да с Христом буде.[15] Α Коринћанима пише: више волим отићи од тела, и бити код Господа.[16] Ученику „кога љубљаше Исус” казане су и показане тајне загробног живота: видео је праведнике Божје у блеску славе пре но што је обављен последњи суд; видео је око престола Божјег двадесет и четири престола, и на њима двадесет и четири старца где седе, обучени у беле хаљине и са златним крунама на главама својим;[17] видео је под небеским олтаром душе побијених за реч Божју и за сведочанство које имаху;[18] и још: видео је народ многи, којега нико не може избројати, од свакога језика и колена и народа и племена, где стоји пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле.[19]
Блаженство праведних душа у загробном животу проходи у неиспитаним тајанственим дубинама и висинама благодати Божије. Најсвеобухватнији назив тога јесте рај. Свети апостол Павле који је још за живота на земљи био узнесен у рај и видео његове незамисливе красоте, благовести: ο томе није слободно говорити човеку.[20] Овај блажени покој душа он сравњује са покојем који је за Бога Творца настао када је завршио стварање света.[21]
Блаженство праведних душа у загробном животу долази од њихове благодатно-врлинске близине и општења са Господом Исусом, по речи Његовој светим ученицима Његовим на Тајној вечери: Доћи ћу, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја,[22] и по молитви Његовој Оцу небескоме: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју.[23] Спаситељ благовести: Који год верују у Њега — доћи ће и сести за трпезу са Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству небеском.[24] Анђели и праведници на небесима сачињавају једну Цркву — небески Сион, град Бога живога.[25] У самој ствари,блаженствоправеднихдушапочињејошовденаземљиуњиховомхристочежњивом благодатно-врлинском охристовљењу и отројичењу, продужује се у загробном животу, и после Страшнога суда достиже пуноћу „са свима светима”.
Но блаженство праведних душа у загробном животу је не само непотпуно већ и неподједнако, јер је сразмерно благодатно-врлинском развићу душа.[26] На то нарочито указује благовест светог апостола Павла: Сваки ће примити своју плату по своме труду.[27]
Место у коме бораве праведне душе у загробном животу назива се у Светом Писму: рајем,[28] Царством Божијим,[29] Царством Христовим,[30] Царством небеским,[31] наручјем Авраамовим,[32] домом Оца Небеског,[33] гором Сион, градом Бога живога, Јерусалимом небеским,[34] Јерусалимом вишњим,[35] небесима.[36]
Драговољно сједињене са гресима и прожете њима за живота на земљи, грешне душе их се не могу механички ослободити изласком из тела или уласком у загробни свет; поготову не после праведне пресуде Посебног суда Божјег, на коме се ниједна грешна душа не ослобађа насилно својих милих грехова, које је за живота у телу претворила у неку врсту састојка свога бића. Отуда је стање грешних душа за гробом слично бившем стању њиховом на земљи; са том разликом што оне, лишене тела, сву стравичну стварност својих грехова држе у себи, преживљавају је као нешто своје, не могу никуда ван ње, нити имају предмет ван себе да је пренесу на њега. После Посебног суда грешне душе одмах одлазе у место туге и мучења, али је јачина осећања и сазнања те туге и тог мучења сразмерна степену њихове грешности. Осим тога, то мучење није потпуно, јер ће потпуно настати тек после Страшнога суда.
Ова тужна истина је Богом откривена, не човеком измишљена. Ο стварности постојања места мучења, а и самих мука, говори сама Истина — Господ Христос. Храбрећи Своје ученике на неустрашивост у проповедању Еванђеља, Он им вели: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу.[37] Α душу и тело убија грех, и његов творац и отац — Сатана, који и одводи грешне душе у своје мрачне обитељи. у причи ο богаташу и Лазару Спаситељ показује како грешна душа богаташева одмах после смрти би бачена у ад и подвргнута мукама.[38] Натоварени гресима, грешници не могу, по речи Спасовој, узићи на небо, нити ући у дом Оца небеског, него умиру у гресима и са гресима који их држе далеко од Бога и од неба у своме страшном, адском ропству.[39]
Учење Светога Писма јасно изражава и очигледно посведочава стварност мучења грешних душа за гробом, но природу тог мучења покрива извесна нејасност. у главноме, то се мучење састоји у удаљености грешних душа од Бога, као извора блаженства, радости и светлости. Оне осећajу муку живећи живот без радости, без светлости, без блаженства. Нарочито се та мука појачава сазнањем и осећањем да је то мучење бесмртно неумртвљивом и неубивљивом бесмртношћу.[40] Душе грешне налазе се у тамници духова,[41] у аду – εν τφ αδη[42] где несагориво сагоревају у огњу свог ђаволског самољубља и саможивости,[43] свесне свих својих грехова, разједане огњеним црвима очајања и гриже савести, но гриже савести која никада не може, због одсуства психофизичких благодатно-врлинских услова, одвести спасоносном покајању, као што ни Јуду није одвела правом покајању већ самоубиству, у коме врхуни тријумф греха.[44] Лишене тела и телесних предмета греха, грешне душе у загробном животу остају саме самците са својим гресима, голе у свом пламеном злу, у својим неугасивим страстима и похотама; оне пламте и отимају се ка телесним предметима на земљи, али одвојене од њих непрелетивом провалијом оне вечно обамиру у свом очајању, и никада не умиру, јер немају чиме да утоле своје пустињски жедне страсти, нити чиме да нахране своје адски гладне похоте. Њихово је мучење у толико веће што оне не само знају него и виде рајско блаженство,[45] али га не осећају као део себе већ посматрају као неку далеку, недосежну стварност, због чега је њихово неуспављиво сазнање — њихов неуспављив и неумољив мучитељ. Такво њихово мучење повећава још и сазнање, да се и пакао и све муке његове могао избећи врлинским животом на земљи.[46] Језива провалија која зјапи између њиховог oceћањa и рајског блаженства као бескрајни удаљене и недосежне, но сасвим видљиве, стварности, чини њихову муку неиздржљивом.[47] Налазећи се у друштву злосмрадних духова зла, грешне душе трпе разне, неисказане муке, у чијем су изналажењу зли дуси врло вични.[48]
Као што у овом животу постоје разлике у грешности и огреховљености људи, праведно је да постоје разлике и у мучењу грешних душа за гробом. Различите по порочности и степену искварености, грешне душе у загробном животу не трпе подједнаке муке него свака сразмерно својој грешности и огреховљености. Различним ступњевима моралне покварености одговарају разни степени мука.[49]
Место у које одлазе грешне душе после Посебног суда, лишено светлости, мрачно, у коме се не види), Светом Писму се назива: ад (αδης, од είδος и α = место лишено светлости, мрачно, у коме се не види),[50] тама најкрајња,[51] тамница духова,[52] бездна,[53] преисподња,[54] гејна (γέεννα = место мучења у аду),[55] вечна мука.[56]
Но сви ови називи, на разне начине, означавају једно исто; и то ово: грешне душе налазе се у загробном животу у месту осуде и гњева Божија, муче се, и то у извесном месту. При томе, иако се наша земаљска категорија просторности не може применити на загробни свет и живот, ипак је несумњиво да је ограниченост својство душе људске, јер је само Бог безграничан и свудаприсутан. Према томе, и место мучења грешних душа има извесних граница, које се не могу прелазити.[57] Свето Писмо вели да је Јуда после смрти отишао „у своје место —εις τον τοπον τον ‘ίδιον’;[58] а грешни богаташ из ада моли патријарха Авраама да пошаље Лазара кући оца његова да посведочи његовој браћи, да не би и они дошли „у ово место мучења — εις τον τοπον τοϋτον τnς βασάνου”.[59]
Основна је богочовечанска истина: у Цркви сви припадамо Господу Христу и преко Њега један другоме: „Јер ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер за то Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима”.[60] И ми на земљи, и наши покојници у загробном свету сачињавамо једно Богочовечанско тело Цркве, које је „пуноћа Онога који све испуњава у свему”.[61] И у том свеобухватном телу сваки од нас има своје место и учествује животом својим у саборном животу Цркве и живи у њему као лично биће.
Црква најречитије казује себе, своје богочовечанске истине и стварности преко молитве. Молитва је њен богонадахнути језик. У Цркви Христовој молитва је најважнија врлина. Она никад не престаје. Она је срце сваке врлине. Њоме и вера и љубав и све остале богочовечанске врлине расту и развијају се у све своје богочовечанске просторности и бесконачности. Отуда и од самог свемилостивог Спаса и од светих богомудрих Апостола неућутна истина еванђелска: „Молите се Богу без престанка”.[62] “Сваком молитвом и мољењем молите се Богу Духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете (= за све хришћане)”.[63] „у молитви будите једнако”.[64] „Да вам не досади молитва; и стражите у њој”.[65] „Треба се свагда молити, и не клонути”.[66] „Стражите и молите се Богу”.[67]
Свету тајну и свету силу молитве Православна Црква и има и зна. Отуда молитвена богочовечанска мисао Цркве многострано и христомудро описује живљење наших душа у загробном свету. И то она чини у својим заупокојеним службама, задушницама, молитвама, канонима, парастосима, поменима, светим литургијама. И летимичан поглед на то, речити је сведок тога. у овој ствари од посебне је важности реч Светог Макарија Александријског: Ο молитвама за покојнике. Тамо се вели:
Једном Свети Макарије Александријски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од светих Отаца предато да се у цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?” Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због растанка са телом; добија зато што је за њу извршено у цркви Божјој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (= телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Врлинска пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. у трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља светих и лепота раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. Α посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али, ако је крива за грехе она, при посматрању благовања светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: тешко мени! колико сам се оништавила у том свету! Заневши се задовољавањем пожуда, ја сам већи део живота провела у безбрижности, и нисам послужила Богу како треба, да бих се и ја могла удостојити ове благодати и славе. Тешко мени кукавној!… Α после разгледања у току шест дана свих радости праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владар свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења непобожних, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука душа се носи тридесет дана дрхћући да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно чинећи у четрдесети дан помен за преминуле.[68]
По растанку са телом душу православног хришћанина прати Црква својим молитвама на њеном путу кроз загробни свет, молећи се Господу да јој опрости грехе и настани је у блаженству праведних. То сведочи „Опело” које се врши над православним хришћанином.
Црква се моли: да Спас упокоји душу слуге Свога са душама преминулих праведника у блаженом животу; да јој опрости сваки грех вољни и невољни; да јој подари царcтвo небеско; да је као Победитељ смрти настани у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора; јер је Својим Богочовечанским домостројем cпасењa постао васкрсење, и живот, и покој уснулог слуге Свог. И Он нам као Једини Човекољубац дарује „живот нестарив и вечни”. И човек, мада носи ране грехове, слика је неизрециве славе Божије, и улазећи у небеске светове вапије: смилуј се, Господару, на своје створење, и очисти Својим милосрђем, и дај ми жељену отаџбину, чинећи ме опет житељем раја; врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем!
Окружујући покојника молитвама својим Црква се моли: упокој, Боже, слугу Твога, и смести га у рај где зборови Светитеља, Господе, и праведници сијају као звезде; упокој уснулог слугу Твог, не гледајући ни на какве грехе његове. — Благовест је „Опела”: У небеским дворима свети Мученици се једнако моле да Господ Христос удостоји вечних блага преминулога, кога је преместио са земље. — И онда уздисајна молитва Цркве: Са Светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.
На догледу небеских светова Црква нам казује вечне богочовечанске истине ο бићу људском: На земљи све је слабије од сенке, све од снова варљивије; у трен ока, и све ово смрт узима. Него, Христе, у светлости лица Твога, и у наслађењу красотом Твојом, као човекољубац упокој. — Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела! авај, колико тада плаче, и нема ко да се смилује на њу. Ка Анђелима подиже очи, узалуд се моли; κ људима пружајући руке, нема ко да јој помогне. Зато, мила браћо моја, сетивши се краткоће живота нашег, молимо од Христа покој престављеноме, и душама нашим велику милост. — Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство, нити права слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи. Стога завапимо Христу бесмртноме: престављенога од нас упокој, где је обиталиште свих који се веселе. — Где је приврженост свету? Где је маштање ο пролазноме? Где је злато и сребро? Где је мноштво слугу и врева? Све је прах, све пепео, све сенка. Но хајдете, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, вечних Твојих добара удостој престављенога од нас, дајући му покој у неостаривом блаженству Твом.
— Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божјој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се тајна догоди с нама? Како се предадосмо трулежи? како се присајединисмо смрти? Ваистину, као што је писано, по заповести Бога који даје покој престављеноме.
Вера у распетога Бога осигурава души рај на молитвени вапај: Помени нас, Господе, када дођеш у царство своје!
— Разбојника, Христе, који Ти је на крсту завапио: „Помени мене”, Ти си покајањем учинио житељем раја; удостој и мене недостојног. — Смрт није ништа друго до пресељење са земље у загробни свет. И пратећи душу људску при том пресељењу Црква се моли: Ти који господариш душама и телима, у чијој је руци дисање наше, утеха ожалошћених, упокој у насељу праведних слугу Твога кога си преселио. — Сада се руши житејско зло славље таштине. Јер дух напусти обиталиште, блато поцрне, сасуд се разби, безгласан, неосетљив, мртав, непокретан. Помолимо се Господу да вечни покој подари овоме кога шаљемо гробу. — Шта је наш живот? Уистини цвет, и дим, и јутарња роса. Приђите дакле, и загледајмо добро у гробове: где је телесна лепота? где младост? где су очи и облик телесни? Све је као трава свенуло, све је нестало. Ходите, припаднимо Христу са сузама. — Велики је плач и ридање, велико уздисање и мука растанак душе, ад и погибао; привремени живот — пролазна сенка, варљиви сан; труд живота земаљског — неблаговремено маштање. Побегнимо стога далеко од сваког земаљског греха, да бисмо наследили небо. — Приђите, потомци Адамови, погледајмо на земљи распростртог како напушта сву красоту лика нашег, расточеног у гробу гнојем, црвима, прогутаног тамом, покривеног земљом. Помолимо се Христу да да вечни покој овоме кога остављамо невидљива за очи наше. — Када страшни анђели силом отржу душу од тела, она заборавља све сроднике и познанике, и брине се како ће предстати суду за све таште и бедне телесне ствари. Ходите стога преклињући Судију, помолимо се сви да Господ прости оно што он учини. — Све сласти и славе овога живота заиста су таштина и трулеж:! Јер сви ишчезавамо, сви умиремо: и цареви и кнежеви, судије и силници, багати и сиромаси, и сва природа људска; јер се сада суновраћују у гробове они што беху у животу. Помолимо се да их Господ упокоји.
Свемилостива Богомајчица је највећа нада ових смртника. Црква јој се вапајно моли: Спасавај оне што се на Тебе надају, Мајко незалазног Сунца, Богородице. Молимо Ти се, молитвама својим умоли преблагога Бога да упокоји сада престављенога где духови праведних блаженствују; покажи их, Свебеспрекорна, као наследнике божанских добара у дворима праведних, у вечни спомен. — И покојник мери себе, мери људско биће на небоземним теразијама и потресно се исповеда: Гледајући ме где лежим безгласан и бездахан, плачите нада мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници, јер јуче разговарах с вама, и изненада наиђе на мене страшни час смрти. Но приђите сви што ме волите и целивајте ме последњим целивом, јер нећу с вама више ходити, ни разговарати: одлазим Судији у кога нема пристрасности; пред Њим заједно стоје слуга и господар, цар и војник; богаташ и просјак. једнаки су, јер ће се сваки од својих дела или прославити или посрамити. Но молим све и преклињем, молите се непрестано Христу Богу за мене, да по гресима мојим не будем одведен у место мучења, него да ме смести где је светлост живота. — Упокој, Христе, уснулога слугу Твога молитвама Мајке Твоје, и Претече Твога, Апостола, Пророка, Јерараха, Преподобних и Праведних, и свих Светих. — Свакој души људској која креће из земаљског у загробни свет, и која има живети у том свету, потребан је васкрсли Господ и молитве свих Светих, да би она могла имати удела у блаженству праведних: Васкрсли из мртвих, Христос истинити Бог наш, молитвама Пречисте Матере Своје, светих славних и свехвалних Апостола, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, нека душу слуге Свог који се од нас преставио, у насељима Праведних настани, у наручју Авраама упокоји, и са Праведнима уврсти, а нас помилује и спасе, као добар и човекољубив.
Богочовечанске тајанствене истине загробног живота употпуњује нам „Свештеничко опело”. Црква молитвено благовести: Ужасна је и страшна тајна за све када се душа од тела разлучује: душа онда одлази наричући, а тело се предаје земљи и затрпава. Стога ми, дознавши за последњи одлазак, похитајмо Спаситељу, вапијући са сузама; помени и нас када дођеш у царство Своје. — Умрлога са надом на васкрсење удостој, Спасе, светога стајања с десне стране Тебе са изабранима Твојим, свесрдно Ти се молимо славећи Те, Човекољупче. — Избранога слугу Твога, Човекољупче, који се преселио са земље, удостој да се светло радује у драгоценом Царству небеском, прелазећи као милосрдан преко душевних сагрешења његових. — Притом, Пресветој Богомајци смерно се молимо: Сви те по дужности с љубављу славимо, Дјево пречиста Маријо Мати Божја, јер је око молитве Твоје неуспављиво. Избави нас сада од грехова и суда смртнога. — Онда потресни вапај: Што се без потребе кидаш, ο човече? Један час, и све пролази. Јер у паклу нема покајања, нити тамо има попуштања. Тамо је црв неуспављиви, тамo земља сва тамна и мрачна, где ја имам бити осуђен: јер се уопште не трудих да често говорим псалам: Алилуја. — Када требамо путовође идући у неку земљу, шта ћемо радити када пођемо у земљу коју не познајемо? Многo ти је онда потребно путовођа, много молитава да те прате, да би јадну душу сачувао док стигне до Христа и рекне Му: Алилуја. — Подложни телесним страстима, неће тамо никако имати одмора, јер су тамо страшни тужитељи; тамо се и књиге отварају. На коју ћеш страну онда погледати, човече? и ко ће ти тада помоћи тамо? Једино добро што си за живота чинио, и добро што си сиротама учинио, певајући: Алилуја. Ћутите, ο ћутите! умукните сада пред овим што лежи, и видећете велику тајну; јер је страшан час. Умукните, да би душа његова с миром отишла; у великој се борби находи, и у великом страху моли Бога: Алилуја. — Ми горимо од узбуђења слушајући само да је тамо вечна светлост, тамо — извор живота нашег, тамо — наслада вечна, тамо — рај коме се свака душа праведна радује. Стекнимо се сви у Христу и ми, да бисмо сви завапили Богу: Алилуја.
На догледу царства Христовог у ономе свету и неисказаних красота његових непролазних, Црква кличе: Ο радости Праведних, коју ће примити када Судија дође! Тамо је спремљен дворац, и рај, и цело Христово царство. Учини, Христе, да се у њему слуге Твоје веселе увек са Светима. — Свесрдно се, верни, помолимо Христу, да брата, уснулога у вери и нади на васкрсење, настани у насељима Светих, јер је суд тамо ужасан, и испитивање страшно, и нико сам себи помоћи не може, сем добра дела и заједничка молитва верних, — и завапијмо: немој се, Господе, судити са слугом Твојим. — у неостаривој слави Твојој и сладости рајској настани, Благи, од нас сада престављенога, јер Ти је православљем и покајањем прибегао у вери, и учини га изабраним учесником царства Твога. — Наиђе смрт као грабљивац; наиђе рушитељ и сруши ме; наиђе и показа ме као непостојећег; наиђе, и ја који сам земља, лежим као да ме нема. Заиста смо сан, заиста смо привиђење ми људи. Но ходите, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, престављенога од нас удостој вечних добара Твојих, упокојавајући га у нестаривом животу.
Богонадахнута је служба за покојне: „Парастос или Панихида”. у њој се сви чланови Цркве заиста осећају као чланови једног небоземног богочовечанског тела Христовог: једна им је душа, једно срце, један живот, један Господ, једна Глава: чудесни Спаситељ Богочовек Христос. Са страхом и трепетом ми се у умилењу молимо Господу живих и уснулих: за спасење душа наших; за опроштај грехова онима што се у блаженој успомени преставише; за њихов покој, тишину, блажену успомену; да се ослободе сваке патње, и туге, и уздисања, и да се настане где сија светлост лица Божија; да их стави под окриље Авраама, Исака и Јакова. — И онда, ујединивши све молитвене прозбе наше у једну саборну богоугодну молитву: измолимо милост Божију, и царство небеско, и опроштај грехова за све, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Јер је Он васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу Својих. — Гледајући људско биће са богочовечанских висина, Црква открива у њему богочовечанске стварности христолике и моли се у Парастосу: Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш, и свима дајеш оно што је корисно, упокој Господе душе слугу Твојих. — И још: Упокој, Спасе, с Праведницима слуге Твоје, и настани их у дворима Твојим, као што је писано, не гледећи као добар на сагрешења њихова вољна и невољна, и сва у знању и незнању учињена, Човекољупче! — И све то приводи нас „спасењу душа наших” — Пресветој Богородици, и ми Јој се вапајно молимо: Тебе имамо и као тврђаву, и као пристаниште, и као драгу молитвеницу Богу кога си родила, Богородице, верних спасење. — И несравњено више дарује нам свемилостива Богомајчица, дарује нам и спасење и рај: Радуј се, Чиста, која си родила Бога телом на спасење свију, и којом род људски нађе спасење, да бисмо Тобом нашли рај, Богородице чиста, благословена.
Опет и опет прибегавамо светој саборној молитви ради спасења наше једноверне и једноземне браће, ради њиховог христољубивог блаженствовања у загробном свету: Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душе слугу Твојих, чувајући их у блаженом животу који је у Тебе, Човекољупче. — у почивалишту Твоме, Господе, где почивају сви Твоји Светитељи, упокој и душе слугу Твојих, јер си Ти једини Човекољубац. — Ти си Бог који је сишао у ад, и ослободио окова сужње; сам и душе слугу Твојих упокој Спаситељу. — Једина чиста и беспрекорна Дјево, која си Бога безсемено родила, моли да се спасу душе слугу Твојих.[69]
Но међу богослужењима за покојне врх изнад свих врхова, и савршенство изнад свих савршенстава, и моћ изнад свих моћи сачињава света Литургија. Основна је богочовечанска благовест и бесмртна богочовечанска стварност: сви верни и у земаљском и у загробном свету, сачињавајући једно богочовечанско тело Цркве Христове, у њему и њиме се освећују, спасавају, охристовљују, обогочовечују, обожују, отројичују, и то сваки по мери свога благодатно — врлинског ревновања и узрастања. Јер: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек”.[70] Ако игде, ако икада ми живимо Господом Христом, ми то чинимо у светој Литургији и светом Литургијом. у њој ми „живимо Њиме,[71] и ходимо „као што је Он ходио”.[72] И саборно „са свима светима”,[73] и свима покојнима доживљујемо свету тајну Богочовечанског домостроја спасења који се светом Литургијом продужује и остварује. Она сведочи: сви се спасавамо јединим Спаситељем рода људског — Господом Христом, бoгочовечанским телом Његовим — Црквом. Сва је Црква, у васцелости својој присутна у светој Литургији: Пресвета Богомајка и сви Светитељи за Њом и са Њом, и сви живи и сви покојни. То сведоче: света Проскомидија, јектенија за покојне, и спомињање по освећењу Дарова свих покојних.
На светој Проскомидији се ваде честице: за Пресвету Богородицу која возглављује род људски; за Пророке, Апостоле, Јерархе, Мученике, Преподобне, Бесребренике, и све Свете; а после њих за живе и за покојне. И пошто се освете Дарови и постану тело и крв Господа Христа, онда се опет спомињу сви чланови Цркве.
„Још Ти приносимо ову разумну службу за преминуле Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Испоснике, и за сваког праведног који је у вери преминуо. Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владарку нашу Богородицу и Увекдјеву Марију; за Светог Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле,… и за све Твоје Светитеље, чијим молитвама посети нас, Боже; и помени све преминуле у нади васкрсења живота вечнога, и упокој их, Боже наш, где сија светлост лица Твога,… и све и сва”.
Посреди је најчудеснија и најчудотворнија саборност Бога и човека, богочовечанска саборност, богочовечанска свесаборност у Богу и Богом Христом Господом = Његовом Црквом; на челу рода људског и анђелског — Пресвета Богородица, а за Њом и сав род људски. Такав је наш, очигледно литургијски, домострој спасења света, извршен Јединим Човекољупцем, који је толико волео човека да је и сам постао човек, и као Богочовек — као Црква извршио богочовечански домострој спасења света, домострој — најсавршенији и једини свеобухватно и беспрекорно човекољубив. Таква је света тајна Христовог тела — Цркве, Христовог тела — Евхаристије, Богочовечанског тела — Цркве = тајна спасења = тајна обогочовечења = тајна охристовљења = тајна обожења = тајна отројичења.
Постигнут је божански и човечански циљ спасења света: Евхаристична жртва принесена је за све и сва. И за саму Пресвету Богородицу, иако је Она безгрешна. Јер Богочовек Господ Христос је једини Спаситељ света и рода људског, па и Пресвете Богородице, те најсавршеније Праведнице рода људског, савршеније и славније и од самих Херувима и Серафима. Јер нам је преко Ње безгрешне и свебеспрекорне дошао Спаситељ и спасење света, Обожитељ и обожење света, Васкрситељ и васкрсење света, и сви безбројни богочовечански дарови Јединог Човекољупца. Тако се добила једина савршена теодикеја и једина савршена антроподикеја: оправдан је Бог што је створио овакав свет, и оправдан је човек, јер је Богочовеком Христом = Његовом Црквом постигао вечни божански циљ свога бића и свога постојања.
НАПОМЕНЕ:
[1] Откр. 14, 13.
[2] Ср. Гал. 6, 7—8.
[3] Ср. Јн. 14, 2.
[4] Гал. 6, 8.
[5] Лк. 16, 23. 24. 27—28.
[6] Лк. 16, 23. 25—29.
[7] Флб. 2, 10.
[8] 1 Петр. 3, 19; 4, 6.
[9] Откр. 6, 9—10; ср. Јн. 8, 56.
[10] Откр. 7, 15; ср. 4, 8. 10.
[11] Откр. 12, 11—12.
[12] Лк. 16, 22—25.
[13] Јн. 14, 2—3; ср. Јн. 17, 24; 22, 26.
[14] Лк. 23, 43.
[15] Флб. 1, 23.
[16] 2 Кор. 5, 8.
[17] Откр. 4, 4.
[18] Откр. 6, 9.
[19] Откр. 7, 9; ср. 5, 11.
[20] 2 Кор. 12, 4.
[21] Јевр. 4, 10.
[22] Јн. 14, 3.
[23] Јн. 17, 24.
[24] Мт. 8, 11.
[25] Јевр. 12, 22—23.
[26] Ср. Јн. 14, 2.
[27] 1 Кор. 3, 8.
[28] Лк. 23, 43; 2 Кор. 12, 4.
[29] Лк. 13, 28—29; Мт. 6, 33; 1 Кор. 15, 50.
[30] 2 Петр. 1, 11.
[31] Мт. 8, 11; 5, 3; 2 Тм. 4, 18.
[32] Лк. 16, 23.
[33] Јн. 14, 2.
[34] Јевр. 12, 12.
[35] Гал. 4, 26.
[36] Лк. 12, 33; Јевр. 10, 34.
[37] Мт. 10, 28.
[38] Лк. 16, 22—24.
[39] ср. Јн. 8, 21. 23. 24. 34. По учењу Старог Завета, место у које су после смрти одлазиле и у коме су боравиле како душе праведника тако и душе грешника, назива се шеол (Пс. 88, 49; Прем. Сир. 14, 18; Јова 14, 1—12; 30, 23; Ис. 14, 11). Но у шеолу је постојала разлика између стања душа праведних и душа грешних (Пс. 48, 15. 20; Ис. 14, 11; Језек. 32, 18—30; Ис. 57, 1; 66, 24; 14, 15; Прич. Сол. 15, 24. Прем. Сол. 3, 1—4; 3, 18—19; Прем. Сир. 1, 13; 21, 10—11.
[40] ср. Мт. 7, 23; 25, 12; Лк. 14, 25. 27; Мт. 8, 12; 22, 13.
[41] 1 Петр. 3, 19.
[42] Лк. 16, 23; Откр. 20, 13.
[43] ср. Мт. 25, 41; Лк. 13, 27—28.
[44] ср. Лк. 16, 24—25; Мк. 9, 43—44; Ис. 66, 24.
[45] Грешна душа богаташева из пакла види рај, и у рају Авраама и Лазара (Лк. 16, 23). Исто тако, они који су због свог упорног неверја у Христа отишли у пакао, где је плач и шкргут зуба, виде Авраама, Исака и Јакова у Царству Божјем, а себе напоље истеране (Лк. 13, 28).
[46] Ср. Лк. 16, 27—28.
[47] Ср. Лк. 16, 26.
[48] Ср. Лк. 16. 23—24; Мт. 22, 13; 5, 22—23; Лк. 12, 48.
[49] Ср. Мт. 5, 21—22; 11, 21—24; Лк. 19, 22. 27; 2 Кор. 9, 6.
[50] Лк. 16, 23; Д. А. 2, 27; Мт. 11, 23; Лк. 10, 15.
[51] Мт. 22, 13; 25, 30.
[52] 1 Петр. 3, 19.
[53] Лк. 8, 31.
[54] Флб. 2, 11.
[55] Мт. 5, 22. 29. 30; 10, 28; 18, 9; 23, 15. 33; Мк. 9, 43. 45. 47; Лк. 12, 5; Јак. 3, 6.
[56] Μт. 25, 46.
[57] Ср. Лк. 16, 26.
[58] Д. А. 1, 25.
[59] Лк. 16, 28.
[60] Рм. 14, 7—9.
[61] Еф. 1, 23.
[62] 1 Сол. 5, 17.
[63] Еф. 6, 18.
[64] Рм. 12, 12.
[65] Кол. 4, 2.
[66] Лк. 18, 1.
[67] Мт. 26, 41; Мк. 13, 13.
[68] Migne, Ρ. gr. t. 34, col. 385—391.
[69] Молитве Цркве за покојне, за опроштај грехова њихових и за њихово блаженствовање у загробном свету, налазе се и у другим богослужењима. Тако: 1) у Осмогласнику сваки Глас има на суботном јутрењу посебан Канон за покојне. На вечерњу пак суботном има посебних стихира на стиховње посвећених покојнима. Исто тако сваки Глас има их и на суботном јутрењу у стихирама на стиховње;. — 2) Задушнице, трипут годишње: богослужења су сва заупокојена, са заупокојеном Литургијом. — 3) На Полуноћници: свакога дана (сем недеље) читају се тропари и стихире за покојне. — 4) На Литијском вечерњу ми просимо: Још се молимо… за починак, олакшањe и опроштај грехова свих православних блажене успомене до сада преминулих отаца и браће наше што овде почивају и свуда. — 5) На Духовском вечерњу у коленопреклоним молитвама ми се молимо и за оне у паклу. 6) Молитве за покојне по домовима и на гробљима.
[70] Јевр. 13, 8.
[71] 1 Јн. 4, 9.
[72] 1 Јн. 2, 6; ср. Петр. 1, 14. 16.
[73] Еф. 3, 18.
