ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Стубови Цркве
У Цркви Христовој све је велико, и све највеће, зато што је у њој сав Богочовек Господ Христос, и зато што је она сам Богочовек Христос. Та мисао као бесмртна муња проходи и обасјава све наше људске тмине и помрачине. Том муњом Истине осветљује и просветљује нас философ Духа Светога — Свети Григорије Ниски: Не ретко Црква се од стране св. апостола Павла назива Христом. Α служитеље ове Божанске тајне св. Апостол назива стубовима Цркве. Тако се једним и истим именима називају Апостоли, Учитељи и Пророци. Јер нису стубови Цркве само Петар, Јован и Јаков; и не само Јован Крститељ „беше светило које гораше и светљаше”;[1] него и сви који послужише утврђивању Цркве, и делима својим постадоше светила, називају се и стубовима и светилима. “Ви сте светлост света”,[2] говори Господ Апостолима. Α бοжанствени Апостол и другима наређује да буду стубови, говорећи: „будите тврди, не дајте се помакнути”.[3] Исто тако, Апостол је и Тимотеја начинио прекрасним стубом и тврђавом истине Цркве (1 Тм. 3, 15).[4]
Нема сумње, у нашем земаљском свету тело човечије је најчудеснија радионица и лабораторија Божја. Зато је Бог Логос и постао тело. Зато је тело Бога Логоса и постало Црква. И у њој уризничена сва непролазна богатства неба. И још више, несравњено више од тога: сва богатства Јединог Истинитог Бога. Над том светом тајном молитвено бди и богонадахнуто збори Свети Григорије Ниски: Сва Црква је „једно тело” Христово, и у једном телу уди су многи, али сви уди немају један посао.[5] Напротив, Бог је саздао у телу Цркве једнога оком, другога увом, некога руком, некога ногом, те се у општем саставу тела Цркве могу наћи уста, зуби, језик, груди, трбух… Очи су у телу најглавнија чула. Њима припада највећа похвала: јер оне примају у себе светлост; помоћу њих распознајемо пријатеље и непријатеље, разликујемо своје и туђе; оне су нам наставници и учитељи у сваком пословању; оне су нам природни путеводитељи у непогрешивом гредењу. Исто тако, прва похвала у телу Цркве припада оним члановима који у њему заузимају место очију. То су у Старом Завету Пророци: у Новом — Светитељи. Но такође, по сили божанског значаја место очију у телу Цркве заузимају епископи. у правом смислу они се називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце правде, никада не кварећи вид мрачним делима. Посао је очију — распознавати пријатељско и непријатељско, те свим срцем и свом душом и свом снагом љубити истинског пријатеља, и потпуно мрзети врага живота. Као наставник и учитељ, епископ учи свему потребном и корисном, и руководи нас у нашем путовању ка Богу и узвишеном животу, и тако обавља посао чистог и здравог ока. Примивши власт у Цркви, епископ има успеха у духовном животу, ако се бави духовним стварима. Α такав живот се изграђује благодаћу Светога Духа. Стога овим очима Цркве — епископима припада највећа похвала, ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа.[6]
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 5, 35.
[2] Мт. 5, 14.
[3] 1 Кор. 15, 58.
[4] De Vita Moysis, P. gr. t. 44, col. 385.
[5] Рм. 12, 4. 5.
[6] Он, In Cantic, Homil. VII; Ρ. gr. t. 44, col. 917. 920.
