ЦРКВА СВИХ СВЕТИХ
Пресвета Богородица у Цркви
Грехом, смрћу и ђаволом људи су се отпадили од Бога и одродили. Но Бог и Господ Христос из безмерног човекољубља постаје човек, и занавек остаје међу људима као Богочовек, као Црква. Α Црква својим Богочовечанским домостројем спасава људе од греха, смрти и ђавола. Новозаветна је свеблаговест: Црква је тело Христово. И Пресвета Богородица, родивши нам Богочовека Господа Христа, у ствари је родила Цркву, јер је дала тело Цркви. Тако је Богородица у исто време Црквородица; Богомати је у исто време Црквомати. Зато света молитвена мисао Цркве исповеда и проповеда ову истину, ову свеистину: Богородица је „свесветла Црква Божија”[1]. Васцели Богочовечански домострој спасења обавља се Њоме и Њеним Божанским Сином. Богомудри Оци цркве благовесте ο Њој: Ваистину свету Марију ми с правом називамо Богородицом, јер ово име садржи сву тајну домостроја спасења — άπαν τό μνοτήριον της οικονομίας[2]. За молитвено и свеистинито осећање Православне Цркве Господ Христос и Његова чудесна Богомајка су два нераздвојна бића. у православном сазнању новозаветне вере спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је од Пресвете, Пречисте, Преблагословене, Преславне Владатељке наше Богородице и Приснодјеве Марије.
Пресвета Богородица је мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега вечног, свега богочовечног, свега најбољег, свега најлепшег. Од свега доброг, Она је најбоља; од свега светог, Она је најсветија; од свега чистог, Она је најчистија; од свега дивног, Она је најдивнија; од свега врлинског, Она је најврлинскија. Ако ико, Она је у роду људском, после Господа Христа, најсавршенија богочовечанска Свеврлина. Нема сумње, Она је најсавршенији образац свега најбољег. Јер, кад је кроз Њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз Њу не уђе у човека све што је Божје, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечно; све што је еванђелско, све што је анђелско, све што је блажено, све што је рајско? Због тога је Пресвета Богомајчица пречаснија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима. Због тога је Она и — Владарка Анђела (= Владичица Ангелов).[3]
Неоспорно, Пресвета Богомајка је највећа и најбогатија Дародавка рода људског. Дала нам је, родила нам је Бога као човека, као Богочовека. И са Њим: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Добро, Вечни Живот. И тиме дала све што вечито треба људском бићу у свим световима: спасење, охристовљење, обогочовечење, обожење, отројичење = све свете тајне и све свете врлине. Α кроза све то и у свему томе: најмилије чудо свих Божјих светова — чудесног и свечудесног Бога и Господа, Исуса Христа Богочовека. Због свега тога свеистинита је богонадахнута благовест светог Оца нашег Григорија. Паламе: „Нико не долази κ Богу сем преко Пресвете Богородице и од Ње рођеног Посредника, и ни један од дарова Божјих не даје се ни анђелима ни људима сем преко Ње… Дјева Мати је неупоредиво већа од свих и од свега: заједничари Божији постају преко Ње — δι αύτης — заједничари; Њу после Бога славе они који Бога славе. Она је основа Пророка, глава Апостола, храброст Мученика, темељ Учитеља, слава земаљског, радост небеског, украс сваке твари. Она је почетак и извор и корен неисказаних добара. Она је врхунац и савршенство свега светога —παντός αγίοу κορуφή και τελείwοις[4]. Преко Богомајке “светитељи примају сву њихову светост”[5].
Боговођена мисао Светог Златоуста, величајући Пресвету Богородицу, благовести: Међу људима се не може наћи нико такав као што је Богородица Марија. Она је Мати спасења, јер је родила Спаситеља.
Богомудри Исповедник богочовечанске истине ο Пресветој Богородици, Свети Кирил Александријски, вели да је Она — „света Црква”.[6] „Свети Кирил спаја личност Пресвете Богородице са појмом Цркве — Црква се не може ни замислити ни постојати без Свесвете Мајке Спаса Христа. Пресвета Богородица је Црква и Црква је Пресвета Богородица. Када се рекне „Богородица”, тиме се обухвата сва идеја Цркве, јер се именом Богородица у личности Приснодјеве Марије изражава сва божанска тајна Личности Исуса Христа”[7] Да, да, да: без Пресвете Богородице нема Богочовека = нема Спаситеља = нема Цркве = нема спасења = нема обогочовечења — нема отројичења. И сав се свет претвара у најбесмисленији ужас, а човек — у најстраховитији пакао, пакао, пакао.
Пресвета Богородица је Мајка Бога, Мајка Богочовека, и тиме Мајка Цркве, јер је Мајка тела Богочовекова. Α тело Богочовеково је црква. По бесмртној благовести Св. Кирила Александријског: Пресветом Богородицом су „утврђене цркве по целој васељени”.[8] И уз то још долази и ова истина: Богородицом се остварује спасење, јер је Она: „радионица нашег спасења.[9] Нема сумње, Пресвета Богородица је оно што и Њен Божански Син, јер нам је Благодат родила, и сама „Благодатна” постала.[10]
Она је прво Еванђеље Господа Христа оваплоћено у нашем земаљском свету, Еванђеље свесавршено, времевечно, богочовечно. Јер Богочовека Христа родила, и заувек Богородица остала. Богочовека Христа, то „вечно Еванђеље.”[11] Еванђеље за све што се човек зове. Отуда Она, свечудесна: и јесте Црква Христова = тело Христово: увек сва у Богочовеку, и Он — увек сав у Њој, Богородици. Све Богочовеково припада прво, првенствено и непосредно Њој, и преко Ње васцелој природи људској, човечанској: јер Она дала човечанску природу Богочовеку Господу Христу; и преко Ње човечанство је Богочовеково. Све наше, човечанско и људско, иде ка Господу Богочовеку преко Ње. Она: свебезгранична Посредница; и стога Заступница и Спаситељница: сво Еванђеље, сва Црква, и све силе њихове. Њоме се извршује спасење и обожење сваког члана у Богочовечанском телу Цркве. Стога и молитвени клик ж. Њој: „Радуј се, испуњење Творчевог домостроја спасења!”[12] Нема сумње, Богородицом смо добили „свесавршено спасење.”[13] Ваистину, Она нам постаде Посредница свих добара. у Њој Бог постаде човек, и човек Бог —έν ΐαύτΐ] ό Θεόβ уtfev άνχίρωποβ και Θeos ό άνθρωποs.[14] Небеско име Пресвете Богородице јесте „Благодатна”. Њега је од Трисветог Божанства донео Свети Архистратиг Небеских Сила Гаврил. То је Њено Еванђелско име. У њему је сва човекољубива милост Пресвете Тројице према роду људском. То је небеско Еванђеље Њено, Еванђеље вечног смирења њеног пред оваплоћујућим се Богом Логосом.[15] Ο Благовестима у Њу се усели: „сва пуноћа Божанства телесно—благовољењем Оца и садејством Свесветога Духа.”[16] Уселивши се у Њу, Бог Логос као милосрдан „све људе обожи — άπαντας βροτοϋs θεώσει”.[17] Рађајући Богочовека, то најчудесније чудо земљино и свих светова, Пресвета Богородица постаје заиста једина Благовест свих људских бића у свима световима, јер постаје „Мати Живота”,[18] Мати Вечнога Живота, и тако уништава смрт, уништава грех, уништава ђавола. Α до Ње, и без Ње, и око Ње све сама смрт, смрт, смрт = грех, грех, грех = ђаво, ђаво, ђаво = пакао, пакао, пакао. Α са Њом и Кроз Њу у човечанске светове је ушао Бог, са свим Својим божанским даровима: Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечним Животом, Вечним Добром, Вечним Блаженством и осталим божанским добрима и благовестима. На Благовести Свети Дамаскин благовести: Данашњи дан је извор наших празника, и почетак нашег спасења. Данас је почетак и обновљење људске природе. Данас је извршено уништење првородног греха. Данас је освећена наша природа усељењем у њу Творца.[19] Кроз све радости Светих Благовести бруји бесмртна свеблаговест: “Бог постаје човек, да човека учини Богом”.[20] Α кроз њу брује све еванђелске благовести: охристовљење, обогочовечење, отројичење, обожење човека.
Све Христово, све Богочовеково почиње са пресветом Богородицом, и обавља се до краја Њоме у телу Цркве Христове, телу које је Богомати дала Господу Христу, и којим све што је Богочовеково живи у човечанским и свима световима Божјим. Сва тајна васцеле Благовести јесте Богочовек. Ваистину, Он је једина Свеблаговест свима бићима у свим световима: а са Њим и због Њега, и Пресвета Богоро дица је Свеблаговест, јер нам је родила Њега — Свеблаговесника. Богочовечански домострој спасења остварује се у Богочовечанском телу Цркве Христове — каква благовест! свето крштење — каква благовест! свето Причешће — каква благовест! света исповест — каква благовест! света љубав — каква благовест! света молитва — каква благовест! свака света тајна — каква благовест! свака света врлина — каква благовест! Еванђеље Спасово — каква благовест! Сам Господ Христос Богочовек — каква Свеблаговест! Пресвета Богородица која нам је Њега родила — каква Свеблаговест! Света Црква Божија — каква Свеблаговест! јер се њоме освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, отројичујемо, обожујемо, доживљујући као своје оно што око људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути.[21]
Није назван „Благовести” ни Божић, ни Ускрс, ни Богојављење, ни Преображење, већ Благовештење. Зашто? Казује нам црквена песма: „Вечна тајна открива се данас: Бог постаје човек, да човека учини Богом.”[22] Благовест: оваплоћење Бога, — то прва половина; а друга: обожење човека помоћу Богочовека. Тиме је најкраће изражен смисао света, земље и неба, човека и човечанства. у томе је целокупно Еванђеље Богочовеково: очовечење Бога и обожење човека. Да ли је оправдана и посведочена ова Благовест? Јесте. Јер Богочовек све то извршио, остварио: Он Сам постао човек; а људи се обожују постајући саставни делови Његовог тела — Цркве. Το значи: живећи у Цркви, човек постепено, помоћу светих тајни и светих врлина, потискује из себе све што је грешно, смртно, пролазно, а уноси оно што је свето, бесмртно, божанско. У ствари, постепено се обожује; постаје учесник у Божјој природи помоћу врлина.[23] По богоносним Оцима: људи постају „Богови по благодати”, док је Господ Христос једини — Бог по природи.
После Господа Христа — Свеблаговести, прва Благовест, прва свеблаговест? Пресвета Богородица. Јер Она у потпуности остварила Еванђеље Христово: и зато једина безгрешна у роду људскоме после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, Она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. Α то постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу. Зато Она после Бога — најбожанственије, најчистије, најсветије, најмилостивије, најсавршеније биће. Отуда Благовести њен свепразник. Њоме Бог, поставши човек, пренео је у наш земаљски свет сва божанска савршенства, све божанске истине, све божанске стварности, те је Она несравњено узвишенија од Херувима и славнија од Серафима. Α Црква? Она и Свеблаговест, и све благовести скупа. Јер — Црква тело Христово, а Христос — глава Цркве. Значи: Сам Он Свеблаговест у Цркви; а са Њим, и у Њему, и због Њега у Цркви и — Пресвета Богородица.
У човечански свет греха, смрти и ђавола, Пресвета Богородица је увела Бога ради спасења нашег; увела Бога у васељену на обожење наше. То је мисао, света молитвена мисао Цркве која се радосно понавља у богослужењу Рођења Богородице.[24] Судбина света је у рукама двеју жена: Еве и Свете Дјеве. Жена је пронашла и грех, и смрт, и ђавола; и увела их у свет. Најкобнији проналазач: она пронашла и болести, кроз грех, и трулеж. И још? пакао. Јер грех је страхотна сила која уводи у пакао. Али, жена је и спасла свет од греха, смрти и ђавола. Која? Света Дјева, родивши Бога Спаситеља света. Она: Бога родила, Бога у свет увела, и занавек оставила као Цркву. И Црквом се спасава свет од греха, смрти и ђавола. И преображава у рај. Зато је рођење Пресвете Богородице — „радост целе васељене”.[25] Као Мати Бога, Пресвета Богородица је самим тим и Мати радости: „данас се рађа Мати радости”.[26] Богородице ради: „ми се обожисмо и од смрти бисмо избављени”.[27] Пресвета Богородица је „радост свих светова”.[28] Она је „општа радост Анђела и људи”.[29] Данас се на земљи роди Божије небо.[30] Богородица се рађа: „и свет се с Њом обнавља”.[31] Богородица је „спасење свих”.[32]
Богородица је „језгро догмата Христових”,[33] оличење, и живот, и бесмртност свих еванђелских истина Христових. Зато рођење Пресвете Богородице објави радост цело ме свету: јер из Ње сину Сунце Правде — Христос Бог наш, и разрушивши проклетство даде благослов, и уништивши смрт — дарова нам живот вечни.[34]
Ради чега је Бог створио овај свет? Да буде храм Божји. Α живот у њему? — да буде богослужење. Α људи у Њему? — да буду Богослужитељи. Но људи су овај свет претворили у идолиште, у ђаволиште. Чиме? Грехом. Јер грехом се служи ђаволу, не Богу. Тако је живот људски од богослужења постао ђавослужење, а људи: од богослужитеља — ђавослужитељи. Господ Христос је дошао у овај свет, ради чега? — Да га освети, и од ђаволишта претвори у храм Божји: да људе преобрази од ђавослужитеља у богослужитеље, и њихов живот од ђавослужења у богослужење. Α то човекољубиви Господ Христос чини Црквом: јер је њоме сав свет постао храм Божји, а живот по светом Еванђељу — сав богослужење. Најсавршенији пример тога? Пресвета Богородица: живела и васпитавала се у храму, у цркви; и сав живот њен — непрекидно богослужење; даноноћно служење Богу: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, милосрђем и осталим светим врлинама.
Пресвета Богородица — једино свесавршено људско биће после Богочовека Господа Христа. Јер? најпотпуније оваплотила Бога у себи. Α оваплотити Бога у себи, то и јесте смисао људског бића; ради тога је човек и створен боголиким. Створена по слици Божјој, душа је живи лик Божји у човеку, жива икона Божја, живи иконостас Божји у човеку. у ствари, човек је створен као живи, ходећи храм Божји, у коме боголика душа треба непрекидно да служи Богу. Међутим, човек је храм бића свог грехом претворио у ђавообиталиште, јер се кроз грехе ђаво увукао у њега, настанио у њему, сео на престо срца његовог. Тако се светилиште претворило у идолиште, то јест у ђаволиште. Обожавајући грехе и страсти као идоле, човек је храм душе своје претворио у идолослужилиште, и безумно унаказио иконостас бића свог. Бог Логос постао човек: ушао у човека, оваплотио се, учовечио се, да Бога зацари на престолу срца људског, да човека поново начини живим, ходећи храмом Божјим.
Такав први, најраскошнији и најсавршенији храм постала Пресвета Богородица. Како? Оваплотивши, па онда родивши Богочовека. Сав Бог живео у Њој и родио се од Ње која је „храм Бога Логоса” (= Бога Речи). Α тај „свети храм Бога Речи”, тај живи храм настао тиме што Она одрасла, живела и васпитала се у храму Јерусалимском од своје треће до дванаесте године. Храм: њена кућа, и школа и небо и земља и васиона, и сва њена вечност. Живећи и васпитавајући се у храму Божјем, Она сама постала живи храм Божји: очистила, осветила, припремила Себи да роди Бога — Спаситеља света. И родила. у томе њена божанска савршеност и јединственост и недостижност. Она родила Богочовека, да би Он нас начинио храмовима Божјим. Како? чиме? Целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења = Еванђељем = Црквом. Живећи у Богочовечанском телу Цркве људи постају храм Божји. Зато свети Апостол и благовести хришћанима: Ви сте храм Бога живога; тела ваша су храм Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога. Не знате ли да сте ви храм Божји, и Дух Божји живи у вама?[35] Одлика храма = одлика цркве: непрекидно богослужење, непрекидно служење Богу. То је хришћанин, сваки прави хришћанин; на првом месту најсавршенији хришћанин свих светова — Пресвета Богородица. Да, да, да: непрекидно служити Богу светим мислима, светим осећањима, светим жељама, светим расположењима, светим делима, светим животом. Богослужење = васпитање. Пресвета Дјева дошла у храм: „воспитатисја во Свјатаја свјатих” (= васпитати се у Светињи над светима), воспитатисја божественноју благодатију” (= васпитати се божанском благодаћу).
Време и простор су категорије, саставни делови Цркве као Богочовечанског тела Христовог, али то су исто и вечност и надвременост. Кроз Богочовека и Богочовеком и једно и друго се освећује, обнавља, јер Црква је „сместилиште Бога”.[36] Као милосрдан и Једини, ваистину Једини Човекољубац, Господ Христос је Пресветом Богородицом „извршио Свој неисказани и страшни домострој спасења”.[37]Зато молитвена мисао Цркве кличе Пресветој Богородици, као Оној којом је извршен Богочовечански домострој спасења: „Ти си, Богомати, једина обновила природу и време.”[38] И опет: „Тобом се обнавља и природа и време.”[39]
Пресвета Богомајка, први и најсавршенији хришћанин, прешла је сав Спаситељев богочовечански пут спасења, пут охристовљења, од оваплоћења до Васкрсења и Вазнесења. Сав њен живот на земљи био је богоживот. Она је прва, и то на најсавршенији и најпотпунији начин, доживела Спаситеља као спасење, као охристовљење, као обожење, као отројичење. Јер спасење није ништа друго него доживљавање Спаситеља помоћу светих тајни и светих врлина. Светопредањска богочовечанска истина Цркве ο Пресветој Богородици укратко је ово: као Адамов потомак, рођена са првородним грехом, Она је била подложна закону смрти, али је као безгрешна и Пресвета Богомајка васкрснута Њеним Божанским васкрслим Сином и узнесена у слави изнад Херувима и Серафима и пocaђeнa на престо изнад Светих Небеских Сила.
У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање смрт; од глагола κοιμάw заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети. Смрт тела као уснуће тела, као сан тела, као заспалост тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Христос донео свету.[40] Уснуће Пресвете Богородице још се назива „божанско пресељење, премештај — θεία μετάσταόις”, „живоносна смрт.”[41] Пресвето тело Њено узноси се ка Јединородном и љубљеном Сину Њеном и Богу.[42] Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу.[43] Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо.[44] Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богоматере полаже се у преславни гроб; и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо.[45] Мати Божија је узвишенија од Анђелских Сила; Она је „радионица спасења нашег”.[46] Господ Христос је Богородицом извршио Богочовечански домострој спасења.[47] Стога: ништа милије од Мајке Божије.[48]
По особитом промислу Божјем један од Апостола, Свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећег дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети Апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време Успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети Апостоли, сажаливши се на Њега, решише да отворе гроб, да би Свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети Апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излазаше диван миомирис. Свети Апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу часну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.
Предвече свети Апостоли седоше да се мало поткрепе храном. Α у њих беше за време трпезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. Α пο завршетку трпезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршаваху молитвом, говорећи: „Господе Исусе Христе, помажи нам”! И онда јеђаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети Апостоли не само када биваху заједно, него и сваки када је бивао сам. Α сада у Гетсиманији за време трпезе они ни ο чему не мишљаху и не разговараху него једино ο томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трпезе свети Апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше ангелско појање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом Анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: „Радујте се, јер сам с вама у све дане”. Α свети Апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног „Господе Исусе Христе, помажи нам”, ускликнуше: „Пресвета Богородице, помажи нам!”
Од тога времена свети Апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.
Светоопредањска молитвена мисао Цркве усхићено кружи око свете истине ο васкрсењу погребеног тела Пресвете Богоматере и ο њеном вазнесењу на небо и ο седењу њеном на престолу неисказане славе Божије. Тако се најпре и најпотпуније и најсавршеније продужује Богочовечански живот Господа и Спаса нашег Исуса Христа у безгрешној и Пресветој Богоматери, па онда и у сваком хришћанину по мери његове вере, и његовог охристовљења светим тајнама и светим врлинама у Богочовечанском телу Цркве.
Богоомолитвљени ум Цркве благовести: Погребено тело Пресвете Богородице, Син Њен и Спас душа наших Исус узвисивши узведе на небеса.[49] Свети Апостоли сабравши се, с радошћу ношаху у врт Гетсимански часно тело благословене Богородице.[50] За осећање и сазнање Цркве васкрснуто тело Пресвете Богородице узлази на небо; оно је „небошественое тело”.[51] Чудесна Богомајка, умревши, са Сином васкрсава и вечнује.[52] Гроб и умрлост не задржаше Богородицу, недремљиву у молитвама.[53] Као Син, указујући Матери поштовање, Господ Христос сачува у гробу тело Њено нетрулежним, и сапрослави божанским пресељењем.[54] Предавши свету душу своју у руке Сина свог и Бога, Пресвета Богомати ни тело своје не остави у гробу, јер после смрти пређе к Животу.[55] Чесно тело Свебеспрекорне Богомајке пресели се из смрти у рај.[56] Умревши, Пресвета Богомати са Сином васкрсава из мртвих и вечнује.[57] Свечудесна Богородица, то земно небо, настањује се у небеском и непролазном насељу.[58] Часно тело Пресвете Богомајке пресели се из гроба у рај.[59]
Богомисаони песник, Свети Јефрем Сирин, у молитвеној распеваности своје христочежњиве душе, казује нам дивне истине, вечне истине ο Пресветој Богомајци. Он осећа како се у Њој тајанствено преображава време у вечност кроз богочовечност; и како се земља преображава у небо; и, што је најважније, како се у Њој човек преображава у „Бога по благодати”. Он богонадахнуто благовести:
Пресвета Владарко Богородице, само си Ти једина постала обитељ свеколике благодати Свесветога Духа… Владичице Богородице, Ти си једина превисоко уздигнута изнад целе земље; и ми Те, Богоневесто, са вером благосиљамо, са љубављу величамо, са страхом Ти се клањамо, јер си Ти почаст над почастима, висина над висинама… Пред Рођеним од Тебе Ти имаш велику слободу, какву нико други нема. Ти све можеш као Мати Божија, и ништа немогуће нема за Тебе, само ако Ти узажелиш… Потстакни мисао моју на покајање и руководи ме на путу спасења. Ступивши на њега, нека Тебе имам за сапутницу, да бих се уз Твоју помоћ спасао… Нема ми друге наде, нема ми другог прибежишта осим Тебе, једина утехо моја, радости душе моје, избављење од туге, откупљење из ропства, обожење смртних, препороде палих, обновљење душе моје и тела, лучезарни светиониче помрачене душе моје, прекиде ридања мојих, промено судбине моје. у Тебе је сва нада: не лишавај нас Твога посредовања, него помагај и закриљуј нас! Молбе Твоје пријатне су Сину Твоме, јер Онај који је благоволео узети на себе обличје слуге, изобилује милошћу Својом према Теби која си Му послужила родивши Га на неисказан начин. Он се радује посредовањима Твојим, и сматрајући славу Твоју за своју сопствену, Он им радо излази у сусрет… Налазим се у неописивој тешкоћи; неизбежна опасност прети ми одасвуд; мисао и реч пресушују. Моћна Мајко Свемогућег и живог Бога, пружи руку помоћи мени лишеном помоћи, и подигни душу моју рекавши јој: „Ја сам твоје спасење”!… Дјево Владатељко, Богородице, родивши Творца и Владатеља свега видљивог и невидљивог, једног из Тројице, Бога и човека, Ти си постала Обиталиште Божанства, сместиште светиње и благодати, у коме је благовољењем Бога Оца и садејством Светога Духа телесно обитавала пуноћа Божанства; Ти имаш преимућство пред сваким створењем; Ти си слава и утеха и весеље Анђела, царски венац Апостола и Пророка, надприродно јунаштво Мученика, част и слава Преподобника, поборници у подвизима и податељка победа, непогрешива путеводитељка, наставница молитвеног тиховања, врата откривења и духовних тајни, извор светлости, двери вечнога живота, непресушна река милосрђа, неисцрпно море дарова и чудеса… Свесвета Владатељко Богомајко, преко Тебе познасмо ми Сина Божја, преко Тебе се јави усред нас Господ Сила, и удостојисмо се светог Тела и Крви Његове… Пресвета Владичице Богородице, Ти си благодатна Богородитељка, богоблагодатна Богомајка, сместиште Божанства; огњелики престо Јединородног Сина бесмртног и невидљивог Оца; Свебеспрекорна, Свепречиста, Свехвална, Свеблажена, Свенеприкосновена, Свечасна, Свеуважена, Свеблагословена, Свежељена Дјева душом, умом и телом; трон Цара који седи на херувимима; небеска врата, кроз која ми узлазимо на небо; Богоневеста преко које нам дође помирење са Богом; несхватљиво чудо, необјашњива вест, обелодањење сакривене тајне Божије, неодољиво посредништво, моћна заштита, живоносни извор, неисцрпно море божанских дарова; висина која надвишује Небеске Силе; дубина тајних мисли недоступна испитивању; после Тројице општа свих Владатељка; после Утешитеља општа свих Утешитељка; после Посредника општа Посредница за сав свет; колесница мисленог Сунца — истините светлости која обасјава свакога човека који долази на свет;[60] носитељка Онога који речју Својом носи све; одећа Онога који се облачи у светлост као у хаљину; мост васељене који нас изводи ка надсветном небу; неупоредиво виша и славнија од херувима и серафима; украс анђела, спасење људи; Мајка и слушкиња Незалазне Звезде; бездан необјашњивог човекољубља Божјег; чврст ослонац праве вере; истинска лоза виноградна која је родила Плод живота; муња која обасјава душе; сигурност оних што бораве на висини; препород палих, подстрек лењих, крепост оних који бде, једномислије Цркве, мир васељене, чврстина Подвижника, радост Мученика… Ти си испунила свет доброчинствима. Ти отиреш сваку сузу са лица земље. Ти си обрадовала небеске и спасла земне. Ти си умилостивила Творца, приклонила анђеле, узвисила човечанство. Ти си помирила горње и доње. Ти си све променила на боље, све преобразила у најсавршеније. у Теби ми имамо нелажни признак нашег васкрсења; надамо се Тобом достићи у Царство небеско. Ти си нам открила прелаз у рај; Ти си нам олакшала узлаз на небо; Ти си нас учинила својима Сину и Богу Твом. Преко Тебе је, Пречиста, од Адама до свршетка века била, јесте и биће слава и част Апостола, Пророка Мученика, Праведника и због Тебе се, Благодатна радује сва твар, Тебе ради благосиљајући Једнога у Тројици Бога кроза све векове.[61]
Молитвено и смиреноумно уроњен у превелику тајну оваплоћеног Бога, Свети Теодор Студит Исповедник, богоречито нам казује истине ο Пресветој Богомајци, која је остварењем те тајне у земаљском свету постала најсветије, најузвишеније, најсавршеније, највеће и најважније после Бога биће у свим видљивим и невидљивим световима. Веран свима истинама богочовечанске вере, он богонадахнуто сведочи ο погребењу, ο васкрсењу, и пресељењу на небо Пресвете Богородице и ο Њеној свеспасоносној непосредној делатности у богочовечанском телу Цркве Христове. Веран еванђелским истинама он богомудро благовести у својој „Похвалној речи на празник Успенија Пресвете Богородице”:
Обучени у одећу врлина, празнујмо празник погребења и пресељења на небо Пресвете Богородице. Данас земно небо, обучено у одећу бесмртности, узноси се ка бољем, вечном обиталишту. Сада Богородица, склопивши своје телесне очи, доноси нам велика и блистава, никада незалазећа светила: бдење и молитвено посредовање за свет пред лицем Божјим. Сада, поставши бесмртна, Она подиже руке своје ка Господу за сву васељену. Узлетевши горе, чиста Голубица не престаје штитити нас доле. Отишавши телом, Она је с нама духом; узведена на небо, она одгони демоне, јер је молитвена заступница пред Богом. у старини смрт се зацари преко праматере Еве, дотакавши се блажене Кћери њезине, она је умртвљена, пошто је побеђена оним од чега је добила силу. Света Дјева је уснула; велим „уснула” а не „умрла”, јер пренесена на небо, Она није престала штитити род људски. Каквим ћемо речима исказати Твоју тајну? Ум ce колеба, језик је слаб, јер је тајна славна, висока и превазилази сваки ум. Она нема ништа слично себи, да бисмо је могли објаснити ма чим нашим. Све Твоје је изнад нас. Ти си изменила природу неисказаним рођењем Твојим: је ли ко икад чуо да би Дјева бесемено зачела? О, чуда! Мајка која рађа у исто време је чедна Дјева, зато што је Онај који се од Ње рађа — Бог. Сама та чињеница разликује се од свега другог. Ти с правом имаш у животворном уснућу — бесмртност душе и тела… Је ли ико икада знао за такво пресељење каквог се удостојила Мати Господа? И то је сасвим правично: јер ко је изнад Оне која је изнад свих? Запрепашћење обузима дух мој када размишља о величини исхода Твог — о, Дјево! Диви се ум мој расуђујући ο чудесном уснућу Твом; језик се мој завезује када говори ο тајанству Васкрсењу Твог. И стварно, ко ће достојно испричати сва чудеса Твоја? Какав ће високи ум исказати, какав красноречиви језик описати вредности и дела Твоја, изложити и приказати тајанства, славе, празнике, хвале? Сваки језик малаксава и обамире да то учини. Јер Ти превазилазиш, несравњиво превишаваш величином Својом сваки највиши део неба, сијањем светлости — светлост сунца, заслугама — величанственост Анђела, и све Бестелесне Умне Силе.[62]
Молитвено — благодатно погружен у тајне Богочовечанског домостроја спасења Цркве Христове, Свети Симеон Нови Богослов открива нам тајну делатности Пресвете Богородице и Њену незаменљивост у спасењу рода људског. Он благовести:
Бог Отац начини свадбу Сину Своме. На који начин? Он посла с небеске висине једног од слугу Својих, Архангела Гаврила, да рекне Дјеви: Радуј се! — Архангел је одмах сишао на земљу и постао служитељ тајне говорећи Дјеви: Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом! — И са овом речју уђе у утробу Дјеве сав ипостасни, једносушни и савечни Бог Логос (= Бог Реч), и преко силаска и садејства једносушног Му Духа прими тело од свете и чисте крви Њене, поставши савршен човек са телом и душом. Какво неисказано сједињење! Какав тајанствени брак Божји! Тако би остварен савез Бога са људима: Он прими тело и подари Божанство. Сам надсуштаствени и надприродни Бог сједини се несливено с трулежном и бедном природом и бићем нашим људским. Заче дакле Дјева, и чудесно роди у двема природама, Божанству и човечанству, једног Сина, савршеног Бога и савршеног човека, Господа нашег Исуса Христа. Но руковођени речима Светог Еванђеља можемо при овоме рећи нешто што тајанствено — бива са свима синовима светлости. Дакле, исто такав брак бива и са сваким верним сином дана: Бог се и с нама сједињује пречистим и пресветим браком и производи у нама неку тајну — μγότήριον, — већу од сваке људске силе. Α шта је то што Бог производи у нама? Ево шта. Као што се Син Божји и Бог, ушавши у утробу Пресвете Дјеве, и примивши од Ње човечанску природу, и поставши човек, роди од Ње као савршен човек и савршен Бог, притом Он један и исти и Бог и човек несливено. Тако и ми људи, чим поверујемо у Сина Божјег и Сина Приснодјеве и Богородице Марије, и верујући примамо са вером у срца своја реч ο томе и то исповедамо устима, и при томе се од све душе кајемо за све пређашње грехе своје, одмах онај Бог Логос Очев улази и у нас, као и у утробу Приснодјеве: ми примамо Њега, и Он бива у нама као семе. Слушајући ο овој страшној тајни, ужасавај се, али прими реч ο томе са вером и убеђењем. Тако и ми зачињемо Њега, не телесно, као што Га је зачела Дјева и Богородица Марија, него духовно — па ипак суштаствено И ми имамо у душама својим Оног истог кога је зачела и Пресвета Дјева. Ми се у Сина Божјег облачимо благодаћу Светога Духа, кога имамо у срцима својим. И ми када верујемо од све душе и кајемо се свескрушено, зачињемо у срцима својим Бога Логоса, као Дјева, имајући и ми душе наше девственима и чистима. И као што огањ Божанства није опекао Пресвету Дјеву, јер је била свебеспрекорна — ύπεράμωμος, — тако и нас не опаљује тај огањ када имамо срца чиста и беспрекорна, него се он у нама претвара у небеску росу, у извор воде живе, у поток живота вечнога. Α да ми примамо непокривени огањ Божанства, ο томе говори сам Господ: Ја дођох да бацим огањ на земљу.[63] Α тај огањ јесте једносушни по Божанству Дух Свети, са којим заједно улази у нас и созерцава се и Син са Оцем. Но пошто се Син Божји и Бог већ оваплотио једном, и на неисказан и надуман начин родио од Ње телесно, и Њему је немогуће да се поново оваплоти, то шта Он ради? Он то само беспрекорно тело, које је примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се родио од Ње, даје у светој тајни Причешћа, и једући Га ми имамо унутра у нама, ако се достојно причешћујемо, васцелог оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа, Сина Божјег и Сина Дјеве, свебеспрекорне Марије, који седи с десне стране Бога и Оца, а по властитој речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему.[64] И обитавајући у нама, Он не произлази од нас, нити се рађа телесно од нас, нити је у нама као дете у утроби, као што је био у Пресветој Богородици. Он је бестелесно у телу, и сједињује се на неописив начин са нашим бићем и природом, и нас обоготворује — θεοποιεί, пошто ми постајемо сутелесници Његови, тело од тела Његовог и кост од костију Његових.
Свети Богослов наставља: у самој ствари Мајка Господа Христа јесте Пресвета Богородица, јер је Њега родила оваплоћеног на неисказан начин. Α светитељи сви зачињу и имају Њега у душама својим по благодати — κατύ χάριν. Од Свебеспрекорне Матере Своје Господ је позајмио пречисто тело, а Њој подарио Божанство у замену за тело које Му је Она дала. Α од Светитеља Он не позајмљује тело, него им даје Своје властито обожено тело. Од Богородице неизрециво се родио Син Божји; а од Њега су се родили, и paђajу ce, сви Свети. Пошто се Господ Христос први родио у Светоме Духу од Пресвете Богородице, а од Њега сви Свети, то Мати Божија јесте Мати свих Светих, Госпођа, Царица и Владарка, а сви Свети су слуге, слуге Матере Божије. Разуме се, и Светитељи су Њени синови, јер се причешћују пречистим телом Сина Њеног. Ово је сушта истина, јер тело Господње јесте тело Богородице. И када се ми причешћујемо овог тела Господњег, обоженог, ми исповедамо и верујемо да се причешћујемо живота вечнога. Тако су Светитељи сродници Богородице са три разлога: прво, они имају од исте земље тело, и од истог удахнућа Бо жијег душу; друго, Светитељи се причешћују телом, кoje је Христос примио од Ње; треће, сваки Светитељ освећењем и благодаћу Духа Светога, који силази на њих, прима и има у Себи Бога свесвега, као што је Пресвета Богородица примила и имала у Себи самој. Јер иако Га је Она родила телесно, нема сумње да је Она имала Њега и духовно у Себи; има Га и сада и сватда неодвојивог од Ње —άχwριότον.[65]
Равноапостолни владика Жички Николај (+1956), златоустовски речито, казује нам, попут светих песника Православне Цркве, бесмртне истине ο најдрагоценијем чуду рода људског после Господа Христа — Пресветој Богомајци, у својој богонадахнутој песми:
„ЦАРИЦА ТИШИНЕ”
Тихо и претихо Ти земљом хођаше,
Нечујно у свету живот провођаше
Дишући молитвом и ноћу и дању
Сањајући вечност у сну и спавању,
Тиша и од росе што свануће влажи,
Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи,
Мирнија од летње плаветне висине,
Богата царице, царице тишине!
Улепшај ми душу ведром Ти тишином,
Покажи ми небо с Твојим царем Сином!
Нема такве буре које се Ти бојиш,
К’о звездани простор над бурама стојиш,
Раскош звезда скрива земна олујина
Открива је светлост и ведра тишина.
И тишина Твоја раскош неба јавља,
Тишина Те, Дево, види и прославља.
Ти нечујно расте к’о планинска трава,
Безгласна, безшумна, к’о висина плава,
Безгласна, безшумна, к’о морска дубина, —
Царице тишине, младост без година.
О, ко други може родит Божјег Сина
Осим таква здрава, царствена тишина?
О, ко други може мени мира дати
Сем Тебе, царице, реко благодати?
Бура се не бојиш, посред бура ходиш,
Кадифеном руком бродоломне водиш.
Греха се не бојиш, у кал греха сходиш,
Тихо као вечност бесне страсти крстиш.
Царице тишине, посети нас журно
И тишином Твојом стишај срце бурно![66]
Пресвета Богородица — најмилије чудо свих светова, и самога Бога: најсветија, најдивнија, најраскошнија, најчудеснија светотајна Божија. Она нам дала Оно што је „једино потребно” свима људским бићима и свима створењима у свима световима:[67] дала нам Богочовека Господа Христа, Јединог Истинског Бога и Јединог Истинског човека. Са Њим Она нам је дала Цркву која је тело Његово, јер је Она дала тело Господу. Отуда Он — сав у Њој, сав од Ње по човечанству; и увек тако, и у Цркви Његовој увек тако. Са Црквом, телом Његовим, Она нам је дала: и спасење, и обожење, и Живот Вечни, и Истину Вечну, и Еванђеље Вечно, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење. Јер ми телом Цркве, које Господ Христос има од Ње, узлазимо Оцу кроз Духа Светога. Да, сав Богочовечански домострој спасења доживљује се у Богочовечанском телу Цркве Христове.
У самој ствари, спасење и није друго до подвиг уцрковљења и оцрковљења кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. у Богомајци је свака врлина савршена врлина, јер је Бога родила, од кога је и у коме је свака врлина у своме савршенству. Тако је и у Пресветој свака врлина у своме савршенству, по први пут Њоме у роду људском. По први пут после Христа, и то ради Христа, због Христа и Христом. Ваистину, у Цркви ништа не бива без благодати Пресвете Богомајке, јер је Она родила тело Цркве. И пресвета тајна над тајнама — Свето Причешће доживљује се Пресветом Богомајком. Стога молитвена мисао Цркве упућује Пресветој Богомајци ове захвалне речи: „Тебе ради Господ сила би с нама, и Тобом познасмо Сина Божијег и удостојисмо све светог Тела Његовог и Пречисте Крви Његове.”[68] Α христољубива душа Светог Јефрема Сирина овој благовести додаје свој христочежњиви клик: „Прими од нас смирених слугу Твојих даре који једино Теби доликују, Свесвета Владатељко Богомајко, која си изабрана из свих нараштаја и која си се показала узвишенија од свих земаљских и небеских створења. Преко тебе познасмо ми Сина Божја; преко Тебе се јави усред нас Господ сила, и удостојисмо се светог Тела и Крви Његове.[69]
Очигледна је истина и стварност: Пресвета Богомајка нам је омогућила спасење, јер је Спаситеља родила; Она нам је омогућила обожење, јер је Бога родила; Она нам је омогућила отројичење, јер је родила Једног од Свете Тројице. Тако је преко Пресвете Богомајке по први пут ушла „велика радост” у горки земаљски свет смрти, греха и ђавола.[70] Нe само ушла већ Црквом занавек остала у свима човечанским световима, да вечном радошћу орадошћује свако људско биће за веру његову у Њеног чудесног човекољубивог Сина, Господа Исуса Христа. Отуда је не само Пресвета Богомајчица већ и сама икона Њена, по благовести Светог Серафима Саровског: „Радост свих радости”. Свеколико искуство рода људског неодољиво сведочи: у човечанским световима нема истинске радости без Пресвете Богомајке. Ваистину, Она је једина истинска и једина бесмртна радост за људска бића измучена грехом, смрћу и ђаволом. Да, — Она: „Радост свих радости”.
Нема сумње, Пресветом Богомајком се у свима нама, и у свакоме од нас, остварује богочовечански домострој спасења. Њоме нам Спас постаје наш, вечито наш; и све Његово постаје наше, на сву вечност наше. Α у томе је за људско биће блаженство над блаженствима и радост над радостима. у томе и рај, и охристовљење, и освећење, и преображење, и васкрсење, и вазнесење, и спасење, и обогочовечење, и отројичење, и оцрковљење. Зато се православни хришћани свесрдно моле Пресветој Богомајци овом свеобухватном молитвом:
О, Пресвета Богородице, Дјево Господарице, узвишенија од Анђела и Арханђела, и драгоценија од целокупне творевине, велико удивљење Анђела; узвишена проповеди Пророка; свеславна похвало Апостола; дивни украсе Светитеља; чврста тврђаво Мученика; спасоносна наставо монаха; несустајуће уздржање постника; чистото и славо девственика; тихо весеље матера; мудрости и васпитање деце; хранитељко удовица и сирочади; одећо нагих; здравље болесних; ослобођење заробљених; тишино морепловаца; тихо пристаниште буром витланих; неуморна наставнице заблуделих; удобни прелазе путника; благи одморе трудбеника; брза заштитнице оних у опасностима; заклоне и уточиште тлачених; надо надајућих се; помоћнице оскудних; непотрошиво богатство убогих; свагдашња утехо уцвељених; љубавно смирење ненавиђених; спасење и орођење с Богом грешника; силно утврђење свих православних; непобедива заштито и потпоро, — Тобом нам, Владарко, Невидљиви постаде видљив; и Теби Госпођо, молбу приносимо ми грешне слуге Твоје. О, свемилостива и свечудна Царице умне светлости, Ти си нам родила Цара — Христа Бога нашег, Животодавца свих; Тебе што је небеско слави, и што је земаљско хвали. Уме анђелски; звездо светозарна; најсветија међу светима; царице царица; владарко свих твари; Дјевице боголика; невесто чиста; палато Пресветог Духа; огњени престоле Цара невидљивога; кивоте небески; носиљко Речи Божије; колеснице пламенолика; почивалиште живога Бога; неизрециви саставе тела Христова; гнездо орла небескога; грлице богогласна; голубице кротка, тиха и незлобива; мајко чедољубива; бездно милости која растура облак гњева Божјег; дубино неизмерива; тајно неизразива; чудо несазнајно; нерукотворна Цркво јединога Цара свих векова: каде миомирисни; скерлете скупоцени; порфиро боготкана; рају душевни; шибљико живоносног дрвета; цвете прекрасни који си нам исцветао небеску радост; грозде спасења нашег; чашо Цара небеског у којој се измеша од Духа Светога вино неисцрпне благодати; посредници Закона; почетку истините вере Христове; стубе непоколебљиви; поморе јеретика; мачу јарости Божије на богопротивнике; страху ђаволима; по бедо у биткама; истинска чуварко свих хришћана, и сигурно спасење целога света! О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, услиши нас који Ти се молимо, и покажи милост своју на људима Твојим; моли Сина свог да се избавимо од сваког зла; и обитељ нашу, и сваку обитељ, и град и земљу верних, и људе који побожно прибегавају и призивају свето име Твоје, — сачувај од сваке напасти, погибије, глади, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезда туђинаца, и међусобног рата, од сваке болести и од сваке беде, да ни болести, ни претње, ни помор, нити какав гњев Божји не тамане слуге Твоје, него нас чувај и спасавај милошћу својом, Госпођо, која се молиш за нас; и подај нам увек погодно време за напредовање усева. Помогни, подигни и помилуј, свемилостива Господарице, оне што су у разним опасностима и невољама. Опомени се слугу Твојих, и не презри сузе и уздахе наше; и обнови нас благодаћу милости своје, да бисмо се нашавши у Теби помоћницу, с благодарношћу тешили. Сажали се, Госпођо пречиста, на немоћне људе своје, надо наша: расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, отпале од благочестиве отачке вере опет поврати, старост подржи, младеж научи, децу васпитај; и прослави оне који Тебе славе; нарочито пак Цркву Сина Твог чувај и брани у све дане. О, милостива и свемилостива Царице неба и земље, Богородице Приснодјево, помилуј све православне хришћане, чувајући их под окриљем милости своје; и заштити их чесном ризом својом, и моли Христа Бога нашег који се из Тебе оваплотио без семена, да нас наоружа небеском силом против туђинаца и сународника наших који устају на нас и на веру нашу православну. Спаси и помилуј, Госпођо, пресветог патријарха нашег, Свети Синод, и преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне, свештенике и ђаконе, и сав клир црквени, и све православне људе, који се клањају и моле пред чесном иконом Твојом; погледај на све нас погледом милостиве помоћи Твоје; подигни нас из дубине греховне, и просвети очи срца да гледају на спасење; милостива нам буди овде; и на Страшном суду моли за нас Сина Твог; оне слуге Твоје што су се у побожности преставили из овог живота, уврсти у вечном животу са Анђелима и Арханђелима и са свима Светима да стану са десне стране Сина Твог и Бога; и молитвом својом удостој све православне хришћане да са Христом живе и да се у небеским насељима наслађују радости анђелске. Јер си Ти, Госпођо, слава небеских и нада земаљских бића. Ти си наша нада, и заштитница свих који Ти прибегавају и ишту Твоју свету помоћ; Ти си наша усрдна молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; Твоја материнска молитва може много да утиче на Њега; и по Твоме заступништву усуђујемо се приступати престолу благодати пресветих и животворних Тајни Његових, иако смо недостојни. Стога, гледајући на икони свечасни лик Твој и како на рукама својим држиш Сведржитеља, ми се грешни радујемо, и са умиљењем припадамо, и с љубављу је целивамо, очекујући, Госпођо, да помоћу Твојих светих богопријатних молитава достигнемо бесконачни живот, и непостиђени станемо на дан Суда с десне стране Сина Твог и Бога нашег, славећи Га заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним и једносушним Духом кроза све векове, амин.[71] [72]
НАПОМЕНЕ:
[1] Β среду утра, Канон Пресв. Богородици, песн 8 (глас 7. Октоих).
[2] Св. Ј. Дамаскин, De fide, III, 12; Ρ. igr. t. 94, col. 1029 C.
[3] Недеља II Часног поста, на јутрењу, светилен; Посни Триод.
[4] Homil. 37; Ρ. gr. t. 151, col. 472 CD. 473 A.
[5] тамо; col. 461.A.
[6] Беседа ο Светој Богородици; Р. gr. t. 77, col. 996.
[7] Еп. Дионисије Козански, код Др. Атанасија Јевтић, Ή Θεοτόκοβ, стр. 270, Атина, 1970.
[8] Беседа Против Несторија; Дјејан. Вселен. Соборов, том I, 638, Казањ, 1889.
[9] Св. Јован Дамаскин, Беседа трећа на Успење, 5. Ср. Θεοτόκος стр. 220.
[10] Ср. Јн. 1, 17; Лк. 1, 28.
[11] Откр. 14, 6.
[12] Тропар Ваведења; 21. новембар.
[13] Богојављење, припев втораго Канона.
[14] Св. Дамаскин код Јером. Атанасије, θεοτόκοε. стр. 188.
[15] Лк. 1, 26—38.
[16] Вечер, стихире самогласне; Благовјешчение Пресв. Богородице.
[17] Канон Архангела, песма 3; Сабор Арханг. Гаврила, 26 март.
[18] Вечер, на Госп. воззвах, Слава.
[19] Беседа на Благовести; Р. gr. t. 96, col. 643 D. 644 C.
[20] Ha хвалите стихире; Благовјешч. Пресв. Богородице.
[21] 1 Кор. 2, 9.
[22] На хвалитех стихире; Благовјешченије, 25 март.
[23] Ср. 2 Петр. 1, 3—9.
[24] Вечер. на Госп. воззв. стихире; Рождество Богородице, 8 септ.
[25] На утрени, на стиховн. стихири; Предпразднство Рожд. Богородице, 7. септембар
[26] На мал. вечерни, на стихов. стих.; Рождество Пресв. Богор.,8. септембра..
[27] На велицјеј вечерни, на Литији стих.; тамо.
[28] тамо.
[29] На утрени. светилен.; Предпразнство Рождества Богородице; 7. септембар.
[30] тамо, на утрени, по полијеп. сједален.
[31] тамо, на велиц. вечерни, на стихов. стихир.
[32] тамо, на утрени, Канон, песн. 3.
[33] Акатист Благовештенски.
[34] Тропар Рождества Пресв. Богородице.
[35] 2 Кор. 6, 16; 1 Кор. 6, 19; 1 Кор. 3, 16.
[36] на утрени, Канон, песн. 7; Благовјешчение.
[37] Вечер, на Госп, воззв. стихир.; Положеније чест. Пресв. Богородици, 2 јули, Минеј.
[38] тамо, на утрени, светилен.
[39] тамо, тропар.
[40] Cp. Јн. 11, 11-44; Мт. 9, 24.
[41] Јером. Атанасије, θεοτόκος. стр. 54.
[42] тамо, стр. 56, 57.
[43] тамо, стр. 132.
[44] тамо, стр. 180.
[45] тамо.
[46] тамо, стр. 220.
[47] тамо, стр. 222.
[48] тамо, стр. 206.
[49] На стиховн. стихир. Успенија; август 16, Минеј.
[50] тамо, на утрени седален.
[51] тамо, Канон праздника Богородице, песн. 1.
[52] тамо.
[53] тамо, Кондак праздника Богородице.
[54] тамо, Канон, пјесн 6.
[55] тамо, седален.
[56] на утрени, седален; 17 август, Минеј.
[57] тамо, Канон празника, песн 1; 18 август, Минеј.
[58] тамо, песн 4.
[59] на утрени, седален; 19 август.
[60] Јн. 1, 9.
[61] Молитве Пресветој Богородици, стр.; 5. 8. 12. 14. 26. 49—50. 51—52; превео Архим. Јустин; Београд, 1975.
[62] Р. gr. t. 99; col. 720. 721. 724. 725.
[63] Лк. 12, 49.
[64] Јн. 6, 56.
[65] Λόγος 45, 9; стр. 221, 222, 223.; Издање, 1886.
[66] Духовна лира, стр. 490—492; Крагујевац, 1938.
[67] ср. Лк. 10, 42.
[68] Друга молитва у Благовештенском Акатисту Пресветој Богородици.
[69] Молитве Пресветој Богородици, стр. 47—48; превео Архим. Јустин; Београд, 1975.
[70] Лк. 2, 10— 11.
[71] Прва молитва у Благовештенском Акатисту Пресветој Богородици.
[72] Ово поглавље ο Пресветој Богородици сачињава органску целину са поглављем „О Пресветој Богородици, Приснодјеви Марији Богородици” у другој књизи ове Догматике, стр. 233—256 (Београд 1935).
