ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА
Свете Тајне
Света Тајна Евхаристије – Литургија
Свети програм и свети подвиг свете тајне крштења остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно доживљује сав Богочовечански домострој спасења: од оваплоћења до Вазнесења, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења.[1] То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења.[2] Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог”. И смерни причасник пред свето Причешће исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин”. Посреди је страшна, изузетно превелика тајна; причасник сав трепти од ужаса, и говори себи, и сваком причаснику: „Гледајући боготворећу крв, човече, нека те спопадне ужас”. И причасник доживљује јединствену благовест свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом.[3]
Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог = Емануил”, вечито „с нама Бог”.[4] Томе најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско тело Христово. Црква — тело Христово; Евхаристија — тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека — нема Цркве; а где нема Цркве — нема Евхаристије. Све ван тога је — јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово, Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо тело многи, јер је један хлеб; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу.[5] Да, једно смо тело многи, и то под једном главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему”.[6]
Јединствена је благовест роду људском: Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина. прима само тело и крв Господа Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.
Ову свету тајну установио је сам Спаситељ на Тајној вечери. Узео је хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши: Узмите, једите — ово је тело моје, које се за вас ломи. Затим је узео чашу, захвалио Богу, и дао им говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова.[7] Ово чините у мој спомен.[8]
Ова света тајна, због своје неизмерне важности, сачињава суштину најглавнијег хришћанског богослужења, свете Литургије. На њој се принесени хлеб и вино призивом (епиклезом) и дејством Светога Духа освећују и претварају у тело и крв Господа Христа.
Светој тајни причешћа може приступити сваки члан Цркве Христове Православне, сваки православни хришћанин: од одојчета до старца. Јер се у њој људско биће сједињује са самим Спаситељем. Сједињен с Њим, човек живи Њиме и Његовим вечним животом. По речи самога Спаситеља: Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни. Који једе мене, живеће мноме.[9] Имајући у виду свето Причешће, Спаситељ назива себе: хлебом Божјим који силази с неба и даје живот свету,[10] хлебом живота од кога се никад не гладни,[11] хлебом небеским који причаснику даје бесмртност и живот вечни.[12]
Пошто у светој тајни Причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. Ο томе говори свети апостол Павле: Човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и из чаше да пије; јер који недостојно једе и пије— суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега.[13]
Божанска крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет — Завет у крви Богочовека Христа. И тај се Завет Евхаристички продужује у Богочовечанском телу Цркве, сједињујући Богочовечанском крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета крв нас преко Њега уједињује и са овима људима. Очигледна је историјска чињеница: право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива преко Богочовека: Бог је ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима по што су они сами себи. Зато нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском телу Христовом — Цркви. И то стварно и доживљајно: у светој Евхаристији, светом Причешћу тела и крви Христове.
Крв Богочовека сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа на светој Литургији. И још пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у једно тело, у један живот, у једну душу, у једно срце, у једну богочовечанску заједницу, и једно богочовечанско друштво —κοινωνίαν. „Чашу благослова коју благосиљамо, није ли заједница — κοινωνία — крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница — κοινωνία — тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу.[14] — Ове богочовечанске речи христоносног апостола казују нам саму тајну Цркве, њену евхаристијску тајну и евхаристијску природу. Света Евхаристија, свето Причешће нас не само сједињује са њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући његово свето Тело, ми сви постајемо „једно тело многи”. Сједињујући се са њим, ми се светим јединством сједињујемо и одећу собом. То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте света Евхаристија, света Литургија, свето Причешће. Α чудотворни, и увек исторични Богочовек је најпре оваплоћењем својим ујединио у Себи Бога и човека вечним јединством. И то све пренео, и непрекидно преноси, на нас људе. Пренео, и преноси, на богочовечански начин. Јер је Цркву основао на Богочовечанском телу свом, на земаљској стварности богочовечанског живота и присуства свог у нашем свету. Оваплотио се Свеблаги, да би нас Себи саоваплотио,[15] и тако обожио, охристовио, обогочовечио, и тако нам све своје даровао. Α Он то чини првенствено светим Причешћем у светој Евхаристији Цркве. „Једно смо тело многи”, јер нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, и вечност, само су у томе јединству које нам даје тело Христово, тело Божије. Чудесни Господ Христос је наше истинито јело, наше истинито пиће.[16] Он је тај „један хлеб” којим се хранимо, и Њиме „сви у једноме хлебу имамо заједницу”. Он је и сама заједница, и сила те свете заједнице, свете саборности Цркве. Причешћујући се светим хлебом и светом крвљу Господа Христа, ми се причешћујемо његовим светим Телом, које је увек једно, и свуда једно. „Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме”.[17]
То је благовест светог Апостола. Њу богомудро продужује пети Еванђелист — Свети Златоуст: Назвавши свето Причешће „заједницом тела Христова”, Апостол је хтео рећи још блискије, па је зато додао: „Јер је један хлеб, једно смо тело многи”. Та шта ја говорим: „заједница”? Ми смо само то тело. Јер шта је хлеб? Тело Христово. Α шта постају они који се причешћују? Тело Христово; не многа тела, него једно тело. Као што хлеб, начињен од многих зрна постаје један, те се зрневље не види због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо и са Христом и међу собом.[18]
Ο тој богочовечанској стварности богомудри Кавасила благовести: Црква показује себе у светим тајнама (тела и крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту.[19] Јер овде није само општост — κοινώνία — имена или аналогија по сличности, него истоветност — ταντότης. Јер су све тајне — тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тојест Црква) претвара у то тело и крв Христову… И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с њим причешћујући се његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Са тог разлога и пише Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом.[20] Ако је Христос један, вели Свети Григорије Богослов, онда је једна глава Цркве, и једно тело.[21] На тај начин ми смо Христом и у Христу “једно тело и међу собом удови” са свима светим апостолима, и пророцима, и мученицима, и исповедницима, и свима светима. Α од ове у Христу заједнице „са свима светима[22]нема за људско биће, ништа светлије, ништа блаженије, ништа вечније, ништа милије у свима световима познатим и замисливим. Радост је над радостима: бити “са свима светима” — „једно тело”, и то — „тело Христово”.
Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовековог, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у овом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер свето Причешће, света Евхаристија, то је само Божанско тело Његово, то сама Божанска крв Његова, то — сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства — свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком и Господом Христом и Његовом Богочовечанском Црквом.
НАПОМЕНЕ:
[1] По светом Теодору Студиту: Света Евхаристија је — „центар целокупног домостроја спасења”. Стр. 126, Творенија преп. Теодора Студита, том 1; С. Петербург, 1907.
[2] На посреднији начин то је изражено и на крају Литургије Св. Ј Златоуста.
[3] Еф. 3, 19; Ср. Кол. 2, 10.
[4] Мт. 1, 23.
[5] 1 Кор. 1, 17.
[6] Кол. 1, 17; Ср. Откр. 1, 8. 10. 17; 21, 6.
[7] Мт. 26, 26—28.
[8] Лк. 22, 19; ср. 1 Кор. 11, 24—25.
[9] Јн. 6, 55. 54. 57
[10] Јн. 6, 33.
[11] Јн. 6, 35.
[12] Јн. 6, 50-51.
[13] 1 Кор. 11, 28—29.
[14] 1 Кор. 10, 16—17.
[15] Еф. 3, 6.
[16] ср. Јн. 6, 55—56. 48.
[17] Рм. 12, 5; ср. 1 Кор. 12, 27.
[18] In Epist. 1 ad Corint. Homil. 24, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 200.
[19] Jн. 15, 1—5.
[20] Тумачење Литургије, сар. 38; Ρ. gr. t. 150, col. 452 C — 453 A.
[21] Orat. 37, 8; P. gr. t. 36, col. 292 B.
[22] Ср. Еф. 3, 18; 4, 11—16.
