Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

У стварима вере – нема компромиса!

 

У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку = Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. Α то саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. „Јер вером ходимо а не видом”.[1] Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега.[2] И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос”.[3]Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком = Црквом, и обухватају васцелог Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све у човеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: „Све што није од вере грех је”.[4]

Са свих тих богочовечанских разлога, у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско — светоотачке православне христологије = сотериологије — еклисиологије = алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ни никакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. Α лаж? Лаж је ђаво.

Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: „Нађи нам излаз, икономију”, он је одговарао: „Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. — Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву (τά εκκλησιάστηκα) никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика”.[5]

Свети Марко благовести: Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: „Који општи са одлученима од општења, Нека и сам буде одлучен од општења”. Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати.[6]

Свети Исповедник Ефески пише: „Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима”. Α патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: треба да се боримо не плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдохришћана, нити непријатеља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до последњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Βере, познато нам из детињства, и са којим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда — Православље, Православну Веру, која ни у чему нема ни најмањег недостатка.[7]

Свети Исповедник Марко благовести: Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде,[8] и нека нестане и сваки спомен ο њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само — једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика.[9]

Што је Свети Атанасије Велики — „Тринаести Апостол”, „Отац Православља” за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедник Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију са латинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: Ја говорим и сведочим пред многима овде присутним и угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу.[10]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 5, 7.

[2] ср. Еф. 3, 17. 12; Јевр. 4, 16.

[3] Гал. 2, 20.

[4] Рм. 14, 23.

[5] Архим. Амвросиј, Свјатиј Марко Ефескиј и Флорентијскаја Унија, стр. 226. 227. 340. — Holу Trinitу Monasterу, Jordanville, N. Y. 1963. г.

[6] тамо, стр. 282.

[7] тамо, стр. 347. 352. 353.

[8] Ср. Гал. 1, 9

[9] тамо, стр. 354.

[10] тамо, стр. 369.

 

Comments are closed.