Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Црква Свете Тројице. Једна и недељива вера

 

Црква као тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Духом Светим, и увек свесавршена, вечна Друга Ипостас Пресвете Тројице. На крају свих крајева, сва делатност Бога Логоса као Цркве своди се на Свету Тројицу: све и сва у Цркви бива, и збива се, од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је једногласно сведочанство светих Aпoстола и светих Отаца. Ту истину богонадахнуто благовести “Отац Православља”, свети Атанасије Велики:

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Васељенске Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква — ή Εκκληόία, τεθεμελίαιται, и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанин. Дакле, постоји Света и савршена Тројица, која се познаје у Оцу и Сину и Светоме Духу. Она је увек равна Себи, недељива по природи, и једно је њено дејство —ή ενέρуεια. Јер Отац ради све Логосом у Духу Светом. И тако се одржава јединство Свете Тројице; и тако се проповеда у Цркви: „Један Бог, који је над свима, и кроза све, и у свима”:[1] „над свима” као Отац, почетак и извор, „кроза све” Логосом, а „у свима” у Духу Светом. И Васељенска Црква ништа не одузима овоме учењу. Α да је таква вера Цркве, ево доказа: шаљући Апостоле, Господ управо то поставља као темељ Цркви — Οεμέλιον τή Εκκλησία, јер им наређује: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.[2] Апостоли су тако и поступили; и таква је њихова проповед у свој Цркви под небом. Ова преда на нам вера у Свету Тројицу јесте једна и недељива. Као што је недељиво јединство Свете Тројице, тако је и вера у Њу једна и недељива. Благодат и дарови који нам се у Цркви дарују од Свете Тројице, дарују нам се од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер ништа не бива, и ништа се не збива, другачије него од Оца кроз Сина у Духу Светом. у ствари, учење Светих своди се на учење ο Светој нераздељивој Тројици. И то је једна и једина вера Васељенске Цркве. — Α ја сам, додаје Свети Атанасије, изложио ово сагласно са преданом нам од Отаца Апостолском вером, ништа не измисливши са своје стране, него чему сам се научио то сам и ставио на хартију.[3] Таква је вера Васељенске Цркве. Господ ју је основао и укоренио у Светој Тројици.[4]

По светом осећању и светом сазнању светих Отаца Црква је, као тело Бога Логоса, за род људски све и сва у свима световима. Отуда изјава Светог Василија Великог: Преда мном је један циљ: Све и сва устремљивати на сазидање Цркве.[5] Човеков ум, обесвећен и састарен грехом, освећује се и подмлађује се у Цркви Духом Светим, и то у свакоме који је члан тела Цркве Христове.[6] И сваки члан Цркве испуњује се богочовечанским силама, јер ма шта замислио умом, ма куда кренуо духом, налази да је све испуњено Богом, налази да је свуда распрострта Ипостас Сина, Ипостас Бога Логоса.[7] И у богочовечанском телу Цркве Своје свеблаги Господ свакоме додељује место према његовој заслузи.[8]

Херувимски задубљен у бездану тајну Цркве Спасове, учитељ васељене, Свети Василије Велики благовести: Речено је Цркви Божијој: “Ви сте тело Христово, и уди међу собом[9]. Зашто? Зато што у Цркви држи и сједињује сваки члан у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве — Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовима и рећи да су они под Христовом управом. у таквом случају може се смело тврдити да ту господари и царује телесно мудричење. Јер, по речи Апостола, када су међу вама зависти и свађе и неслоге, нисте ли телесни, и не живите ли по човеку?.[10] Нема сумње, телесно мудричење је непријатељство Богу.[11] Стога је сасвим неопходно да васцела Црква Божија ревносно чува јединство духа у свези мира, да би се испунило речено у књизи Дела Апостолских: а у народа који верова беше једно срце и једна душа.[12] А то значи: нека се нико не држи своје воље, него нека сви заједнички у једноме Духу Светом иштемо вољу Господа Исуса Христа који је рекао: Сиђох с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла.[13] Јасно је из тога, да је за целокупну Цркву Божију неопходна једнодушност по вољи Христовој у Духу Светом. Када се тога будемо држали у нашем духовном друштву, онда смо уистини „тело Христово, и уди међу собом”,[14] и међу нама је дивна слога и спокојно духовно уједињење међу собом.[15]

У Богочовечанском телу Цркве свима нам је вера једна, живот један, срце једно, душа једна, те стога сваки живи у свима и кроза све, али и сви живе у свакоме и кроза сваког. Ту свету тајну саборности богочовечанског живота у Цркви Христовој дубоко ocећa Свети Василије, и води нас кроз њу са побожним страхом: Господ наш Исус Христос благоволео је сву Цркву Божију назвати телом Својим, и све нас, сваког посебно, начинити члановима међусобним, и свима нам даровао да будемо са свима у савезу, слично члановима сагласним међу собом. Стога смо ми, иако по месту живљења удаљени један од другога, по сили овог савеза блиски један другоме. Јер као што глава не може рећи ногама: не требате ми, тако и ви нећете нас одбацити, него ћете показати састрадалну љубав према нама који смо у невољама и страдамо што се држимо Отачких предања.[16]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 4, 6.

[2] Мт. 28, 19.

[3] Ad Serap. Ι, 28. 30. 32. 33; Ρ. gr. t. 26, col. 593, 596, 597, 605.

[4] Ad Serap. III, 6; P. gr. t. 26, col. 633 C.

[5] На Шестод. Бес. 7, стр. 116; Твор. Св. Василија Вел., I; 1900 год.

[6] Он, На Псалм. Бес. 9; тамо, стр. 216.

[7] Он, Беседа на речи: “у почетку беше Логос”; част 6; стр. 271; 1846 г.

[8] Он, Тумач, на Пророка Исаију, гл. 13; Част 2; стр. 368; — Москва 1853.

[9] 1 Кор. 12, 27.

[10] 1 Кор. 3, 3.

[11] Рм. 8, 7.

[12] Д. А. 4, 8.

[13] Јн. 6, 38.

[14] 1 Кор. 12, 27.

[15] Он, Ο подвижништву, стр. 12. 13; — Москва 1858. — тамо, Подвижнички Устали, стр. 462.

[16] Он, Писма, Писмо 235 (243); Част 7, стр. 189. — Москва 1848.

 

Comments are closed.