ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Човековом усавршавању – нема краја
Да, посреди је тајна над тајнама, светајна; и у њој светајна најзагонетнијег после Бога бића у свима Божјим световима: човека. И кроза све то благовест сверадосна и свеблажена: човековом усавршавању у Богочовечанском телу Цркве Христове нема краја. Јер бескрајност Божија нема краја. Отуда: човековом благодатно — врлинском охристовљењу, обожењу, обогачовечењу, отројичењу нема краја. То је најрадоснија и најблаженија благовест ο бићу човековом у свима временима и у свима световима, у свима бесмртностима и у свима вечностима. Ту благовест громогласе својим учењем свети Оци, нарочито Свети Симеон Нови Богослов. Он благовести:
Што је болест у телу, то је грех у души. Када тело оболи, болесник се не брине ни ο чему другом: ни ο богатству, ни ο слави, ни ο задовољствима, већ му је једина брига како повратити здравље телу. Тако и када душа оболи од греха, треба сву бригу усредсредити не на што друго: ни на богатство, ни на славу, ни на задовољство, већ једино на излечење душе од њене болести — греха, и тиме јој повратити здравље. Α да то човек постигне, потребна му је надприродна и надсуштаствена сила. Α та сила јесте Господ наш Исус Христос — Богочовек, који је, да би излечио слично сличним, благоволео примити на себе здраву човечанску природу. И када се човек вером приљуби Христу, тада се Христос сједињује са њим и Својим Божанством и Својом здравом човечанском природом, и кроз такво сједињење васпоставља у њему првобитно истинско здравље. Јер целокупно Божанско Писмо, и Старог и Новог Завета, руководи оболелу природу људску ка Исусу Христу, који је једини лекар душа и тела наших. Ко не постане заједничар Његове божанске благодати, тај остаје и неизлечен; а ко заједничари у Његовој благодати, душа му се излечује од болести. Бог је зато постао човек, да би преко Њега душа могла примити здравље своје. Према томе, у кога душа није здрава, тај још није постао прави хришћанин. Душа пак постаје здрава божанском силом и светлошћу благодати, која се Христом дарује нама преко наше вере.[1]
Хришћани су они, вели Св. Симеон Нови Богослов, који у самоме Христу живе, и крећу се, и јесу.[2] Сви се Светитељи сједињују са Христом, постају једно са Њим. На који начин? Сви Светитељи су уистини органски делови, удови, чланова Христа Бога, и као такви спојени са Њим, и сједињени са телом Његовим, те им је Христос Глава, а Светитељи — органски делови Његови, и сви они скупа сачињавају једно тело Христово, такорећи једнога човека. Једни од њих врше дужност руку, радећи непрекидно и творећи пресвету вољу Христову кроз преображавање недостојних у достојне и привођење њих опет Господу Христу. Други од њих заузимају место рамена у телу Христовом, и носе бремена један другога; или на раменима доносе Христу изгубљену овцу, и тако испуњују закон Христов. Неки од њих претстављају груди: они за гладне и жедне правде Божије лију из себе најбистрију воду речи премудрости и знања, тј. уче их речи Божјој, и дају им мислени хлеб — τόν άρτον τόν νοητόν, који свети Анђели једу, наиме: истинско богословље, као премили љубимци Христови. Понеки пак од њих јесу на месту срца: они с љубављу пригрљују све људе, примају у душу своју дух спасења, и служе као чуварница неисказаних и надумних Тајни Христових. Други пак претстављају кости и ноге: они показују јунаштво и трпљење у искушењима, као Јов, непоколебљиво стоје у добру, и не малаксавају ни у каквим тешкоћама. Ето, на такав начин се складно саставља тело Цркве Христове из Светитеља Његових од памтивека, и бива здраво и целостно, да би сви синови Божји били једно. У телу Цркве сваки добија место које му Господ Христос додељује према његовој заслузи.[3]
Кроз причешће Пречистим Тајнама Господ нас чини једно са самим Собом, благовести Св. Симеон Нови Богослов. Ово сједињење са Господом бива богодолично, као што доликује Богу при сједињењу са Црквом. Α то је и несхватљиво и неизрециво. И опет: Црква се сједињује са љубљеним јој Богом, и јесте тесно спојена са Њим, као што је тесно спојено тело са својом главом. И као што тело не може ни у ком случају живети без главе, тако исто и Црква, скуп верних, тојест синова Божјих, не може да буде здраво и васцело тело Божје без главе своје — Христа Бога нашег, нити може да живи истинитим и вечним животом ако се свакодневно не храни од Њега насушним хлебом — Светим Причешћем, кроз који хлеб примају од Господа Христа истинити живот сви који Га љубе и расту у човека савршена, у меру раста висине Његове.[4]
Ради чега је васцели Богочовечански домострој спасења — όλη ή ενσαρκος οικονομία? Св. Симеон Нови Богослов одговара: Ради тога да нас Богочовек Господ Христос начини заједничарима и наследницима Свога Божанства и Свога Царства, и то помоћу вере у Њега и држањем заповести Његових.[5]
НАПОМЕНЕ:
[1] Λόγοι, λογ. 6, 3, стр. 52. 54; Издање Дионисија Загореоса, έν Σνρφ, 1886,
[2] тамо, λογ. 22, 3; стр. 124.
[3] тамо, λόγος 45, 6; стр. 215. 216. 217.
[4] тамо, стр. 218.
[5] тамо, λόγος 52, 2; стр. 265.
