ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Црква је слика и прилика човека
Света Црква Божја символички изображава човека, и она од њега бива изображавана као човек. Стога Црква Божја је човек: светилиште јој је душа, божански жртвеник јој је ум, а храм — тело. На тај начин Црква је слика и прилика човека сазданог по слици и прилици Божјој — τοϋ κατ’ εικόνα Θεοϋ καί όμοίωοίν; кроз храм као кроз тело она излаже моралну философију; кроз светилиште, као кроз душу, духовно тумачи природно созерцање; кроз божански жртвеник, као кроз ум, ступа у мистичку теологију. И обратно: човек је мистичка Црква, врлински обасјавајући кроз тело као кроз храм делатни део душе вршењем заповести, по етичкој философији; кроз душу пак као крoз светилиште приносећи Богу преко ума чулне логосе — τοϋς κατ’ αισθησιν λόγους — чисто у душу обрезане од материје, по физичком созерцању; а умом, као преко жртвеника, призивајући, кроз некакво своје говорљиво и многоречиво ћутање, сакривено, многохваљено, невидљиво, непознато, громогласно ћутање Божанства, и тако, по мистичкој теологији, сједињујући се с Њим уколико је то могуће човеку, и постајући онакав какав приличи да је онај који се удостојио посете Божје и који је обасјан Његовим свесветлим обасјањима.[1]
НАПОМЕНЕ:
[1] тамо, Мистаг. IV. Р. gr. t. 91, col. 672 Α—С.
