Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Господ Христос даје Цркви енергије = дарове Св. Духа

 

Бог Логос као Глава васцелог тела Цркве дарује Цркви енергије Духа Светога, тојест дарове Духа. Јер се вели у Светом Писму: На њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и побожности; испуниће га дуг страха Божјег.[1] Имајући у виду човечанску природу Господа Христа, Он је глава Цркве. Дакле, Он Цркви даде енергије, силе Духа Светога као Бог, Он који Духа Светога има по природи. Јер ради мене — човека, Бог Логос постаде човек, и ради мене остварује васцело спасење, узвративши ми преко мога оно што је Његово по природи. Ради мене Он и човек постаде, и као примајући ради мене дарове Светога Духа Он у ствари пројављује Своје сопствене, и у безмерном човекољубљу Свом сматра Својом благодат која је мени намењена. Он приписује мени силу Својих добара коју Он има по природи, мени ради којега се вели да Он сада добија Духа који Му је по природи својствен беспочетно и надразумно. Јер Дух Свети, као што природно по суштини — φύόει κατ’ ού6ίαν— је Бога Оца, тако је и Сина природно по суштини, пошто од Оца суштински — кроз Сина рођеног, неизрециво исходи — , и светиљци, тојест Цркви као светиљке дарује сопствене енергије. Јер попут светиљке која разгони таму, свака енергија Духа Светога изгони из Цркве и развејава многоструко настајање греха. Тако: мудрост као дар Духа Светога уништава безумље, разум прогони неразумност, савет искорењује нерасудљивост, моћ изгони немоћ, знање развејава незнање, побожност затире незнабожност и лукавство њених дејстава, а страх разара окорелу охолост. Јер су светлост не само заповести Духа него и његова дејства.[2]

Пут Богочовека Христа јесте пут који свако људско биће треба да прође. Јер идући за Господом Христом кроз свете тајне и свете врлине човек постиже богопрописани циљ људскоме бићу: обогочовечење = охристовљење = обожење. Свети Максим благовести: Ако је Бог Логос, Син Бога Оца зато постао човек да људе начини боговима и синовима Божјим, верујмо да ће се то са нама десити тамо где је сада сам Христос као Глава васцелог тела Цркве и где је постао ради нас претеча ка Оцу телом Својим човечанским. Јер на сабору богова, тојест спасаваних, стајаће Бог у средини, раздајући блага тамошњег блаженства, не будући просторно удаљен од достојних.[3]

Називамо се тело Христово, вели Свети Максим, по ономе: Ми смо тело Христово, и уди међу собом,[4] не на тај начин што постајемо Његово тело губљењем нашег тела, нити пак Господ Христос по Ипостаси прелази у нас, или се постепено сецка, него по подобију — καθ’ ομοιότητα — тела Господњег одбацивањем трулежности греха. Јер као што Христос по природи и телом и душом, по којима се сматра човеком, беше безгрешан, тако и ми који смо поверовали у Њега и кроз Духа се обукли у Њега, можемо бити по слободној вољи без греха у Њему — κατά προαίρεσιν έν αύτω χωρίς αμαρτίας είναι δύνάμεθα.[5]

Πο Светом Максиму, епископ треба да тајну архијерејства украшава хитоном врлина, изатканом Духом Светим, хитоном који никада не могу раздрати демони који нас распињу мноштвом искушења. Епископ треба да се стара да расејану децу Божију сабере у једно, јер је то својство божанске доброте, и да као глава чесног тела свете Цркве Божије удове складно слаже међусобно неимарством Духа Светога — διά τnς άρχιτεκτονία; τοϋ Πνεύματος, и да као проповедник божанских поука громким гласом сазива оне близу и оне далеко, и да их себи привезује неразрешивом везом љубави Духа.[6]

Објашњавајући на који је начин Света Црква слика и обличје Божје, Свети Максим благовести: Света Црква је обличје и слика Божја — τύπος και είκών Θεοϋ, пошто по подражавању и обличју има са Богом једно исто дејство — τήν αύτην ένέργειαν. Јер као што Бог, који је све безграничном силом саздао и привео у биће, држи и сабира и обухвата то све, и промислитељски тесно повезује и међусобно и са Собом, тојест и духовне и вештаствене твари, и одржава око Себе, као узрока и почетка и краја, све што је по природи међусобно раздвојено, и чини да стреми једно другоме по једној сили односа њиховог према Њему као свом почетку, по кojoj сили бива вођено све и сва у истоветност неразорног и несливеног покрета и постојања, те се на тај начин ниједно од бића не противи и не одваја од другога по некој претходној природној разлици или покрету. Тако сва бића бивају међусобно несливено сједињена по једном и истом неразоривом односу и одржавању од стране њиховог јединог почетка и узрока — Бога. Α тај Божји однос према бићима прекида и прекрива све и свакојаке посебне односе, који се опажају у природи сваког од тих бића, али не као да их тај однос разара и уништава и чини да и не постоје, него побеђујући их и превазилазећи их, као целина делове, или још показујући се над том целином као њен узрок. Α по том узроку та целина и ти делови целине показују се и постоје имајући изнад себе узрок свој који их надсијава, те као што сунце надмаша и природу и силу звезда, тако и њихов Узрок препокрива постајање њих као Њиме проузроковане. Чињеница је: из целине делови и из Узрока проузрокаване ствари имају у главном и биће и познају се, и њихово својство престаје када, захваћени повратком ка своме узроку, бивају њиме потпуно оквалификовани по једној истој сили односа према њему. Будући све у свему Бог, који је безмерним мерама изнад свега, јединствено — μονωτάτος — ће бити виђен од стране чистих умом, када ум созерцајно — θεωριτικάως — сабравши логосе бића достигне до самог Бога, као узрока почетка и краја стварања и постања свега и безмерне дубине која обухвата све и сва.

На исти начин и Света Божја Црква ради са нама оно исто што и Бог са бићима попут слике у односу на свој оригинал. Пошто се у Цркви налазе многи и скоро бројем безбројни људи, и жене, и деца, који су међусобно раздељени родом и врстом, народношћу и језицима, живљењима и узрастима, схватањима и занимањима, наравима и обичајима, занатима и знањима, положајима и судбинама, карактерима и навикама, и који су због свега тога међу собом веома различити, а од Цркве препорађани и пресаздавани Духом, она свима њима подједнако даје и дарује божански лик — θείαν μορφήν — и назив: да од Христа јесу и називају се. Исто тако Црква им даје један и исти прост и недељив и нераздвојан однос по вери, који многе и безбројне разлике које сваки од њих има чак и не допушта да се примети да постоје, благодарећи саборном односу и окупљању свих ка њој и у њој. По том односу према њој, нико од њих ни по чему није сам одељен од заједничког тела, јер су сви међусобно спојени и сједињени по једној истој простој и нераздељивој благодати и сили вере. Јер се каже: У свих бејаше једно срце и једна душа.[7] На тај начин из многих удова једно тело и постоји и види се, и ваистину је достојно самога Христа, истинске главе наше. Ο томе говори божанствени Апостол: У Христу Исусу нема ни мушкога рода ни женскога, ни Јеврејина ни Грка, ни обрезања ни необрезања, ни дивљака ни Скита, ни роба ни слободњака, него све и у свему Христос.[8] Он по једној истој простој и бескрајно мудрој сили доброте све Собом обухвата, као што центар садржи радијусе који излазе из њега по једном истом, простом и јединственом узроку и сили. Христос као такав не допушта да се почетци бића удаље заједно са крајевима, обухватајући кружно њихова простирања и приводећи к Себи све разноликости бића која је Он саздао, да не би нипошто била међусобно туђа и непријатељски расположена створења и саздања једнога Бога; тојест, да не би, немајући чиме да покажу међусобну љубав, мир и истоветност, довела себе до опасности да им и само биће падне у небиће одвојивши се од Бога.[9]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ис. 11, 2—3.

[2] тамо, Питање 63; Р. gr. t. 90, col. 672 Β. C. D

[3] Ο богословљу и оваплоћењу Сина Божјег, Centur II; 25; Ρ. gr. t. 90, col. 1136 BC.

[4] 1 Kop. 12, 27.

[5] тамо, Centur. II, 84; Ρ. gr. t. 90, col. 1164 BC.

[6] Epist. 28; P. gr. t. 91, col. 621 A.

[7] Д. А. 4, 32.

[8] Гал. 3, 28; Кол. 3, 11.

[9] Мистагогија, I; Р. gr. t. 91, col. 664 D — 668 Β.

 

Comments are closed.