ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Богочовечанско јединство Цркве. Епископство једно и нераздељиво
Органско, бесмртно, небоземно јединство Цркве као Богочовечанског тела, богочовечанског организма, богочовечанске организације налази се у самој Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То јединство је сво присутно у богочовечанској апостолности светих апостола и њихових наследника — епископа; сво присутно и у богочовечанској светости светих апостола и њихових наследника — епископа; сво присутно и у богочовечанској саборности светих апостола и њихових наследника — епископа. Таква је Богочовечанска Црква Христова од почетка до данас; таква ће бити кроз сву историју земље и неба: једна, света, саборна и апостолска; Она = бесмртни и вечни Богочовек Господ Христос кроза све божанске вечности. Ту истину свом душом осећа и свим срцем зна и богомудро казује свети Кипријан Картагенски:
Ко се не држи јединства Цркве, нема ни веру Цркве. Ко се противи и поступа насупрот Цркви, не налази се у Цркви. Расуђујући ο томе, божански апостол Павле казује тајну тог јединства говорећи: једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог.[1] Овог јединства ваља да се држимо сви и да га бранимо, нарочито епископи, који првенствују у Цркви, да би показали да је и само епископство једно и нераздељиво. Епископство је једно, и сваки епископ целостно учествује у њему. Исто тако и Црква је једна, иако се умножава и шири прираштајем. Гле, и сунце има многе зраке, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно чврсто се држећи на корену. Одвој сунчев зрак од његовог извора, — јединство неће допустити да постоји одвојена светлост; одломи грану од дрвета, — одломљена грана изгубиће способност да расте. Тако и Црква, озарена светлошћу Господњом, распростире зраке своје по целоме свету; али светлост, разливајући се свуда, једна је, и јединство тела остало је нераздељиво. По свој земљи Црква шири гране своје, обремењене родовима; обилни потоци њени теку по огромном пространству: но при свему томе глава остаје једна, један извор, једна мати, богата духовном чељади. Од ње се ми рађамо, њеним се млеком хранимо, њеним се духом напајамо. Она нас чува за Бога, припрема за Царство небеско своју чељад. Сваки који се одваја од Цркве, постаје туђ њених обећања; који напусти Цркву Христову, лишава се награда припремљених Христом: он је за њу туђ, непотребан, непријатељ њен.
НАПОМЕНЕ:
[1] Еф. 4, 4—6.
