ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Рат против Цркве
Сва ратовања против Цркве Христове увек су се завршавала, и завршавају се, поразом гонитеља. Свети Златоуст благовести: Гонећи Цркву, гонитељи су увек доживљавали пораз од гоњених страдалника, који су на сва гоњења одговарали трпљењем и страдањем. У томе се и састоји чудесни начин њене победе, могућ не за људе већ једино за Бога. у Цркви је достојно дивљења не само то што је она побеђивала, него и то што је на такав начин побеђивала. Гоњена, вијана, кидана на безброј начина, она се не само није смањивала него је расла; и само трпљење њено побеђивало је оне који су јој причињавали страдања. Такво је држање дијаманта према гвожђу: самим тим што дијамант добија ударе, он уништава силу онога који га удара.[1]
Црква је лађа на земљином безобалном мору смрти; она прима људе, преображава их у бесмртнике, и искрцава на плаве небеске обале чудесног Царства Небеског. Свети Златоуст благовести: наша лађа — Црква — начињена је не од дасака него од божанских светих Писама; њу не руководе звезде с висине него Сунце управља њеним пловљењем; и ми седимо крај крме очекујући не дување ветра већ тихо лахорење Духа Светога.[2] Нојев ковчег је праслика Цркве: ковчег је — Црква, Ноје — Христос, голуб — Дух Свети, маслинова гранчица — човекољубље Божије. Као што је Нојев ковчег спасао сва створења што су била у њему, тако и Црква спасава све заблуделе. Но ковчег је само спасавао, а Црква чини нешто више. На пример: ковчег је примио у себе бесловесна створења, и спасао их као бесловесне; Црква прима неразумне људе, и не само их спасава него их и преображава; ковчег је примио гаврана, и испустио гаврана; Црква прима гаврана, а испушта га као голуба; прима вука, а испушта га као овцу. Када у Цркву уђе човек грабљив, користољубив, и послушно прими божанско учење, онда он мења начин мишљења, мења дух свој, и од вука постаје овца.[3]
У Цркви Христовој: апостоли су апостоли Богочовеком Господом Христом: Он је за њих све и сва, Он у њима све и сва; све што осећају, мисле, раде, све је од Њега и ради Њега. Откуда то? Отуда што је васкрсли Богочовек Господ Христос сав у њима, сав са свима Својим Богочовечанским силама и моћима, какве земаљски свет не виде пре њих. Свети Златоуст благовести: Откуда у светих Апостола такво богатство и власт и сила? Све је то дала њима она Спаситељева реч коју је Господ рекао њима шаљући их на проповед: „Ево ја сам с вама”.[4] Он сам иде испред њих и уклања препреке; сам поравњује све и тешко чини лаким. Α пре тога све је дисало ратом, свуда кршеви и провалије, и нигде да се стави нога ни да се предахне; Сва су пристаништа била затворена, сви домови закључани, уши свих запушене; но чим су Апостоли изашли на проповед и почели благовестити, они су разрушили све препреке непријатеља, и слушаоци су предавали њима душе своје, и због тога подвргли себе безбројним опасностима.[5]
НАПОМЕНЕ:
[1] На пророка Исаију, Глава 2, 2; стр. 26. 27; Творенија Св. Ј. Златоуста, том VI, книга 1.; С. Петербург, 1900.
[2] Против аномејаца, Реч VII, 1; Р. gr. t. 48, col. 757.
[3] Ο Лазару, Реч VI, 7; Р. gr. t. 48, col. 1037. 1038; ср. Беседа ο свештеномученику Фоки, 2; Р. gr. t. 50, col. 702. 703.
[4] Мт. 28, 20.
[5] Беседе на Псалме, Беседа на Псалам 46, 3; Р. gr. t. 55, col. 213
