Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Моје и твоје

 

Једино у Богочовечанском организму Цркве човек сазнаје сву тајну свога бића, и сву тајну своје сабраће — људи, и сву тајну свега што човек има, и сву тајну свих твари, и сву тајну Богочовека Христа, Његовог места у земаљском свету, и у свима световима. И тајна Бога и тајна човека доживљују се у Цркви на најсавршенији и најживотворнији начин; а кроз то и тајна свеколике творевине. Свети Златоуст, молитвено сав погружен у те свете тајне, благовести: Све смо добили од Христа; од Њега имамо и само биће, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и странци. Изрази: моје и твоје — caмo су празне речи, а у ствари није тако. На пример: ако ти назовеш кућу својом, — то је празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и материјал, и ти сам који си сазидао кућу, и све остало. Ако је кућа у твоме поседу, — но и то није тачно, не само због смрти која ти претстоји већ и пре смрти — због пролазности ствари. Свесни тога, будимо мудри и стекнимо две важне одлике: будимо благодарни и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати стварима пролазним и које не припадају нама. Лишава ли нас Бог имовине, Он узима Своје; лишава ли те части, славе, тела, душе, или сина, Он узима не твога сина већ Свога слугу, јер га ти ниси створио већ Он. И када ми сами нисмо своји, како онда остало може бити наше? у ствари, све је Божје. Душа твоја — није твоја; како је онда имовина — твоја? И како ти оно што није твоје траћиш на оно што не треба? Зар не знаш да ћемо ми бити осуђени што рђаво употребљавамо оно што нам је дано? Што није наше већ Господње треба да употребљавамо на сличне нама слуге. Зато је и богаташ био осуђен што није тако поступао, и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. Али то није твоје већ туђе. Бог жели да оно што је уручено теби за браћу, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребиш на друге; а када неумерено употребљаваш за себе, онда твоје постаје туђим. Све твоје јесте заједничко — за тебе и за твог ближњег, као што је заједничко — сунце, и ваздух, и земља, и све остало.[1] У нас је све — Божје: и тело, и душа, и дух. Божје, не caмo зато што их је Бог створио, већ и зато што их је Бог, када су постали туђи Њему, поново вратио Себи скупоценом крвљу Сина Свога. Господ Христос је тело наше учинио Својим, и ми немамо право да срамотимо тело другога, нарочито када оно припада Господу.[2] Тело је наше члан, органски део Христов, а Христос је васкрсао; значи: тело ће наше несумњиво следовати за Главом. Ти си се сјединио са Христом, — какав је крај томе? Велики и диван: будуће васкрсење, славно и неописиво.[3] Ако смо ми „тело Христово и уди међу собом”,[4] а Он наша Глава, онда Он не може бити Глава оних који не сачињавају тело Његово и нису постали органски делови Његови.[5] Ми сачињавамо само тело Христово. у Евхаристији шта је хлеб? Тело Христово. Шта постају причасници? Постају тело Христово, не многа тела него једно тело. Као што хлеб, састојећи се из много зрневља постаје један, и зрна, иако су у њему, не виде се, и разлика се њихова не примећује због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо један са другим и са Христом. Ми се хранимо не један једним а друга другим, већ сви једним и истим хлебом.[6]

Свети Златоуст апостолски богонадахнуто благовести: Црква је тело Христово. Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су Црква и Христос једно. Као што је наше тело нешто једно — εντι мада се састоји из многих састојака, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно — εν τι. Јер иако се Црква састоји из многих чланова, но сви су они једно тело. То је дело Духа Светога. Благовест је еванђелска: Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, било Јевреји, или незнабошци, или робови, или слободни.[7] То значи: један Дух начинио је од нас једно тело и препородио нас; јер није крштен једним Духом један, а другим други. И није само Дух који нас је крстио један, већ је једно и оно у шта нас је Он крстио, тојест ради чега нас је крстио. Јер ми смо се крстили не да постанемо разна тела, него да бисмо сви ми на најсавршенији начин сачињавали једно тело међу собом; тојест: крстили смо се ради тога, да бисмо сви били једно тело. Рекавши: ми се сви крстисмо у једно тело[8] свети Апостол је укључио и себе сама. И он као да вели: и ја, апостол немам никаквог преимућства у том погледу; и ти си тело онако као ја, и ја онако као ти, и сви ми имамо једну исту Главу и родили смо се подједнаким крштењем, стога и сачињавамо једно и исто тело. Но не само Јевреје већ и незнабошце, који су били тако далеко од нас, Бог је увео у састав једног истог тела.[9] Тело човечије је најчудеснија лабораторија за коју зна људска свест; а то још више важи за Богочовечанско тело Цркве Христове. у том Богочовечанском телу је све божански узвишено и тајанствено, али и човечански приступачно и стварно. Кроз те загонетне тајне богомудро ходи и проходи христочежњива душа превеликог Златоуста са неугасивим херувимским буктињама божанске светлости. Христомудри Апостол благовести хришћанима: „Ви сте тело Христово, и уди међу собом'”.[10] Тело човечије по природи је онакво какво је, а наша усавршавања у телу Цркве зависе од наше слободне воље. И ми смо по слободној вољи својој дужни бити сложни онако како су то састојци тела људског сложни међу собом по природи. И ако у телу нашем не треба да буде неслоге, онда далеко више не треба да је буде у телу Христовом, нарочито стога што је благодат јача од природе. Пошто смо „уди међу собом”, то смо ми не само тело него и органски делови међу собом. Сви ми сачињавамо нешто једно — εν τι, по примеру тела, и то једно састоји се из многога и налази се у многоме, а много се садржи у њему и добија могућност да буде много. Апостол је рекао: „тело”; али пошто сво тело сачињава не Коринтска Црква него васељенска, он је и додао: „Међу собом”; тојест: ваша Црква је део Цркве васељенске, тело које сачињавају све Цркве, стога сте дужни бити у миру не само један са другим, већ и са целом васељенском Црквом, ако сте истински удови, органски делови целога тела.[11]

У Богочовечанском саборном животу Цркве сви чланови Цркве учествују кроз свете тајне и свете врлине. у томе је и богочовечанска сила њихова. Свети Златоуст благовести: Велика је сила Цркве, нарочито молитвеног сабора Цркве. Гле, молитва Цркве ослободила је апостола Петра окова и тамнице. Свештенослужитељи и народ, сви се подједнако удостојавамо светих тајни. Свима се предлаже једно Тело и једна Чаша. И у молитвама суделује народ. При самом вршењу светих Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, јер речи: „и са духом твојим” означавају управо то. И шта је необично, ако се заједно са свештеником моли и народ, када он узноси свештене песме заједно са самим Херувимима и Небеским силама. То сведочи: сви смо ми једно тело, и разликујемо се један од другога колико се један органски део разликује од другог. И још ово: не треба све преносити на свештеника, него смо дужни и сами бринути се за сву Цркву као за заједничко нам свима тело — κοινού όώμ,ατος. Атο ће нас учврстити, и побудити на веће ревновање у врлинама… У Цркви нема ни надувености претпостављених, ни робовске покорности потчињених; у њој постоји власт духовна, која сматра за своју највећу добит: трудити се и бринути ο верницима, а не — тражити велике почасти. у Цркви треба живети као у једном дому; као они који сачињавају једно тело: сви су дужни бити расположени један према другоме. уколико је и крштење једно, и трпеза једна, и извор један, и биће једно, и Отац један.[12]У

Богочовеком Господом Христом Црква је увек нова, и зато je у њој све ново; и зато је сваки члан њен — нови човек, богочовечански човек, јер живи Вечном Истином, која је вечношћу својом увек млада; јер живи Вечним Добром, Вечном Љубављу, и осталим вечним врлинама божанским, коje cу вечношћу својом увек младе, и стога увек нове. “Нови човек” је сав од Христове Истине, од Христове Правде, од Христових богочовечанских врлина.[13] Помоћу њих он je сав урастао у Христа, у Његово Богочовечанско тело, ухристовио се и охристовио се; и помоћу њих живи и у себи и са људима око себе. Јер у телу Истине Христове — Цркви, ми смо „уди један другоме”.[14] Сачињавајући једно тело, ми и живимо једним духом, једним срцем, једном истином, једним животом. Све нам је саборно и заједничко: и бол и радост, и туга и жалост, и вера и љубав, и молитва и нада. Сваки живи у свима и ради свих; али и сви у свакоме и ради свакога. Припадајући Цркви, сваки припада свима и сви свакоме, јер смо сви једно тело, једна душа, једно срце. Зато је сваки дужан пазити на себе и на сваку своју мисао и реч и дело, и сав живот свој водити и руководити саборним духом Цркве и саборном савешћу Цркве.[15]

Света и боговођена мисао Светог Златоуста овако ο тοме расуђује: Казавши Ефесцима укратко шта је стари човек, свети Апостол га затим описује подробно. И шта каже? „Зато одбаците сваку лаж”. Какву лаж? Не подразумева ли он ту идоле? Не. Јер мада су и идоли лаж, но овде није реч ο њима, пошто Ефесци нису имали никакве везе са идолима. Он им говори ο лажи једног према другом, тојест ο лукавству и обманама: „говорите истину сваки са својим ближњим”,[16] — и наводи потресни разлог за то: “јер смо уди један другоме”.[17] Стога нека нико не обмањује ближњег свог. Ништа, заиста ништа толико не ствара непријатељство као лаж и обмана! Обрати пажњу како их свети Апостол свуда постиђује указујући им на узајамну верност удова у телу. Око, вели он, не обмањује ноге, нити нога око. Ако око угледа змију или звера, да ли ће обманути ногу? Неће ли је одмах обавестити ο томе, да би она, дознавши то од њега, ступала опрезно? Исто тако, када ни око ни нога немају средства да распознаду смртоносни отров, већ све буде зависило од чула мириса, зар ће оно слагати уста? Нипошто. Α зашто? Зато што би оно у таком случају погубило и себе. Напротив, како се чулу мириса буде показало, тако ће и саопштити. Α језик, зар ће обманути стомак? Не избацује ли он оно што му је одвратно, и не гута ли оно што му је пријатно? Ето каква је узајамна размена услуга међу удовима тела. Притом обрати пажњу како се верно и свесрдно обавља та узајамна предострожност. Тако и ми, немојмо лагати ако смо удови једнога тела. То ће бити доказ нашег пријатељства, а супротно томе — непријатељства.[18] У Цркви свак дугује Господу Христу = Глави Цркве не само живот већ и саму везу са њом. Сва Црква, док има Главу, расте, и то „расте растом Божјим”.[19] И то није проналазак људског разума већ дело Бога.[20] Ако је брат твој стекао себи добар углед или речитошћу својом, или мудрим понашањем, или поступцима својим, ти узми удела у том његовом добром угледу, покажи да је он органски део твога бића. И реци: он је органски део бића мог, углед његов преноси се и на цело тело Цркве. Но допустиш ли себи завист према брату, ти идеш против Цркве, устајеш против Бога, јер са добрим угледом брата твога повезана је корист саме Цркве, и ти ниподаштавајући његов углед у ствари разараш и Цркву; и тако радећи на штету тела Христова, ти вршиш сатанско дело.[21]

Нема сумње, Црква је стуб и тврђава Истине[22] но исто тако, благовести Свети Златоуст: Истина је стуб и тврђава Цркве. И ми исповедамо: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу”.[23] Тојест: домострој нашега спасења — ή οικονομία η ύπρρ ημών. — Црква је стуб васељене. Размишљај ο тајни, и захватиће те језа: тајна побожности је велика и неопорецива, није подложна истраживању —ού ϊητογμένwς, јер је изнад сваке сумње. Благовест је: оваплоћени Бог „показа се анђелима”.[24] То значи: и анђели заједно с нама угледаше Сина Божјег, а пре тога Га не беху видели. Ваистину — велика тајна. Достојно је пажње: домострој нашега спасења Апостол свуда назива тајном. И с правом, јер она није била позната свима људима; или тачније рећи: чак ни анђелима није била откривена. Да није тако, зар би се рекло да је она откривена анђелима преко Цркве?[25] И заиста је она велика, јер Бог постаде човек и човек Бог; јави се човек безгрешни, човек се узнесе, би проповедан у свету; и с нама Га видеше анђели. Следствено, то је тајна. Стога, немојмо откривати тајну, немојмо трубити ο њој свуда; живимо достојно — άξίώς; — ове тајне.[26]

У телу Цркве, благовести Свети Златоуст, ми смо органски делови један другога; спасење ближњега тиче се не само њега него целога тела; и несрећа ближњега не ограничава се само на њега него се муком својом протеже на цело тело.

Ако смо грађевина Божја,[27] онда, када штета снађе један део, оштећује се и сва грађевина; а када је он чврст, онда се може држати и све остало. Тако и у Цркви. Показао си презрење према брату? Тиме си себе сама оштетио. Како? Тако, јер је твој органски део претрпео не малу штету. Јер када се онај који не удељује ближњему од свога иметка баца у пакао, онда се утолико више подвргава казни онај који види ближњега у великој опасности и не пружа му по моћ. Самољубив човек у ствари и не љуби себе; ко је пак братољубив, тај и љуби себе далеко више.[28] Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлинама и пороцима: у Христу Исусу нема роба ни господара, већ су сви једно.[29] И тиме изнад греха и смрти, и јачи од греха и смрти. Вером у Јединог Истинитог Бога — Господа Христа ми постајемо „заједничари Христу — κοινωνοί”.[30] Сва је саткана од бесмртне истине Златоустовска мисао: Вером смо постали заједничари Христу; ми и Он постали смо једно; Он — Глава, а ми тело Његово, сунаследници и сутелесници; ми — једно тело с Њим, од меса Његова и од костију Његових. Вером ми постојимо, и рођени смо, и постали смо, тако рећи, једно биће са Њим.[31] Јер Господ Христос, који нас је толико заволео, удостојио нас је таких блага, да нас је учинио Својим телом. Помислите само, чега смо се удостојили: ми и Христос смо једно. Ми смо „заједничари Христу”, јер имамо удела у ономе што припада Христу.[32] И ми сада идемо оним путем којим је Господ Христос прошао,[33] тојест доживљујемо све што је Спаситељево као своје спасење.

Црква је небоземно биће због своје богочовечанске стварности: у њој Бог постаје човек и човек Бог, небо постаје земља и земља небо. Доживљујући то, Свети Златоуст благовести: Црква је небеска, и није друго до небо.[34] У светој Евхаристији Богочовекова крв се меша са самим бићем душе наше, чинећи је крепком и чистом и доводећи је до неописиве красоте. Наша су свештенодејства небеска и на небесима, иако се извршују на земљи. Тако и анђели бивају на земљи, али се називају небеским; и херувими су се јављали на земљи, али су небески. И — „наше живљење је на небесима”,[35] иако ми живимо овде, на земљи. Ми смо небески; то смо достојанство добили. Бојмо се остати на земљи. Но и сада ко хоће, може не бити на земљи. Јер бити или не бити на земљи зависи од наше воље и начина живота. На пример, ο Богу говоре да обитава на небу. То говоре не зато што је Он ограничен неким местом, и не зато што је земља лишена Његовог присуства, већ због блискости анђелима. Стога, ако смо и ми блиски Богу, онда смо и ми на небу. Но, шта је мени до неба када ја созерцавам Господара неба, када сам постајем небо. „К њему ћемо доћи, говори Господ, и у њему ћемо се настанити”.[36] Стога, начинимо душу своју небом. Небо има сунце; и ми имамо Сунце правде. Рекох: могуће је начинити себе небом. Томе додајем: могуће је начинити себе бољим од неба. На који начин? Ако будемо имали Господара неба. Небо је свуда чисто и светло и не мења се ни у време буре ни у време ноћи; тако и ми не треба да се подвргавамо томе ни у време невоља ни у време искушења ђавољих, него да останемо чисти и светли. Небо је високо и далеко од земље; будимо и ми такви: одрешимо се од земље и узнесимо се на ту висину. Α како се можемо одрешити од земље? Ако будемо размишљали ο небеском. Будимо небо; узиђимо на небеску висину. Α на ту висину се најлакше улази помоћу врлина. Треба само хтети, па ћемо све постигнути. Ту се не може рећи: не могу. То би значило окривљавати Творца: јер ако нас је Он створио немоћнима, а захтева да творимо врлине, онда кривица пада на Њега. Рећи ћеш: зашто онда многи не могу? Зато што не желе. Α због чега не желе? Због лењости; а ако зажеле, разуме се, моћи ће. Јер нама сарађује и помаже Бог; наше је само да се одлучимо, само да приступимо делу, само да уложимо труд, само да имамо душевно расположење, — и све ће се успети.[37]

На чему је сазидана Црква Христова? На Личности Богочовека Христа: сва у њој, сва на њој, сва ради ње. Само као таква, она је божански и човечански свеистинита, божански и човечански свеправедна, божански и човечански свебезгрешна, божански и човечански свеобухватна, божански и човечански свемоћна, божански и човечански свепобедна. То је Богочовекова благовест ο Цркви. То и Његов одговор на питање: Ко је Син Човечији? Ко? — Он је: Син Бога живога, Исус Христос = Богочовек, Богочовек = Црква. На тој Истини, и на вери у ту Истину, основана је и сазидана Црква: ,„и врата паклена неће је надвладати — ού κατιόχύσούσιν αύτης.[38] Само као таква, Црква Христова je јача од свих богопротивних сила у свима световима и у свима временима. И од самих „врата паклених”, која чувају најстрашнији и најбогоборнији демони. И они такви, не могу је надвладати ни сами, ни преко својих неизбројних црквоборних сарадника кроз векове и векове. То намнајубедљивијесведочинајречитијиисповедникиблаговестникистинеСпасове ο Цркви, и саме Цркве, Свети Златоуст. Наводећи Спаситељеве речи: “на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати”,[39] Свети Златоуст благовести: Ето стене, ето ограде, ето утврђења, ето пристаништа и прибежишта! Неразбивљивост ове стене види се из следећег. Господ Христос није рекао да стену (= Цркву) само напади људи неће надвладати него и саме злоћудности пакла — „врата паклена”. Није Господ рекао: неће нападати на њу, него: „неће је надвладати”, — нападаће, али је неће победити. Α шта значе речи: „врата паклена”? Да би нам то било јасно, упоредимо „врата паклена” са вратима града. Вратима града, капијом града се назива улазак у град; према томе и „врата паклена” означавају опасност која води у пакао. Тако је смисао ових Спаситељевих речи овај: макар јуришале и напале такве опасности које су у стању да нас одвуку у сами пакао, Црква ће остати непоколебљива. Господ је могао не допустити да се Црква подвргава опасностима. Α зашто је допустио? Зато што је далеко важније допустити искушења, па учинити да она не нанесу никакво зло, него ли не допустити их. Α Господ је допустио сва искушења, да би Цркву учинио искуснијом, јер „невоља трпљење гради, а трпљење искуство”.[40] Да би пак очигледније показао Своју силу, Он Цркву отима од самих врата смрти. Ради тога је Он и допустио да бива бура, али није допустио да лађа потоне. Допустивши да Црква броди по васељени као лађа по мору, Господ није уништио олује и буре него је Цркву избављао усред њих, није утишао море него је обезбедио лађу; и то онда када су на све стране устајали народи као помамни валови, и зли дуси нападали на Цркву као силовити ветрови, и одасвуд урлала бура — Господ је снабдевао Цркву великом тишином; и што је ваистину чудесно, бура не само што није потопила лађу него је лађа укротила буру; непрестана гоњења не само нису потопила Цркву него су се сама сломила ο Цркву. Како? на који начин? због чега? — Због самих речи изговорених Господом: „врата паклена неће је надвладати”. Незнабошци су се силно патили да обезсиле ове речи и одузму им моћ, али нису успели. Зашто? Зато што су то — речи Божје. Какве све злоумишљаје и грозоте нису чинили незнабошци против ових речи Божјих! Наваљивале су војске, употребљавана сваковрсна оружја, наоружавали се цареви, бунили се народи, устајали градови, љутиле се судије, измишљале се свакојаке смртне казне, није пропуштена ниједна врста мучења; и огањ, и гвожђе, и зуби зверова, и бацање са стена, и потопљење, и пучина, и дрвље, и камење, и крст, и пећ, и остало што се замислити може као средство мучења. Употребљавано је неизразиво мноштво претњи, безбројна обећања почасти, да би помоћу првих заплашили, а помоћу других раслабили и саблазнили. Није пропуштена ниједна вpста преваре и насиља. Очеви су издавали децу, и нарушавали су се закони природе. Но темељи Цркве нису се ни тада поколебали; иако се рат водио од стране најближих, ипак се није коснуо темеља Цркве, благодарећи речима Господњим: „врата паклена неће је надвладати”. Бог је речју Својом утврдио небеса и речју основао земљу на водама,[41] уредивши тако, да се вештаство тврдо и тешко држи на лаком и житком; и море, незадрживо у јарости и бурама, Он је речју оградио са свих страна слабим зидом — песком. Зашто се онда чудити што је Онај који је речју утврдио небо, основао земљу и поставио границу мору, том истом речју оградио Цркву, која је драгоценија и од неба, и од земље, и од мора.[42]

Богочовечански је истинита и бесмртна благовест Светог Златоуста: Црква не престаје трпети нападе и побеђивати, подвргавати се сплеткама и надвлађивати. Што је више нападају, она се све више множи; валови се разбијају, а камен стоји непокретно. Велика је корист од искушења. Као што киша, падајући на земљу, пробуђује семење; тако и искушења, улазећи у душу, побуђују усрђе. По речи Божјој — Црква је непоколебива: „врата паклена неће је надвладати.[43] Ко напада на њу, тај убија самога себе, а Црква се показује свемоћна; ко напада на њу, тај разара своје властите силе, а наш ратни плен чини најсјајнијим. Славан је био Јов и раније, али је после страдања постао још славнији; није тако он био славан када је имао тело здраво, као што је постао славан када је био окићен гнојем рана. Никада се не треба бојати искушења, ако је душа припремљена за њих. Невоља не шкоди већ „гради трпљење”.[44] Као што огањ не квари злато, тако и невоља не шкоди врлини. Шта чини огањ са златом? Очишћава га. Шта производи невоља у ономе који је подноси? Трпљење. Она га узвишује, одгони лењост, усредсређује душу, чини ум обазривијим. Непријатељи су подигли гоњење да би разјурили овце, а десило се супротно: оно је довело пастира. Не треба се никада бојати искушења. Ти си — камен? Онда се не бој валова, пошто ћу на ово ме камену, рекао је Господ, сазидати Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати.[45] Бивају ратови некада споља некада унутра; но ништа неће потопити ову лађу.[46]

Црква је циљ и смисао сваке твари и целокупне творевине. Свети Златоуст благовести: Бог је постао човек и примио тело, да би васељену начинио Црквом. Богу је веома мила Црква, ограђивана вером. Ради Цркве утврђено је небо, разливено море, распрострт ваздух, основана земља, засађен рај, дат закон, слати пророци, вршена чудеса, растављало се и сједињавало море, падала с неба мана и изненада постављана трпеза. Ради Цркве су се јављали пророци, ради ње и апостоли. И нашто много говорити ο томе? Ради Цркве је Јединородни Син Божји постао човек, као што ο томе говори апостол Павле: Бог „не поштеде Сина Свога”.[47]Бог не поштеде Сина Свог, да би поштедио Цркву. Ради ње Он је пролио крв Сина Свог. Та крв орошава Цркву, стога саднице њене не могу увенути и не губе своје лишће. Благодат Светога Духа обрађује Цркву, стога је она неразрушива. Но није чудо што је она неразрушива, него је чудо што је она неразрушива иако мноштво непријатеља напада на њу. Од искони силно је мноштво непријатеља који нападају на њу. Ко то гаји наду да ће надвладати Цркву? Јасно је да то није у стању учинити нико. Господ Христос је објавио: “врата паклена неће је надвладати”.[48] Лакше је уништити небо и погубити земљу него ли учинити да настрада Црква. Сам Господ Христос каже: небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи.[49] И природно, јер је реч Божија моћнија од самога неба. Гле, небо је дело — речи. Бог рече: нека постане небо, — и Његова реч постаде дело. Живот природе је потекао и ништа јој није сметало, пошто је Господ природе Бог, који је могао и да је створи такву, и да је створену измени. Бог који је утврдио небеса, створио је природу. Али Бог Логос није ради небеса примио тело, да би људи схватили, да је Црква — драгоценија и од неба, и он анђела, и од сваке твари. Стога: „небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи”. Које речи? Ове: „Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју”.[50] Није Господ рекао: на Петру, јер је Он саздао Цркву Своју не на човеку, него на вери. Каквој вери? — „Ти си Христос, Син Бога живога”.[51] Цркву је Господ назвао стеном; њу запљускују валови, али се она не колеба. Црква доживљује искушења, али је она не побеђују. Шта, дакле, значи: „на камену”? Значи: исповедање вере састоји се у речима. То исповедање не могу да надвладају ни демони. Ο томе сведоче Мученици, који нису изгубили своју веру, иако су им ребра стругали ножевима. О, невиђених и чудесних дела! Тело се руши, па ипак се вера не умртвљује. Усред најсвирепијих непријатељских напада Црква побеђује. Она ће и надаље побеђивати, и никада неће бити побеђена.[52]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] тамо, Беседа X, 3; col. 85. 86.

[2] тамо, Беседа 18, 2; col. 147.

[3] тамо, Беседа 12, 2; col. 144.

[4] 1 Кор. 12, 27.

[5] тамо, Беседа 26, 2; col. 214.

[6] тамо, Беседа 24, 2; col. 200.

[7] 1 Кор. 12, 13.

[8] 1 Кор. 12, 13.

[9] тамо, Беседа 30, 1. 2; col. 250. 251.

[10] 1 Кор. 12, 27.

[11] тамо, Беседа 32, 1; col. 263. 264.

[12] тамо, Беседе на 2 Кор., Беседа 18, 3; Р. gr. t. 61, col. 527. 528.

[13] Ср. Εф. 22—24; Кол. 3, 9—12.

[14] Εф. 4, 25.

[15] Ср. Еф. 4, 22—25; Рим. 12, 5; 1 Кор. 12, 27.

[16] Еф. 4, 25

[17] Еф. 4, 25

[18] Беседе на Ефесцима, Беседа XIV, 1; Р. gr. t. 62, col. 99. 100.

[19] Кол. 2, 19.

[20] Беседе на Колошанима, Беседа УII, 1; Р. gr. t. 62, col. 344.

[21] тамо,Беседа XI, 3. 4.; col. 378. 379. 380.

[22] 1 Тим. 3, 15.

[23] 1 Тим. 3, 16.

[24] 1 Тим. 3, 16.

[25] Ср. Еф. 3, 10. 15; Кол. 3. 16; 1 Петр. 1, 12.

[26] Беседе на 1 Тим., Беседа XI, 1; Р. gr. t. 62, col. 554. 555.

[27] Ср. 1 Кор. 3, 9; Еф. 2, 21.

[28] Беседе на 2 Тим., Беседа VII, 1; Р. gr. t. 62, col. 637.

[29] Гал. 3, 28. — Тумачење Послан. Филимону, Беседа I, 1; Р. gr. t.62,col. 705.

[30] Јевр. 3, 14; ср. 2 Петр. 1, 4.

[31] Св. Златоуст, Тумач. Посланице Јеврејима, Беседа VI, 2; Р. gr. t.63. col. 56.

[32] тамо,Беседа VI, 3; col. 58.

[33] тамо,Беседа VII, 2; col. 63.

[34] тамо,Беседа XIV, 2; col. 112.

[35] Флб. 3, 20.

[36] Јн. 14, 23.

[37] тамо,Беседа XУI, 2. 3. 4; col. 125. 126. 127.

[38] Мт. 16, 18.

[39] Мт. 16, 18.

[40] Рим. 5, 3. 4.

[41] Пс. 37, 6; 103, 5.

[42] Ο надпису Дела Апостолских, Беседа, 1; Р. gr. t. 51, col. 77. 78. 79.

[43] Мт. 16, 18.

[44] Рм. 5, 3.

[45] Мт. 16, 18.

[46] Ο жени Хананејки, Беседа, 1; Р. gr. t. 52, col. 449. 450.

[47] Рм. 8, 32.

[48] Мт. 16, 18.

[49] Мт. 24, 35

[50] Мт. 16, 18.

[51] Мт. 16, 16.

[52] На Педесетницу, I; Р. gr. t. 52, col. 806. 807.

 

Comments are closed.