Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

Св. Григорије Палама

Вечно здравље и богочовечанско савршенство даје се души Духом Светим за држање заповести Господњих. Из срца те истине благовести Свети Григорије Палама: Господ Христос је једини лекар душа људских; љубављу према Њему и држањем заповести Његових постиже се здравље душе и савршенство. Спасоносно савршенство у области познања и учења састоји се у сагласном мишљењу са Пророцима, Апостолима и са свима уопште светим Оцима, преко којих говори Дух Свети ο Богу и Његовим тварима. Ствари пак које је Дух Свети изоставио и други су их открили, некорисне су за спасење душе.[1]

Свети Палама, објашњавајући како се Дух Свети излио на Апостоле, позива се на Светог Василија Великог и на Светог Златоуста, и вели: Василије Велики каже да што је Син излио на нас јесте нестворено —άκτιστον. Α Св. Златоуст, слично Св. Василију Великом, вели да се излио не Бог него благодат.[2]

Α пре Светог Златоуста пророк Јоил, или боље Бог преко пророка говори, и не каже: „излићу Духа свога”, него: „излићу од — άπύ — Духа Свога. Значи: Дух Свети се не дели у ситне делове; овде је реч ο благодати и енергији (= дејству, сили) — χάρις τε και ένέρуια —, која је и енергија суштине Духа —της οуσίας τοу Πνεύματος. Дух кога Бог излива на нас није створен. Благодат је дакле нестворена — άκτιστος ή χάρις; и то је оно што Син даје и шаље и дарује ученицима, а не самога Духа. И овај дар, ова енергија, ова сила је не само нестворена, него и неодвојива — αχώριστος — од Пресветога Духа.[3]

У Беседи на Духовдан Свети Григорије Палама благовести: На дан Свете Педесетнице Дух Свети сиђе с неба и испуни кућу у којој сеђаху Апостоли, и начини је духовном крстионицом; обећање се Господње испуни: Апостоли се крстише Духом Светим; хуком с неба Апостоли постадоше синови громова; јавивши се у виду огњених језика, Дух Свети показује да је то сасвим природно Логосу = Речи Божјој, јер речи није ништа сродније од језика. „И седе по један на свакога од њих, и напунише се сви Духа Светога”: јер Дух Свети, раздељујући се према својим разним силама и енергијама — δуνάμεις τε και ενερуείας (= дејствима, делатностима), кроз сваку своју енергију сав је присутан и дејствује — όλον παρέστι κάι ενερуεί дељен недељиво — άμερίοίταις μεριςύμενον, и сав савцит заједничарен ολοσχερώς μετεχύμενον, слично сунчаном зраку.[4]

Размишљајући тако ο тајни Светог Духа, откривеног и дариваног Цркви на дан Педесетнице, Свети Григорије благовести да су његови дарови, који прожимају и изграђују целокупни живот Цркве, неизбројни и неизмериви. Својим богонадахнутим прозрењем ο откривеној тајни Светога Духа, светитељ Солунски као да украшава круном дрво светоотачке мисли, изводећи из ње мудре закључке ο присутности у Цркви животворне силе Духа Светога, али и ο истовременој скривености и неприступности његове суштине, заједничке Оцу и Сину. Пошто, по његовом учењу, творевина по својој природи не може сместити у себе и додирнути суштину Тројичног Бога, то јој се дарује и излива на њу оно што је њој доступно и у њу сместиво: сила и енергија животворне Тројице. То даривање увек бива Духом Светим и у Духу Светом. Свети Дух, који је „вечна радост Оца и Сина”, постаје и радост ових светова кроз то своје даривање и откривање да је он треће лице Свете Тројице. Апостоли, дакле, постају на дан Педесетнице заједничари не ипостаси или непричасне природе Светога Духа, него само онога за што је пријемчива и способна њихова тварна природа: нестворене силе и вечне енергије Духа Светога. И тако се одиграло, и стално се одиграва у Цркви и свету, мило чудо Божје: нераздељиви Бог се раздељује у виду огњених језика, сједињујући неразоривим јединством раздељена бића и твари и све небоземне светове. И из тога настаје Црква, тело Богочовека, обиталиште Пресвете Тројице.

Нераздељиви Дух Свети, богословствује даље Свети Григорије, дели се у Цркви свакоме по мери његовог узраста, и сваком створењу према његовом достојанству. Но ипак, он је у сваком свом „делу”, у свакој сили и енергији својој — цео присутан, Он један и исти Дух Оца и Сина, и у њему и кроз њега цела Света Тројица. Тако, вечан је и нестворен Дух Свети по природи својој, вечна је и нестворена и та сила његова и благодат која се нераздељиво дели и дарује светима. Отуда, с правом каже Светитељ, онај који ту светотројичну силу и енергију назива творевином, унижава и пориче Духа Светога.[5] Када размишљамо, додаје он, ο сопственом достојанству Духа, онда га сазерцавамо са Оцем и Сином; када се пак сетимо дејствујуће благодати и њеног присуства у онима који су се удостојили њеног заједничарења, онда кажемо да је Дух у нама, изливан на нас а не стваран, нама даван а не у нама креиран, дариван нам као нестворена сила а не као створење.[6]

НАПОМЕНЕ:

[1] Triade, II, 1,42; Jean Mayendorf, Defence des saints hesychates; Louvain 1959.

[2] тамо, Triade, III, 8. Св. Василије, Contra Evnom. 5. P. gr. t. 29, 772 D. Св. Златоуст, Ad Tit. homil. VI. P. gr. t. 62, 696..

[3] тамо, Triade III, 8.

[4] Беседа на Педeсетницу, Р. gr. t. 151, col. 312 ВС. 313 АВ.

[5] Свeти Григорије Палама, Сабрана дела (на грчком), том III, Солун 1970, стр. 315.

[6] исто,том I, стр. 645—6.