Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Од старог до новог човека

 

Како оваплоћени Господ постаје све и сва у човеку? Да би то постигли, шта треба хришћани да чине? Ево шта, заповест је врло проста и јасна: „Умртвите уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство”[1] „Умртвите” их, јер су живи, делају, раде. Они сачињавају неку врсту тела вашег, у коме ви живите, и чији органи раде по вашој вољи, по упутствима вашег грехољубивог срца, по мислима вашег огреховљеног ума. Помоћу њих ви сте срасли за земљу, за малецни свет њен, који „сав лежи у злу”.[2] Живи делови ваше душе, они као да сачињавају чула ваша: вид ваш, којим зло тражите; слух ваш, којим зло слушате. Док њих не умртвите, ви не можете ни мислити „о ономе што је горе”, ни живети “с Христом у Богу”. Умртвљење тих страсти и сачињава почетак нашег живљења у Христу. Јер најпре треба почупати коров, трње и пиревину са њиве душе наше, па засејати по њој семе еванђелских небеских врлина. Онда ћемо свим бићем расти ка небу и тражити „оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога”.

Најпре умртвити блуд, похотљивост, јер је то страст која страховито прикива за земаљско, за смртно, за пролазно. Како се то постиже? Творењем еванђелских врлина, на челу са молитвом и постом. Свака еванђелска врлина потискује блудне жеље и разбија блудна расположења и похотљива запаљења, а молитва удружена са постом их потпуно умртвљује и убија. И када се потом и појављују као искушења, појављују се као премлаћена и немоћна привиђења, која сила часног крста покида као паучину.

За блудом свети апостол спомиње „нечистоту”. Нечистота долази од сваког греха и од сваке страсти. Кроз своју жаоку сваки грех точи у душу нечистоту, јер је нечистота крв свакога греха. Али, на крају крајева, нечистота сва до лази од нечистих духова. Они се и називају „нечисти” зато што свако зло, и највеће и најмање, јесте по природи својој нечистога и шири нечистоту по бићу човековом чим се појави у њему. Зато што је од нечистих духова, нечистота је жива сила коју треба умртвити. Но она се умртвљује када умртвимо њене творце: грехе, а иза њих нечисте духове. То можемо постићи једино ако се наоружамо „свеоружјем Божјим”, тојест свима божанским врлинама”[3] Тако наоружанима свети апостол пише: Јаки сте, и победисте нечастивога.[4]

Затим умртвити: страст = παθος. Страст је заљубљеност у ма који грех. То је грех — претворен у слатку навику. Страст је сладострашће у најширем смислу: страсна љубав према грешним насладама и сластима. Такво сладострашће, такво грехољубље обично пустоши душе оних који немају Бога у мислима и у савести, нити живе по Његовим законима.[5] Да бисмо ту неман умртвили, потребна нам је вера у јединог истинитог Бога и Господа — Исуса Христа, и живот по Његовим светим заповестима. Охристовљење, — ето лека од свих страсти. Стога свети апостол благовести: Који су Христови распеше тело са страстима и жељама.[6]

Обавезно за хришћане: умртвиш — “злу жељу”. Зла жеља је израз огреховљене воље. Воља, која се путем грехољубља сродила са злом, природно је што жели зло. У њој је зло постало жива, стваралачка сила, која кроз њу жели оно што је грешно и зло. Лек од тога? Грехољубље заменити христољубљем. Болести воље се лече, када нашу људску вољу повежемо са вољом Божјом, и потпуно је потчинимо вољи Божјој, те је за нас у свему врховно и руководно начело ово: „Не моја воља, него Твоја да буде”.[7] Воља Божја је сва изражена у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу.[8] Извршујући заповести еванђелске, ми творимо вољу Божју, и тако лечимо вољу своју од њених болести: од злих жеља, и уништавамо у њој грехољубље, злољубље. Α вољу Божју твори само љубав κ Богу. Стога је богољубље једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмртитељ и овечнитељ људскога бића. „Све што је на свету, жеља тела, и жеља очију, и охолост живота, није од Оца, него је од овога света. И свет пролази, и жеља његова, а који твори вољу Божју, остаје вавек”.[9]

Лакомство је убиствена болест душе. Стога је еванђелска дужност наша: умртвити „лакомство које је идолопоклонство”. Лакомство је заљубљеност у ствари овога света која иде до обожавања. То лакомство може бити двојако: материјално и духовно. Материјално је, када се односи на видљиве предмете овога света и творевине људске; духовно је, када се односи на идеје, мисли, страсти, грехе. Апостол назива лакомство идолопоклонством. Зашто? Зато што човек у свом лакомству, место јединог истинитог Бога и Господа, прогласи себи за смисао, за циљ, за божанство, за идол свога живота: злато, или природу, или науку, или културу, или технику, или жену, или децу, или друштво, или народ, или човечанство, или сласти, или страсти, или идеје, или хероје, или генија, или вођа, или ма кога или ма шта, свеједно. Такав човек је уистини идолопоклоник, и његов живот идолопоклонство: служење лажном богу, једном или многима свеједно. Многе су лажне богове понаизмишљали људи, зато и постоје разноврсна идолопоклонства, од најпростијих до најпрефињенијих, од, најварварскијих до најкултурнијих. Од свију њих лек је један, само један: вера у јединог истинитог Бога и Господа — Исуса Христа, и живот по њој. Α све је то у Богочовечанском телу Цркве.

Живећи у страстима, у сластима, у разним идолопоклонствима, људи живе у ономе што је противно Богу. Такав живот није друго до непрекидно противљење Богу. Али у том свом богопротивљењу људи су само послушни синови, кога оца? — ђавола. Јер је он први и главни противник Божји. Свим бићем својим он је супротност Богу. Ђаво, чиме је ђаво? — Грехом и злом. Α људи који живе у греху и злу, неминовно се тиме усињују ђаволу, и постају синови противљења, богопротивљења. Блуд усињује човека ђаволу; и нечистота, и страсти, и зле жеље, и лакомство; уопште сваки грех, свака страст усињује човека ђаволу. Је ли неко роб ма ког греха, или ма које страсти, син је противљења, богопротивљења. Α Бог, иако свељубав, иако Једини Човекољубац, не може волети грех и зло, јер су то суште супротности Његовом бићу, Његовој природи. За њих Он има само гњев: „Гњев Божји с неба на сваку безбожност и неправду”.[10] Α када се људи свесно и упорно толико сроде с неправдом да постану синови противљења, онда — „долази гњев Божји на синове противљења”, јер су изједначили себе са грехом и злом и са њиховом вечном судбином.

„Синови противљења” су, на првом месту, незнабошци и безбошци. Они се стално противе Богу истиноме служећи лажним боговима и живећи у њиховим лажима, сластима и страстима. Немајући истинитог Бога у своме сазнању, они се грехољубљем толико навикну на грех и зло, да им изгледају као нешто природно. Огреховљено сазнање види у злу и греху нешто логично и нормално.[11] Само вера у Христа пробуди људе, те увиде какву страхоту претстављају грех и зло за људско биће. Α вера у Христа је нови живот, живот у једином истинитом Богу. И у том новом животу — ново сазнање, очишћено од незнабожне и безбожне логике и мерила ствари.

Отуда свети апостол и наређује бившим незнабошцима: „А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих”.[12] Одбацити на који начин ?На тај: што ћете гњев заменити кротошћу, љутину — благошћу, злоћу — добротом, хуљење — слављењем Бога, ружне речи — еванђелским благовестима. Не одбаците ли све то, ви остајете и надаље синови богопротивљења, на које „долазе гњев Божји”. Долази у овом свету у виду разних невоља и мука, а у оном — у виду пакла и вечних мука. Гњевом, љутином, злоћом, хуљењем, ружним речима људи показују да су послушна деца врховног богопротивника, ђавола. Јер тиме творе вољу његову. Α чију вољу творе, онога су деца, онога синови. Ту спада и лаж:

„Не лажите један на другога”.[13] Лажете ли, ви се духовно рађате од онога који је „лажа и отац лажи”, и постајете његова духовна деца.[14] Лаж, свака лаж је својим бићем везана за „оца лажи”. Ђаво једно ради: стално измишља, говори, и протура лажи ο Богу. Τо је и природно за њега, „јер нема истине у њему”, пошто нема Бога који је Истина.[15] Када говори лаж, ђаво своје говори,[16] говори оно што сачињава суштину његовога бића, оно што га у ствари чини ђаволом, оно чиме он ођавољује сва разумна и слободна бића која му служе. Зато боголика створења, људи, када лажу један на другога, у ствари не раде друго него свесно или несвесно врше ђаволов посао у свету.

Сви ти греси, те страсти, те сласти, те лажи, толико су се уживели у нехристовог човека, толико укостили, толико остварили, толико уобличили, да су образовали засебног човека: „старога човека”.[17] Α Христов човек је — нови човек, сав „саздан по Богу у правди и у .светињи истине”.[18] Стога свети апостол и наређује: „Свуците старога човека с делима његовим , и обуците новога, који се обнавља за познање истине, по лику Онога који га је створио”.[19]

— Стари човек: својим злим мислима, осећањима, жељама, расположењима, делима помрачио и унаказио све што је боголико у њему: и савест, и душу, и вољу, и ум. Све је то у страстима и гресима изнемогло, оболело, остарело. Да би се обновило и подмладило, потребно је свући старога човека који се наметнуо боголикој души, боголикој савести, боголикој вољи, боголиком уму, и обзидао их собом као телом.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 3, 5.

[2] 1 Јн. 5, 19.

[3] Ср. Еф. 6, 11—18.

[4] 1 Јн. 2, 14.

[5] Ср. Рм. 1, 21—32.

[6] Гал. 5, 24. — Богомудри Икуменије вели: Господ нас оживе од прве умртвљености, тојест од умртвљености првородним грехом и нашим личним гресима, отпустивши нам у крштењу грехе наше; али нама је потребно и друго умртвљeње: не да себе самe умртвљује, него да умртвљујемо страсти не дајући им да дејствују, да раде у нама. — Тамо, сар. 3, vers. 5; со1. 41 D.

[7] Лк. 22, 42.

[8] Ср. Еф. 1, 9.

[9] 1 Јн. 2, 16—17.

[10] Рм. 1, 18.

[11] Кол. 3, 7.

[12] Кол 3, 9.

[13] Кол. 3. 8. — Како је то, примећује блажени Теофилакт, тек што је свети апостол рекао: „кад живљасте у њима”, показавши тиме да они већ више не живе у њима, а ево одједном опет каже: „одбаците све то”? Како да одбаце оно што немају? На то се може одговорити ово: речи „када живљасте у њима” разјашњавају оно што се сада говори: јер оне указују на то да је некада, тојест пре крштења владао у вама грех, господарио целокупним животом нашим, и тиранисао вас, те је слобода од страсти за вас била немогућа; сада пак, када је крштењем умртвљен у вама грех, вама је лаκο одбацити страсти — као одећу, и не можете се изговарати како живите под тиранијом греха и страсти, јер сте ви умрли за њих. — Тамо, сар. 3, vers. 8; со1. 1256 В.

[14] Јн. 8, 44; 1 Јн. 8, 44; 14, 6.

[15] Јн. 8, 44; 14, 6.

[16] Јн. 8, 44.

[17] Кол. 3, 9.

[18] Еф. 4, 24.

[19] Кол. 3, 9—10.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома