Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

2. О личности Господа Исуса Христа

б) Исус Христос – истинити човек

 

Када би Господ Исус био само истинити Бог, а не и истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин ући у историју човечанства, нити значити за човека оно што сада значи. Човек се осећа човеком само кроз петочулно тело и душуу њему, што га и чини бићем своје врете, бићем које има нарочиту и изузетну категорију постојања. Самим тим човековом сазнању је предестинирана категорија реалности, и човек с правом сматра реалношћу оно што је реално за категорији његовог бића, онаквог какво је оноу својој психофизичкој стварности. Да је Исус Христос само Бог, а не и овек, Он се не би могао уткати у живот рода људског са онаом неодољивом и неуклонљивом стварношћу, која чини да Га људско сазнање неминовно осећа онако непосредно реалним и животним као што је реално и животно биће што се човек зове. Да није прави човек, човек са душом и телом, Господ Исус би остао трансцендентан људском животу и историjи, и с правом би сва повест о Њему била оглашена за мит и Он увршћен у митска бића. За људе, који су мање-више неповерљиви према бестелесним бићима, Господ Христос, да је само бестелесни Бог, не би могао имати праве животне реалности и вредности. Једино телесном, опипљивом, човечанском реалношћу своје Личности Господ Исус је могао створити Нови Завет, јавити се као стварни одговор на сва питања људског духа, и постати за људе незаменљива вредност и једина утеха. Да Господ Христос није човек, не би било еванђелске историје. Само из физичке, човечанске стварности Христове Личности потекла је, и непрестано истиче, историска стварност Хришћанства као једине благе вести у овом горком свету. Исус Христос — истинити човек, извор је те стварности; уклоните тај извор, пресахнуће река хришћанске вере. Да Исус Христос није био истинити човек, Он не би могао основати Хришћанство као историску стварност и силу, јер се на бајци, на привиђењу, на сабласти не би могла сазидати огромна зграда историског Хришћанства: Црква. Зар би некњижевни, прости, сиромашни рибари галилејски пошли за Господом Исусом, да Он није био стварни човек, човечански реалан у свима својим делима, мислима, речима и целокупном животу свом? И зар би они због привиђења и помоћу привиђења могли запалити свет новом вером? Еванђеља су и сувише проста, и сувише непосредна у својој историској стварности и реализму; она не доказују човечанство Исусово већ га показују, констатују, описују као најобичнију стварност. Нико у Еванђељима није посумњао да је Исус истинити човек. То је чињеница ван спора. Да није био истинити човек, зар би Исус могао бити онако мила и привлачна личност за неизбројне масе простоердачног народа, и онако мрско биће за фарисеје и књижевнике? Нису се ови дан и ноћ ломили и паштили како да окриве, ухвате и убију, не Исуса — привиђење и фантом, већ Исуса — човека стварног, очигледног, чудотворног, земаљског, обичног.

И још: да Исус није истинити човек, не би могао основати Завет у својој крви, јер је његов Завет — Нови Завет у крви[1]. У свему што је новозаветно, осећа се мирис свете, пречисте, богочовечанске крви Исусове. Нови Завет, од свог еванђелског почетка па све до апокалиптичког завршетка, показује и приказује Исуса као Сина човечијег, као човека. У Исусу је дат човек у свој својој потпуности, завршености и савршености. Нема ничег уистини људског што Му недостаје. Он је потпун, савршен и завршен човек, у коме нема никаквих недостатака. Све што је људско Њему је и присутно и познато, али људско у својој првобитној, неоскрнављеној, неогреховљеној датости и реалности. Када се непристрасно проследи и испита све што је у Новом Завету записано о Господу Исусу, мора се стећи и осећање и сазнање и убеђење: да је Он — човек, истинити, прави човек, у својој човечанској реалности реалнији од ма које људске личности у историји рода људског. У све се може посумњати, само не у неодољиву и неуклонљиву историчност личности Исусове.

Нови Завет је од почетка до краја повеет о свему ономе што се збило са Исусом из Назарета. Исус се рађа, расте, живи, дела, говори, плаче, страда, умире као истинити човек. Ничим Он не личи на привиђење, на сабласт, на утвару. У свему што је његово иод Њега осећа седа је Нови Завет — завет у његовој крви, крви човечанској, истинској, стварној. Сви догађаји и доживљаји у његовом животу, својом појавношћу и очигледном реалношћу, веома су људски, човечански, земаљски реални и очевидни. Његови суМу непријатељи оспоравали Божанство, али Му нико није оспоравао човечанство. Оно је толико ван спора, да су његови непријатељи само за једним жудели, само на једном радили: да Га убију, и на тај начин ослободе себе страшне реалности и присутности његовог тела. У коликој је мери Господ Христос истински, прави, потпуни човек, да се лако уочити, ако се, макар у главним потезима, прегледају чињенице Новога оавета, чињенице изражене у догађајима, доживљајима, делима, речима Господа Исуса и његових светих ученика.

Родослов Исуса Христа, у коме учествују људи најочигледније историске стварности, сведочи јасно да је Исус Христос заиста Син човечји, заиста човек, чија се човечанска природа пружа чак до Адама[2]. Зачеће Христово од Свете Деве Марије, њена деветомесечна трудноћа, само његово рођење, па повијање у пелене, па метање у јасле, па поклоњење новорођенчету од стране пастира и мудраца, — сведоче очигледно да пред собом имамо реално људско биће[3]. Обрезање Исуса у осми дан, ношење у храм у четрдесети дан, жеља Иродова да убије новорођенче, бекство у Египат, — зар све то не показује да је Исус био биће истински људско, биће од тела и крви?[4]

Зато што је био уистини потпуно људско биће, за Исуса је написано у Еванђељу: Дете растијаше, и јачаше духом (το δε παιδίον ηΰξανε, και έκραταιοΰτο πνεΰματι), и пуњаше се премудрости (πληροΰμενον σοφίας), и благодат Божија беше на њему[5]. Господ Исус настањује се у Назарету, и назива се Назарећанин не зато што је невидљив дух већ што је видљив, реалан човек, који живи у категорији времена и простора[6]. Њега као видљивог и несумњивог човека крштава на Јордану свети Јован Крститељ[7]. Зато што је човек Он пости четрдесет дана у пустињи, осећа глад, при чему Га ђаво куша сумњајући да је Син Божји, али никако не сумњајући да је истински човек[8]. Својом неодољиво привлачном човечанском личношћу Он прикупља своје прве ученике, и они полазе за Њим као за стварним људским бићем, а не за неком утваром[9]. У свој својој човечанској реалности Он проходи градове и села, исцељује од болести, изгони нечисте духове, васкрсава мртве, проповеда Еванђеље царства, и нико не посумња да је Он човек, нити ико рече да је Он привиђење, или да личи на привиђење[10]. Додиром својих истински човечанских руку Он исцељује[11]. Зар није човек, прави човек Он који нема где главе заклонити?[12]

Као стварни човек Исус и једе и пије, а клеветници његови говоре за Њега: гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницима[13]. Да Господ Исус није био истинити човек, зар би се фарисеји толико паштити „како би га погубили”?[14] Сама чињеница да је Он имао сроднике по телу, показује Га као несумњиво људско биће, коме је својствено имати сроднике по телу[15]. При свој чудотворној божанствености својој Он је са таком вештаственом непосредношћу човечански реалан, да Га људи називају сином дрводељиним[16], сином Јосифовим[17]. Он иде по мору не као утвара, већ као човек[18]. Да је био само Бог, а не и прави човек, зар би Господ Исус могао истински страдати, пошто је Божанство нестрадално; и зар би апостола Петра назвао Сатаном што Га је одвраћао од страдања спасоносног за род људски?[19]

Преображење Спаситељево на Тавору показује да се тело његово преобразило и просијало Божанством, јер је по Божанству Он увек раван и подједнак и неизменљив у слави, и светлости, и сјају[20]. Када Господ Христос не би био истински човек, зар би његов свечани улазак у Јерусалим био онако прост и човечански дирљив?[21] Да човечанска реалност Господа Исуса није била и сувише очигледна, и сувише опипљива, зар би Јуда издао привиђење; и зар би среброљубиви архијереји јеврејски давали своје миле сребрнике за утвару?[22] Када Господ Исус не би био истинити човек, зар би на Тајној вечери открио пресвету тајну: да је његов Нови Завет — завет у крви његовој која ће се пролити за многе ради отпуштања грехова, и да је тело његово — живот свету?[23] Да Господ Христос није прави човек, већ само Бог, зар би тужио; зар би забринут говорио ученицима својим: жалосна је душа моја до смрти; зар би падао на лице своје молећи се да Га мимоиђе чаша смрти; зар би за време молитве зној његов био као капље крви које капаху на земљу; зар би Он са крста вапио к Богу: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?[24]

Зато што је био истинити човек, Господ Исус је суђен, пљуван, бијен, шибан, исмеван, осуђен на смрт, распет, пребијена Му колена, пробијена копљем ребра[25]. Он је умро као прави човек, и био погребен као прави мртвац[26]. Да није имао истинско тело људско, шта би Он васкрсао при васкрсењу свом, када Божанство његово нити умире, нити васкрсава?[27] Да Господ Христос није васкрсао са телом које је имао пре распећа, зар би се по васкрсењу свом могао показивати ученицима својим у стварном човечанском телу, чију су стварност ученици проверили на најкритичкији начин, као што то сведочи пример апостола Томе?[28] Васкрслог Спаситеља ништа тако не жалости као сумња Апостола у стварност његовог човечанског тела; и када им се јавља свима, и они мисле да виде духа, Он им с прекором говори: Зашто таква сумња улази у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите (ψηλαφήσατέ με καιιδετε); јер дух тела и костру нема као што видите да ја имам (ότι πνεύμα σάρκα και όστέα ουκ έχει, καθώς έμέ θεωρείτε έχοντα)[29]. По васкрсењу свом Спаситељ показа себе жива као истинитог човека многим и истинитим знацима, јављајући се Апостолима својим четрдесет дана и говорећи им о царству Божјем. А у четрдесети дан по васкрсењу узнесе се на небо као истинити човек, са обећањем светих Анђела да ће овај Исус при другом доласку свом доћи на земљу опет као истинити Син човечји[30].

Нови Завет је у ствари историја Спаситељевог живота у телу, и последица те многозначајне историје. Ту све посредно или непосрдно сведочи да је Господ Исус био прави, истинити човек у свима моментима свога земаљског живота. Исус Назарећанин је истинити човек, то је закључак до кога се мора доћи ако се нерпристрасно испита Нови Завет. Кратка формула новозаветног учења о Господу Исусу као истинитом човеку дата је у језгровитој и силној речи светог Јована Богослова: Логос постаде тело (ό Λόγος σαρξ έγένετο)[31]. У овој речи врхуни новозаветни реализам. Као сваки прави човек, Господ Христос носи у човечанској души и телу свом сва човечанска осећања и стања, само без примесе греха. По телу свом Он осећа потребу за храном и пићем, за одмором и спавањем[32]: осећа глад[33], жеђ[34], умор[35]; Он тугује и плаче[36], жалости се и сажаљева[37], осећа и показује нарочиту љубав према извесним лицима[38], осећа радост и изражава је на човечански начин[39].

Целокупним својим животом и учењем Господ Христос је силно посведочен за Сина Божјег и Бога[40], али је исто тако силно посведочен и за истинитог човека, човека са стварним човечанским телом и стварном човечанском душом, што је у Еванђељу изражено благовешћу: Логос постаде тело[41]. Спасителе је нарочито волео да назива себе месијанским називом: Син човечји (ό Υιός τοΰ άνθρωπου)[42], чиме је са изузетним нагласком посведочавао стварност своје човечанске природе. Нато указују дирљиве речи његове: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син човечји нема где главе заклонити[43]. Бог у телу, Господ Исус објављује о себи да Он, као Син човечји има божанску власт: отпуштати грехе људима[44]. Син човечји, реалан у својој човечанској природи као Син Божји у Божанској, господар је и од суботе[45].

Вечити Син Божји постао је Сином човечјим, и као такав јавио се у својству небеског сејача који по њиви овога света сеје божанске истине и дела[46]. Син Божји, поставит Сином човечјим, учинио је људску природу својим вечним достојањем, и као Син човечји располаже Страшним судом Божјим, и господар је Анђела и небеских Сила[47]. Господ Исус врло често објављује да ће Он као Син човечји истински, стварно пострадати, умрети и васкрснути[48]. Други долазак свој Господ Исус назива доласком Сина човечијег[49]. Крст је знак Сина човечијег[50]. Блаженство људи зависи од њихове вере у Сина човечијег и од страдања ради Њега: Блажени сте, говори Спаситељ следбеницима својим, када на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло Сина ради човечијега[51]. Бог Отац предао је сав суд Сину свом зато што је овај постао Син човечји[52], проживео људски живот у свој његовој горчини и сети, те му нико од људи неће моћи с правом рећи: немаш права да судиш нама, људима, јер ниси био човек и стога не знаш каква је то мука бити човек.

Вечни живот људи Господ Христос је учинио зависним од једења тела Сина човечијега и од пијења крви његове: Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тела Сина човечијега (έάν μη φάγητε την σάρκα του Υίοΰ τοΰ άνθρωπου) ине пијете крви његове (και πίητε αυτού το αίμα), немате живота у себи. Који једе моје телои пије моју крв има живот вечни (έχει ζωήν αίώνιον)[53].

Колико је незаменљиво важна истина: Господ Исус је истинити човек, види се и по томе, што је у Еванђељу забележено да је Спаситељ осамдесет и четири пута назвао себе Сином човечјим, што ни изблиза није случај са ма којим другим називом који је себи Господ приписивао. Једном приликом говорећи Јудејцима Спаситељ изрично назива себе човеком: Ви гледате да убијете мене, човека (ζητείτε με άποκτεΐναι, άνθρωπον) који вам истину казах коју чух од Бога[54]. Да је човечанство Господа Исуса вечно, и на небо узнесено, да седи с десне стране Бога оца, сведочи нам први свети мученик за Христа, архиђакон Стефан, који: погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Бога; и рече: ево видим небеса отворена и Сина човечијега где стоји с десне стране Бога[55].

Сва проповед светих Апостола није друго до непрекидно сведочење очевидаца о историској истинитости и стварности Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог човека. Та историска стварност личности Христове и јесте оно што их је привукло Исусу и учинило његовим неустрашивим ученицима и исповедницима.Чудесна историска реалност Бога и човека Исуса јесте оно што они као Исусови пратиоци и сведоци ушима својим чуше, очима својим видеше, рукама својим расмотрише и опипаше[56]. Зато они, када им христоборци забрањују да спомињу име Христово, неустрашиво изјављују: Ми не можемо не говорити што видесмо и чуемо (ού δυνάμεθα γαρ ημείς ά ειδομεν και ήκοΰσαμεν, μη λαλέΐν)[57]. У њих је сва вера у Господа Христа и све учење о Господу Христу засновано на њиховом личном искуству и личном осведочењу, због чега свети апостол Петар и наглашава да је у њих све засновано на историској стварности а не на измишљотинама и бајкама: Ми вам не показасмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа идући за бајкама вешто измишљеним (ού γαρ σεσοφισμένοις μΰθοις έξακολουθη’σαντες), него сами бесмо очевици величанства његовог (αλλ’ έπόπται γενηθέντες της εκείνου μεγαλειότητος)[58].

Као очевици и пратиоци Бога у телу свети Апостоли само сведоче оно што видеше и чуше; њихова је дужност и позив, сва апостолска дужност и сав апостолски позив: да сведоче што видеше и чуше за све време Исусова боравка међу њима, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе на небо[59]. И сам Спаситељ, када се узноси на небо, оставља имкао своју последњу жељу: да буду сведоци (μάρτυρες) његове личности, живота и рада[60]. И они су целог свој живота само то и били: сведоци Исусови, очевици и сведоци. Сва сила њихове проповеди састоји се у сведочењу историске стварности свега онога што је Исусово; у томе сведочењу они су заиста сведоци = мученици (μάρτυρες), јер суза своју очевидцу истину, опитну и реалну, мученички страдали и мученици постали[61]. Апостолство је непрекидно сведочење божанске истине Христове, сведочење до мучеништва и самим мучеништвом.

Исповедничка, мученичка неустрашивост светих Апотола у сведочењу Христове истине показала се у њиховој првој проповеди на дан свете Педесетнице: Људи Израиљци! послушајте речи ове: Исуса Назарећанина, човека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знамењима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате, овога преко руку безаконика приковасте и убисте: и овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[62]. Што више Апостоле гоне због њихове проповеди о Исусу, они све неустрашивије сведоче о Њему као истинитом Богу и истинитом човеку. Када их Анђео Господњи на чудесан начин ослобађа тамнице, и њих понова хватају, изводе пред сабор јеврејских старешина, и ови им прете смрћу, они смело изјављују: Већма се треба покоравати Богу него људима. Бог отаца наших подиже Исуса, кога ви убисте обесивши на дрво. Њега Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаситеља, да да Израиљу покајање и отпуштење грехова. И ми смо његови сведоци ових речи: (ημείς έσμεν μάρτυρες των ρημάτων τούτων)·[63]

Заснивајући сву своју проповед и рад на личном искуству о Исусу свети Апостоли не престају понављати своје тврђење и убеђење, да су они само сведоци Исусови: Ми смо сведоци свему што учини Исус (ήμεϊς μάρτυρες πάντων ών έποίησεν) у земљи Јудејској и у Јерусалиму; којега и убише обесивши на дрво. Њега Бог васкрсе трећи дан, и даде му да се покаже, не свему народу него нама сведоцима (μάρτυσι) напред избранима од Бога, који с њим једосмо и писмо по васкрсењу његовом из мртвих. И заповеди нам да проповедамо народу и да сведочимо (διαμαρτΰρασθαι) да је он одређени од Бога судија живима и мртвима[64].

Апостол Павле није био међу Апостолима за живота Спаситељева на земљи, па ипак се целокупно апостолство његово састоји у сведочењу онога што је видео и чуо од васкрслог Господа, који му се безброј пута јављао учећи га своме Еванђељу. Он изјављује да је он само сведок (μάρτυς) пред свима људима онога што је видео и чуо[65]. Схватајући и вршећи службу апостолства као сведочење о Исусу апостол Павле у ствари извршује заповест Спаситељеву, заповест коју му је сам Господ дао када му се јавио на путу за Дамаск. Апостол вели да му је Господ тада рекао: Устани и стани на ноге своје, јер ти се за то јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати (μάρτυρα ων τε είδες ων τε όφθήσομαί σοι)[66]. Другом приликом апостол Павле добија од Господа исту заповест. О томе у Делима Апостолским пише: Ону ноћ стаде Господ преда њ и рече: не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља сведочити (μαρτυρήσοα) и у Риму[67]. Не само свети Апостоли већ и сви прави хришћани јесу сведоци Христови, који животом својим посведочавају истинитост и стварност живота и дела Исуса Христа — истинитог Бога и истинитог човека[68].

Када Господ Исус не би био истинити човек, како би могао умрети и крв своју пролити за спасење људи?[69] Господ наш Исус Христос је онако исто стваран и реалан човек као и Адам; и као што кроз човека Адама уђе грех у свет, и кроз грех смрт, тако благодаћу једнога човека Исуса Христа (τοΰ ενός άνθρωπου Ίησοΰ Χριστού) изобилно се изли на многе благодат Божја и живот вечни[70]. Ако Господ Исус није истинити човек, онда је лажна смрт његова, лажно и васкрсење његово; а када је лажна смрт његова, лажно је и крштење у име његово, лажно и спасење[71]. Будући истинитим човеком, Господ Христос је и умро, и васкрсао, и оживео, да би овладао и мртвима и живима[72].

Ако Господ Исус није умро и васкрсао као истинити човек, узалуд је вера наша: још смо у гресима, и нико нас не може спасти[73]. Као што кроз човека Адама би смрт, тако кроз човека (δι’ άνθρωπου) Исуса и васкрсење мртвих[74]. Први је човек од земље, земан (χοϊκός); друга је човек — Господ с неба (ό δεύτερος άνθρωπος ό Κύριος έξ ουρανού)[75]. Када Господ наш Исус Христос не би био савршен човек, зар би новозаветни идеал људски могао бити: достићи у човека савршена (εις άνδρα τέλειον), у меру раста пуноће Христове (εις μέτρον ηλικίας τοΰ πληρώματος τοΰ Χριστού)[76]. Да Господ Исус није истинити човек, зар би богомудри Павле могао писати Тимотеју: Један је Бог, и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос (άνθρωπος Χριστός Ιησούς)?[77]

Тајна личности Христове је у томе што је Он — Бог у телу (Θεός έν σαρκί), у истинитом телу.[78] Како људи имају тело и крв (σαρκός και αίματος), тако и Син Божји узе удела у томе (μέτεσχε τών αυτών), постаде истинити човек, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола[79]. Пошто је истинити човек, Господ Исус је био у свачему искушан као и ми, осим греха, зато може пострадати са нашим слабостима и помоћи онима који се искушавају[80]. Да Господ наш Исус Христос, као начелник и завршитељ вере, није драговољно претрпео крст ради спасења света, зар би људи с радошћу трчали у борбу са грехом и смрћу и подносили најљућа страдања ради Њега?[81] Нарочито истичући реалност и истинитост човечанске природе Спаситељеве, свети Син Громова сведочи, да је то нешто што Апостоли очима својим видеше, ушима својим чуше, рукама својим опипаше[82], и зато је Антихристов сваки који пориче да је Господ Исус у телу дошао: Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао (έν σαρκι έληλυθότα), није од Бога; и овај је антихристов[83].

УсветлостиновозаветнихсведочанставаоГосподуИсусукаоистинитомчовеку добија своје историско, реалистичко објашњење и потврду старозаветно учење о Месији као истинитом човеку, Сину човечјем, Страдалнику. Сва пророштва, претсказања, обећања, праслике, виђења о Месији као истинитом човеку, од његовог зачећа од Деве па све до искупитељског страданьа, погреба и васкрсења његовог, испунили су се у земаљском животу Месије — Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог човека[84]. Оваплоћењем Сина Божјег, његовим животом у телу, испунило се обећање Божје, дато пророку Мојсеју на Синају, обећање које као да сумира сав домострој Божји о спасењу света и човека: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (ένοικησω έν αΰτοις, και έμπεριπατησω, και εσομαι αυτών Θεός, και αύτοι έσονται μοι λαός)[85]. По тумачењу светог Кирила Александриског, ова се реч Божја испунила у оваплоћењу (ή σάρκωσης), у очовечењу (ή ένανθρώπησις) Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог човека[86].

Свето Откривење нам приказује и показује Господа Исуса као истинитог, потпуног, савршеног човека, али човека који се од свих осталих људи одликује тиме што је на натприродан начин рођен од Деве свете и Духа Светога и што је безгрешан. Натприродан начин Спаситељевог зачећа описан је драматично у благовести светог арханђела Гаврила светој Деви Марији, којом се благовешћу отвара Нови Завет[87]. Исус се зачео од Духа Светога, — то сведочи Арханђео и Еванђелисти[88]; а да ће се родити од свете Деве, — то сведочи сам Бог устима пророка Исаије[89]. Родити се од девојке није мање чудно и тајанствено од зачећа Духом Светим. И једно и друго је натприродно, надљудско; и за једно и за друго неопходно је непосредно Божје учешће и дејство. У Еванђељу се вели: нађе се да је Дева Марија зачела од Духа Светога[90]. „Не иди даље, саветује свети Златоуст, не тражи више од реченога, не питај: како је то Дух Свети учинио у Деви? Јер када је немогуће објаснити начин на који се врши зачеће и развиће детета при природним условима, како можемо онда објаснити када оно бива чуденим дејством Духа? Да не би узнемиравао еванђелиста и досађивао му честим запиткивањем о томе, он је себе ослободио тога, споменувши по имену Онога који је учинио то чудо. Ништа више не знам, вели, осим да је то учињено од Духа Светога. Нека се постиде они који желе да објасне узвишено рођење…. Јер нити је арханђео Гаврил нити Матеј могао нешто више рећи сем да је рођење од Духа Светога; али како и на који начин је то Дух Свети учинио, нико од њих није могао објаснити, јер није било могуће”[91].

Исповедајући божанско рођење Спасово од Деве као бесемено и безболно свети Оци VI Васељенског сабора изјављује да је света Дева по телу родила Реч на начин надуман и неизрецив (υπέρ νουν και λόγον)[92]. У Спаситељевом чудесном рођењу од свете Деве и Духа Светога „ниште се природни закони” (νόμοι φύσεως κατοιλΰονται)[93]. У сфери васколиког искуства људског ова натприродна стварност, објављена у чудесном рођењу Сина Божјег од Деве свете, преставља собом чудо над чудима. Созерцавајући ову пресвету тајну, молитвени дух Цркве трепетно благовести: Чудо чудесь, Благодатная, въ тебе зрящи тварь радуется: зачала бо еси безсеменно, и родила еси неизреченно, егоже чиноначалiя Ангеловъ видети не могутъ[94].

Друга одлика Господа Христа као човека, која Га издваја од свих људи и чини јединственим у роду људском, јесте његова савршена безгрешност. Сва историја његовог земаљског живота сведочи о томе. У Њему је нашло свој савршени живот и свој савршени израз све што је људско, све — осим греха. Свето Писмо се не стиди, вели свети Григрије Ниски, да приповеда о Господу Христу све што је својствено нашој природи, осим тежње на греху (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής)[95]. Он је, као истинити човек, био слободан од прародитељске греховности, јер је зачет и рођен на натприродан начин: од Духа Светога и Деве свете, а не на обичан начин људског размножавања на који се преноси греховна зараза[96]. То показују речи светог благовесника Гаврила светој Деви: Духъ Святый найдетъ на тя, и сила Вышняго осенить тя:темжеирождаемоесвято (διό και το γεννώμενον άγιον), наречется Сынъ Божiй[97]. Осим тига, у његовој личности је човечанска природа била тако присно сједињена са божанском да јој је било немогуће грешити.

Спаситељев живот на земљи био је живот апсолутне светости и безгрешности. А и најљући непријатељи Спаситељеви, фарисеји, лукаве уходе туђих грехова, нису могли изобличите Спаситеља за грех ни онда када их је Он отворено и јавно пред народом питао: Који ме од вас кори за грех ((τίς εξ ΰμων ελέγχει με περί αμαρτίας)?[98] А на крају свога земаљског живота, на Тајној вечери, безгрешни Господ објављује својим ученицима да владар овога света, Сатана, иде к Њему кроз издајство Јудино, али не може у Њему наћи ничег свог, ничег греховног: Иде владар овога света, и у мени нема ништа (και εν έμοι ουκ έχει ουδέν)[99]. Као истинити човек Господ Христос је за време свог земаљског живота био „у свачему искушан као ми, осим греха (χωρίς αμαρτίας)”[100].

Очевици и сведоци Спаситељевог земаљског живота и рада, свети Апостоли, сведоче: да греха у Њему нема (αμαρτία εν αΰτω ουκ έστι)[101], да Он не знађаше греха[102], да Он греха не учини (άμαρτίαν ούκ έποίησεν), нити се превара нађе у устима његовим (ουδέ ευρέθη δόλος έν τω στόματι αυτού)[103]. Слободан од прародитељске греховности, и од сваког личног греха, Господ Исус је безазлено и непорочно јагње (άμωμος και άσπιλος)[104], савршени праведник међу неправедницима[105], свет међу несветима[106], архијереј свет, безазлен, чист, одвојен од грешника (κεχωρισμένος από των αμαρτωλών) својом безгрешношћу и светошћу[107].

Говорећи о овим двема одликама Господа Исуса, о натприродном рођењу и безгрешности, свети Симеон Нови Богослов вели да је Бог Логос, Творац наш, како је сам знао и умео сишао на земљу и постао човек, не на начин људског зачећа, него од Духа Светога и Марије Приснодеве, као што је написано: Слово плоть бысть и вселися въ ны (Јн. 1, 14) Он је постао човек савршен по телу и души, не на начин људског зачећа. Син и Логос Божји и Бог узео је од Богородице Марије тело и претворио га у човека савршена с душом и телом, да би истински био син Адамов. Поставши човек, сличан нама по свему, осим греха, Он је тим самим одмах постао сродник по телу свима људима. Но Христос, будући уједно и Бог и човек, као што по Божанству јесте и остаће свет, тако и по човечанству, и душом и телом јесте и остаће свет, пресвет и пренепорочан[108].

Грех није саставни део природе људског тела, јер је руком безгрешног Творца тело било саздано безгрешним и чистим. Грех је од ђавола ушао у човека кроз његову слободну вољу и пристанак, али он је туђ природи људског тела и сачињава једину неприродност у природи богозданог тела. Тело Господа Исуса било је природно и реално као и тело сваког човека уопште, само у њему није било неприродног наноса: греховности. Имајући то у виду апостол Павле пише: Посла Бог Сина свог у подобију тела греха (έν όμονώματι σαρκός αμαρτίας = въ подобiи плоти греха) и осуди грех у телу (έν τη σαρκι)[109]. То значи: Господ је имао стварно тело, а не привидно; оно је било налик на тело греха утолико уколико је било стварно тело, али без греха. Да је апостол рекао: у телу греха, приписао би грех безгрешном Господу, јер би оваплоћеног Бога учинио заједничарем греха. Тумачећи ове речи христоносног апостола, свети Златоуст вели: „Што је речено да Бог посла Сина у подобију тела, немој из тога изводити закључак да је тело Христово било другачије (άλλην σάρκα); али пошто је апостол рекао: греха, то је и додао реч: подобије. Јер је Христос имао не греховно тело (άμαρτωλόν σάρκα), него подобно нашем грешном, па ипак безгрешно (άναμάρτητον) и по природи исто (την αυτήν) као и наше”[110].

Поводом овога свети Јован Касијан пише: „Апостол вели: Бог посла Сина свог у подобију тела греха, да бисмо ми дознали да је Он заиста примио тело, али у њему не беше греха; и да бисмо ми, уколико је тело у питању, разумели да тело беше стварност, а уколико је грех у питању — оно беше само подобије греха (et quantum ad corpus veritas intelligeretur; quantum ad peccatum, similitudo peccati). Jep, ма да je свако тело грешило, ипак Он имађаше тело без греха (ille autem sine peccato carnem habuerit), и имађаше у Себи подобије грешнога тела (similitudinem peccatricis carnis in se habuit), пошто Он беше у телу (dum in carne esset); али Он беше Слободан од истинског греха, jep Он беше без греха”[111].

Објашњавајући ове значајне речи христочежњивог Апостола, блажени Теодорит пише: „Апостол није рекао: у подобију тела, већ у подобију тела греха. Јер је Син Божји примио на себе природу људску, али није примио грех људски (άμαρτίαν δε άνθρωπείαν ούκ έλαβε). Зато апостол није назвао оно што је Син Божји примио на себе подобијем тела, већ подобијем тела греха (αλλ’ ομοίωμα σαρκός αμαρτίας).

Jep Христос, имајући једну и исту природу с нама, није имао један и исти правац воље (την γαρ αυτήν έχων φΰσιν, την αυτήν ουκ εσχε ήμϊν γνώμην)”[112].

О истим речима светога Апостола пламени Тертулијан пише: „Ми не тврдимо да је Он примио подобије тела (similitudinem carnis), то јест облик тела место стварности (quasi imaginem corporis et non veritalem), већ да je примио подобије сагрешившег тела (sed similitudinem peccatricis carnis), jep je тело Христово не грешивше било подобно телу грешившем, подобно по природи а не по искварености (quod ipsa non peccatrix саго Christi, ejus fuit par, cujus erat peccatum; genere, поп vitio)”[113]. Оваплоћени Син Божји осуди грех у телу, но не тело у греху (поп сагпе in deliquentia); осуди не дом, него житеља дома[114].

Логос постаде тело, вели свети Кирил Александриски, али не тело греха (ού σαρξ αμαρτίας), већ подобије тела греха, и поживе међу људима на земљи као човек, и постаде у свему сличан нама (έν όμοιώματι γέγονε τω καθ’ ημάς) осим греха. Јер уједно беше и Бог и човек[115]. Апостол каже: „Посла Бог Сина свог у подобију тела греха”, а не просто: у подобију тела, уништавајући богохулство безбожних учења, јер благодат Духа унапред зна све; вели: „у подобију тела греха”, да бисмо ми дознали да је он реч подобије употребио зато што је Спаситељ наш био слободан од свакога греха (το πάσης αμαρτίας άπηλλάχθαι). Јер је Он, поставит човек, постао човек по природи, осим греха, стога у подобију тела греха осуди грех у телу. Примивши људску природу Он није примио јарам греха који је господарио над људима, него је сатро сву власт његову и показао да је могуће у људској природи избећи стреле греха[116].

Целокупно учење Светог Откривења о човечанству Господа Исуса показује нам и сведочи да је Он у свему, осим греха, једносуштан са нама по својој човечанској природи, која се и у Њему, као и у свима људима, изражавала кроз истинито човечанско тело и кроз истиниту човечанску душу. На тај начин Свето Откривење живим и очигледним историским чињеницама потврђује стварност и истинитост Спаситељевог оваплоћења (ένσάρκωσις), и очовечења (ένανθρώπησις), и чини ту стварност и ту истинитост неопорецивом за нормално људско сазнање и осећање које увек дејствује кроз психофизичку структуру човековог бића. Живећи богооткривеном истином Светога Писма и Светога Предања о Господу Исусу као стварном, и истинитом, и савршеном човеку, Црква је ову спасоносну истину неустрашиво исповедала, исповеда, и вавек ће исповедати. Да би је сачувала васцелом у њеној богооткривеној истинитости и вредности, Црква јој је силом своје божанске власти дала неизменљиво вербално обличје у неизменљивом васељенском Символу вере:

 

(грчки)

Τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, καθελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωθέντα τε υπέρ ημών έπι Ποντίου Πιλάτου, και παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τη” τρίτη ημέρα, κατά τάς γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον ‘εκ δεξιών του Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρϊναι ζώντας και νεκρούς’ ου της βασιλείας ουκ έσται τέλος.

 

(црквено-словенски)

Насъ ради человекъ и нашего ради спасенiя сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося отъ Духа Свята и Марiи Девы, и вочеловечшася. Распятаго же за ны при Понтiйстеи Пилате, и страдавша и погребенна. И воскресшаго въ третiй день по писанiемъ. И восшедшаго на небеса и сeдяща одесную Отца. И паки грядущаго со славою судити живымъ и мертвымъ, егоже царствiю не будеть конца.

 

(српски)

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве, и постао човек. И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен. И који је васкрсао у трећи дан, као што је писано. И који се узнео на небо, и седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја.

 

Својим самоосећањем и самосазнањем укорењени и утемељени у светом, саборном, апостолском и васељенском осећању и сазнању Цркве, свети Оци су херувимски будно чували богооткривено учење о Господу Христу као истинитом човеку, и ову истину надахнуто исповедали и проповедали, нарочито када јој је грозила опасност од јеретика, који су порицали човечанску природу у Господу Исусу. Ово ће бити очигледно ако се задржимо на главнијим сведочанствима светих Отаца по овој ствари, не залазећи у подробности.

Пламени исповедник Господа Исуса, свети Игњатије Богоносац, сву своју веру и радост у страдању за Господа заснива на стварности еванђелског Исуса. „Ако је Господ страдао привидно, као што тврде неки безбожници (άΦεοι), то јест неверници (άπιστοι), чега ради сам ја у узама, и зашто чезнем да се борим са зверовима? У том случају ја умирем узалуд”[117].

Порицање истинитог човечанства у Господу Христу повлачи за собом и порицање истинитог Божанства у Њему. Ако тело Христово није тело, вели Тертулијан, и човек Христос није човек, онда ни Христос Бог — није Бог (саго, пес саго; homo, nес homo: proinde Deus Christus, пес Deus). Jep ако je тело његово привиђење (phantasma), зашто не би и Божанство његово било привиђење (phantasma)?[118] Ако је лаж све оно што је речено о телу Христовом у Еванђељу, онда је разрушено целокупно дело Божје (totum Dei opus), целокупни значај и плод Хришћанства; ако се пориче смрт Христова, пориче се и истинито васкрсење Христово[119]. „Ако је тело Христово било привиђење, изјављује блажени Августин, Христос је обмануо; а ако је обмануо, Он није истина. Али Христос је истина: дакле, тело његово није било привиђење”[120].

Господ Исус није једно изгледао а друго био (non aliud videbatur et aliud erat), вели свети Иринеј, него какав је био, такав је изгледао (sed quod erat, hoc et videbatur). Стога je Он, будући Учитељем, имао и узраст Учитеља, не презирући нити превазилазећи човека, нити пак нарушавајући у себи закон рода људског, него освећујући свако доба људског живота одговарајућим добом свога живота. Јер је Он дошао да собом спасе све, све који се кроз Њега рађају Богу: одојчад, малишане, дечаке, младиће и старце. Стога је Он прошао кроз сваки узраст; постао је одојче за одојчад, и осветио их; постао је малишан за малишане, освећујући тиме оне који су у томе узрасту, и уједно дајући им пример побожности, праведности и покорности; постао је младић за младиће, показујући им пример и освећујући их за Господа. Исто тако Он је био старац за старце, да би свима био савршени Учитељ, не само излагањем истине него и узрастом, освећујући уједно одрасле и постајући им пример[121].

Господ Исус је прошао кроз сваки узраст, да би за све васпоставио општење са Богом. Стога су они, који говоре да се Он привидно јавио (putative manifestatum) и није родио у телу, нити истински (vere) постао човек, још под древном осудом, препуштајући власт греху, пошто по њиховом мишљењу смрт није побеђена…. Јер је требало да Онај, који је узео на себе да уништи грех и искупи човека од смрти, постане и сам човек, да би човек сатро грех, и човек изашао испод власти смрти. Стога је Логос Божји постао човек. А ако је Он, не поставши тело (саго), изгледао као тело (parebat quasi саго), онда дело његово није било истинито. Али што је изгледао, Он је то и био (quod autem parebat, hoc et erat): Бог који je у себи васпоставио древно устројство човека, да би убио грех, лишио смрт њене моћи и оживотворио човека; стога су и дела његова истинита[122].

Логос Божји постао је човек, и Син Божји постао је Син човечји, да би човек, сјединивши се са Сином Божјим и добивши усиновљење, постао Сина Божји. Јер ми не бисмо никако могли добити нетрулежност и бесмртност без сједињења нашег са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али како бисмо се ми могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што и ми, да би трулежно било прогутано нетрулежношћу и смртно бесмртношћу, и тако ми добили усиновљење[123].

Од реалности и потпуности човечанске природе Господа Исуса зависи спасење човека. У колико је Спаситељ истински и у самој ствари (όντως άληθεία) постао човек, вели свети Атанасије Велики, извршено је спасење целога човека (δλου τοϋ άνθρωπου), то јест не само тела него и душе и тела. Тело Господње било је људско по природи (άνθρώπινον φΰσει), узето од Деве Марије, и истинито, пошто је било истоветно с нашим (έπει ταυτόν ην τω ήμετέρω), јер је Марија наша сестра, пошто смо сви од Адама[124]. По својој човечанској природи Господ Христос је једносуштан с нама (ομοούσιος έστιν ήμΐν). По телу ми смо сродници Господа Исуса; тела су наша сродна (ομογενή) са телом Господа Христа[125]. Христос се назива савршеним Богом и савршеним човеком (τέλειος άνθρωπος) не зато што се божанско савршенство претворило у човечанско савршенство, нити што се у Њему признају два оделита савршенства, већ по пуноћи бића, да обојица буду један исти у свему савршени Бог и човек (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)[126]. Чудесност оваплоћеног Бога састоји се у томе што је Господ постао човек, и то човек без греха[127].

Веруј, саветује свети Кирил Јерусалимски, да је Јединородни Син Божји сишао на земљу ради грехова наших, примио на себе човештво подобно нашем (τήν όμοιοπαθή ταυτην ήμϊν άναλαβών ανθρωπότητα), и родио се од свете Деве и Духа Светог, и постао човек, не привидно и умишљено, већ уистини (ού δοκήσει και φαντασία της ένανθρω πήσεως γενομένης, άλλα τή αλήθεια); нити је прошао кроз Деву као кроз канал, него се истински оваплотио од ње (άλλα σαρκωθεις έξ αυτής αληθώς), и стварно (αληθώς) је јео као ми, и стварно (αληθώς) пио као ми. Јер ако је очовечење привиђење, онда је и спасење привиђење (ει γαρ φάντασμα ην ή ενανθρώπησης, φάντασμα και ή σωτηρία)[128]. Када се у току времена обелоданила немоћ људске природе, Господ је узео на себе оно што је тражио човек, јер пошто је човек тражио да чује од себи сличног лица (παρά όμοιοπροσώπου), то је Спаситељ узео на себе природу сличне немоћи (ανέλαβε το όμοιοπαθές ό Σωτήρ), да би могао људе лакше поучити[129].

Сотериолошка је неопходност: да Исус буде истинити и потпуни човек. На томе свети Григорије Богослов заснива истину о Исусу као Спаситељу човека. Христос је примио на себе целог човека, да би спасао целог човека, јер оно што није примљено није ни исцељено, а што се сјединило са Богом, то је спасено (το γάρ άπρόσληπτον άθεράπευτον ό δε ήνωται τω Θεώ τούτο και σώζεται). Адам је васцео пао, а не само половиной свога бића, зато је Спаситељ примио целу природу Адамову, да би га целог спасао. Спаситељ се оваплотио да би уништио грех, осветивши слично сличним. Њему је било потребно тело ради нашег осуђеног тела, и душа ради наше душе, и ум ради ума који је у Адаму први пао, први био погођен. Јер оно што је примило заповест Божју, није ни сачувало заповест; и оно што је преступило заповест највише је осећало потребу за спасењем; а оно што је осећало ту потребу, то је Спаситељ и примио на себе[130]. Јер је Он постао све (πάντα) што je човек, осим греха (πλην της αμαρτίας)[131].

Син Божји је постао потпун човек у свему осим греха, да би спасао целог човека, који је пао целом својом природом. Оваплоћени Бог је дошао да пронађе и спасе човека, изгубљеног у греху и смрти, кога он назива овцом. И он проналази изгубљену овцу, и меће на своје раме целу овцу (δλον το πρόβατον), а не само њену кожу. Да би целог човека Божјег сјединио душом и телом са Божанством, Он ништа није изоставио од људске природе што није узео на себе (ουδέν άφήκε της φύσεως ημών δ ούκ άνέλαβεν), јер је речено да је Он у свачему искушан осим греха (Јевр. 4, 15)[132]. Христос узима на себе потпуног човека (τέλειον τον άνθρωπον), и спасава човека, и постаје образац свима нама, да би осветио првине сваког дела и оставио слугама својим непоколебљиву ревност за предање[133].

Зато што је Господ Христос био истинит и потпун човек, Свето Писмо се не стиди да о Њему говори (ιστορεί) све што је својствено нашој природи (οσα της φύσεως ημών Ίδια άνεπαισχΰντως ), то јест како Он једе, пије, спава, замара се, расте телом, напредује; другим речима, има све што карактерише људску природу, осим наклоности ка греху (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής). Јер грех je неуспех, а не својство људске природе (ή γαρ αμαρτία άπότευγμα φύσεως έστιν, ούκ Ιδίωμα). Као што болеет и осакаћеност нису од почетка срасле са људском природом, него се догађају као нешто противприродно (παρά φΰσιν), тако и делатност у правцу зла (ή κατά κακίαν ενέργεια) треба да се схвати као нека осакаћеност, узетост урођеног нам добра (τις πήρωςις έμπεφυκότος ημΐν άγαϋοΰ); она није нешто по себи реално, него је ми видимо у отсуству добра (έν τή του άγαϋοϋ απουσία). Стога Онај који је природу нашу преобразио у своју божанску силу, сачувао ју је у себи читаву и здраву (άπηρον και άνοσον), јер није примио у себе осакаћеност коју грех производи у воли. Он греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим (1 Петр. 2, 22)[134].

Логос Божји обукао се у истинско тело, не у привидно и утварно, вели свети Златоуст. Он је пожелео да прође кроз сва наша стања: и да се роди од жене, и да буде одојче, и да буде повијен у пелене, и да се доји млеком, и да искуси све остало, да би утврдио истину домостроја спасења и запушио уста јеретицима. Он и спава у лађи, и путује, и умара се, и подноси све људско, да би самим делом убедио све у своје очовечење. Он и предстаје суду, и распиње се на крсту, и подвргава се најсрамнијој смрти, и полаже се у гроб, да би дело домостроја постало очигледно за све. А ако Он није истински примио наше тело, онда ни распет није био, нити је умро, нити био погребен, нити васкрсао; ако пак није васкрсао онда се руши целокупно учење о домостроју спасења (πάς ό της οικονομίας λόγος άνατέτραπται)[135].

Да је Спаситељ управо произишао из тела Деве (από της σαρκός της Παρθένου), Еванђелист јасно показује речима: рождшеебося въ ней; и Павле речима: рождаемаго отъ жены (Гал. 4, 4). Од жене, вели Апостол, затварајући уста онима који тврде да је Христос прошао кроз Марију као кроз неку трубу (δτι ώσπερ διά τίνος σωλήνος παρήλθεν ό Χριστός). Ακο је то тачно, зар је била потребна и девојачка утроба? Ако је то тачно, онда Христос нема с нама ништа заједничко; напротив, тело његово је различито од нашег, није истог састава с њим. И како онда говорити да је Он произашао из корена Јесејева? Како Га називати Палицом? Сином човечјим? Како и Марију називати мајком? Како рећи да Христос води порекло од семена Давидова? Да је узео на себе обличје слуге? Шта ћемо са речима: Логос постаде тело? Зашто је Павле писао Римљанима: отъ нихъ же Христосъ по плоти, сый надъ всеми Богъ (Рм. 9, 5)? Из ових речи, и из многих других места Светога Писма, види се да je Христос произашао од нас, из нашег састава, из девојачке утробе, а на који начин, то се не види (το δε πώς, ούκέτι δήλον). Дакле, не истражуј ни ти, него веруј ономе што је откривено (αλλά δέχου το άποκαλυφθέν), и не труди се да докучиш оно што је прећутано[136].

Мајка свих празника јесте Божић, каже свети Златоуст, као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење, и Вазнесење, и Педесетница. Да се Христос није родио по телу, Он се не би ни крстио, а крштење и јесте Богојављење (τά Θεοφάνια); не би ни распет био, а распеће и јесте Васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова, као различии потоци са једног извора (ώσπερ από τίνος πηγής), потекли сви ови празници. И овај дан би не само из тога разлога могао имати првенство, него још и стога што је догађај овога дана чудеснији од свих догађаја. Да Христос, поставит човек, умре, било је у природи ствари, јер иако није греха учинио Он је ипак био примио смртно тело. Разуме се, и ово је достојно чуђења; али да Он Бог, благоизволи постати човек и понизити себе тако да се то ни умом постићи не може, јесте ствар која највише поражава и зачуђује (τοΰτό έστι το φρικωδέστατον και εκπλήξεως γέμον)[137].

Спаситељ се родио од Деве и Духа Светога, — то је еванђелски факт; али како, остало је сакривено у дубинама Божанског ћутања. Пита ли ко: на који начин? свети Златоуст изјављује: Ја пре других исповедам своје незнање; ја кажем да не знам. Не истражуј неистражљиво. Ја велим да je он примио тело од Деве, и исповедам да je то било истинито тело; а на који га је начин Он примио од ње, ја то не могу знати. Ја нисам мудрији од Пророка, нити сам паметнији од Светога Духа који је говорио кроз Пророке. Дух Свети који зна яже суть Божгя, као дух човека који зна яже въ человеце (ср. 1 Кор. 2,11), није казао ништа више већ само ово: родъ же Его кто исповесть? Ја и ти, ко смо ми, да истражујемо неистражљиво и распитујемо за неисказано?[138] Да се Спаситељ родио од Деве, знам, али начин на који се родио, не разумем (τον δε τρόπον ουδέ καταλαμβάνω). Рођење Сина Божјег од Деве немогуће је објаснити. То је Бог сакрио, и нико не може открити. То се прима једино вером (μόνη τη πίστει τά τοιαύτα παραδεκτά)[139].

Господ је примио на себе потпуну човечанску природу (τελείαν την άνθρωπίνην φΰσιν ανέλαβε), због чега је и називан сином Давидовим, сином Авраамовим, Сином човечјим, човеком, Адамом, Јаковом и Израиљем. Јер је Он, као савршени Бог и као савршени човек, даровао људима савршено спасење (ώσπερ γαρ τέλειος ην Θεός, ούτω δη και τέλειος άνθρωπος τελείαν τοις άνθρώποις παρέσχεν την σωτηρίαν)[140].

ΠΟΙΗΤΟ је цео човек био преварен, вели свети Кирил Александриски, и цео потпао под грех — пре тела био је прелашћен ум, јер најпре сагласност ума само оцртава (σκιαγραφεί) грех, а затим га већ тело уобличава својом делатношћу — то с правом Господ Христос, желећи да подигне палу природу, пружа руку свему човековом и подиже пало тело, и ум, који је саздан по лику Створитеља[141]. Господ Христос је све што је људско поднео не ради себе већ ради нас, свуда чувајући оно што приличи људској природи, да се божански домострој спасења не би сматрао призраком (ίνα μη φαντασία ή οικονομία νομίζηται)[142]. Господ Исус се назива Сином човечјим зато што је рођен од жене по телу, ма да је као Логос — Бог[143].

Васељенска вера учи, пише Викентије Лерински, да Логос Божји постаде човек на тај начин, што узе на себе нашу природу, не привидно и призрачно, него у стварности и истини (non fallaciter et adumbrate, sed vere expresseque susciperet), и изврши људска дела не као подражавајући дела другог, него као творећи своја властита…. Он није подражавао нити изигравао савршеног човека, него је показао (exhiberet) да je Он стварно и зацело прави човек (homo verus). Док je Бог Логос остао неизмешьив у својој суштини примивши природу потпуног човека (in se perfecti hominis suscipiendo naturam), Он je у ствари био тело, био стварно човек, не привидно него уистини, не подражавањем него у суштини (non simulatoria, sed vera, non imitativa, sed substantiva)[144].

Бог Логос који нас је створио у пометку, вели свети Дамаскин, ништа није изоставио од онога што је био унео у нашу природу, него је примио све (πάντα ανέλαβε), тело и душу разумну и мисаону, и њихова својства (και τα τούτων ιδιώματα), јер живо биће, лишено ма чега од овога, већ није човек. Јер је Он сав примио мене свега (όλον γαρ όλος ανέλαβε με), и сав се сјединио са васцелим, да би васцелом (δλω) човеку даровао спасење. Јер оно што не би било примљено, остало би неисцељено (το γαρ άπρόσληπτον, άθεράπευτον)[145].

Син Божји и Бог, богословствује свети Симеон Нови Богослов, сишао је с неба, ушао у утробу Деве и Богородице, провео у њој девет месеци и постао човек, и прошао по реду сав пут наше природе[146].

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 26, 28; Мк. 14, 24; Лк. 22, 20; Д. А. 20, 28.

[2] Мт. 1, 1-17; Лк. 3, 23-38; ср. Лк. 1, 32; Рм. 1, 3; 9, 5; Гал. 4, 4; Јевр. 7,14; 12, 16.

[3] Лк. 1, 31. 35. 42; 2, 5. 7. 8; Мт. 1. 18. 25; 2, 1-12.

[4] Лк. 2, 21. 22-38; Мт. 2, 13-23.

[5] Лк. 2, 40; ср. 2, 52.

[6] Мт. 2, 23.

[7] Мт. 3, 13-17; Мк. 1, 9-11; Лк. 3, 21-22.

[8] Мт. 4, 1-11; Мк. 1, 12-13; Лк. 3, 21-22; ср. Мт. 21, 18.

[9] Мт. 4, 18-22; Мк. 1, 14-20; Лк. 5, 3-11; Мт. 9, 9-13; Мк. 2, 13-17; Лк.5, 27-32.

[10] Мт. 4, 23-24; Мк. 6, 55; Мт. 9, 35; Мк. 6, 6; Лк. 13, 23; Мт. 15, 30-31.

[11] Мт. 8, 3. 15; 9, 29; 20, 34.

[12] Мт. 8, 20.

[13] Мт. 11, 19; Лк. 7, 34.

[14] Мт. 12, 14; 26, 4.

[15] Мт. 12, 46; Мк. 3, 31; Лк. 9, 19-20; Мт. 13, 55.

[16] Мт. 13, 55.

[17] Јн. 6, 42.

[18] Мт. 14, 26-29; Мк. 6, 48-51; Јн. 6, 19-20.

[19] Мт. 16, 21-23; ср. 17, 12; 17, 22; 20, 18-19.

[20] Мт. 17, 18; Мк. 9, 2-10; Лк. 9, 28-36.

[21] Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-10; Лк. 19, 29-44.

[22] Мт. 26, 14-16; Μk. 14 , 10-11; Лк. 22, 46.

[23] Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20; 1 Кор. 11, 23-25.

[24] Мт. 26, 36-46; 27, 46; Мк. 14, 32-42; Лк. 22, 39-46; Јн. 18, 1-11.

[25] Мт. 26, 65-68; 27, 12. 11, 22. 26. 28. 29. 30. 31. 32. 35; Мк. 14, 53. 64.65; 15, 1. 15-25; Лк. 22, 54. 63-65; 23, 1-46; Јн. 19, 17. 18. 34.

[26] Мт. 27, 57-61; Мк. 15, 42-47; Лк. 23, 50-56; Јн. 19, 39-42.

[27] Мт. 28. 27; Мк. 16. 28; Лк. 24. 1-12; Јн. 20. 1-12.

[28] Мт. 28, 9-10; Мк. 16, 9-13; Лк. 24, 13-35; Јн. 20, 13-31; 21, 122; ср. 1Кор. 15, 48.

[29] Лк. 24, 37-39.

[30] Д. А. 1, 3. 9-11; Мк. 16, 14-19; Лк. 24, 50-51.

[31] Јн. 1, 14.

[32] Мт. 4, 2; Лк. 4, 2; Мт. 21, 18; Мк. 11, 12; Јн. 4, 7; Мк. 4, 38.

[33] Лк. 4, 2; Мт. 4, 2; 21, 18.

[34] Јн. 19, 28; Мт. 27, 48.

[35] Јн. 4, 6.

[36] Јн. 11,33,35.

[37] Лк. 7, 13; Мт. 9, 36; 14, 14; 15, 32; 20, 3. 34; Мк. 6, 34; 8, 2; Јн. 13, 21.

[38] Јн. 11,5; 13, 1; 21, 7. 20; 18,23.

[39] Мт. 11, 25; Лк. 10, 21; Јн. 11, 15.

[40] Рм. 1, 4; Д. А. 4, 33; Еф. 3, 45.

[41] Јн. 1, 14; ср. 1 Јн. 1, 1.

[42] Дан. 7, 13-14.

[43] Мт. 8, 20.

[44] Мт. 9, 6; Мк. 2, 10; Лк. 5, 24.

[45] Мт. 12, 8; Мк. 2, 28; Лк. 6, 5.

[46] Мт. 13, 37-38.

[47] Мт. 13, 41; 16, 27; 19, 28.

[48] Мт. 17, 22. 9; 20, 18-19. 28; 26, 2. 24; Мк. 8, 31; 9, 9. 12. 31; 10, 33-34; 14,21; Лк. 9, 22. 44; 17, 25; 18, 31-33; 24, 7.

[49] Мт. 24, 27; 24, 37. 39. 44; 25, 13; 25, 31; 26, 64; Мк. 8, 38; 13, 26; 14, 62;Лк. 9, 26; 12, 40; 17, 24. 30; 18, 8; 21, 27.

[50] Мт. 24, 30.

[51] к. 6, 22.

[52] Јн. 5, 27, 22.

[53] Јн. 6, 53-54.

[54] Јн. 8, 40; ср. Јн. 1, 30; Д. А. 17, 31.

[55] Д. А. 7, 55-56.

[56] 1 Јн. 1,1.

[57] Д. Α. 4, 20; ср. 1 Јн. 1, 3.

[58] 2 Петр. 1, 16.

[59] Д. А. 1, 21-22.

[60] Лк. 24, 48; Д. А. 1, 8.

[61] Ср. Д. А. 22, 20.

[62] Д. А. 2, 22. 23. 32; ср. 3, 15; 4, 33.

[63] Д. А. 5, 19. 27. 28. 29-32.

[64] Д. А. 10, 39-42; ср. 13, 31; 8, 25; 4, 33; 18, 5; 20, 21; 1 Петр. 5, 1.

[65] Д. А. 22, 15; ср. 20, 24; 28, 23.

[66] Д. А. 26, 16.

[67] Д. А. 23, 11.

[68] Ср. Јевр. 12, 1; Апок. 2, 13; 11, 3; 17, 6.

[69] Рм. 5, 6-10; ср. Еф. 1, 7; 2, 13-16; Кол. 1, 14. 20. 22; Јевр. 1, 3; 2, 9-10;9, 12. 15. 17. 27; 10, 12; 1 Петр. 1, 18-19; 1 Јн 1, 7; 2, 2.

[70] Рм. 5, 12. 15. 19. 21.

[71] Ср. Рм. 6, 35. 8; 10, 9.

[72] Рм. 14, 9; ср. 2 Кор. 6, 15; 1 Сол. 4, 14.

[73] Ср. 1 Кор. 15, 14-18.

[74] 1 Кор. 15, 21.

[75] 1 Кор. 15, 47.

[76] Еф. 4, 13; ср. Флб. 3, 8-14; Кол. 1, 28.

[77] 1 Тм. 2, 5.

[78] 1 Тм. 3, 16.

[79] Јевр. 2, 14; ср. 2, 16. 17. 18.

[80] Јевр. 4, 15; 2, 18; 5, 79.

[81] Ср. Јевр. 12, 14; 1 Петр. 2, 21. 23. 24; 3, 1. 13; 2 Петр. 3, 15.

[82] 1 Јн. 1, 1.

[83] 1 Јн. 4, 3; ср. 2 Јн. 7.

[84] Види о томе: Догматика, књ. I, стр. 333-340 (367-375). У овом погледу од огромног су значаја Паримије које се на Бадњи дан читају на Царским часовима и на Вечерњу. Види још: св. Григорије Ниски, Adversus Judaeos, 39; Р.gr. t. 46, col. 208 B217 С.

[85] 2 Кор. 6, 16 = 3 Mojc. 26, 12.

[86] Adversus Nestor., lib. I, с. 8; Р. gr. t. 76, col. 53 А D.

[87] Лк. 1, 26-38.

[88] Лк. 1, 31. 35; Мт. 1, 18. 20.

[89] Ис. 7, 14; Мт. 1, 23.

[90] Мт. 1, 18.

[91] In Matth. Homil. V, 2; Р. gr. t. 57, col. 42.

[92] VI Васељ. саб. Прав. 79.

[93] Св. Григорије Богослов, Orat. 38, 2; Р. gr. t. 36, col. 313 В.

[94] Въ неделю вечера, Богородиченъ (Гласъ 1, Октоихъ).

[95] Epist. 3; Р. gr. t. 46, col. 1020 D.

[96] О овоме види: Догматика, књ. I, стр. 285-299.

[97] Лк. 1, 35.

[98] Јн. 8, 46.

[99] Јн. 14, 30.

[100] Јевр. 4, 15.

[101] 1 Јн. 3, 5.

[102] 2 Кор. 5, 21.

[103] 1 Петр. 2, 22; ср. Ис. 53, 9.

[104] 1 Петр. 1, 19.

[105] 1 Петр. 3, 18.

[106] Д. А. 3, 14.

[107] Јевр. 7, 26.

[108] Слово 35, 1-2, стр. 269, 272; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, в переводе на рускiй сь новогреч. епископа Теофана, Выпускъ первый, Москва 1882.

[109] Рм. 8, 3.

[110] Ad Rom. Homil. 13, 5; Ρ. gr. t. 60, col. 514-515.

[111] De incarnat. Domini contra Nestor.., lib. IV, с 3; Р. lat. t. 50 col. 79 С

[112] Interprert. epist. ad Rom. с. 8, ν. 3; Ρ. gr. t. 82, col. 128 D.

[113] De carne Christi, с 16; Р. lat. t. 2, col. 826 A.

[114] Тертулијан, De resurrect. carnis, с 46; Р. lat. t. 2, col. 908 A.

[115] Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1305 С

[116] Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 9; Р. gr. t. 75, col. 1429 AB; cp. Љ. 11, col. 1436 B; ib. 10, col. 1432 D 1433 A.

[117] Ad Trall. с. 10.

[118] Adv. Marcion. III, 8; Р. lat. t. 2, col. 359 С

[119] ib. col. 360 AB; sr. De incarnat. Christi, 5.

[120] 83 Quaestion., quaest. 14; Si phantasma fuit corpus Christi, fefellit Christus, et si fefellit, veritas non est. Est autem veritas Christus: non igitur fuit phantasma corpus ejus (P. lat. t. 40, col. 14).

[121] Contra haeres. II, 22, 4.

[122] ib. III, 18, 7; ср. ib. IV, 33, 5.

[123] ib. III, 19, 1; sr. III, 19, 3 III, 20, 2.

[124] Epist. ad Epict. 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.

[125] De sententia Dionys. 10; P. gr. t. 26, col. 493 D 496 A.

[126] Contra Appollinar. lib. I, P. gr. t. 26, col. 1121 С 1124 A.s

[127] ib.

[128] Catech. IV, 9; Р. gr. t. 33, col. 465 А 468 А; ср. ib. XII, 3, 13. 23. 24. 31.33; VI, 14.

[129] ib. XII, 14; col. 141 Α.

[130] Epist. CI; Р. gr. t. 37, col. 181 С 184 Α.

[131] Oн, Orat. 45, 9; P. gr. t. 36. col. 633 С

[132] Св. Григорије Ниски, Contra Eunom, lib. II; Р. gr. t. 45, col. 545 С.

[133] Он, In baptismum Christi; P. gr. t. 45, col. 580 С

[134] Он, Epist, 3; Р. gr. t. 46, col. 1020 D-1021 A.

[135] In Genes. Homil. 58, 3; Р. gr. t. 54, col. 510.

[136] Oн, In Matth. Homil. 4, 3; P. gr. t. 57, col. 43.

[137] Он, De incomprehensibili, VI, 4; Ρ. gr. t. 48, col. 752753.

[138] Он, Толкованiе на прор. Исаiю, гл. 53, ст. 8, стр. 326; Творенiя св. I. Златоустаго,томъ VI, кн. I, С. Петербурга, 1900.

[139] Он, De Melchisedeco, 2; Р. gr. t. 56. col. 259.

[140] Блаж. Теодорит, Haeret. fabul. compend. lib. V с 14; Р. gr. t. 83 col. 504 B.

[141] De incarnat. Domini, с 17; Р. gr. t. 75, col. 1445 С

[142] Он, Quod Maria sit Deipara, 26; P. gr. t. 76, col. 288 A.

[143] Он, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1277 A.

[144] Commonitor. с 14; Р. lat. t. 50, col. 657.

[145] De fide, III, 6; Р. gr. t. 94, col. 1005 AB.

[146] Слово 58, 1; стр. 62; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, въ перевод на русскiй языкъ съ новогреческаго епископа Теофана, Выпускъ второй, Москва, 1890.