Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

2. О личности Господа Исуса Христа

а) Исус Христос – истинити Бог

 

Ако човек непристрасно проследи до краја ма коју мисао Христову, или реч, или дело, или осећање, увек ће на њиховом дну наћи Бога. Реалност свих реалности, на којој стоји Личност Исуса из Назарета, јесте Божанство. Одбаци ли се Бог из Исуса, онда је Исус најтрагичније и најбедније створење под сунцем. У том случају, Он није реално биће, већ привиђење, утвара, сабласт. Јер је Бог то што његову Личност чини изузетно реалном, изузетно трајном, изузетно вечном. Посматран у нагој историској стварности, Исус из Назарета је пројавио Себе реалним животом, реалним делима, реалним речима, који најочигледније показују да је у Њему сав Бог. Јер онакав живот, онаква дела, онакве речи, могу бити само живот Бога, дела Бога, речи Бога.

На Исуса треба применити објективни, експериментални, индуктивни метод, јер се само строгим, доследним и до краја изведеним индуктивним методом може пронаћи крајња, основна истина о Исусу, истина да је Он — истинити Бог и Господ. Без тога се никако и ни на који начин не може објаснити ни Личност Исусова, ни живот његов, ни дела његова, ни учење његово. Најдетаљнија и најнемилосрднија анализа историјске еванђелске стварности, која обухвата сав историјски живот и рад Исуса Христа, мора открити у Њему Бога истинитог, Бога непосредне историјске реалности, а не неке метафизичке удаљености и недосежне трансцендентности.

Посматран из чистих историјских чињеница Светог Откривења, Исус се у свему показује као Бог, као Бог у телу, као Бог у историји, као Бог у временском и просторном животу. Верност чињеницама Откривења, то је оно што се тражи од непристрасног истраживача при испитивању онога што се односи на Исуса историјске еванђелске стварности. Ако се изврну, унаказе, извитопере или одбаце историјске чињенице откривења, онда се губи реална подлога, на којој се једино може осетити и познати Божанство Господа Исуса. Само буквално усвајање историјских еванђелских чињеница може нам дати тачан и јасан појам о Исусу као Богу и Господу. Напуштање историјских чињеница Светог Откривења значи напуштање јединог пута који човеково осећање и сазнање одводи у тачно и правилно схватање Личности Исусове.

Пуноћом и реалношћу своје Личности и живота Исус из Назарета преставља Собом дословно испуњење и потпуно остварење свега онога што је у Старом Завету о божанском Месији претсказано, проречено, обећано, прасликовано. Са најбуквалнијом историјском тачношћу и верношћу на Њему се испунило све што је претсказано о божанском Спаситељу. Стари Завет је пророковао, прасликовао и очекивао Месију који ће својом Божанском личношћу и делатношћу спасти род људски од греха и смрти; Нови Завет је сав изграђен на чињеницама које непобитно показују и доказују да је Исус из Назарета заиста многоочекивани божански Месија, заиста Син Божји, заиста Бог и Господ. Својом божанском правдом Стари Завет је ушао у новозаветну стварност, и тако постао њен саставни део; Исусов однос у том погледу према Старом Завету изражен је речима: тако бо подобаеть намъ исполнити всяку правду[1]. Он је дошао „да испуни закон”, божански закон, да га оствари на земљи, јер „докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона док се све не изврши”[2]. Смисао је неба и земље: да се на њима, у лицу Месије — Бога, оствари божанска правда, проречена и претсказана од богонадахнутих видилаца старозаветних.

Божанске особине, које су старозаветни духоносни провидиоци приписивали Месији, зраче неодољивом историјском стварношћу из Личности и дела Исуса Назарећанина[3]. Иако натприродне по својој божанствености ове божанске особине су човечански природне по својој новозаветној остварености и стварности. Нови Завет је тиме нов што изобилује натприродним појавама и знамењима, који несумњиво посведочавају и потврђују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ. Сви главнији догађаји из Исусовог живота показују јасно, да је Он заиста Бог у телу. Само његово необично рођење и знамења која га окружују указују на Њега као на Богомладенца. У самој благовести коју небески Благовесник доноси светој Деви налази се сведочанство о божанском характеру Исусовом и о божанском начину његовог рођења од свете Деве: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји”[4].

Да се од чисте Деве имао родити само човек а не Бог, вели свети Јован Касијан, зар би била потребна оваква озбиљна опомена о Божјем доласку? Зашто интервенише само Божанство? Да се имао родити само човек од човека, и тело од тела, нема сумње довољна би била заповест или Божја жеља. Јер када су воља Божја и заповест његова биле довољне (sola sibi tantum voluntas Dei imperiumque suffecit) да створе небеса, формирају земљу, саздаду мора, Анђеле, Арханђеле, Господства, Власти и безбројно мноштво небеских војника (Пс. 32,9), зашто је било недовољно за стварање једног човека оно што је било довољно за стварање света осталога? Сигурно не, зато што је рођење Бога имало да се изврши доласком самога Бога, јер Бог не би могао бити зачет човеком ако Он сам не допусти, нити бити рођен ако Он сам не уђе у утробу (quia et concipi ab homine Deus nisi se donante, et nasci nisi se illabente, non poterat). И тако силази Логос, Син;величанствоДухаСветога присуствује; сила Очева осењује, да би у тајни светог зачећа учествовала цела Света Тројица (utique ut in sacramento sacrae conceptionis omnis esset cooperatio Trinitatis). Зато, вели Арханђео, и оно што ће се родити од ње биће Свето, и назваће сеСин Божји. Дивно Арханђео додаје „зато”, да би показао да ће ово уследити стога што му је претходило оно што је претходило, и да ће се стога родити Бог што је на њу при зачећу сишао Бог (et quia Deus supervenisset in conceptione, ideo Deus futurus esset in partu)[5].

Рађајући се од свете Деве и Духа Светог, Исус испуњује пророштво богоглагољивог пророка Исаије[6], који Га је с правом назвао Емануил, што значи: с нама Бог[7]. Бескрајна божанска тајна опкољава како Исусово рођење по телу тако и његово превечно рођење од Оца по Божанству. Зато се реч пророка Исаије може применити и на једно и на друго: А род његов ко ће исказати?[8] Анђео Господњи, који се јавља пастирима, новорођеног Исуса назива „Христом Господом”[9]. У богопосланом имену: Исус Спаситељ, које су наденули новорођенчету[10], претсказана је божанска делатност Његова: спасење људи од греха. А спасавати од греха може само Бог[11], јер Он једини има моћи и право да отпушта грехе[12]. Само име Исус „нарочито показује да је Он истински и по природи (vere et natura) Господ свију”[13]. Када побожни и праведни Симеон Богопримац узима у руке своје младенца Исуса, он Га, испуњен Духом Светим, назива спасење (το σωτήριον)[14], зато што је Исус заиста Бог, који је као Логос по природи од Оца, а од Деве Он исти по телу (κατά σάρκα)[15].

Исуса прате божанске тајне и красе божанске особине од самог рођења. И при крштењу на Јордану Он објављује Себе као Друго Лице Пресвете Тројице, као Сина Божјег, као Бога. Сам Бог Отац гласом с неба сведочи за Њега: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи[16]. Ове исте речи поновио је Бог Отац при Спаситељевом преображењу на Тавору, када је Спас беседио са светим пророцима Мојсијем и Илијом о своме искупитељском страдању за спасење рода људског[17]. Али најубедљивији доказ о томе да је Исус заиста Бог и Господ, дат нам је у Његовом чудесном и славном васкрсењу. Очигледном стварношћу свог васкрслог тела Спаситељ неодољиво утиче и на таквог скептика, какав је био апостол Тома, да овај усхићено и радосно кличе: Господ мој и Бог мој[18]. Апостол Тома је опипао тело свога Господа, вели свети Јован Касијан, и посведочио да је Он Бог, јер се Исус не може делити од Бога[19]. Како Спасово васкрсење, тако и Његово вазнесење, и слање Духа Светог на апостоле, показују и непобитно доказују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ.

Ови главни догађаји из живота Исусовог јасно сведоче да пред собом имамо божанско биће. Јер се они ни на који начин не могу ни извести ни испрести из људског бића. Али не сведоче само ови натприродни догађаји у границама видљиве природе својом опипљивом стварношћу и вештаственом природношћу да је Исус истински Бог и Господ, него и сам Спаситељ лично сведочи за Себе да је истинити Син Божји и Бог. Још у детињству свом Он објављује својим родитељима да је његов Отац — Бог[20]. А када ступа на јавну проповед, и његова загонетна личност изазива распре у народу Он поступно, али јасно и одлучно, објављује: да је његово порекло с неба, да је Он јединородни Син Оца небеског, да је свуда присутан, да је свемоћан, и да само вера у Њега као Сина Божјег Јединородног и свудаприсутног може спасти људе и даровати им живот вечни[21].

Божанство Исуса из Назарета је основна стварност у Новом Завету; из ње ничу све друге новозаветне стварности и истине[22]. Као зраци из сунца, тако божанска чудеса Исусова природно истичу из чудесне Личности његове. Не сведоче само божанска дела Исусова о Њему да је Бог, него и Божанско ученье његово сведочи о Њему да је Он — Бог и Господ. Чудо је његова Личност, чудо су његова дела, али је исто тако чудо и његово учење, чудо по својој божанско] истинитости, божанској убедљивости, божанској реалности, божанској новини: „И уплашише се сви тако да питаху један другога говорећи: шта је ово? и какво је ово учење ново, да с влашћу и духовима нечистим заповеда и слушају га?”[23] Учење Исусово је божански ново и божански чудесно као и сама божанска Личност његова. Он и живи, и дела, и учи као истинити Бог и Господ; тиме запањује, смирава и ућуткује своје противнике[24], а испуњује радошћу своје присталице[25].

Божанска дела Господа Исуса природни су израз његових божанских особина. Пошто је истинити Бог, Он није могао не делати као Бог. Еванђеље као једина истинска благовест речито је сведочанство о томе. Да Исус није Бог, зар би „највећи између рођених од жена” објавио Исуса за Месију, за доносиоца царства небеског, за крститеља Духом Светим и огњем, за вечног Судију?[26] Како Исус није Бог, када у пустињи побеђује Сатану и „сва кушања”, и Анђели Му после тога служе?[27] Како је Исус — велика Светлост у тами и сени смртној, ако није Бог?[28] Како прости радници, рибари, на позив Исусов остављају све и одлазе за Њим, ако Он као Бог не дејствује божански у њиховим душама?[29] Како Он исцељује „сваку болест и сваку немоћ људи”, ако није Бог?[30] Да није Бог, зар би Исус могао једном речју исцелити губавца од губе?[31] Да није Бог, зар би Он могао са велике даљине речју исцелити слугу капернаумског капетана?[32] Да није Бог, зар би Он могао речју исцелити десет губавих људи?[33] Да није Бог, зар би Он могао додиром исцелити Петрову ташту од грознице?[34]

Ако Исус није Бог, како речју изгони нечисте духове и исцељује све болеснике, испуњујући на тај начин месијанско пророштво Исаијино: Он немоћи наше узе и болести понесе?[35] Много пута Исуса називају Господом, и Он се не противи томе; како онда није Бог и Господ?[36] Како Исус иде по мору, и слушају Га ветрови и воде, ако заиста није Бог?[37] Како Исус укроћује два неукротива бесомучника гергесинска; како изгони из њих безбројне ђаволе; како Га ђаволи моле, и слушају, као свога господара, ако Он није истинити Бог?[38] Како Исус отпушта грехе, када то само Бог може чинити и учинити; и како Он види мисли људске, ако није Бог?[39] Како Исус васкреава Јаирову кћер, и одећом својом исцељује од неисцељиве болести жену крвоточиву, ако није Бог и Господ?[40] Како Он васкрсава Лазара, који је већ четири дана био мртав, ако није заиста Бог?[41] Како Он додиром руке своје исцељује два слепца, ако није Бог?[42] Како Он исцељује немог бесомучника, и чини оно што се нигда није видело у Израиљу, ако није Бог?[43] Како Он претвара воду у вино, ако није Бог?[44]

Да Исус није Бог, зар би могао својим ученицима дати власт над нечистим духовима, и власт да исцељују од сваке болести и сваке немоћи, ида васкрсавају мртве, што они стварно и чине?[45] Да није Бог, зар би могао тврдити да ће се спасти сваки који имена његова ради претрпи до краја мржњу и гоњење?[46] Да Исус није Месија и Бог, зар би, одговарајући Претечи на питање да ли је Он Месија, указао на месијанскобожанска дела своја, о којима је пророковао богоносни пророк Исаија?[47] Да Исус није Бог, зар би могао исцелити слепог од рођења; зар би могао Духом Божјим изгонити ђаволе и низводити на земљу царство небеско?[48] Да Исус није Бог и Господ, зар би могао са пет хлебова и две рибе нахранити пет хиљада људи, осим жена и деце, и још учинити да претекну дванаест пуних котарица?[49] Да Исус није Бог, зар би се болесници могли исцељивати од сваке болести додиром скута његове хаљине?[50] Да Исус није Бог, зар би могао својим речима: „устани, узми одар свој и ходи”, исцелити тридесетосмогодишњег болесника у Витезди?[51] Да Исус није Бог, зар би могао речју исцелити бесомучну кћер Хананејкину?[52]

Ако Исус није Бог који божанском силом својом лреображава вештаство тела и одела, како се онда пробразио на Тавору, те је лице његово заблистало као сунце а хаљине његове постале беле као светлост?[53] Ако Исус није Бог, каквом онда силом изгони ђавола из тела јаднога младића, који је толике муке поднео од овога?[54] Ако Исус није Бог, како онда даје власт Цркви и њеним служитељима, да што год свежу на земљи буде свезано на небу, и што год разреше на земљи буде разрешено на небу?[55] Ако Исус није Бог, како на реч његову одмах усахну смоква?[56] Како Исус није Бог и Господ, када при његовом распећу и смрти сва твар уздише и тужи: црквена завеса се раздире на двоје, земља се тресе, каменке се распада, гробови се отварају, многа тела светих устају?[57] Како Исус није свемоћни Бог, када сам из мртвих васкрсава, и после васкрсења свог јавља се ученицима својим четрдесет дана говорећи им о Царству Божјем?[58] Како Исус није Бог, када се са телом узноси на небо и седа с десне стране Бога Оца?[59]

Делима својим божанским посведочујући силно и непобитно своје вечно Божанство, Исус Назарећанин нам и својим божанским учењем посведочује исто тако силно и исто тако непобитно: да је Он заиста истинити Бог и Господ. Јер акоОн није Бог, како онда Он може бити извор вечног блаженства, и давалац вечних истина Божјих; и како страдање ради Њега може бити блаженство за људе?[60] Ако Он није Бог, како онда испуњује, допуњује, усавршава божански закон старозаветни?[61] Ако Он није Бог који људима даје силеи моћи да постигну божанско савршенство, како може захтевати од људи да постану савршени као Бог?[62] Ако Он није Бог, како говори о Себи као вечном Судији који ће на дан Страшнога суда бацити у пакао све богоборце?[63] Ако Он није свеблаги Бог и Господ, како захтева од својих следбеника да Га већма љубе него оца, мајку, жену, децу, па чак и душу своју?[64] Ако Исус није Бог, како онда може говорити: „Све је мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац, и ако коме хоће Син открити?”[65] Ако Исус није Месија и Бог, како су се онда испуниле на Њему месијанске речи пророка Исаије о његовој кротости и благости, о вечној правди његовој и победи њеној, о Њему као узданици народа?[66]

Да Исус није Бог, зар би називао Себе небеским сејачем, а свет њивом својом; и зар би говорио за Себе да ће се на дан Суда јавити као вечни Судија који ће све саблазни и безаконике бацити у пећ огњену?[67] Да Исус није Бог, зар би допустио да Га апостоли исповедају као Христа, Сина Бога живота; и зар би Цркву своју зидао на Божанству свом као на темељу?[68] Да Исус није Бог, зар би могао захтевати од следбеника својих, да се Њега ради одрекну себе, душе своје, да би је на тај начин у Њему нашли обновљену, обесмрћену овековечену?[69]

Како Исус није Бог, када објављује да је све могуће ономе који верује у Њега?[70] Како Исус није Цар и Господ неба, када богатом младићу обећава да ће, ако остави све и пође за Њим, имати благо на небу?[71] Како Исус није Бог, када ученицима својим, који су Њега ради оставили све, обећава да ће они на дан Страшнога суда сести на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих?[72] Како Исус није Бог и божански Учитељ, када од следбеника својих захтева да никога не зову учитељем, већ једино Њега, Учитеља?[73] Како Исус није Бог, када јасно и одлучно говори о другом славном доласку свом на облацима са силом и славом великом, када ће доћи као муња, и сунце ће помрчати, и месец светлост изгубити, и звезде попадати, и силе се небеске покренути?[74] Како Исус није Бог, када објављује да ће при другом доласку његовом доћи сви свети Анђели са Њим, и Он ће сести на престо славе своје, и сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће зле од добрих, добрима ће дати царство небеско, а зле бацити у огањ вечни?[75] Како Исус није Бог који спасава, када на Тајној вечери установљава свету тајну Евхаристије, јер се крв његова пролива ради отпуштања грехова?[76]

Ако Исус није Месија и Син Божји Јединородни, како онда на питање Кајафино: заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос Син Божји? одговара: јесам; и одселе ћете видети сина човечјег где седи с десне сране силе и иде на облацима небеским?[77] Ако Исус није Бог, како онда по васкрсењу свом шаље ученике своје на проповед Еванђеља свој твари, обећавајући им да ће бити с њима вавек: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедно; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света?[78] Ако Исус није истинити Бог и Господ, како је онда Он: вечни Логос Божји, и Бог, и живот по себи, и светлост по себи, светлост истинита, светлост живота?[79] Ако Исус није Бог, и вечна Истина, и благодат, како онда „благодат и истина постаде кроз Исуса Христа”?[80] „Ако је Христос само човек, како онда ово дође помоћу Њега? Откуда у Њему бејаше Божанска сила, ако је у Њему била смао човечанска природа? (Unde in eo virtus divina, si in eo sola humana conditio?)”[81] Ако Исус није Бог, како је Он онда Јединородни Син Божји, који је вечито у наручју свога Оца, и једини Га јавља?[82] Ако Исус није Бог, како је Он онда јагње Божје које узима грех света на себе?[83] Да Исус није Бог, зар би „највећи између рођених од жена” сведочио за Њега да је откривењем Бога Оца и силаском Духа на Исуса познао у Исусу Сина Божјега?[84] Да Исус није Бог, зар би називао Себе Сином Божјим Јединородним, који се оваплоћује, те вера у Њега даје живот вечни?[85] Да Исус није божански Месија и Бог, зар би Он сам открио жени Самарјанки да је Он — Месија?[86] Да Исус није истинити Бог, зар би имао силе: да васкрсава мртве, да има живот по себи као и Бог Отац, и да онај који верује у Њега има живот вечни још овде на земљи?[87] Да Исус није Бог, зар би могао тврдити за Себе, да је Он — хлеб живота, који силази с неба и даје живот свету, хлеб од кога се никада не гладни?[88] Да Исус није Бог у телу, зар би могао објавити да је тело његово извор вечнога живота и васкрсења, и ко једе тело његово и пије крв његову има живот вечни и сједињује се најприсније са Њим занавек?[89] Да Исус није Бог, зар би вера у Њега испуњавала верника Духом Светим, који је Треће Лице Божанске Тројице?[90] Да Исус није заиста Бог, зар би могао рећи за Себе: ја сам светлост света; ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота?[91]

Како Исус није Бог, када његова истина спасава и ослобођава од греха?[92] Да Исус није био безгрешни Бог и Господ, зар Га лукави непријатељи његови, који су га стално вребали, не би окривили када их је Он јавно питао: Који ме од вас кори за грех?[93] Када Исус не би био вечни Бог, зар би тврдио за Себе: Ја сам прије него се Авраам родио?[94] Како Исус није вечити Син Божји, једносуштан се Оцем, када тврди за Себе: Ја и Отац једно смо?[95] Да Исус није Бог, зар би могао објавити, и делима посведочити, да је за Њега смрт — сан, и још говорити: Ја сам васкрсење и живот; који верује мене ако и умре живеће; и ниједан који живи и верује мене неће умрети вавек?[96] Ако Исус није Бог, како онда објављује Себе Господом?[97] Ако Он није Бог, како онда захтева да се у Њега верује као и у Бога Оца?[98] Да Исус није Бог, зар би могао објавити о Себи: Ја сам пут и истина и живот?[99] Да Исус није по Божанству једно исто са Оцем, зар би могао рећи за Себе: Ко виде мене, виде Оца; Ја сам у Оцу и Отац у мени?[100] Да Исус није свемоћни Бог који даје божанске моћи и свемоћи, зар би могао рећи: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити?[101] Да Исус није Бог, зар би вера у Њега и љубав к Њему могле низводити Пресвету Тројицу у душу верујућег?[102] Да Исус није Јединородни Син Божји, зар би могао говорити о Себи: Изађох од Оца, и дођох на свет, и опет остављам свет, и идем к Оцу?[103] Да Исус није вечити Син Божји, зар би се могао обратити Оцу небеском овим речима: И сад прослави ти мене, Оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе прије него свет постаде?[104]

Свемоћно и свемилостиво Божанство Господа Исуса нарочито се силно пројављује у делима његових светих Апостола и следбеника. Јер Дела Апостолска су дела божанска. Нико од људи, остајући у границама људске природе и људске моћи, не би могао учинити ниједно од оних дела која су описана у Делима Апостолским и осталим Посланицама светих Апостола. Очигледна дела, очигледна пракса, сведоче о Исусу да је Он Бог који увек, по обећању[105], живи и дела у својим следбеницима, и твори дела као што су његова, и већа од ових[106]. Божанска дела светих Апостола непоречно сведоче о Исусу да је Он истинити Бог и Господ; ту нема ничег априористичког, апстрактног, непрагматичког, незаснованог на живом опиту, на личном искуству, неурамљеног у рамове овостране делатности, већ свуда и у свему дело, пракса (πράξις), божанскоапостолско дело, божанскоапостолска пракса.Чудесни Господ Исус, као носилац новозаветног откривења, сав је дело, божанско дело у границама људског живота и искуства. Сва вера у Христа као Бога, и сва дела такве вере, засновани су на стварности његовог Божанства. То је оно што одушевљава и ојачава на живот у Христу, на страдање и мучеништво ради Христа — незаменљивог Бога и Господа. Први свети мученик за Господа Исуса, архиђакон Стефан, а за њим и попут њега и сви остали свети Мученици, Исповедници, верници, налазе напресушни извор одушевљења и радости за своју мученичку и исповедничку веру у осећању и визији да је Господ Исус вечито жив као Јединородни Син Божји и седи с десне стране Бога Оца.

Ако Исус није Бог који божански дејствује кроз своје Апостоле, како они творе дела божанска, дела апостолска? Ако Он није Бог, како им по васкрсењу свом показује себе жива многим и истинитим знацима, јавља им се четрдесет дана, и говори им о царству Божјем?[107] Ако Исус није истинити Бог, како се његово обећање, да ће Апостолима послати Духа Светога, испуни на дан свете Педесетнице, и Дух Свети сиђе на њих у облику огњених језика, и освети их и посвети за велико божанско дело еванђелске проповеди?[108] Ако Исус није Бог, како онда покајање и крштење уиме његово дарује отпуштање грехова и благодат Светога Духа Божјега?[109] Ако Исус није свемоћни и свесилни Бог, како апостол Петар у име његово исцељује хромог од рођења?[110] Ако Исус није Бог, како Апостоли проповедају, и проповед своју делима потврђују, да сем Исуса нема другога имена под небом данога људима којим би се они могли спасти?[111] Ако Исус није Бог, како „Апостоли чинише многа чудеса и знаке”, како се „рукама апостолским учинише многи знаци и чудеса међу људима”, како сви болесници оздрављаху ма од које болести страдали?[112]

Да кроз светог апостола Петра није дејствовала божанска сила Исусова, зар би његова сенка исцељивала најразноврсније болеснике?[113] Да Исус није Бог, зар би Анђео Господњи отворио ноћу тамничка врата и ослободио свете Апостоле?[114] Да Исус није Бог и Господ, зар би могао просте и некњижевне људе одушевити за проповед Еванђеља и дати им силу да се неустрашиво боре за име његово и да исповеднички говоре: Већма се треба Богу покоравати него људима?[115] Да Исус није Бог, зар би премлади архиђакон Стефан, пун силе и вере у Исуса, могао чинити знаке и чудеса велика међу људима? И зар би могао видети небо отворено и Исуса где стоји с десне стране Бога?[116] Да Исус — Бог није испуњавао христочежњиву душу светога Првомученика, зар би се он могао молити за оне што су га каменовали: Господе, не прими им ово за грех?[117]

Када Исус не би био вечити Бог и Господ, зар би се могао у онако заслепљујућој светлости јавити Савлу и обратите Себи њега који је „дисао претњом и смрћу на ученике Господње”, и испунити га Духом Светим, и просветити, и охрабрити за небивалу проповед о Исусу као Сину Божјем и Богу?[118] Када Исус не би био Бог, зар би апостол Петар могао исцелити Енеју од осмогодишње узетости речима: Енеја, исцељује те Исус Христос, устани и простри сам себи?[119] Када Исус не би био свемилостиви Бог, зар би свети апостол Петар могао, обративши се молитвом Њему, васкрснути Тавиту, рекавши: Тавито, устани?[120] Да свети апостол Павле није живео Христом Богом и дејствовао његовом божанском силом, зар би могао речју својом ослепити Елима врачара? И зар би могао хромог од утробе исцелити речима: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, устани на своје ноге право?[121] Када Исус не би био свечисти Бог, зар би апостол Павле могао његовим именом изгонити нечисте духове?[122] Да апостол Павле није био испуњен божанском силом Исусовом, зар би се могло десити оно што је написано у светој и истинитој књизи Дела Апостолских: Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим, тако да су и запрегаче и убрушчиће знојаве од тела његова носили на болеснике, и онисе исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих?[123] Када Исус не би био Бог и Господ, зар би се могао јављати гоњеном и мученом апостолу Павлу, и крепити га на неустрашиве подвиге?[124]

Само као истинити Бог и Господ, Исус је могао кроз своје свете Апостоле чинити божанска дела и јављати божанско учење свог Еванђеља. Свети апостол Павле Еванђеље христово назива Еванђељем Божјим (εύαγγέλιον Θεού)[125]. „Ακο је дакле проповед о Христу Еванђеље Божје, како Христос није Бог?”[126] Исус Христос је посведочен силно за Сина Божјег Духом Светим, нарочито васкрсењем из мртвих[127]. Како је Исус могао сам васкрснути из мртвих, ако није Бог и живот и васкрсење? Он је васкрсао из мртвих не као обичан човек, већ је Он јачи и супериорнији од смрти у колико је — живот и Бог[128]. Ако Христос није Бог, како онда Еванђеље његово може бити сила Божја на спасење свакоме који верује?[129] „Јер ако смо уопште поверовали у Њега, поверовали смо као у Бога”[130]. Ако Христос није Бог, како ће се онда на дан Страшнога суда узасудити „тајне људске по Еванђељу преко Исуса Христа”?[131]

Да Христос није безгрешни Бог, зар би могао крвљу својом отпуштати грехе и даривати оправдање онима који верују у Њега као истинитог Бога[132]. Да Христос није Бог, зар би благодаћу и правдом његовом дошло на све људе оправдање живота; и зар би благодат почела царовати правдом за живот вечни кроз Исуса Христа?[133] Да Христос није Бог, зар би могао онима који верују у Њега даровати благодат и силу: да ходе у новом животу, да живе праведно, свето, безгрешно, и да крај њихове вере буде живот вечни у Христу Исусу?[134] Ако Христос није Бог, како закон Духа живота у Њему ослобођава од закона греха и смрти, побеђује грех и смрт, и човек живи праводом Божјом и мртав је за грех и смрт?[135] Ако Христос није Бог, како даје Духа усиновљења и како кроз Њега постајемо наследници Божји и сунаследници његови?[136] Ако Христос није Бог, како је онда васкрсао себе из мртвих, узнео се са телом на небо, седи у телу с десне стране Бога Оца, и моли се за нас?[137] „Зар није очигледно (έναργώς) да је Христос — Бог, када љубећи Њега ми љубимо Бога свесвега?”[138] Како Христос није Бог и Господ, када апостол Павле, који је толико пута видео васкрслог Господа, тврди да је Он „над свима Бог”?[139] Како Христос није Бог, када Га христоносни Апостол назива Господом и Богом свих, чијим се именом спасава сваки који Га верује?[140] Како Христос није вечно живи Бог, када ћемо сви изаћи на суд пред Њега, да Му сваки као Богу да одговор за себе?[141]

Ако Христос није Бог, како Он поседује и дели ону исту благодат коју и Бог Отац има, дели и раздељује; и како даје свезнање и свеоткривење?[142] Да Христос није Бог, зар би крст његов био сила Божја којом се верни спасавају; зар би сам Христос био „Божја сила и Божја премудрост”; и зар би Он могао бити за људе: правда, и освећење и искупљење?[143] Када Христос не би био Бог од Бога, како би Собом оличавао „премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог пре света за славу нашу”; и како би се Он — распети — могао називати Господом славе?[144] Како Христос није Бог, када примањем Њега и Духа његовог верници постају храм Божји?[145] Очигледно је да је Христос — Бог и Господ, пошто ће по други пут сипи с неба: да суди свима, да изнесе на видело што је скривено у тами, и да објави помисли срца[146]. Ако Христос није свемоћни Бог, како се именом његовим освећују, и очишћују, и оправдавају, и постају наследници царства Божјег·. блудници, идолопоклоници, прељубочинци, аџувани, мужеложници, лупежи, лакомци, пијанице, кавгаџије, хајдуци?[147] „Ако примањем Духа Христова постадосмо храмови Божји, и нисмо своји, јер смо искупљени крвљу његовом, те не живимо себи него Ономе који нас је купио, зар није очигледно да је Христос — Бог (Θεός έναργως), кроз кога смо ми и храмови Божји, коме и као Богу служимо?”[148] Ако Христос није једносуштан са Богом Оцем; како би нашло места у Светом Откривењу ово тврђење: „Ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све, и ми у њему, и једнога Господа Христа, кроз којега је све, и ми кроза Њ”?[149] „Ако онај који има закон Христов, има закон Божји, како Христос није Бог (πως ού Θεός ό Χριστός)?”[150]

Када Христос не би био Бог, како би богомудри Апостол називао Цркву Христову Црквом Божјом (εκκλησία τοΰ Θεού)?[151] „Бог је глава Христу (1 Кор. 11,3), јер је од Њега по природи, пошто се Логос родио од Бога Оца. Како онда Христос није Бог, када Му је Отац по природи (κατά φΰσιν) глава?”[152] Рећи да Христос није по природи и уистини Бог (φΰσει και άληθεία Θεός), није ништа друго до рећи: анатемате Исусе[153]. Како Исус није истинити Бог, када је у свима својим дејствима једнак Богу Оцу и Богу Духу Светом?[154] Говорећи: ,Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, трепе учитеље, а потом чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различие језике” (1 Кор. 12, 28). Апостол под речју Бог подразумева Господа Христа[155]. Сва се вера хришћанска заснива на васкрсењу Господа Христа, јер се тиме побеђује грех и смрт и осигурава бесмртност човечјој личности кроз васкрсење из мртвих, што сачињава божанску новину у овом свету греха и смрти, — како онда Христос није Бог?[156]

Да Христос није Бог, зар би могао по суштини и по дејству бити раван Богу Оцу и Богу Духу Светом; и зар би Он могао бити остварење и испуњење свих Божјих обећања?[157] „Како Христос није Бог, вели свети Кирил Александриски, када је Он мирис познања Очевог? (2 Кор. 2, 1415). Јер се у природи човека не може пронаћи миомир Божје природе (τηντης Φείας φύσεως εΰωδίαν), него што као мирис човештва (ή της άνϋρωπότητος οσμή) јасно означава човека, тако и мирис Божанства (ή της Θεότητος) означава Бога. А када се Христос назива миомиром Оца, што Он у ствари и јесте, како онда Он није Бог, ма да је ради спасења људског Логос Бога Оца и постао човек?”[158]

Ако Христос није Син Божји и лик Бога (είκών τοΰ Θεού) како је ондау Њему откривено Еванђеље Божје; како се онда силом Духа његова, а кроз веру у Њега, ми преображавамо у његово обличје из славе у славу?[159] Христос је и по томе Бог, што нам се свима ваља јавити на суду његову, да примимо сваки што је који у телу учинио, или добро или зло[160]. Како Христос није Бог, када је, примивши грех света на Себе, помирио свет са Богом и дао нам службу помирења?[161] Хришћани су храмови Бога живога (2 Кор. 6,16), јер у њима обитава Дух Свети, који се назива Духом Христовим, по реченоме: Ако ко нема Духа Христова, он није његов (Рм. 8,9), — како онда Христос није Бог?[162] Ако Христос није Бог, како је свети апостол Павле био Христом узнесен до трећега неба, узнесен у рај, и тамо чуо неисказане речи?[163] Када Христос не би био Бог и његово Еванђеље — Божје Еванђеље, зар би апостол Павле онако одлучно тврдио дато Еванђеље „није по човеку”; и зар би онако страшно и непоштедно проклињао оне који хоће да изврну Еванђеље Христово и друкчије га објаве?[164] Ако Христос није Бог, како се онда човек вером његовом оправдава; и како живећи Христом он живи Богом?[165] Ако је Христос само човек, како вера његова укину закон старозаветни, закон Божји?[166] Ако Христос није Син Божји и Бог, како се у Њега крштавамо као и у Бога Оца и Духа Светога; и како вером његовом постају синови Божји сви који се у Њега крштавају?[167] Христос, као Јединородни Син Божји, Духом својим усињује људе Богу, чини их наследницима Божјим, показује Собом Бога, даје знање о Богу, — како онда није Бог?[168]

Ако Христос није Јединородни Син Божји и Господ, како нас онда Бог Отац пре постања света (προ καταβολής κόσμου) изабра у Њему за светост, за посинаштво, за избављење крвљу његовом за опроштење грехова?[169] Бог Отац подиже Христа Исуса из мртвих и посади с десне стране на небесима, над свим Поглаварствима, и Властима, и Силама, и Господствима, и над сваким именом што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове, и Њега даде за главу Цркви, над свима, која је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему, — како онда Христос није Јединородни Син Божији, и Бог, и Господ?[170] Ако Христос није Бог, како вера у Њега сједињује са Богом оне који су дотле биле безбожии (άθεοι) на свету?[171] Како Христос није Бог и Господ када је крстом убио непријатељство између човека и Бога, помирио људе са Богом и међу собом, начинио собом новога човека, учинио вернике светима и домаћима Богу?[172] Када Христос не би био Бог, зар би могао открити службу тајне, од постања света сакривене у Богу, и обзнанити је кроз Цркву своју не само људима на земли него и Поглаварствима и Властима на небу?[173] Када Христос не би био Бог, зар би вера у Њега и љубав к Њему могле испунити људе сваком пуноћом Божјом?[174]

Да Христос није свемоћни Бог и Господ, зар би могао чинити свемоћним онога који у Њега верује, Њиме живи, и смело говори: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје?[175] Ако Христос није видљиви лик Бога невидљивога (είκών τοΰ Θεού τοϋ αοράτου), како онда имамо избављење крвљу Његовом и отпуштење грехова; како кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи; како се све кроза Њ и за Њ сазда; како је Он пре свега и све у Њему?[176] Ако Христос није Бог, како онда у Њему живи телесно сва пуноћа Божанства (έν αύτω κατοικεί παν το πλήρωμα της Θεοτητος)?[177] Да Христос није Бог, зар би живот оних који верују у Њега био сакривен са Њим у Богу?[178] Да Христос није Господ славе, зар би при другом доласку свом могао духом уста својих убити и искоренити Антихриста светлошћу доласка свог?[179] Христоносни Апостол назива Исуса Христа Богом Спаситељем нашим и Господом[180], што сигурно не би учинио да Христос није истинити Бог, јер „име Сиаситељ (το τοΰ Σωτηρος δνομα) доликује само ономе који је заиста и у правом смислу по природи Бог (κυρίως τε και αληθώς μόνω τω κατά φύσιν όντι Θεω). А Исус Христос и јесте Спаситељ и Господ наш[181]. Како Христос није Бог, када некадањи непоштедни христоборац пише о Њему: Истинита је реч и свакога примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да Исус Христос на мени првоме покаже све трпљење за углед онима који му хоће веровати за живот вечни[182]. Поводом ових речи великога Апостола свети Кирил Александриски вели: Ако Христос спасава грешнике, трпи грехе, очекујући покајање грешника, ако је сва наша вера заснована на Њему, и вером у Њега добијамо живот вечни, — како онда Он није Бог? Јер само Бог може спасти свет, то јест људе у свету, и трпети грешнике, и оживотворавати вером која је у Њега[183].

Да се Бог Логос није оваплотио, јавио у телу, зар би истинољубиви Апостол могао објавити да се у томе састоји „тајна побожности”, тајна вере, говорећи: Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се на свету, узнесе се у слави?[184] Да Христос није Бог, зар би Он био — једини силни Цар над царевима и Господар над господарима; и зар би имао бесмртност, и живео у светлости неприступној?[185] Када Христос не би био Бог, како би славни боговидац и тајновидац могао називати Њега великим Богом и Спаситељем нашим?[186]

Христос је несумњиво Бог и Господ, јер је далеко славищи од Анђела, јер су Анђели — слуге његове, јер је престо његов вечит, јер је Он увек исти и непролазан[187]. Апостол благовести о Исусу: Као што деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола[188]. Наводећи ове речи светог Апостола свети Кирил Александриски их овако тумачи: Логос Божји узео је удела у телу и крви нашој, да би, предавши на смрт своје сопствено тело, поново га оживео, пошто је као Бог живот по природи. Јер, како би смрт била разрушена, да тело, које је запало у смрт и оживело, није било властито тело живота по природи (ίδιον δν της κατά φΰσιν ζωής), то јест Логоса Божјег?[189] Исус је вечни првосвештеник; Исус има вечно свештенство; Исус може вавек спасти оне који кроза Њ долазе Богу; Исус свагда живи да се може молити за њих, — како онда није Бог и Господ?[190] Да није Бог и Господ, зар би Христос крвљу својом могао постати вечно искупљење; зар би крв његова могла очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу живоме и истиноме; зар би Он сатро грех својом жртвом?[191] Како Исус није Бог када је божански савршен и неизмешьив, јер је јуче и данас онај исти и вавек?[192] Да Христос није Бог, зар би могао бити творац завета вечнога, завета новога?[193]

Када Христос не би био Бог, Он нас не би могао васкрсењем својим преродити за живу наду, за непропадљиво и неувенљиво наследство на небесима[194]. Он греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим; Он грехе наше понесе на телу свом, и његовом се раном исцелисмо[195], — значи: Он је истинити Бог и Господ. Вера у Исуса као Бога и Спаситеља и познање Њега дарују човеку све божанствене силе, потребив за вечни живот, помоћу којих човек узима удела у Божјој природи[196]; ато показује да је Исус заиста Бог, заиста Господ.

Да Христос није Бог, зар би нам могао објавити и дати живот вечни?[197] Крв његова очишћава нас од сваког греха[198]. Зар би то било могуће даОн није истинити Бог и Господ? Када Христос не би био Син Божји и Бог, зар би одрицање од Њега било у исто време одрицање и од Бога Оца?[199] Ко не признаје да је Христос — Бог у телу, тај је антихристов; а ко признаје да је Он — Бог у телу, од Бога је[200]. Када Христос не би био Бог, како би нам могао дати Духа Божјег, по коме и познајемо да је Он Бог?[201] Свети Воанергес објављује гласом Громова својих: Знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинитога, и да будемо у истиноме Сину његовом Исусу Христу. Овај је истинити Бог и живот вечни (ούτος έστιν ό αληθινός Θεός, кои ή ζωή αιώνιος)[202]. Како Христос није истинити Бог и Господ, када сваки онај који чини преступе и не стоји у науци Христовој — нема Бога, а који стоји у науци Христовој — има и Оца и Сина?[203] Не признавати Христа за Бога, значи бити безбожан, јер безбожни су сви који се одричу јединога господара Бога и Господа нашега Исуса Христа[204].

Како Христос није Бог, када Он влада тајном времена и живота; када има кључеве од смрти и ада?[205] Како Он није Бог, када има божанско свезнање и божанску свемоћ?[206] Ако Он није истинити Бог и Господ, откуда Њему поклоњење од свих светих стоврења Божјих?[207] Да Христос није вечни Бог и свемоћни Господ, Он не би рекао за Себе: Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, први и последњи[208].

Свето Писмо и Старог и Новог Завета зрачи божанском силом свудаприсутног Сина Божјег, који открива Себе у Старом Завету као Јединородног Сина Божјег, само још неоваплоћеног, а у Новом открива Себе иста, али оваплоћена. У праву је свети Иринеј када вели, да је Син Божји посејан свуда по Светом Писму (inseminatus est ubique in Scripturas Filius Dei)[209].

У светлости и стварности Новога Завета добијају своју потпуну потврду сва она места Старога Завета која говоре о Божанству Логоса, Сина Божјег. Ово ће бити довољно јасно ако се расмотре најглавнија месијанска места, и усвоји светоотачко тумачење тих места. Тако, у пророчком надахнућу псалмопевац назива Месију Сином Божјим. Сам Месија сведочи о Себи: Господ рече мени: ти си Син мој, ја те данас родих[210]. Овде се, по тумачењу светога Златоуста, реч данас односи на Спаситељево оваплоћење, на његово рођење по телу. Када је Он примио тело, онда се све слично без бојазни говори о Њему[211]. Сам Бог говори о Месији: Изъ чрева прежде денницы родихъ тя[212]. Свети Атанасије Велики овако тумачи ову месијанску реч: „Јасно је да је деницом названа Спаситељева појава утелу (κατά σάρκα), којој је претходило рођење од Бога (το έκ τού Θεού γέννημα). Отуда ове речи из псалма као да значе: из себе самог родих те пре појаве утелу (προ της κατά σάρκα επιφανείας). Стога речи: прежде денницы, значе исто што и: пре оваплоћења Логоса (προ της σαρκώσεως τού Λόγου)”[213].

Сам Господ Христос објављује да се на Њега односе пророчке речи 109 псалма: Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране[214]. „Речи: седи мени с десне стране, не означавају човечанско већ Божје достојанство (το αξίωμα Θεού). Јер пошто је Божје достојанство постало човечанским достојанством (άνθρωπου αξίωμα), да би човечанско достојанство било признато за Божје достојанство, то је и речено: седи мени с десне стране”[215].

У Старом Завету се Месија назива Господом, Богом (Адонај, Елохим), па чак и Јеховом, именом које се искључиво приписује само Богу. Тако се у четрдесет четвртом, месијанском псалму вели: Заволео си правду и омрзнуо безакоње, тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости[216]. Апостол Павле сведочи да се ове речи односе на Господа Исуса[217]. „Свети Дух је назвао Богом обојицу, то јест и Сина који се помазује иОца који Га помазује…. Ни Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би никада изрично и одлучно назвали Богом (Deum) онога који није Бог, када Он не би стварно био Бог (nisi esset vere Deus); нити би они икога самовольно назвали Господом (Dominum) осим онога који господује над свим (nisi qui dominatur omnium), то јест Бога Оца и његовог Сина који је од Оца свог добио господство над свим створењима”[218].

У речима осамдесет првог псалма: Бог стаде на сабору богова, и усред богова изрече суд (Пс. 81, 1), говори се о Оцу и Сину и о онима који су добили усиновљење, а они су Црква. Јер Црква је сабор Божји који је Бог, то јест сам Син, сабрао Собом (рег semetipsum). О Њему се опет говори: Бог над боговима, Господ говори и дозива земљу (Пс. 49, 1). Који Бог? Онај о коме је казано: Бог ће јавно доћи, Бог наш, и неће ћутати (Пс. 49, 3), то јест Син Божји, који је јавно дошао људима, и који говори: јавих се онима који ме не траже (Ис. 65, 1)[219].Старозаветни еванђелист назива Месију Богом: Ево, објављује он, Бог наш доћи ће и спашће нас[220]; име ће му бити: Бог силни, Отац вечности[221]. Разуме се, вели свети Касијан, ове се речи односе на божанску природу Христову. И зато што се Бог родио у људском облику, његовом је божанству дато божанско име[222]. Саопштавајући Божје речи о цару који ће доћи да утврди вечну правду на земљи и обави спасење, свети пророк Јеремија узвикује: Ево имена којим ће се назвати: Господ (Јехова) — правда наша[223].

Ако је новозаветно Откривење ичим дух и живот, онда је то — Божанством Господа Исуса. Одузети му то, значи: одузети му живот, убити му дух, умртвити га, обесмислити га, уништити га. Као што од Личности Христове, ако јој се одузме Божанство, остаје смртно тело људско, смртна природа људска, тако и од Светог Откривења, ако се одузме истина Божанства Исусова, Откривење престаје бити Откривењем, престаје бити истином, престаје бити животом. Ако би се могло рећи, да је човештво Господа Исуса у извесном смислу — тело Откривења, онда је Божанство његово — душа Откривења. Уклонити Божанство из Исуса, исто је што и обезличити Га, унаказити, убити, уништити. Без Божанства Он не може бити Бог, а то значи: не може бити ни Спаситељ, ни Искупитељ, ни Истина, ни Пут, ни Живот. На истини да је Он — Бог, Господ Исус је саградио Цркву своју[224]. И Црква је Црква — Божанством Господа Исуса. Без тога, она је мртви дом, пећина хајдучка, изложба привиђења. Божанством Господа Исуса у њој је све чудесно и чудотворно. Стога је све у њој: и истина, и живот, и богослужење — сазидано на Исусовом Божанству, живо њиме, вечито њиме, спасоносно њиме.То је разлог што је Црква толике борбе поднела, и подноси, бранећи ову свету божанску догму, јер је тиме бранила, и брани, душу своју, срце своје, биће своје.

Живећи истином Божанства Исусовог, Црква ју је у своме Предању херувимски видовито чувала и арханђелски неустрашиво исповедала. Сав њен живот изаткан је на пређи те истине. Том истином је све у Светом Предању и свето, и божанско, и истинито, и вечно. Ова истина је иманентна свему црквеном; она сачињава крајугаони камен на коме је изгређен сав богочовечански домострој спасења. Многобројна су сведочанства светих Отаца и учитеља Цркве, Житија Светих, богослужбених књига и Васељенских сабора о Божанству Господа нашег Исуса Христа. Осврт и загледање у неке од Отаца, бациће довољно светлости на ову богојављену истину, којом живи Свето Предање као свети близанац Светога Писма.

Непосредни ученик светих Апостола, пламени исповедник Христове вере, свети Игњатије Богоносац поручује хришћанима да буду нераздвојни од Бога Исуса Христа (Θεού ‘Ιησού Χριστού)[225], који као Бог даје мудрост[226], јер је Он Бог наш рођен од свете Деве Марије[227]. Дужност је хришћана да чине све што би их учинило храмовима Христовим, да би у њима могао обитавати Бог наш (Θεός ημών)[228]. Хришћани иду путем савршенства и подражаваоци су Бога, запајајући душу своју крвљу Божјом (έν αίματα Θεού)[229]. Постоји један лекар, који је и тело и дух, и рођен и нерођен, који је Бог у човеку (έν άνθρώπω Θεός), истинити живот у смрти — Исус Христос наш Господ[230]. Појавом Бога у људском облику (Θεού ανθρωπίνως φανερουμένου) разорено је царство зла и дат нови, вечни живот[231].

Богомудри апологет хришћанства, свети Јустин, заснива своју одбрану Хришћанства пред Трифоном на томе што старозаветним Откривењем доказује, да је Исус Христос — Господ, Бог и Син Божји (Κύριος ών ό Χριστός, και Θεός και Θεού Υιός ύπαρχων)[232], да је Он — Бог, Син јединог и нерођеног и неисказаног Бога (Θεόν, τού μόνου κάί άγεννήτου και άρρητου Θεού υίόν)[233].

Велики ревнитељ апостолског Предања, свети Иринеј, сву веру заснива на Божанству Господа Христа. „Нико се други не назива Богом (Deus nominatur) нити зове Господом осим Бога и Господа свега (то јест Оца) … и његовог Сина Исуса Христа Господа нашег”[234]. Нико се од синова Адамових не назива у потпуном и апсолутном смислу Богом и Господом осим Исуса Христа, који је Бог и Господ, и Цар вечни, и Јединородни, и Логос оваплоћени[235]. Црква је од Апостола и њихових ученика примила веру у једнога Бога Оца, Сведржитеља, и у једнога Христа Исуса, Сина Божија (τον Υίόν τού Θεού), који се оваплотио ради нашег спасења[236]. Никада дакле ни Господ, ни Свети Дух, ни Апостоли не би Христа одређено и одлучно назвали Богом (definitive et absolute Deum nominassent), када Он не би заиста (vere) био Бог; нити би икога произвольно назвали Господом осим Бога Оца господујућег над свим и његовог Сина, који је од свог Оца добио господство над целокупном твари[237].

Исус Христос је несумњиво Бог, јер је Он оваплоћени Логос Божји. Кроз самог Логоса, који је оваплоћењем постао видљив и опипљив (visibilem et palpabilem), јављао се Отац, ма да нису сви подједнако веровали, али су сви у Сину видели Оца, јер Отац је невидљиво Сина (invisibile etenim Filii Pater), а Син je видљиво Оца (visibile autem Patris Filius). И стога су сви, говорећи са Христом на земљи, називали Га Богом. Чак и демони су, видећи Сина, говорили: Знамо те ко си, светац Божји (Мк. 1, 24). И ђаво — кушач, видећи Га, говорио је: Ако си Син Божји (Мт. 4, 3; Лк. 4, З)[238]. Да је истинити човек и истинити Бог (vere homo et vere Deus), Исус Христос je добијао сведочанства од свију: од Оца, од Светога Духа, од Анђела, од створења, од људи, од палих духова и демона, од непријатеља, и најзад од саме смрти. Али Син, управљајући свим ради Оца, дела од почетка до краја, и без Њега нико не може познати Бога. Јер Син је познање Оца (agnitio enim Patris, filius), a познање Сина је у Оцу (agnitio autem Filii in Patre) и кроз Сина откривено[239].

Богооткривену истину о Божанству Господа Христа свети Атанасије Велики је богонадахнуто исповедао, бранно и одбранио од аријанизма, који је Господа Исуса лишавао Божанства и сводио Га на твар, на створење. Завири ли човек у ма који спис светога Атанасија, мора видети да се сва света Христологија његова заснива на истини о Божанству Исуса Христа. У овоме тренутку ми ћемо се задржати само на неким мислима светога Оца Православља. По њему, једини је Христос — истинити Бог и Бог Логос од Бога (Θεός αληθινός, Θεού Θεός Λόγος)[240]. Својим Божанством Он је уништио и помрачио и измишљотине стихотвораца, и демонску опсену, и јелинску мудрост; очигледно је, дакле, да је Он заиста Син Божји, Логос, Премудрост, и Сила Очева. Отуда и дела његова нису дела човечанска (ανθρώπινα) него надчовечанска (υπέρ άνθρωπον); и стварно, она су Божја и по својој појавности и у сравњењу са делима људским[241]. Јер ко је икада од људи образовао себи тело од једне девојке? Или: ко је икада од људи лечио онакве болести какве је лечио Господ наш? Ко је исправљао природне недостатке, и слепоме од рођења давао вид? Он је не само исцељивао ране, већ је, као изнова, рађао и васпостављао тело. Он је изгонио из људи болести, демоне и саму смрт… Шта да се каже о другим чудесима његовог Божанства? Који је човек умирао, а сунце се помрачило, и земља затресла? Ето, до данашњег дана умиру људи, и раније су умирали; је ли се икада при чијој смрти десило такво чудо? Али оставимо дела која је Он учинио у телу, и загледајмо шта је учинио Он по васкрсењу свог тела. Је ли икада постојао човек, чије би учење, једно и исто, овладало свуда од краја до краја земље, и према коме се поштовање раширило по свој земљи? Или, ако је Христос човек а не Бог Логос, као што говоре Јелини, зашто онда њихови богови не спрече да се поклоништво Христу не шири у оним земљама где се њима клањају?[242]… Чија је смрт икада изгонила демоне; и чије су се смрти икада бојали демони као Христове? Где се само спомене име Спаситељево, изгони се одатле сваки демон. Ко је у људима толико укротио душевне страсти (τά ψυχικά πάθη), да и блудници живе целомудрено, и човекоубице одбацују мачеве, и некадањи плашљивци постају храбри? И, уопште, ко је убедио варваре и разне многобожачке народе да одбаце своје безумље и размишљају о миру? Зар не вера Христова? Зар не крсни знак? Ко је други тако уверио људе у бесмртност као крет Христов и васкрсење тела Христова? Јелини су испредали сваковрсне лажи, али ипак нису могли измислити васкрсење својих идола; они чак ни помишљали нису на могућност — да тело понова постоји после смрти. Тако је и у овоме очигледно да је Христос — Син Божји. Ма куда погледали, Божанство Логоса свуда изазива дивљење[243].

Зашто је име хришћанина скупоцено, вели свети Григорије Богослов, ако не стога што је Христос — Бог[244]. А по светом Григорију Ниском, оваплоћени Бог, Господ Христос, Дао је довољан доказ свога Божанског доласка у својим чудесима, чиме се и одликује Божја природа (δι’ ων ή θεία χαρακτηρίζεται φύσις). Божје је дело — оживотворавати људе; Божје је дело — промислом чувати сва бића; Божје је дело — давати храну и пиће оним створењима којима је пао у део живот у телу; Божје је дело — добро чинити потребитима; Божје је дело — слабошћу изнурену природу поново вратити себи здрављем; Божје је дело — подједнако владати свом твари: земљом, морем, ваздухом, надваздушним пространствима; Божје је дело — имати довољну силу за све, а пре свега бити јачи од смрти и трулежи. Када би, дакле, у повести о оваплоћеном Богу недостајало нешто од ових споменутих ствари, онда би они који не припадају нашој вери били у праву да одбаце нашу тајну; ако се пак све што се подразумева под Богом (δι’ ών νοείται Θεός) садржи у реченоме о Њему, шта онда смета вери?[245]

Много је, вели свети Кирил Јерусалимски, истинитих сведочанстава о Божанству Господа Христа. Отац сведочи с неба о Сину (Мт. 3, 17; 17, 5); сведочи Дух Свети силазећи телесно (σωματικως) у облику голуба (Лк. 3, 22); сведочи архангел Гаврил доносећи благу вест Марији (Лк. 1, 2738); сведочи Дева Богородица (Лк. 1,2738); сведочи блажено место јасала (Лк. 2, 7); сведочи Египат који је примио Владику док је још био дете по телу (Мт. 2, 14); сведочи Симеон који Га је узео у наручја и рекао: Сада отпушташ с миром слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење твоје, које си уготивио пред лицем свију људи (Лк. 2, 2931); сведочи за Њега и пророчица Ана, веома побожна испосница и подвижница (Лк. 2, 3638); сведочи Јован Крститељ (Јн. 1, 15. 32. 34), највећи међу пророцима, првак Новога Завета, који на неки начин сједињује у себи оба Завета, Стари и Нови; сведочи река Јордан (Мт. 3,13); сведочи море Тиверијадско (Јн. 6, 1); сведоче слепци, сведоче хроми, сведоче васкрснути мртваци (Мт. 11, 5); сведоче демони говорећи: Шта је теби до нас, Исусе? Знамо те ко си, светац божји (Мк. 1, 24); сведоче ветрови који су престајали на његову заповест (Мт. 8, 2627); сведоче пет хлебова који су умножени за нахрањење пет хиљада људи (Мт. 14, 1621); сведочи свето дрво крста, које до данашњега дана гледамо у нашој средний, и које је одавде испунило скоро сву васељену помоћу оних који са вером узимаjy од њега частице; сведочи она палма у долини која је гранчицама снабдела децу када су Господа поздравила (Јн. 12, 13); сведочи Гетсиманија (Мт. 26, 36) која као да још разумним људима показује Јуду; сведочи ова света Голгота која се диже над нама (Мт. 27, 33); сведочи пресвети Гроб и камен који досада лежи тамо (Мт. 27, 60); сведочи сунце које сада сија, а које се помрачило у време Спаситељевог страдања (Лк. 23, 45); сведочи тама која би тада од шестога сата до деветога (Мт. 28, 45); сведочи светлост која сијаше од деветога сата до вечера; сведочи света Маслинска гора са које се Он узнео Оцу (Д. А. 1, 12); сведоче кишоносни облаци који су однели Господа из очију Апостола (Д. А. 1, 9); сведоче небеска врата која су примила Господа, о којима говори псалмопевац: возмите врата князи ваша, и возмитеся врата вечная, и внидетъ Царь славы (Пс. 23, 7); сведоче бивши непријатељи његови, од којих је блажени Павле један, који је за кратко време био његов напријатељ, а затим Му дуго времена служио; сведоче дванаест Апостола који су проповедали истину не само речима него и страдањима својим и смрћу својом; сведочи Петрова сенка која је силом Христовом исцељивала болесне (Д. А. 5, 15); сведоче запрегаче и убрушчићи који су силом Христовом исцељивали тада помоћу Павла (Д. А. 19, 12); сведоче Персијанци и Готи и сви обраћени незнабошци, умирући за онога кога нису видели телесним очима; сведоче демони које до данашњег дана изгоне верни[246].

Еванђеља показују, вели свети Иларије, да је Исус Христос истинити Син Божји, и стога — истинити Бог. Јер ако Он није истинити Син, не може бити истинити Бог (quia neque verus Filius erit, nisi verus et Deus est); нити може бити истинити Бог, ако није истинити Син[247]. Син Божји јесте Бог; ова је истина изражена у његовом имену. Једно име не обухвата два Бога, јер једно име Бог јесте име једне недељиве природе (unius atque indifferentis naturae). Jep пошто је Отац — Бог, и Син je Бог; и оно име, које специфично припада Божанској природи, својствено је свакоме, стога су Двоје — Једно (uterque unum sunt). Јер Син, ма да постоји кроз рођење од Божанске природе, ипак чува јединство у своме имену; Отац и Син су једно и по природи и по имену. Тако Син Божји има име Бог као резултат свог рођења[248]. Син Божји није отпочео бити Богом из ничега, него је рођен као Бог. У своме посебном постојању Он је оно што и Бог, и ништа друго[249].

Син Божји поседује, по своме рођењу, све што је Божје (omne quod Dei est), стога дело Сина je дело Оца, jep Га његово рођење није лишило оне природе која је његов извор и у којој Он обитава, и јер Он има у Себи ону природу којој Он дугује своје вечно постојање[250]. Отац је у Сину и Син је у Оцу; рођење Сина је једино од Оца; никаква туђа или неслична природа није поникла у Божанству и постоји као Бог. Бог од Бога, вечито постојећи, не дугује своје Божанство никоме другоме до Богу. Не могу се Отац и Син сматрати као два Бога, јер су они Двоје један Бог (quia unum uterque sunt). Не могу се ни мешати, jep они двоје нису једна личност[251]. Истина: да је Син Божји Бог од Бога, не претвара Бога у два бога. Бог од Бога, или Бог у Богу, не значи да постоје два бога, јер Бог постоји, Један од Једнога, вечито са једном Божанском природом и једним Божанским именом[252].

Сва благодат, вели свети Касијан, сила, моћ, Божанство, и пуноћа правог Божанства и слава, увек су постојали заједно са Христом и у Христу, било на небу или на земљи или у утроби или при његовом рођењу. Ништа што је својствено Богу никада није недостајало Богу (nihil umquam Deo de Deo defuit). Jep Божанство увек беше присутно Богу (semper enim cum Deo deitas), нигде и никад одвојено од Њега (non loco umquam ab eo, non tempore separata). Jep Бог je свуда присутан у својој потпуности и у своме савршенству. У њему нема ни поделе, ни промене, ни смањивања, јер ништа не може бити додато Богу нити одузето од Њега, јер Он не подлежи ни смањивању Божанству ни прираштају Божанства. Он беше иста Личност за живота на земљи која и на небу; иста Личност у своме пониженом стању која беше и на висинама небеским; иста Личност у сићушности човештва као и у слави Божанства. Јер Христос беше све што je Бог (quia Christus totum erat quod Deus). У самом тренутку његовог зачећа као човека сиђе сва сила Божја, сва пуноћа Божанства, јер васцело савршенство Божанства дође оданде, одакле беше његово порекло. Нити је његова човечанска природа икада била без Божанства, пошто је она сам факт свога постојања примила од Божанства (qui utique hoc ipsum quod erat, a Deo acceperat)[253]. Никаква се подела или раздвајање не може учинити између Христа и Бога (пес disjunctionem aut divisionem aliquam inter Christum fieri et Deum): jep васцело Божанство беше у Христу, и васцели Христос беше у Богу (quia totus in Christo Deus, et totus in Deo Christus). Ту се не може допустити никаква подела или разлучење. Остаје само: прибећи простом, побожном и здравом исповедању, то јест обожавати, љубити и клањати се Христу као Богу[254].

Сва изграђена и састављена од богооткривене истине о Божанству Господа Исуса, Црква је оваплоћење те истине, тело њено, пројекција њена, остварење њено у свету тродимензионе стварности. Имајући Свето Откривење за своје сазнање и осећање, Црква и осећа себе и сазнаје себе као тело Господа и Бога нашег Исуса Христа. Њено самоосећање и самосазнање садржи у себи као суштину своју — истину о Божанству Господа Исуса. Њено постојање, и у смислу узрока и у смислу трајања, потпуно зависи од Божанства Господа Христа. Ако Христос није Бог, онда Црква није божанска установа, није школа божанског живота, није радионица бесмртности, није непрекидно чудо благодати која очишћава, освећује, просвећује, усавршава, спасава. Када Христос не би био Бог, Црква не би могла непрестано чинити божанска дела у свету: отпуштати грехе, исцељивати од зла и смрти, ослобађати од ђавола, давати дарове Духа Светога. Зато што је тело Бога и Господа нашег Исуса Христа, Црква постоји, живи и дела у свету као јединствена и неразорива божанска установа. Божанство Господа Христа је суштина вере њене, љубави њене, наде њене, молитве њене, осећања њеног, сазнања њеног, мудрости њене, милосрђа њеног, христољубља њеног, човекољубља њеног, благодати њене, тајни њених, еванђелских добродетелей њених, свега што је њено. Сва чудотворна сила њена, и моћ, и свемоћ, потичу, и ничу, и извиру из Божанства Господа Исуса. У њој је све у свему — Христос Бог наш. Која истина њена, која молитва њена, која светиња њена, која света тајна њена, која добродетељ њена, које откривење њено, које богослужење њено, који обред њен, који духовни дар њен — не црпе своју животворну силу и моћ из присутног јој Божанства Господа и Спаса нашега Исуса Христа? Ако се разгрне богочовечанско тело Цркве, у њему се свуда и у свему мора наћи Божанство Господа Исуса као душа његова, као свудаприсутна и свеиспуњујућа душа његова.

Имајући, осећајући, сазнајући Божанство Господа Христа као суштину свога бића, свога сазнања, свога постојања, Црква неућутно и неустрашиво исповеда и проповеда богооткривену истину: Исус из Назарета је истинити Син Божји и Бог, раван Оцу по Божанству и по својствима и по дејствима Божанске суштине. Ову истину, од које зависи сав живот Цркве, сав смисао њен, сва савест њена, сва вечна вредност њена, Црква је као најнеопходнију неопходност и најстварнију новозаветну стварност једном за свагда уобличила и неизменљиво изразила у шест чланова васељенског, општеобавезног никеоцариградског Символа вере:

 

(грчки)

Και εις ενα Κΰριον Ίησοΰν Χριστόν τον Υίόν τοΰ Θεοϋ, τον μονογενή, τον έκ τοΰ Πατρός γεννηθέντα προ πάντων των αιώνων φώς έκ φωτός, Θεόν άληΐθνόν έκ Θεού αληθινού, γεννηθέντα ού ποιηθέντα, όμοούσιον τω Πατρι, δι ού τα πάντα έγένετο. Τον δν’ ημάς τους ανθρώπους, και δνά την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, καί σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωβέντα τε υπέρ ημών έπί Ποντίου Πιλάτου, καί παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τή τρίτη ήμερα, κατά τας γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον έκ δεξιών τοΰ Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρΐναι ζώντας και νεκρούς ο της βασιλείας ούκ έσται τέλος.

 

(црквено-словенски)

И во единаго Господа Исуса Христа Сина Божiя, единороднаго, иже отъ Отца рожденнаго прежде всeхъ вeкъ; свeта оть свeта, Бога истинна отъ Бога истинна, рожденна не сотворенна, единосущна Отцу, имже вся быша. Насъ ради человeкъ и нашего ради спасенiя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося отъ Духа Свята и Марiи Деви, и вочеловечшася. Распятаго же за ны при Понтiйсте Пилате, и страдавша и погребенна. И воскресшаго въ третiй день, по писанiемъ. И восшедшаго на небеса, и седяща отъ десную Отца. И паки грядущаго со славою судити живимъ и мертвымъ, егоже царствiю не будеть конца.

 

(српски)

И у једнога Господа Исуса Христа Сина Божјег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова; светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитога, рођеног не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве, и очовечио се. Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен. И који је васкрсао у трећи дан, као што је писано. И који се узнео на небо, и седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 3, 15.

[2] Мт. 5, 17. 18.

[3] Види о томе: Догматика, књ. 1, стр. 332-340 (367-375).

[4] Лк. 1, 35.

[5] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, с 2; Р. lat. t. 50, col. 36.

[6] Ис. 7, 14.

[7] Мт. 1, 22-23.

[8] Ис. 53, 8.

[9] Лк. 2,11.

[10] Мт. 1, 21. 25; Лк. 1, 31; 2, 21.

[11] Ис. 43, 11; Ос. 13, 4.

[12] Мт. 9, 27; Мк. 2, 1-11; Лк. 5, 20-25.

[13] Св. Кирил Александриски, Scholia de incaraat. Unieen., с. 3; Р. er. t. 75, col. 1373 В.

[14] Лк. 2, 29. 25. 27. 28.

[15] Ср. Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col.

[16] Мт. 3, 17; Лк. 3, 22; Мк. 1, 11.

[17] Мт. 17, 5; Мк. 9, 7; Лк. 9, 35.

[18] Јн. 20, 27-28.

[19] De incamat. Christi contra Nestor., lib. III, с 15; Р. lat. t. 50, col. 73 A.

[20] Лк. 2, 49.

[21] Јн. 3, 13. 16-18; 6, 40; 5, 21. 24; 7, 38.

[22] Новозаветно учење о Божанству Господа Исуса изложено јеопширно у првој књизи ове Догматике, стр. 142-147 (158-164).

[23] Мк. 1, 27; ср. 3, 12; 6, 2.

[24] Мк. 12, 34.

[25] Мк. 12, 37.

[26] Мт. 3, 2. 3. 10-12; Мк. 1, 2-10; Лк. 3, 4-17.

[27] Мт. 4, 1-11; Мк. 1, 1213; Лк. 4, 1-13

[28] Мт. 4, 16.

[29] Мт. 4, 18-22; Мк. 1, 16-21; ср. Мт. 9,9.

[30] Мт. 4, 23-24; Мк. 6, 55-56; Мт. 9, 35; 15, 30-31.

[31] Мт. 8, 23; Мк. 1, 40-42; Лк. 5, 12-13.

[32] Мт. 8, 6-13; Лк. 7, 2-10.

[33] Лк. 17, 12-19.

[34] Мт. 8, 14-15; Мк. 1, 30-31; Лк. 4, 38-39.

[35] Мт. 8, 16-17; Ис. 53, 4; Мк. 1, 32-34; Лк. 4, 40-41.

[36] Мт. 8, 21; Л к. 9, 59.

[37] Мт. 8, 24-27; 14, 24-33; Мк. 4, 3641; Лк. 8, 22-25.

[38] Мт. 8, 28-34; Мк. 5, 1-19; Лк. 8, 26-39.

[39] Мт. 9, 27; Мк. 2, 1-12; Лк. 5, 18-26.

[40] Мт. 9, 18-26; Мк. 5, 22-43; Лк. 8, 41-56.

[41] Јн. 11,39-44.

[42] Мт. 9, 27-31; ср. Мт. 20, 29-44; Мк. 10, 46-52; лк. 18, 35-43.

[43] Мт. 9, 32-33; Лк. 11, 14.

[44] Јн. 2, 1-11.

[45] Мт. 10, 1. 8; Мк. 3, 15; 6, 7; Лк. 9, 1.2.6.

[46] Мт. 10, 22.

[47] Мт. 11, 36; Ис. 29, 18; 35, 5; Лк. 7, 19-23.

[48] Јн. 9, 17; Мт. 12, 28; Лк. 11, 20.

[49] Мт. 14, 14-21; Мк. 6, 33-44; Лк. 9, 1217; Јн. 6, 5-13; ср. Мт. 15, 32-38; мк. 8, 19; ср. св. Јован Касијан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, с 1.

[50] Мт. 14, 35-36.

[51] Јн. 5, 19.

[52] Мт. 15, 22-28; Мк. 7, 24-30.

[53] Мт. 17, 17; Мк. 9, 28; Лк. 9, 28-36.

[54] Мт. 17, 14-21; Мк. 9, 17-27; Лк. 9, 38-42.

[55] Мт. 18, 17-18; 16, 19.

[56] Мт. 21, 19-20; Мк. 11 12-14.

[57] Мт. 27, 50-52; Мк. 15, 38.

[58] Мт. 28, 6.10; Мк. 16, 1-14; Лк. 24, 5-49; Јн. 20, 1 21.25; Д. А. 1, 3.

[59] Мк. 16, 19; Лк. 24, 50-52; Д. А. 1, 9.

[60] Мт. 5, 3-12; Лк. 6, 20-23.

[61] Мт. 5, 17-48; Л к. 6, 27-44.

[62] Мт. 5, 48; Лк. 6, 36.

[63] Мт. 7, 21-23.

[64] Мт. 10, 37; Лк. 14, 26-27.

[65] Мт. 11, 27; ср. Јн. 3,56; 6, 46.

[66] Мт. 12, 15-21; Ис. 42, 1.

[67] Мт. 13, 37-42.

[68] Мт. 16, 16-18; ср. Јн. 11, 27; 1, 49; Мт. 14, 33; Мк. 1, 1; Јн. 1, 34; 5, 25;9, 35-37; 10, 36; 20, 31; Д. А. 9, 20; 2 Кор. 1, 19; Гал. 4, 4; Еф. 4, 13; Јевр. 4, 14; 6,6; 10, 29; 1 Јн. 3, 8; 4, 15; 5, 5. 10. 12. 13. 20; ср. св. Кирил Јерусалимски, Catech.XI. 3; св. Јован Касијан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. III. с 14; св. Кирил Александрией, Quod beata maria sit Deipara, 19, P. gr. t. 76, col. 280 A.

[69] Мт. 16, 24-25; Мк. 8, 34-35; Лк. 9, 23-24.

[70] Мк. 9, 23; Мт. 17, 20; 21, 22.

[71] Мт. 19, 21; Мк. 10, 21; Лк. 18, 22.

[72] Мт. 19, 27-28; Лк. 22, 29-30.

[73] Мт. 23. 8.10.

[74] Мт. 24, 27-31; Мк. 13, 24-27; Лк. 21, 25-28; ср. Ис. 13, 10; Језек. 32, 7;Јоиљ. 2, 31.

[75] Мт. 15, 31-46.

[76] Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20; ср. 1 Кор. 11, 23-29.

[77] Мт. 26, 63-64; Мк. 14, 62.

[78] Мт. 28, 19-20.

[79] Јн. 1, 1.3.4.5.9.

[80] Јн. 1, 17.

[81] Св. Јован Касијан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib II, с 5; Р. lat. t.50, col. 45 C; sr. ib. lib. III, с 6.

[82] Јн. 1, 18.

[83] Јн. 1, 29.

[84] Јн. 1, 32-34.

[85] Јн. 3, 15-16; 9, 35-37.

[86] Јн. 4, 25-26.

[87] Јн. 5, 21-26; 6, 40; 10, 28.

[88] Јн. 6, 33-35.

[89] Јн. 6, 51-57.

[90] Јн. 7, 38-39.

[91] Јн. 8, 12; cp. 9, 5; 1, 9; 12, 35; 12, 46.

[92] Јн. 8, 32-36.

[93] Јн. 8, 46.

[94] Јн. 8, 58; ср. св. Јован Касијан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib.V, с 8.

[95] Јн. 10,30.

[96] Јн. 11,25-26.

[97] Јн. 13, 13.

[98] Јн. 14, 1.

[99] Јн. 14, 6.

[100] Јн. 14, 9-10; cp. 10, 38. 45.

[101] Јн. 14, 12.

[102] Јн. 14, 23.

[103] Јн. 16, 28.

[104] Јн. 17, 5.

[105] Мт. 28, 20.

[106] Јн. 14, 12.

[107] Д. А. 1, 23.

[108] Д. А. 1, 4. 8; 2, 1-36.

[109] Д. А. 2, 38-42; 10, 43; 13, 38.

[110] Д. А. 3, 2-26.

[111] Д. А. 4, 8-22.

[112] Д. А. 2, 43; 5, 12.16.

[113] Д. А. 5, 15.

[114] Д. А. 5, 19-20; ср. 12, 523; 16, 23-34.

[115] Д. А. 5, 29, 40-42.

[116] Д. А. 6, 8; 7. 55-56.

[117] Д. А. 7, 59-60.

[118] Д. А. 9, 1—17; 9, 18-30; ср. св. Јован Касијан, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. III, с 6.

[119] Д. А. 9, 33-34.

[120] Д. А. 9, 36-42.

[121] Д. Α. 14, 10.

[122] Д. Α. 16, 18.

[123] Д. Α. 19, 11-12.

[124] Д. Α. 23, 11; 18,9.

[125] Рм. 1,1.

[126] Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col. 1224 A.

[127] Рм. 1, 4.

[128] Ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col 1224 A.

[129] Рм. 1, 16.

[130] Св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1224 С

[131] Рм. 2, 16; ср. 2, 2-11; 14, 10.

[132] Рм. 3, 24-25; ср. 5, 12. 8. 9. 10; ср. св. Кирил Александриски, De rectafide ad regin.; Р. gr. t. 76, 1289 С

[133] Рм. 5, 17. 18. 21; ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р.gr. t. 76. col. 1321 А В.

[134] Рм. 6, 122; ср. св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р. gr. t.76. col. 1300 С

[135] Рм. 8, 2-13.

[136] Рм. 8, 15-17.

[137] Рм. 8, 34.

[138] Св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col 1230 A.

[139] Рм. 9,5.

[140] Рм. 11, 9-13; cp. 13, 14; 14, 89; 1 Кор. 1, 23; 2 Кор. 1, 23; Гал. 1, 2; Εφ.1, 23; Флб. 1, 2; Кол. 1, 2; 1 Сол. 1, 1. 3; 2 Сол. 1, 2. 7. 8. 12; 2, 16; 3, 6; 1 Тм. 1,12; 1, 12. 14; 2 Тм. 1, 2; 2, 8; Флб. 3, 5.

[141] Рм. 14, 10.12.

[142] 1 Кор. 1, 38.

[143] 1 Кор. 1, 17-30.

[144] 1 Кор. 2, 78.

[145] 1 Кор. 3, 16.

[146] 1 Кор. 4, 5; ср. 5, 5.

[147] 1 Кор. 6, 9-11.

[148] Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col 1236 A.

[149] 1 Кор. 8, 6.

[150] 1 Кор. 9, 21; св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin., P. gr. t. 76, col. 1236 С

[151] 1 Кор. 10, 32.

[152] Св. Кирил Алксандриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1236 D 1237 A.

[153] 1 Кор. 12, 3; св. Кирил Александриски, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76.col. 1237 A.

[154] 1 Кор. 12, 46.

[155] Св. Кирил Александриски, De fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1237 B.

[156] 1 Кор. 15, 14. 17. 20. 22. 23. 57.

[157] 2 Кор. 1, 19-22.

[158] De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1240 A.

[159] 2 Кор. 3, 15-4, 6.

[160] 2 Кор. 5, 10.

[161] 2 Кор. 5, 18-21. ср. Св Ј. Касијан, De incamat. Domini contra Nestor., lib.

[162] Св. Кирил Алксандриски, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1241 D.

[163] 2 Кор. 12, 1-10.

[164] Гал. 1, 6-12.

[165] Гал. 2, 19-20.

[166] Гал. 3, 5-25; св. Кирил Александриски, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col.1244 С D.

[167] Гал. 3, 26-27; св. Кирил Алекс, ib. col. 1245 AB.

[168] Гал. 4, 49; св. Кирил Алекс, ib., col. 1304.

[169] Εφ. 1, 4. 5. 7; ср. 2 Сол. 2, 13; 2 Тм. 1, 9; св. Кирил Алекс, ib., col. 1328.

[170] Еф. 1, 20-23.

[171] Еф. 2, 11-13.

[172] Еф. 2, 14-19; ср. Кол. 1, 19-23.

[173] Еф. 3, 9-10; ср. Кол. 1, 24-29; 2, 23.

[174] Еф. 3, 17-19.

[175] Флб. 4, 13.

[176] Кол. 1, 14-17; ср. Јевр. 1, 2; 2, 10.

[177] Кол. 2, 9.

[178] Кол. 3, 3.

[179] 2 Сол. 2, 8.

[180] 1 Тм. 1, 1.

[181] Св. Кирил Александриски, De recta fide ad reginas; Р. gr. t. 76, col.1253 CD.

[182] 1 Tм. 1, 1516.

[183] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1329 CD.

[184] 1 Tм. 3, 16.

[185] 1 Tм. 6, 14-16.

[186] Тит. 2, 13; ср. 3, 4. 6. Поводом Апостолових речи (Тит. 2, 13) свети Joван Касијан пише: Што се тиче имена нашег Господа, овде ништа не недостаје (nihil hic de nominibus Domini nostri deest): Он се назива и Богом, и Спасителем, и Исусом, и Христом. Сва та имена припадају Богу. Спаситељ је Бог, Исус је Бог,Христос је Бог. Сва ова имена припадају једноме Лицу (De incarnat. Christi, contra Nestor., lib. 11, с 4; Р. gr. t. 50, col. 42 B).

[187] Јевр. 1, 4-14; ср. 7, 24.

[188] Јевр. 2, 14.

[189] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1284 B.

[190] Јевр. 7, 24 26; 8, 12.

[191] Јевр. 9, 12. 14-15; 9, 26. 28.

[192] Јевр. 13, 8.

[193] Јевр. 13, 20; 8, 10-12; 9, 15-16.

[194] 1 Петр. 1, 35.

[195] 1 Петр. 2, 22-24; ср. Ис. 53, 9; Јн. 8, 46; 1 Јн. З, 5.

[196] 2 Петр. 1, 14.

[197] 1 Јн. 1, 1; ср. 5, 11-13.

[198] 1 Јн. 1, 7; 2, 2.

[199] 1 Јн. 2, 22-23.

[200] 1 Јн. 4, 23; ср. 4, 15; 5, 1; 2 Јн. 7.

[201] 1 Јн. 3, 24; 4, 13.

[202] 1 Јн. 5, 20.

[203] 2 Јн. 9.

[204] Јуд· 4.

[205] Апок. 1, 16-20; 5, 6.

[206] Апок. 2, 27; 2, 19. 23; 3, 1. 8. 15.

[207] Апок. 5, 13-14; 7, 9 12. 15.

[208] Αпок. 22, 13.

[209] Contra haeres. IV, 10, 1; sr. ib. IV, 11, 1; IV, 34, 13.

[210] Пс. 2, 7; Д. А. 18, 33; Јевр. 1, 5; 5, 5.

[211] In. Hebr. Homil, II, 3; Р. gr. t. 63, col. 25.

[212] Пс. 109, 3.

[213] Contra arian., Orat. IV, 28; P. gr. t. 26, cel. 512 ВС.

[214] Пс. 109, 1.

[215] Св. Атанасије Велики, Contra Apollinar., lib. II, 15; P. gr. t. 26, col. 1157В; ср. св. Иринеј, Contra haeres., III, 6, 1.

[216] Пс. 44, 8.

[217] Јевр. 1, 9.

[218] Св. Иринеј, Contra haeres., III, 6, 1.

[219] ib.

[220] Ис. 35, 4.

[221] Ис. 9, 6.

[222] De incarnat. Christi contra Nestor., lib. II, с 3; Р. lat. t. 50, col. 39 A.

[223] Јерем. 23, 56; 33, 15 16.

[224] Мт. 16, 16-18.

[225] Ad. Trall. 7, 1.

[226] Ad Smyrn. 1, 1; ср. Ad. Ephes. Натпис; 17, 2; Ad Rom. Натпис; 3, 3; 6, 3;Ad Polyc. 8, 3.

[227] Ad Ephes. 18, 2.

[228] Ad Ephes. 15, 3; cp. 15, 18.

[229] Ad Ephes. 1, 1.

[230] Ad Ephes. 7, 2; cp. Ad. Polyc. 3, 2.

[231] Ad. Ephes. 19, 3.

[232] Dialog. cum Tryphon., с. 128; ср. ib. с. 48 i с. 132.

[233] ib. с. 126.

[234] Contra haeres., III, 6, 2.

[235] ib. III, 19, 2.

[236] ib. 1, 10, 1.

[237] ib. III, 6, 1.

[238] ib. IV, 6, 6.

[239] ib. IV, 6, 7.

[240] De incarnat. Verbi, 47; Р. gr. t. 25, col. 180 С

[241] ib. 48; col. 184 B.

[242] ib. 49; col. 184 В D.

[243] ib.50,col. 185 BD; 54, col. 193 A.

[244] Orat. 37, 17; P. gr. t. 36, col. 301 С; ср. Orat. 2, 95; Orat. 30, 8.

[245] Orat. catech. с. 12; Р. gr. t. 45, col. 44 CD; ср. ib. с. 13 i с. 25.

[246] Catech. X, 19; P. gr. T. 33, col.685 A – 688 C; ср. ib. XII, 13; X, 6; IV, 9; XI, 16, 18, 4; IV, 7

[247] De Trinit. lib. VII, с. 2; Р. lat. t. 10, col. 200 С.

[248] ib. VII, с. 13; col. 210 А.

[249] ib. VII, с. 14; col. 211 А; ср. ib. с. 21, с. 25.

[250] ib. VII, с. 26; col. 222 С; ср. ib. с. 27.

[251] ib. VII, с. 31; col. 226 АВ.

[252] ib. VII, с. 32, col. 227 Α.; ср. ib. с. 38, с. 41.

[253] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, с 7; Р. lat. t. 50, col. 4849; cp. Ш. hb. V, с 6.

[254] ib. lib. III, с 7; col. 59 A.