Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

ђ) Богочовекова победа над грехом, смрћу и ђаволом

 

Греси су производ ђавола. Безгрешни Богочовек је победно не само грехе, него и самог творца грехова ђавола. Да то није учинио, његова победа над грехом не би била ни потпуна ни стварна, јер би био као онај који реку пресушује на средини тока или на увору, а не на самом извору. Сав богочовечански домострој спасења има за циљ: победу над ђаволом, као над врховним творцем и самобитним оцем греха и зла. Стога богомудри Апостол благовести: Пошто деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола (ίνα δια τοΰ θανάτου κατάργηση τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου, τουτ’ εστί τον διάβολον)[1]. Овим речима, вели свети Златоуст, Апостол показује узрок Спаситељевог оваплоћења. Овде он изражава ту чудесну ствар, да је ђаво побеђен оним чиме је сам побеђивао, и да је Христос њега сатро оним оружјем којим је он био силан противу васељене (тј. смрћу), што показује велику силу Победиочеву[2].

Ђаво је силан и страшан тиме, што има силу смрти, моћ смрти, што господари и располаже смрћу. А сила смрти јесу греси. Сваки грех је једна мала смрт; а сви греси скупа сачињавају другу смрт, смрт бесмртну и вечну. У последњој, праосновној клици својој, сваки је грех од ђавола. Господ се и јавио у овоме свету као човек, да сатре ђавола, његову силу грехе, а кроз њих и саму смрт. Христољубљени апостол благовести: Који твори грех од ђавола је (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка. Зато се и јави Син Божји, да разори дела ђавола (ίνα λύση τα έργα τοΰ διαβόλου)[3], тј. грехе, а са њима, и за њима, смрт и пакао, јер су они неминовни пратиоци греха[4]. Дела ђавола су, по речи светог Симеона Новог Богослова, сваки грех: завист, лаж, лукавство, мржња, непријатељство, злопамћење, клевета, гнев, јарост, гордост, сујета, немилосрђе, среброљубље, свађа, задиркивање, потсмевање, клетве, богозаборав, нечовечност и свако друго зло.[5]

Смрт је не само природна последица греха, него и природна казна за грех, јер се храни грешницима. Уневши у себе безгрешног Господа Исуса, смрт је унела у себе убицу свога, и убила себе, умртвила себе Безгрешним. И страшан страх нападе на њу од тела човека, Богочовека. И човек Богочовеком постаде страшан за њу, а она за човека слабић и играчка. Господ је постао човек, вели блажени Теофилакт, али човек слободан од отрова греха, који је дошао у подобију тела греха, то јест у подобију тела, које подлежи греху, али Он сам није тело греха (ουχί σαρξ αμαρτίας υπάρχων). Адам је с правом (δικαίως) умро, јер је згрешио. Господ је умро не по правди (αδίκως άπέθανεν), јер није згрешио. До Господњега распећа смрт је с правом (δικαίως) господарила над људима. А пошто се Господ показао безгрешан, шта је онда ђаво могао наћи у Њему што заслужује смрт? Како је пак Господ био неправедно умртвљен, то је победно онога који је Њега умртвио, и на тај начин ослободио Адама од смрти, која му је с правом била нанесена као ономе који је згрешио. И иначе две су ствари владале над родом људским: уживање и мука (ηδονή και λΰπη). Господ је прошао и кроз једно и кроз друго, и показао се непобедив. Испрва Му је кушач приступио на гори предлажући Му уживање (Мт. 4, 3. 6. 9); али, увидевши да Га тиме не може победити, он је прибегао великом лукавству, навео је на Њега муку, да би бар помоћу ње овладао Њиме, и ради тога је дигао против Њега све: одрицање ученика, исмевање од стране војника, хуљење пролазника, смрт од Јудејаца, али је и у томе нашао да је Он непобедив. Јер мука на крсту није могла изазвати у Господу мржњу према распињачима, него је Он продужио да их љуби и да се моли за њих, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Ето, како је Он победно оним чиме је, на изглед, био побеђен. На тај начин крст је постао и његово узвишење и његова слава[6].

Пошто непријатељ рода људског, богословствује свети Атанасије, павши с неба, блуди по овдашњем доњем ваздуху, и владајући ту над другим демонима, сличним њему по непокорности, помоћу њих изазива сањарења у онима који се обмањују, и труди се да заустави оне што се пењу, о чему и Апостол говори: по владару ваздушних сила, по духу који сад ради у синовима противљења (Εф. 2, 2), то Господ дође да сруши ђавола, и да очисти ваздух, и да нам отвори пут за узлажење на небо, као што рече Апостол: завесом, то јест телом својим (Јевр. 10, 20). А ово је требало да се обави смрћу (τούτο δε έδει γενέσθαι δια του θανάτου). Каквом би се пак другом смрћу то обавило, ако не оном која се изврши у ваздуху, то јест на крсту? Јер у ваздуху умире само онај који на крсту сконча. Стога је и појмљиво што је Господ претрпео крст. Јер подигнут на крст, Он је очистио ваздух од сваке демонске варке. И као што Он за све (υπέρ πάντων) принесе тело своје на смрт, тако нам телом својим отвори свима пут за узлажење на небо[7].

Спаситељева смрт на крсту за нас била је и долична и целисходна; и узрок томе показао се у свему оправдан, и постоје оправдани разлози што се спасење свију требало извршити не друкче него крстом. Јер и на крсту Господ не остави себе не објављена, него сврх свега учини те и твар посведочи присуство свога Саздатеља. А тело своје не остави дуго у таком стању, него, пошто показа да је оно умрло од додира са смрћу, одмах га трећег дана васкрсе, носећи са собом и знаке победе над смрћу у телу свом, а то су: нетрулежност и нестрадалност (την άφθαρσίαν και άπάθειαν). И свима би показано, да тело није било умрло по немоћи природе обитавајућег Логоса, него да се у њему силом Логоса уништи смрт (έπι τφ τον θάνατον έξαφανισθήναι έν αύτω τη δυνάμει του Σωτήρος)[8].

Да је смрт уништена, и да је крст постао победа над њом, и да она нема више силе, него да је стварно мртва (είναι νεκρόν αυτόν αληθώς), не мали је знаки јасан доказ тога то што је сви ученици Христови ниподаштавају, сви ударају на њу и не плаше је се, већ је крсним знаком и вером у Христа потиру као мртву. У старо време, пре божанског доласка Спаситељевог, смрт је била страшна и самим Светитељима, и сви су оплакивали умрле као пропале. А сада, пошто је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, него је сви који верују у Христа потиру као ништа (ώς ουδέν αυτόν όντα πατοΰσι), и више воле да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер они сигурно знају да они који умиру не пропадају већ живе, и кроз васкрсење ће постати нетрулежни (άφθαρτοι). Једино је лукави ђаво, који нам се у старо доба горко наругао смрћу, остао истински мртав (έμεινε αληθώς νεκρός), пошто су уништене смртне муке. И ево доказа за то: пре но што поверују у Христа, људи сматрају смрт страшном и плаше је се; а чим приступе Христовој вери и Христовом учењу, они толико презиру смрт, да с радошћу насрћу на њу и постају сведоци васкрсења, које је Спаситељ извршио ради уништења смрти. Чак и дечица хитају да умру. И не само људи, него и жене се уче, како да се боре са смрћу. Она је тако немоћна постала, да је и жене, које је она раније држала у обмани, исмевају као мртву и уништену. Пошто је Спаситељем на крсту смрт побеђена и осрамоћена, и пошто су јој свезане и руке и ноге, то сви који ходе у Христу потиру смрт, и постајући мученици за Христа они јој се ругају и са потсмехом јој говоре: смрти, где ти је победа? пакле, где ти је жалац?[9]

Једино оваплотивши се, вели мудри тајник Божје благодати, Спаситељ је могао дати себе за нас. Јер како би иначе дао себе за нас, да није носио на себи тело? Приневши тело, Он даде себе за нас, да, примивши у њему смрт, сатре онога који има државу смрти, ђавола (Јевр. 2, 14). Стога ми свагда благодаримо Исусу Христу и не одбацујемо благодат коју нам је дао. Јер Спаситељев долазак у телу постаде искупљење од смрти и спасење целокупне твари (θανάτου λΰτρον και κτίσεως πάσης σωτηρία)[10]. Као што нас је Господ крвљу свог тела искупио, тако и мишљу своје душе (τη νοήσει τής ψυχής αυτού) одржава за нас победу, говорећи: Ја победих свет (Јн. 16, ЗЗ)[11].

Господ је страдао зато, да човеку, који је у Њему страдао, припреми нестрадалност. Он је сишао да би нас уздигао. Он је подвргао себе рођењу на земљи да бисмо ми заволели Њега нествореног. Он је понизио себе до трулежи да би се трулежно могло обући у бесмртност. Он је ради нас постао немоћан да бисмо ми устали у сили. Он се спустио до смрти да би нама подарио бесмртност и мртвима дао живот. Кратко речено: Он је постао човек да бисмо ми, који смо постали смртни људи, оживели, и да смрт не би више господарила над нама (neque mors nobis dominetur), jep смрт више неће господарити над нама (Рм. 6, 9), гласи апостолска реч[12].

Творац васељене, Бог Логос, видећи да је Адам, обманут ђаволом, преступно заповест свога Саздатеља и пао под клетву и господарство смрти, саздавши себи од Деве Марије пречисто тело, које би могло сместити у себи и сву пуноћу Божанства телесно (σωματικώς) и људска страдања (και τά πάθη τά ανθρώπινα), добровољно предаде то тело за цео свет, да би смрћу свог тела умртвио ђавола који је господарио над смрћу[13]. Узрок оваплоћењу Бога Логоса је овај: да осуди владавину Сатане над нама (το κρϊναι την καθ’ ήμων πλεονεξίαν τοΰ Σατανά). Стога је Христос, идући на распеће, рекао: Сад је суд овоме свету: сад ће владар овога света бити истеран напоље (Јн. 12, 31)[14].

Тајанственом божанском силом Спаситељеве крсне смрти обесиљен је, онемоћан је, умртвљен је грех као динамична сила ђавола и стваралачка сила смрти. Сам Спаситељ и Господар свесвега, вели свети Григорије Богослов, Саздатељ и Управитељ света, Син и Логос великог Оца, Помиритељ, Првосвештеник и Сапрестолник Оцу, не само узе на себе обличје слуге, него и узишавши на крст узнесе са собом грех људски, да би га убио (την άμαρτίαν τεθνηξομένην)[15]. Бог, дошавши кроз чисту Матер,несамоштосесам није оскрнавио у утроби, него је и њу очистио. Тако и умревши, Он је разорио државу смрти, при чему сам не само није ништа претрпео од смрти, него је и њу уништио (ούτ’ αυτός θανάτω τι παθών, Λόγε, και τον όλέσσας)[16].

Наводећи Апостолове речи (Јевр. 2, 14), свети Амвросије вели: Ко је дакле Онај што жели да ми будемо заједничари (participes) у његовом телу и крви? Несумњиво Син Божји. Како Он постаде наш заједничар ако не телом; или каквом смрћу раскину Он ланце смрти ако не телесном? Јер је Христово подношење смрти постало смрт смрти (mortis enim mors facta est susceptio mortis in Christo)[17].

На чудесан божански начин божанска сила Спаситељева у његовом доживљавању крсне смрти распростире своје свеспасоносно дејство на сву природу људску. Господ Христос је раширио руке на крсту, вели свети Кирил Јерусалимски, да би обухватио крајеве васељене… Раширио је човечанске руке, Онај који је духовним рукама учврстио небо; приковане су клинцима руке, да би, када је прикивано било на дрвету његово човечанство, које је носило на себи грехе људске, и када је оно умрло, заједно са њим умро игрех (συναποθάνη μεν ή αμαρτία), а ми васкрсли у правди[18]. Спаситељ је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30). Јер се испуни тајна (πεπλήρωται γαρ το μυστήριον), испуни се написано: уништише се греси (έλΰθησαν αί άμαρτίαι)[19].

Ради чега је, пита свети Василије, крстом извршен Христов домострој спасења? Ради тога да се са четири стране света саберу спасавани. Јер се крст дели на четири дела тако да је сваки његов део окренут једној од четири стране света. Α претпостављена је крсна смрт да би све четири стране света биле приведене спасењу деловима крста[20].

Све што је ушло у богочовечански живот Господа Исуса није само символ, већ и сила његове победе над грехом, смрћу и ђаволом. Чиме је победио ђаво, вели свети Златоуст, тиме га је савладао Христос. Узевши његово оружје, Христос га је њиме и победно. А ево како: девојка, дрво и смрт били су знаци нашег пораза; девојка је била Ева, пошто тада још не беше познала мужа; дрво је било дрво у рају; смрт је била казна Адамова. Но гле, опет девојка, дрво и смрт; ови знаци пораза постали су знаци победе. Место Еве Марија; место дрвета познања добра и зла дрво крста; место смрти Адамове смрт Христова. Оно чиме је побеђивао ђаво, тиме и сам бива побеђен. Кроз дрво ђаво је упропастио Адама; кроз крст Христос је савладао ђавола. Оно дрво је бацило у ад, а ово дрво је извукло и оне који су отишли тамо… Кроз смрт ми смо постали бесмртни (άπό θανάτου γεγόναμεν αθάνατοι). Таква су дела крста. И како се све то лако за нас свршило. Ми нисмо крвљу оквасили оружје, нисмо стојали у борбеним реду, нисмо задобијали ране и нисмо видели борбу, али смо добили победу. Подвиг припада Господу, а венац нама… Ето шта је крст учинио за нас. Крст је победни знак над демонима, сабља против греха, мач којим је Христос пробо змију[21].

Крст Христов је мач и дрво, на коме је Христос, заклан од богоубица Јевреја, разорио дела ђаволова, приковавши на дрвету грехе наше. Због тога се крст и употребљава при богослужењима као неки мач и царски бич који побеђује и одбија сваки демонски налет и сатански напад[22]. Крст је спасење наших душа. Крст је спасао васељену (την οίκουμένην έσωσε), прогнао заблуду, повратио истину, начинио земљу небом, направио људе анђелима. Захваљујући њему, демони више нису страшни већ презрени, и смрт није смрт већ сан и бдење[23]. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт; угаси је Онај кога је она држала (έσβεσεν αυτόν ύπ’ αύτοΰ κατεχόμενος)[24].

Бог Логос, узевши на себе тело које може умрети и учинивши га својим, добровольно пострада у њему, својом смрћу уништи смрт и трулежност учини недејственом (άπρακτον), јер сам беше нетрулежност и живот[25]. Бог Логос очовечио се, и поднео понижење и страдање, да би својом смрћу и васкрсењем победно смрт[26]. Бог нас је ослободио од зла у коме смо били, и потпуно је разорио поглаварства и власти кроз онога који је пострадао по вољи његовој[27].

Спаситељево страдање је очишћење света (κόσμου καθάρσιον); смрт његова је извор бесмртности који точи живот. Она је сунђер који је збрисао грех света[28]. Христос је пострадао да бисмо ми живели вечито[29]. Крстом Христовим се сва твар (δλη ή κτίσις) обукла у слободу[30]. Христос је страдањем постао страдање страдањима, и смрћу смрт смрти (και θάνατος δια του θανάτου θανέίν)[31].

Богочовечанска истина: да је Господ Исус својим страданием и креном смрћу победно грех, смрт и ђавола, изражена је богонадахнуто молитвеним осећањем Цркве у богослужбеном православном богословљу. Господ иде у Јерусалим, благовести света мисао Цркве, да силом Божанства умртви смрт[32]. Својим смиреним, богочовечанским животом и човекољубивим страдањем Господ је превео људску природу из трулежности у нетрулежност (έκ φθοράς είς άφθαρσίαν)[33]. Уочи свога божанског страдања, васкрсавајући Лазара, Спасителе је разорио горко царство смрти (το του θανάτου πικρόν βασίλειον)[34]. Предосетивши Лазара где долази из мртвих смрт се умртви (θάνατος τέθνηκε)[35].

Од Лазаревог васкрсења настаје глад за смрт, којој су главна храна тела људска и душе људске. Јер је Лазарево васкрсење символ и предзнак свеопштег васкрсења, када ће смрт издахнути од глади. То је разлог што се од Лазаревог васкрсења почиње бојати м1родержица всеядица смерть (о κοσμοκράτωρ παμφάγος θάνατος), која је дотле држала у ропству род људски[36]. Дозвавши из мртвих Лазара, Господ је гласом својим свезао смрт, разрушио адово царство, запленио ад[37]. Стога ад болно вапије смрти: Тешко мени заиста, ево Назарећанин потресе доњи свет, прободе утробу моју, и зовнувши бездахног мртваца подиже га[38]. Дозвавши Лазара из мртвих, бесмртни Господ je силом својом разорио мраколико адово царство (σκοτεινόμορφον”Αδου βασίλεον)[39], сатро сву силу смрти (τού θανάτου πάσαν τήν δΰναμιν), и својом божанском силом пољуљао темеље ада[40].

При Лазаревом васкрсењу божанска сила Спаситељевог гласа развалила је адска врата свепрождируће смрти (адова врата всеядный смерти του παμφάγου θανάτου)[41]. Васкрсавајући Лазара из мртвих, Господ је пре своје смрти потресао државу смрти[42], да својом смрћу коначно разруши ад[43].

Својом спасоносном смрћу Господ је претворио смрт у сан којим тело заспи, да се заувек пробуди при свеопштем васкрсењу мртвих. Заспавши на крсту, објављује свето сазнање васељенске Цркве, Господ је претворио смрт у сан.[44] Када Спаситељ би распет, збачена би тиранија и смрвљена би сила вражија (ή δΰναμις τού εχθρού)[45]. Будући Живот, Господ Христос је својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету[46]. Христос = Живот, окусивши смрт, ослободи смртне од смрти (έκ θανάτου τους βροτούς ήλευθέρωσε), и сада свима дарује живот[47]. Адама, који је у давнини био умртвљен завишћу ђавола, Спаситељ, који се јавио у телу као нови Адам, умртвљењем својим повраћа у живот[48]. Ширећи на крсту своје руке, Христос животодавац је разорио државу вражију (το κράτος τού εχθρού)[49]. Смрт смрћу умртвљује Бог наш божанском силом својом[50]. Оваплоћењем узевши на себе све људско, осим греха, Господ је благоволео да буде распет на крсту, да претрпи смрт као човек, да би као Бог избавио од смрти све људско[51].

Емануил прикова на крст наше грехе, и дајући живот умртви смрт васкрснувши Адама[52]. Христос Спаситељ наш прикова на крст грехе наше[53]. Када Спаситељ би прикован на крст, тада се умртви сила вражија (τότε ένεκρώβη το κράτος τού έχθροΰ), и ад би заробљен његовом силом[54]. Подигнут на крст, Спаситељ је поднео умртвљење (νέκρωσιν), и тиме умртвио нашега умртвитеља (τον νεκρωτην ήμων)[55]. Својим крстом Христос Спас разори државу смрти и уништи обману ђаволову[56]. Владар овога света, коме се продадосмо не послушавши заповест Господњу, би осуђен крстом Спасовим, јер нападе на Спаситеља као на смртнога човека, али паде под ударом Спасове силе и показа се немоћан[57].

Појава безгрешног Господа прогони грех из царства бића у царство фиктивног бића, у царство зла, јер је зло, у поређењу са Добром које је једино истинско биће, у ствари небиће. Стога молитвена мисао апостолске Цркве благовести: Када Свецар Христос би распет по својој вољи, грех који је царовао би прогнан; а Адам, који је у старо доба био протеран из раја, поврати се опет у њега[58]. Својим крстом Господ је уништио лукаву змију, а оживео све нас, преступом умрвљене[59]. Када Човекољубац би подигнут на крст, свепорочни ђаво би сав (όλος) оборен, сав рањен, и налази се у чудном паду; Адам пак разрешава се клетве, и спасава се онај који је раније осуђен[60]. По својој вољи Исус је био подигнут на крст, и разорио је сву ђаволову злу делатност (πάσαν διαβόλου κακοπραγίαν), а људе који су развраћени умом пали у пропаст подигао је[61].

Човека палог кроз преступ, Господ Христос, који је васкрсење свију, подигао је када је био подигнут на крст, и оборио је непријатеља који је био оборио човека, и показао га потпуно умртвљена и неделатна[62]. Распет на Голготи, Безгрешни је смрвио главу ђаволу и спасао све људе[63].

Крстом Спасовим разорена је држава смрти (θανάτου κράτος), и уништена ђаволова обмана[64]. Господ је смрћу згазио смрт, постао првенац мртвих, избавио нас из утробе ада и подарио свету велику милост[65]. Ризничар живота, Христос, као смртан желећи смрт, окуси је; а као бесмртан по природи оживљавао је мртве[66]. Крстом Сина Божијег срушен је ад, и умртвљена смрт, и ми умртвљени устадосмо и удостојисмо се живота, и примисмо рај[67]. Мртав је ад, јер Христос, висећи на крсту, потеже на њега оружје, и овај лежи мртав[68]. Добровољно је Господ телом узишао на крст, да ослободи од робовања ђаволу оне што је створио[69]. Крстом, тим дрветом живота, уништивши онога што има државу смрти, оживео је нас умртвљене грехом[70].

Безгрешност је отров за смрт, јер као што грехом умире живот, тако безгрешношћу умире смрт. Стога свето осећање Цркве говори: Окусивши безгрешно животворно тело Господа Исуса, смрт се с правом (επαξίως) умртви[71]. Смрћу својом Богочовек је сатро ђавола који је тиранисао нашу природу[72]. Спаситељ је подигнут на крст, и пали род људски је устао; копљем је био прободен у ребра, и лукави ђаво је задобио смртну рану[73]. Крстом својим Господ је посрамио поглаварства и власти таме, и вратио људе у првобитно блаженство (εις την άρχαίαν μακαριότητα)[74]. Узишавши на крст, Господ је поколебао свеколико мноштво демона и уништио пагубну државу тиранина, и спасао човечанство[75]. Спаситељ је добровољно поднео страдање којим се убија страдање (παθοκτόνον), и убио онога који нас је у старо доба убио у рају[76].

Претрпевши крст, Господ је смрћу погубио смрт[77]. Силом својом Господ је уништио онога који има државу смрти, обновио нас крстом својим, дарујући нам живот и бесмртност[78]. Смрт је као слушкиња са страхом приступила Господу живота, и Он нам је смрћу својом подарио бескрајни живот и васкрсење (άτελεΰτητον ζωήν και την άνάστασιν)[79]. Разорена смрћу, јадна смрт лежи без даха, јер не подносећи додир живота умртвљује се јаки, тј. ђаво (της ζωής γαρ μη φέρων την ένθεον προσβολήν, νεκροΰται ό Ισχυρός), и дарује се свима васкрсење[80]. Умртви се смрт и уништи се трулежност, не које беше осуђен род људски, када оне насрнуше на безгрешног Господа, јер је Он живот који избавља од трулежности[81].

Када се на земљи диже крст Христов, тада престаде тиранија пакла (πέπαυται αδου τυραννίς) и уништи се његово царство[82]. Када је Спаситељ био драговољно прикован на крсту, Он је својом силом потпуно уништио жалац гордога ђавола[83]. Крст Христов је чудо за свете Анђеле, а велика рана за ђавола и његове бесове[84]. Дирљива је стихира: Господе, Ти си нам крст свој дао за оружје против ђавола, и он дршће и тресе се не подносећи посматрање силе његове, јер крст мртве васкрсава и смрт уништи. Стога се клањамо твоме погребењу и васкрсењу[85].

Када тело Логоса би свезано, човечанство се ослободи нераскидљивих окова, и тирании би свезан као птица (ώς στρουΰίον) и исмејан од свих верника[86]. Доставши мртав (νεκρός γενόμενος), Спаситељ оживе све умртвљене људе, и умртви змију која је грех увела у свет[87]. Крстом Христовим ми се избависмо плачне туге и смртних окова, и бисмо приведени вечитом весељу[88]. Крстом је Спаситељ сатро пукове демона и спасао човечанство[89]. Спасовим крстом сви смо привучени Богу, и смрт би сатрвена до краја[90].

Својом свепобедном крсном смрћу Богочовек је истовремено сатро и грехе и творце греха, нечисте духове. У своме бескрајном човекољубљу Он нам је, по речи Апостола, поклонио све грехе (χαρισάμενος ήμΐν πάντα τα παραπτώματα)[91], тј. опростио све грехе. Али се није на томе зауставио, него је и све наше обавезе према ђаволу, које смо му дали грешећи, уништио. То Апостол драматично претставља у метафоричној слици, називајући наше дуговање ђаволу рукописаше (το χειράγραφον), којим смо ми написмено постали дужници ђаволу кроз грехе. Ту нашу писмену обавезу ђаволу, то наше рукописаније Господ је приковао на крст, и уништио га, и уједно с тим победио поглаварства и власти греха и зла, тј. ђаволе. Апостол богомудри благовести: Господ Христос, рукописание које беше против нас избрисао је учењем (έξαλείψας το καΦ’ ήμων χειρόγραφον τοις δόγμασιν), и уништио га је, приковавши га на крст; и разоружавши поглаварства и власти показа их слободно, победивши их на њему[92].

Ове Апостолове речи свети Златоуст овако објашњава: Апостол каже: Христос нам је поклонио све грехе (ст. 13). Које грехе? Оне што су произвеле смрт. И шта? Да ли им допусти да остану? Не, него их уништи; не само поклони, него уништи (ούκ έχάραξε μόνον, αλλ’ έξήλειψεν), да се никада не појаве. Учењем, вели Апостол. Каквим учењем? Вером. Дакле, довољна је вера. И шта затим? Отпуштању грехова Апостол опет додаје уништење грехова. И то, вели, уништио је; није га сачувао, него исцепао, приковавши га на крст; и разоружавши поглаварства и власти показа их слободно, победивши их на њему. Ето, колико је Он бриге уложио око уништења рукописанија. Пошто смо сви били под грехом и казном, Он нас је, претрпевши казну, ослободио и греха и казне. А казну је претрпео на крсту. На крст је и рукописаније приковао, а затим га, као онај који власт има, исцепао. Какво рукописаније? Апостол говори или о оном рукописанију што га Израиљци дадоше Мојсеју говорећи: све речи, које изрече Господ, чинићемо и слушаћемо (2 Мојс. 24, 3); или ако не говори о том, онда о оном, да смо дужни покоравати се Богу; или ако не и о том, онда о оном рукописанију које држаше ђаво, а које начини (έποίησε) Бог, рекавши Адаму: у који дан окусиш с њега, умрећеш (1 Мојс. 2, 17). Ово дакле рукописаније имађаше у рукама ђаво. И ово рукописаније Христос не даде нама, него га сам исцепа (εσχισεν), што је својствено ономе који с радошћу опрашта. А у речима: разоружавши поглаварства и силе (ст. 15), Апостол говори о ђаволским силама: или што беху обучене у човечанску природу, или што их Христос држаше као ручицу мача и, поставши човек, разголити их[93]. То и значе речи: показа их (ст. 15). И добро је речено: показа их, јер се ђаво никада није тако дрско понашао. Јер када се надаше да овлада Христом, он изгуби и оне које имађаше; у време када тело Христово беше приковано на крсту, мртви васкрсаваху. Том приликом ђаво претрпе пораз, задобивши смртни ударац од мртвог тела (ύπό σώματος νεκρού). Као што борац, који сматра да је убио свога противника, сам добија од њега смртни ударац, тако и Господ Христос показа да умрети спокојно значи посрамити ђавола. Када би могао, ђаво би све учинио да увери људе како Христос није умро. Али пошто је за доказ васкрсења служило све потоње време, а за доказ смрти није било другог времена осим овог, то је Христос и умро јавно (δημοσία), на очиглед свима, а није васкрсао јавно, знајући да ће потоње време посведочити истину васкрсења.

Достојно је дивљења то што наочиглед целога света змија би убијена на крсту. И шта све није учинио ђаво да Христос не умре! Ево шта говори Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице (Јн. 19, 6). И Јудејци Му говораху: ако си Син Божји, сиђи с крста (Мт. 27, 40). Али пошто Он већ беше задобио смртни ударац, и не сиђе са крста, то је био предат гробу. Он је могао одмах васкрснути, али то није учинио, да би се уверили у његову смрт. Чак и војници Му не пребише колена (Јн. 19, 33), као другима, да би било очевидно да је Он умро. Познати су и они што погребоше тело његово. Ради тога и сами Јудејци, заједно с војницима, запечаћују камен. Ту су се нарочито сви старали, да смрт његова не буде сакривена. А сведоци су непријатељи, Јудејци. Ево шта они говоре Пилату: ова варалица каза још за живота: после три дана устаћу. Нареди дакле војницима да чувају гроб (Мт. 27, 6364). То би учињено. Они још и запечатише гроб. Треба чути, како они и касније говоре то Апостолима: хоћете да баците на нас крв овога човека (Д. А. 5, 28). Он није допустио да крст његов буде посрамљен. Он на крсту чини све (πάντα ποιεί), показујући да је смрћу извршио велико дело. Смрт погоди Христа, али је Христос, погођен њоме, затим уништи. Мртвим телом уништен је онај који изгледа да је бесмртан (νεκρφ σώματι κατελΰετο ό δοκών αθάνατος είναι). Ито је видела васељена[94].

У молитвеном богословљу светом ревношћу је ограђена богочовечанска истина: да је Господ Христос на крсту уништио рукописаније грехова наших. Господ је, благовести свето богословље, на крсту подерао наше рукописаније[95]. Послат од Оца на спасење рода људског, Господ Исус је чесним крстом својим исцепао рукописаније наших грехова и њиме победно поглаварства и власти таме[96]. Спаситељ наш ја избрисао рукописаније што је било против нас приковавши га на крст, и уништио државу смрти[97]. Захваћена жалостивом молитвом за всехъ и вся, православна се душа моли сладчајшем Господу: Христе Боже, који си у шести дан и час приковао на крст, дрски Адамов грех, учињен у рају, подери рукописаније и наших грехова, и спаси нас[98].

Зато што је Господ креном смрћу победно грех, смрт и ђавола, крст је постао символ једине истинске победе и заувек остао средство које свепобедном силом богочовечанске благодати савлађује и побеђује све грехе, све смрти, све ђаволе. Скупоцена и свевредносна крв Богочовека Христа, проливена на крсту за спасење рода људског, постала је следбеницима Христовим непобедиво оружје у свима борбама са гресима и нечистим силама. Када духоносни Апостол љубави и апокалипсиса посматра драму рода људског са зенита апокалиптичких висина, он види да људи у њој побеђују Сатану једино крвљу Христовом[99]. Побеђујући крстом Сатану, хришћани побеђују јединог измислитеља и главнога творца свакога зла и безакоња. Недосежна величина и несхватљива спасоносност Богочовековог подвига и састоји се у томе, што је Он својом крсном жртвом дао природи људској богочовечанске благодатне силе, којом се људи избављају од свакога безакоња, по речи светог Апостола: Велики Бог и Спаситељ наш Исус Христос даде себе за нас (εδωκεν εαυτόν υπέρ ημών), да нас избави од свакога безакоња (ίνα λυτρώσηται ημάς άπό πάσης ανομίας)[100].

Неисказане божанске силе уризничене су у светом крету Спаситељевом, зато је он и средство спасења, и символ спасења, и знак спасења. Сав је Господ Христос у њему и свесиле његове. Где је он, ту је и Богочовек; мимо њега и без њега нема спасења човеку од греха, смрти и ђавола. Нама се незнабошци громко смеју, пише свети Атанасије Велики, указујући на крст Христов. Али њих треба жалити због њихове неосетљивости, јер клеветајући крст, они не виде силу крста која је испунила сву васељену, не виде да су кретом откривена свима дела богопознања. Јер када би они својим умом искрено загледали у Божанство Христово, не би се толико потсмевали, него би напротив, познали овог Спаситеља света, познали би да је крст његов постао не пропаст него лечење твари (μη βλάβην άλλα θεραπείαν της κτίσεως). Ακο је са појавом крста уништено свако идолопоклонство, и крсним се знаком прогони свака демонска опсена; ако се јединоме Христу клањају, и кроз Њега се познаје Отац; ако се противници посрамљују, и Христос из дана у дан обраћа себи душе противника, онда смо у праву рећи незнабошцима: како је могуће ово дело сматрати за људско (άνθρώπινον), а не радије признати да је Онај који је узишао на крст Логос Божји и Спаситељ света?[101]. Спасење је свету Син од Оца; спасење је свету крст од Сина[102].

На стварности крста Христовог зида се стварност наше вере, спасења нашег. Богомудро о томе расуђује свети Кирил Јерусалимски: Ако неко говори да је крст привид (δτι δόκησις ό σταυρός), бежи од њега. Ненавиди оне што говоре да је Господ био распет привидно (κατά φαντασίαν). Јер ако je Он привидно био распет, а спасење је од крста (έκ σταυρού δε ή σωτηρία), онда је и спасење привид (φαντασία). Ако је крст привид, привид је и васкрсење. А ако Христос не уста, још смо у гресима својим (1 Кор. 15, 17). Ако је крст привид, привид је и вазнесење; а ако је вазнесење привид, онда је привид и други долазак, и све је најзад без сигурне подлоге. Нека ти дакле крст буде први непоколебљиви темељ, и на њему зидај све остало учење вере[103]).

Тајна крста се не може ухватити ни у речи, ни у символе, ни у поређења. Свеспасоносној сили крста приступа се вером; и она се усваја само вером. Када, напустивши веру, вели свети философ, претпостављамо њој силу речи, и веродостојност Духа уништимо својим питањима, и затим наша реч устукне пред величином предмета, шта онда бива? Немоћ речи нам онда изгледа као немоћ саме тајне (το ασθενές του λόγου, τοΰ μυστηρίου φαίνεται); ина тај начин се виспреност речи претвара у понижавање крста, као што о томе расуђује Павле (1 Кор. 1, 17). Јер је вера допуна нашега учења (ή γαρ πίστις, τοΰ καθ’ ημάς λόγου πλήρωσις)[104].

Безбројне мисли изазива у људском сазнању крст, вели свети мислилац, али све те мисли, на које нас наводи крст, кроз који је извршена тајна страдања (το περί το πάθος μυστήριον), може ли ико лако објаснити речју? Зар није било безброј начина који воде смрти, помоћу којих би се могао извршити домострој нашег спасења смрћу? Али од свих облика смрти Господ је по својој власти изабрао и одредио себи крсну смрт. А да је то било неопходно потребно због неког неисказаног разлога (το άναγκάίον κατά τίνα λόγον απόρρητον γενέσθαι όφείλον), Он је објавио говорећи: Сину човечијем треба (δει) много пострадати, и окривљену бити, и распету бити, и у трећи дан васкрснути (Мк. 8, 31). А смисао ове речи треба (δεί) јесте: да се страдање требало извршити не друкче него крстом. Какав је узрок томе? Једино велики Павле, научен неисказаним речима, које је он, посвећен у тајне раја, чуо тамо, може разјаснити тајну крста, што он делимично (έν μέρει) и чини у посланици Ефесцима говорећи: да бисте могли са свима светима разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати претежнију од знања љубав Христову, да се испуните сваком пуноћом Божијом (Еф. 3, 18 19). Није узалуд божанско око Апостолово духовно видело овде облик крста, него је он овим јасно показао да ће сваки, одбацивши са очију крљушт незнања, јасно угледати саму истину. Јер je он знао да облик крста, престављајући четири краја сједињена у средини, означава на све простирућу се силу и промишљање Онога који се на њему јавио; и стога свакоме крају крста даје посебни назив: дубином назива онај крај што иде од средине наниже, висином онај што иде навише, а ширином и дужином оне крајеве што се протежу десно и лево од средине. Тиме Апостол јасно показује, да нема ништа у постојећем што се не држи божанском природом (ουδέν των όντων εστίν, δ μη τή θεία διακρατεΐται φύσει): и небеско, и подземно, и сва бића до накрај постојећега… Стога Спаситељ и говори да Сину Човечијем ваља не просто умрети, него распету бити, да би крст за проницљивије био богослов (θεολόγος ό σταυρός), објављујући својим обликом свемоћну власт Онога који се јавио на њему и који је све у свему (πάντα έν πάσιν)[105].

У анђелски осетљивој и видовитој души богочежњивог Златоуста, крст Христов изазива неисказано дивљење због чудотворне и делотворне силе која је свагда у њему, и свагда чудотвори и делотвори из њега. Крст је изгладио грех, благовести златоусти песник еванђелских радости, постао очишћење васељене (καθάρσιον της οικουμένης), помирење дуготрајног непријатељства, отворио је врата небеска, људе немиле Богу учинио пријатељима, уздигао нашу природу на небо, посадио је с десне стране Престола, подарио нам и друга безбројна добра (μυρία έτερα παρέσχεν ήμϊν αγαθά)[106].

Крст је постао извор великог благослова, одбрана од сваке опасности, смртоносно одбијање ђавола, узда демонима, страх противничким силама. Он је сатро смрт, развалио гвоздена врата ада, покидао његове окове, разорио тврђаву ђавола, пресекао окове греха (της αμαρτίας τα νεύρα έξέκοψεν), избавио сву васељену од осуде, исцелио рану, нанесену природи нашој. Крст је земљу начинио рајем и мајком многочадном[107].

Крст, који је раније био символ осуде и казне, од Христа је посао знак спасења. У самој ствари, он је за нас постао узрок безбројних добара (μυρίων ήμίν αγαθών αίτιος γέγονεν): он нас је ослободио заблуде, он је обасјао оне што седе у мраку, он је помирио са Богом нас који смо били у непријатељству, он је удаљене начинио пријатељима, он је зближио оне који су били далеко једни од других. Захваљујући крсту ми више не лутамо по пустињама, јер смо дознали прави пут; не обитавамо више изван царства, јер смо пронашли врата; не бојимо се распаљених страла ђаволових, јер смо угледали извор. Благодарећи крсту, ми не дршћемо пред тиранином, јер се налазимо поред цара[108].

Крст је символ небеског царства. Христос га није оставио на земљи, него га је подигао са собом и узнео на небо. Откуда се то види? Отуда што Он има доћи са њим при другом и славном доласку свом (Мт. 24, 30)[109]. Крст је глава нашег спасења (σταυρός το κεφάλαιον της σωτηρίας της ημετέρας); крст је узрок безбројних добара. Помоћу њега смо ми, који смо раније били одбачени и ништавни, примљени сада у ред синова; помоћу њега ми већ не остајемо у заблуди, него смо познали истину (την αλήθειαν έπέγνωμεν); помоћу њега смо ми, који смо се раније клањали дрвећу и камењу, познали сада Саздатеља свих; помоћу њега смо ми, који смо били робови греха, уведени у слободу праведности; помоћу њега је, најзад, земља постала небо. Он нас је ослободио заблуде; она нас је привео истини; он је извео измирење између Бога и људи; он нас је, извукавши нас из дубине порока, извео на сами врх добродетељи; он је истребио демонску заблуду; он је уништио опсену. Помоћу њега је већ нестало дима, смрада и проливања крви бесловесних животиња, него су свуда заведене духовне службе, песме и молитве; помоћу њега су демони натерани у бекство; помоћу њега је ђаво прогнан; помоћу њега се људска природа стала такмичити са анђелским животом; помоћу њега се девичанство одомаћило на земљи, јер је људска природа, откако је дошао Онај што се родио од Деве, распознала овај пут ка добродетељи. Он је обасјао нас који смо седели у тами; он је ородио нас који смо били туђи једни другима; он је начинио грађанима неба нас који смо били луталице; он је постао за нас основа мира[110].

Крст је уништио непријатељство Божје према људима, извршио помирење, учинио земљу небом, помешао људе с анђелима (τους ανθρώπους τοις άγγέλοις ανέμιξε), разорио тврђаву смрти, срушио моћ ђаволову, сатро силу греха, избавио земљу од заблуде, испретурао њихове жртвенике, истребио смрад жртава, засадио добротељ, основао Цркву… Крст је подерао наше рукописаније, учинио непотребном тамницу смрти. Крст је знак Божанске љубави (Јн. 3, 16). Крст је неразорива стена, несавладљиво оружје, ослонац богатима, богатство сиромасима, заштита увређенима, оружје нападнутима, смрт страстима, темељ добродетељима, знак чудесан и необичан…Крст је отворио рај, увео у њега разбојника, и привео у небеско царство људски род који је био на ивици пропасти и чак недостојан земље[111]. Крст Христов је засладио свет, који је био прожет горчином демонском[112]. Када је уз нас крст онда демони већ нису страшни и нису опасни, и смрт није смрт него сан (ουδέ ό θάνατος θάνατος, αλλ’ ΰπνος). Κρстом је оборено и згажено све што нам је непријатељско[113].

Све што се односи на нас, вели исти свети подвижник, обавља се помоћу крста. Је ли потребно добити препород, jaвља се крст; је ли потребно бити отхрањен оном тајанственом храном, или бити рукоположен за неки црквени чин, или учинити ма шта друго, свуда иступа символ наше победе. Стога га с великим задовољством сликамо и по кућама, и на зидовима, и на вратима, и на челу, и у души. Он је знак нашег спасења и свеопште слободе и доказ милосрђа Господа нашег[114]. Спасоносно дрво крста уништило је све страхоте (τα δεινά) што је било увело дрво познања добра и зла[115]. Оно је дрво увело смрт, јер је за преступом следила смрт, а ово је подарило бесмртност (τοϋτο την άθανασίαν έχαρίσατο). Оно нас је протерало из раја; ово нас је одвело на небо. Оно је за један преступ подвргло Адама онаквој казни; ово нас је ослободило од безбројних греховних тешкоћа и дало нам смелост пред Господом нашим[116]. Као што се преко дрвета јавио преступ, тако се преко дрвета јавило и спасење (δια του ξΰλου ή σωτηρία)[117].

Да не би ко рекао, вели свети Златоуст, како се могу спасти они који верују у Распетог, када је и Он сам био подвргнут смрти, еванђелист Јован нас потсећа на древну историју (Јн. 3, 14). Када су се Јевреји спасавали од смрти погледом на бакарно изображење змије, у толико већу благодет могу добити они који верују у Распетог. Распеће се десило не због немоћи Распетога (ού γαρ δια τήν άσθένειαν τοΰ σταυρουμένου) и не што су Јевреји однели победу над Њим, него што је Бог заволео свет. Ево разлога због кога се његов одухотворени храм подвргао распећу: да ни један који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Видиш ли узрок крста и сапсење које је од њега произашло? Видиш ли сродност између праобраза и истине? Тамо су се Јевреји спасавали само од привремене смрти; овде се верници спасавају од вечне смрти. Тамо обешена змија исцељује од уједа змија; овде распети Исус исцељује од уједа духовне змије. Тамо добија исцељење онај који гледа телесним очима; овде се ослобађа свих грехова онај који гледа душевним очима. Тамо је обешена змија која претставља обличје змије; овде је тело Господа, образовано Духом (ύπό Πνεύματος κατασκευασθέν). Тамо је змија уједала, змија и лечила; тако и овде: смрт је погубила, смрт и спасла (θάνατος απώλεσε, και θάνατος εσωσεν). Но змија која је погубљивала, имала је отров, а која је спасавала није имала отрова; то исто је и овде: смрт која је погубила, имала је грех, као змија отров, а смрт Господа била је слободна од свакога греха, као бакарна змија од отрова. Речено је: Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (1 Петр. 2, 22 )[118].

Свеспасоносну и свепобедну силу крста Христова снажно описује ненадмашни весник светле туге хришћанске свети Јефрем Сирин. Сваки празник, вели он, и свако дело Господа нашег Исуса Христа јесте спасење и похвала нама вернима. Али крст је похвала над похвалама; али празник над празницима јесте када се: Пасха наша закла за нас, Христос (1 Кор. 5, 7), или боље рећи, када устаде из мртвих Јагње Божје које узима грех света (Јн. 1, 29)[119].

Треба изобразити животворни крст и на вратима, и на челу, и на прсима, и на устима, и на сваком уду свом, и наоружати се овим непобедивим хришћанским оружјем, победителем смрти, надом верних, светлошћу земље, овим оружјем што отвара рај, обара јереси, овом тврђавом вере, великим чуварем и спасоносном похвалом православних. Ово оружје треба да носе хришћани свуда и у свако време дању и ноћу, сваког часа и сваког тренутка. Без њега немој радити ништа. Ако спаваш, устајеш од спавања, радиш, једеш, пијеш, налазиш се на путу, путујеш по мору, прелазиш реку, украшавај све удове своје животворним крстом, и на тебе неће наићи зло, и рана се неће приближити твоме телу. Вражје силе, видећи крст, отступају са трепетом. Крст је осветио васељену; он је развејао таму и повратио светлост; он је искоренио заблуду; он је сабрао народе од истока и запада, севера и југа, и сјединио их љубављу у једну Цркву, у једну веру, у једно крштење… Крстом је Спаситељ распорио свепрождирућу утробу ада, и запушио лукава уста ђаволу[120].

Када је угледала распетог Спаситеља, смрт су спопали трепет и ужас, и она је ослободила све над којима је господарила, почевши од Адама. Наоружани крстом, блажени Апостоли су покорили сву силу вражију, у своје мреже уловили све народе и сабрали их на поклоњење крсту. Обучени у крст, као у оклоп, мученици и војници Христови су у прах претворили све замисли мучитеља и проповедали смело. Узевши крст и носећи га на себи, они који се ради Христа одричу свега у свету, с великом се радошћу удаљују у пустиње и горе, у пештере и провалије… Колико је добара Бог даровао крстом роду људском![121]

Крст је васкрсење мртвих. Крст је узданица хришћанима. Крст је палица хромима. Крст је утеха беднима. Крст је узда за богате, обарање гордих. Крст је застава победе над демонима, васпитач младићима. Крст је трг за трговце, нада очајницима, крма морепловцима. Крст је пристаниште бродоломницима, заштита онима који су опкољени од непријатеља. Крст је отац беднима, саветник праведнима. Крст је утеха тужнима, чувар деци, слава људима, венац старима. Крст је светлост онима што седе у тами. Крст је величанство царевима, философија варварима. Крст је слобода робовима, мудрост неукима. Крст је проповед Пророка, сапутник Апостола, похвала Мученика. Крст је чедност девојкама, радост свешеницима. Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је разорење идолских храмова, саблазан Јеврејима. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима.[122] Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему.[123]

Све натприродне тајне и божанске силе Богочовекове сабране су у крсту, и чудом благодати дејствују у роду људском. Бисер своје мудрости свети Дамаскин расипа око чудесне тајне животворног крста Христовог, откривајући нам његову незаменљиву вредност и силу за род људски. Реч крстова је лудост онима који гину, благовести свети Дамаскин кроз речи светог Апостола, а нама који се спасавамо сила Божија (1 Кор. 1, 18). Јер духовни човек све разгледа, а телесни не прима што je од Духа (1 Кор. 2, 15. 14). Реч крстова je лудост за оне који је не примају с вером и не размишљају с вером о доброти и свемоћи Божјој, него божанске предмете испитују помоћу људских и природних појмова (άνθρωπίνοις και φυσικοίς λογισμοϊς εξερευνοόσι τά θεία). Међутим, све што је Божје изнад природе је, и изнад речи, и изнад разума. Јер ако неко стане размишљати, на који начин и ради чега је Бог све извео из небића у биће, и зажели да то схвати помоћу природних појмова (και φυσικοίς λογισμοΐς φθάσαι έβουλήθη), неће схватити. Јер је такво знање телесно и демонско (δαιμονιώδης). А ако неко, руководећи се вером, стане размишљати о доброти, свемоћи, истини, мудрости и праведности Божјој, њему ће све бити разумљиво и складно, и пут прав. Јер је немогуће спасти се без вере. На вери се заснива све: и људско и духовно. Јер без вере нити земљоделац оре, нити трговац поверава душу своју малом дрвету на бурној пучини морској, нити ишта у животу бива без вере. Вером дознајемо да је све силом Божјом приведено из небића у биће; вером обављамо сва дела, и божанска и човечанска. А вера је примање нечег без сувишне радозналости.

Нема сумње, свако Христово дело и чудотворство је веома велико, божанствено и чудесно, али је чудесније од света часни крст његов. Јер ничим другим до једино крстом Господа нашега Исуса Христа би уништена смрт, разрешен прародитељски грех, оплењен ад, даровано васкрсење, дата нам сила за презирање ствари овога света па и саме смрти, устројен повратак првобитном блаженству, отворена врата раја, наша природа стављена с десне стране Богу, и ми постадосмо деца Божја и наследници. Све је то извршено крстом (δια σταυρού γαρ πάντα κατώρθωται). Који се год крстисмо у Христа Исуса, вели Апостол, у смрт се његову крстисмо (Рм. 6, 3). Α који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо (Гал. 3, 27). Христос је Божија сила и Божија премудрост (1 Кор. 1, 24). На тај начин Христова смрт, или крст, обуче нас у ипостасну Божју премудрост и силу (ό θάνατος του Χριστού, ήτοι ό σταυρός, την ένυπόστατον τού Θεού σοφίαν και δΰναμιν ημάς περιέλαβε). Асила Божја јесте реч крстова, или зато што нам се њиме откри моћ Божија, тј. победа над смрћу, или зато што се, као што се четири краја крста држе и сједињују његовим центром, силом Божјом држе висина и дубина, дужина и ширина, тј. сва видљива и невидљива твар.

Крстом се ми верни разликујемо и распознајемо од неверних. Крст је штит и оружје и победни знак над ђаволом. Он је спасење душе и тела, одвраћач свих зала, виновник свих добара, уништење греха, расад васкрсења, дрво вечнога живота (ξΰλον ζωής αιωνίου)[124].

Ми смо се стварно освештали (όντως ήγιάσμεϋα) откако Бог Логос постаде тело, уподобивши се нама у свему осим греха, и несливено се сједини са нашом природом, и неизменљиво обожи тело кроз несливено сапрожимање тог самог Божанства и тог самог тела. И ми смо се стварно ослободили (όντως ήλευΦερώμεθα) откако Син Божји и Бог, будући нестрадалан Божанством, пострада телом, исплати наш дуг, давши за нас врсни и чудесни откуп, јер је крв Сина умилостивљујућа пред Оцем и чесна[125].

Распеће Богочовека, иако немогуће по законима огреховљене логике људске, ипак је спасоносна стварност, у коју прониче вером облагодаћени ум светих подвижника православних. Христос је примио распеће, расуђује свети Теодор Студит, да би натерао у бекство ваздушне демоне; висио је на дрвету, да би људе исцелио од греха који је у старо доба настао у људима преко дрвета (δια ξΰλου)… крв и вода су потекли из ребра Христова, да би уништили наше рукописаније греха (Кол. 2, 14), и да бисмо се ми очистили његовом крвљу и добили рај[126]. Ако, дакле, неко од неверних рекне: зашто је распет Христос? одговори му: да би распео ђавола (ίνα σταύρωση τον διάβολον)… А ако неверни упита: ради чега је Христос пио оцат и жуч? одговори му: да бисмо избацили смртносни отров ђаволски, јер је та жуч постала мојим слаткишем (γλΰκασμα), и тај оцат мојим леком[127]. Истекла крв Господња дала је крсту такву непобедиву силу (δύναμιν άμαχωτάτην), да се њоме савлађују демони и просвећује свет[128].

Због свега тога свети подвижник има пламено осећање о козмичкој неопходности крста за сву твар, словесну и бесловесну. На неки божански тајанствен начин (а крст је сав изаткан од божанске тајанствености) спасоносна сила крста прониче сва бића, од краја до накрај свега постојећег. И богоблажени философ крста благовести: Мени изгледа да чак и бића која немају душе осећају у себи радост, наиме земља, која је, слично мајци, преизвела ово дрво (тј. крст) као плод из своје утробе, сва дрвета шумска јер су удостојена истог имена са дрветом креним (πάντα τα ξΰλα τοΰ δρυμού ώς ομωνυμία τιμώμενα), сунце које непрестано сија, светли месец, блиставе звезде и, најзад, само огромно и покретно небо, јер се од крених страдања Исуса Христа догодила свеобухватна промена на боље (έπείπερ πάσα ή δια τοΰ σταυρικού πάθους προς το κρέΐτον άμειψις)… Отуда се и Црква јавља сада као рај који у својој средини има дрво живота[129].

Ако је ико анђелски дубоко загледао у бескрајну тајну Богочовекове крсне смрти, и у њој много, врло много сагледао, онда је то, нема сумње, трећи од тројице светих Богослова: Симеон Нови Богослов. Из дубине својих благодатних созерцања и тајновидстава он благовести: Јединородни Син Божји се оваплотио, да би сачувао закон Божји и заповести његове, и да би ступио у борбу и победно ђавола. И једно и друго извршило се у Њему само собом. Јер ако Христос јесте онај сами Бог, који је дао заповести и Закон, како је онда могуће било да он не сачува онај Закон и оне заповести које је сам дао? И ако је Он Бог, као што у ствари и јесте, како је онда било могуће да Он буде опсењен и обманут икаквим лукавством ђаволовим? Истина, ђаво као слеп и неразуман, повео је борбу против Њега; али је то било потребно, да се изврши нека велика и страшна тајна, наиме: да безгрешни Христос пострада, и кроз то добије опроштај Адам (тј. род људски) који је згрешио. Ради тога је и место дрвета познања био крст, место приступања ногама којима су прародитељи ишли забрањеном дрвету и место пружања њихових руку које су они пружили да би узабрали род са дрвета биле су приковане на крст непорочне ноге и руке Христове, место окушења рода било је окушење жучи и оцта, и место смрти Адамове смрт Христова. Шта је затим било? Христос је лежао у гробу три дана ради тајне Пресвете Тројице, да би показао да, иако се оваплотио и пострадао Он Син, ипак је тај домострој спасења дело Пресвете Тројице.

У чему се састоји тај домострој спасења? Једно Лице Свете Тројице, наиме: Син и Логос Божји, пошто се оваплотио, принео је себе телом на жртву Божанству Оца и самога Сина и Духа Светога, да би први преступ Адамов био благонаклоно опроштен ради овог великог и страшног дела, тј. ради ове жртве Христове, и да би се силом његовом вршило друго ново рођење и поновно стварање човека у светом крштењу, у коме се ми и очишћујемо водом која је сједињена са Духом Светим. Од тог доба људи се крштавају у води, погружавају се у њу три пута у спомен тродневног погребења Господњег, и пошто у њој умру за сав овај зли свет, они се при трећем вађењу из воде јављају већ живи, као васкрсли из мртвих. тј., душе њихове оживљују и опет примају благодат Светога Духа, као што ју је Адам имао до преступа. Затим се крштени помазују светим миром, и помоћу њега се помазују Исусом Христом, и миришу натприродно. Поставши на тај начин достојни да буду заједничари Богу, они једу тело његово и пију крв његову, и помоћу освећеног хлеба и вина постају сутелесни и сукрвни Богу који се оваплотио и принео Себе на жртву. После тога већ је немогуће да над њима влада грех, и да их тираните, јер су они богови по благодати…

Пошто је на тај начин крст постао као неки жртвеник ове страшне жртве, јер је на крсту умро Син Божји због пада људи, то се с пуним правом крст поштује и слави, и изображава као знак општег спасења свих људи, да би се они који се клањају дрвету крста ослободили од проклетства Адамовог и добили благослов и благодат Божју за чињење сваке добродетели. За хришћане је крст величина, слава и сила: јер је сва сила наша у сили распетог Христа, сва грешност наша умртвљује се смрћу Христовом на крсту, и сва узвеличаност наша и сва слава наша су у смирености Бога који је толико понизио себе, да је чак изволео умрети међу злочинцима и разбојницима. Стога хришћани, верујући у Христа, осењују себе креним знаком не просто, не олако, не немарно, него са свуколиком пажњом, са страхом, трепетом и крајњом богобојажљивошћу. Јер облик крста показује помирење и дружбу у какву је човек ступио са Богом. Стога се и демони боје крста, и не могу да виде крсни знак, него одмах беже од њега, знајући да је крст знак дружбе људи са Богом[130].

Када чујеш, вели исти христочежњиви Богослов, да је Бог, који је саздао небо и земљу, море и све остало, видљиво и невидљиво, и самога човека, постао човек, немој мислити да је то учињено ради нечег другог, већ једино ради тога да би самоме Богу било могуће да на неки начин прими смрт преко људске природе; и после тога немој тражити ништа више осим да сазнаш разлог због кога је Он примио смрт. Слушај, дакле. Крститељ Господњи Јован каже: Гле, Јагње Божје које узима грех света (Јн. 1, 29). А пророк Исаија много година раније назвао Га је Јагњетом које воде на заклање, и то за грехе наше (Ис. 53, 7). Познај дакле из тога, да је оваплоћени Бог примио смрт ради греха, и то зато, да би његовом благодаћу могли више не грешити они који вером примају Христа као Господа који је ради њиховог избављења од греха заклан, умро и васкрсао[131].

У крсту Господњем, по речима светог Григорија Паламе, показан је сав домострој спасења (πάσαν την οίκονομίαν), извршен за време боравка Господњег у телу, и сва тајна тога домостроја садржи сеу њему (και το κατ’ αυτήν άπαν εμπεριέχων μυστήριον)[132].

Молитвена мисао Православие Цркве, вођена Духом Светим, види у страдању и крсној смрти Господа Исуса: силу спасења и само спасење, силу обесмрћења и саму бесмртност, силу живота и сам живот. Живот оваплоћеног Бога на земљи има за циљ: да спасе свет крстом, и погребењем, и васкрсењем својим[133]. Страдањем својим безгрешни Господ је осудио нашу осуду (ημών το κατάκριμα κατακρίνων τω πάθει σου)[134]. Крст Господа Исуса јесте живот и васкрсење људима[135].

Силом распетог Богочовека крст је добио свечовечански и козмички значај, због чега света мисао Цркве вели: Спасење је Господ извршио посред земље; раширио руке своје на крсту, сабирајући све народе[136]. Испружен на крсту, Господ је сабрао људе; а прободен у ребра Он точи свима животворно отпуштење грехова[137]. Богочовек је смрћу изменио смртно, погребом трулежно (δια ταφής το φβαρτόν μεταβάλλεις). На божански начин Он је обесмртнио човечанску природу, те његово тело не виде труљење, нити душа његова остаде у аду[138]. Неизреченом силом Спаситељевом прослави се крст његов, јер се слабост његова показа свима јача од сваке силе[139].

Подигнут на крст, безгрешни Господ је приковао на крст грехе људске[140], и пале подигао[141]. Нестрадални Бог Логос, нестрадалан Божанством, пострада телом[142], и на дрвету крста притупи жалац греха[143]. Христос је дрво живота (το ξΰλον της ζωής), од кога једући човек не умире[144].

У крсној смрти Спасовој сила обожења протеже се на сву природу људску путем човечанске природе Христове која је у ипостасном јединству са његовом Божанском природом. Иако је обожење људске природе дело целокупног богочовечанског живота Спаситељевог на земљи, ипак је његова крена смрт необично важна у том погледу. Свето богословље Цркве благовести: Христос Бог, прикован на крст као човек, обожио је људску природу, умртвио творца зла ђавола, и ослободио нас клетве поставши за нас клетва[145]. Свемилостиви Господ прикован на крст обожио је биће наше, иструлело од греха[146]. Крст је узрок обожењу свих (вина всeхъ обоженiя = της πάντων θεώσεως αίτιον)[147]. Крстом се људи обожише[148].

Господ, који је изнад сваке части, благоволео је да буде осрамоћен, претрпевши срамну смрт на крету, али је тиме род људски пожњео бесмртност (δι’ ου άθανασίαν έτρύγησε γένος άνΦρώπινον) и примио првобитни живот[149]. Уздигнут на крст, Спаситељ је уздигао људе из дубине зала (έκ βάθους κακών)[150]. Распет, безгрешни Господ је узео грехе свију[151].

У молитвеном богословљу дрво крста се увек противставља дрвету познања добра и зла. При томе се дрво крста претставља као дрво живота. Као што је непријатељ рода људског заробио род људски дрветом познања, тако је Господ заробио непријатеља нашег дрветом крста и страдањем својим[152]. Дрво крста Господ Исус је показао као дрво живота[153]. Људска природа је кроз грехе и страсти хрлила у смрт и трулеж, Господ Христос је животворном смрћу својом зауставио стремленiе смертное и тлю[154]. Бог Творац, бивши умртвљен, све је оживео и обновио[155]. Горко једење од дрвета у Едему постаде штетно: уведе смрт; Христос нам, бивши умртвљен на дрвету, свима источи живот (άπασι ζωήν έπήγασεν)[156].

Сва видљива природа помрачена је и унакажена грехом. Као мрачна и ругобна сила грех је помрачио и оружњао богоздану твар. Господ Христос је, прикован на крст, изменио красоту твари[157]. Распећем Бога Логоса свет би помилован, твар се просвети (ή κτίσις έφωτίσθη), народи обретоше спасење[158].

Не могући због милосрђа свог гледати човека мучена смрћу, Господ је дошао, и поставши човек, спасао је човека крвљу својом[159]. Бесмртни Господ, подигнут на крст, и окусивши смрт, подарио је свима људима бесмртност (την άβανασίαν πάσι τοις άνθρώποις έδωρήσατο)[160]. Прикован на крст, и копљем прободен, Спаситељ је неточно бесмртност људима[161]. Бог Логос је поднео ране и срамну смрт, обесмрћујући суштину људи, умртвљену страстима[162].

Крстом својим Господ је отворио рај и увео у њега разбојника који је познао царство његово и богатство божанског милосрђа његовог[163]. У старо време ђаво је дрветом затворио рај, а дрво крста отвара га свима који хоће да се постом и сузама очисте[164]. Живоносни крст је диван рај Цркве, дрво нетрулежности, које нам је пружило наслађивање вечном славом[165]. Уздигнут на крст, Спаситељ је са собом подигао сву природу људску[166]. Богочовечанском силом својом крст је: чувар света, спасење грешника, велико очистилиште[167]. Дрво непослушности произведе смрт свету, а дрво крета живот и нетрулежност[168]. Добровољно претрпевши крсну смрт, Спаситељ је крстом васкрсао првозданог човека и спасао од смрти душе наше (βι ου άναστήσας τον πρωτόπλαστον, εσωσεν έκ θανάτου τάς φυχάς ήμων)[169].

Крст Христов, иако је по суштини дрво, оно је обучено у божанску силу, и јављајући се свету као видљиво, оно на духовая начин чудотвори наше спасење[170]. Голгота постаде рај чим на њој би пободен крст и распет Спаситељ[171]. Спаситељ и Искупитељ наш, распевши се драговољно, како је знао и како је хтео (ώς οΐδε και ως ήυδόκησεν), прикова на крст грехе људске, избављајући од опсене род људски и удостојавајући га небеског царства[172]. Претрпевши распеће по својој вољи, и ослободивши људе трулежности, Спаситељ нас је просветио силом крста (έφώτισας ημάς τη δυνάμει του σταυρού)[173]. Дрво крста Христовог јави секао спасење свету (του κόσμου ανεδείχθη σωτηριον)[174]. Распињан на крст, Исус гаси пламен греха[175]. Висећи добровольно на крсту, Спаситељ је извршио потпуно избављење душа људских (ψυχών την παντελή άπολΰτρωσιν)[176].

Крст је постао средство спасења јер је на њему распет Богочовек, који га је занавек испунио чудотворном силом која увек спасава оне који му са вером приступају: Христос крстом као Бог спасава род људски[177]. Стога је крст: непобедива победа побожности, врата рајска, подупирач вернима, тврђава Цркве; њиме би разорена и уништена трулежност, и сатрвена сила смрти, и ми уздигнути од земље небу; он је непобедиво оружје (δπλον άκαταμάχητον), противник демона, слава Мученика, украс Светитеља, пристаниште спасења[178]. Својом чудотворном божанском силом Господ Христос је осветио свој крст, и зато њиме бивају исцељења оних који болују од грехова[179]. У Едему је био први рај, Црква је постала други рај, јер има у себи крст Господњи као дрво живота, од чијег се додира људи пречишћују бесмртношћу[180]. Христос, цар славе, добровольно распростре на крсту руке своје, и поврати људе у прво блаженство, и даде палом Адаму потпуно избављење (ή τελεία λΰτρωσις)[181]. Имајући у себи спасоносну силу Спасову, крст зрачи сунчаном зором спасења (ήλιακήν αιγλην σωτηρίας πέμπουσα)[182].

Сва еванђелска добра крстом постају својина рода људског. Отуда је крст: наставник слепима, лекар болеснима, васкрсење свима умрлима. Њиме би уништено проклетство, њиме процвета нетрулежност, њиме се земни људи обожише (και βροτοί έΦεώθημεν), и ђаво би коначно срушен (και διάβολος παντελώς καταβέβληται)[183]. Крстом постаде вечна правда, јер онај који је дрветом преварио праоца Адама, би уловљен крстом; и оборен, необичним падом паде тирании Божјег саздања; крвљу Божјом смива се отров змијин (ό Ιός τοϋ δφεως άποπλΰνεται), и проклетство осуде би уништено праведним судом праведника, јер је дрветом требало дрво исцелити (ξΰλον γαρ έδει το ξΰλον ϊάσασθαι), и страдањем Нестрадалнога на дрвету ослободити осуђеног од страдања. Такав је Христов мудри домострој спасења, којим је спасао све (δι’ ης έσωσας πάντας), као добар и човекољубац[184]. Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је тврђава верних; крст је слава Анђела и рана демона[185]. Дрво у рају смрт произведе, а крст живот породи, имајући на себи прикована безгрешног Господа (άναμάρτητον έχον προσηλωμένον τον Κΰριον). Од њега сви народи узимају нетрулежност, јер је њиме Господ уништио смрт, и нас ослободио[186]. Због свега тога, крст треба целивати са радошћу и са страхом: са страхом, због грехова наших, јер смо недостојни; са радошћу пак, због спасења које даје свету Христос Бог који је распет на њему[187].

Због свих безбројних дарова и сила, које је Господ Исус својом креном смрћу даровао роду људском, богомудри Апостол целокупно Еванђеље спасења своди на учење о крсту, на реч о крсту, и назива га: реч крета (ό λόγος τοΰ σταυρού слово крестное, реч крстова)[188]. Крст је и сила спасења и символ спасења. Он је синоним силе Божје, јер је Господ Христос сила Божија (Θεού δύναμις)[189]. Христови следбеници се спасавају силом крста Христова[190]. Али надумном и натприродном чудотворношћу својом спасење крстом је за необлагодаћени ум људски несхватљиво и неприродно, па чак и смешно. Крст је оруђе срамне, злочиначке смрти; њиме се пропада, гине, како онда може бити спасење и сила Божија? Премудра је реч великог Апостола: Реч крста је лудост онима који пропадају (τοις μεν άπολλυμένοις μωρία εστί), а нама који се спасавамо сила Божија (τσΐς δε σωζομένοις ήμιν δΰναμις Θεού εστί)[191].

За непрепорођени, необлагодаћени, необогочовечени разум људски распети Бог је лудост, бесмислица, будалаштина. Људи оваквога разума стварају најфантастичније теорије о немогућности и бесмислености спасења крстом распетога Назарећанина. Они непрестано круже у камери опскури свога помраченог разума, и испредају црне паучине подругљивих идеја о Исусу распетом. У њих се све мисли, сва резоновања, сва маштања своде на упорно тврђење: немогуће је, лудост је, будалаштина је веровати у спасење крстом. Најсмелији претставник овог типа људи, који на догледу распетог Спаситеља гину у зачараном кругу свога егоцентричног антрополатриског разума, јесте Ниче, који је душу свих крстобораца изразио покличем: „Први и последњи хришћанин умро је на крсту!” Али чињеница је ту, стварност је ту: безбројни људи спасавају се вером у распетог Богочовека. Сила Христовог крста препорођавала је и препорођавала милионе и милионе Богочовекових следбеника. Откуда та сила, ако Он није заиста умро, ако није заиста васкрсао, ако се није заиста узнео на небо, и откуда као вечито жив спасава оне који Му прибегавају вером и молитвом?

У праву је, у божанском праву христомудри Златоуст када Апостолове речи: Реч крста је лудост онима који пропадају (1 Кор. 1, 18), овако објашњава: Пошто је у незнабожаца крст подвргаван исмевању, они су стога, вероватно, учење о крсту сматрали противним њиховој мудрости и супротним њиховом учењу. Зато их Павле саветује: не сматрајте крст за нешто необично и бесмислено; природа ове ствари је таква да они који пропадају не могу схватити силу крста, пошто су изгубили разум и залудели.Стогаонии исмевају и мрзе спасоносне лекове. Шта говорит, човече? Христос ради тебе постаде слуга, узевши обличје слуге, и би распет, и васкрсе; и требало би да се због тога побожно клањаш Васкрсломе, и да се дивиш његовом човекољубљу, пошто Он за тебе, свога непријатеља и увредиоца, учини све оно што није учинио ни отац, ни пријатељ, ни син. Требало би, дакле, да Му се због тога дивиш,атиназивашбудалаштином (μωρίαν) дело, испуњено толиком мудрошћу. Али то није ни чудо, јер је онима који пропадају својствено не знати оно што води спасењу.

Не треба се узнемиравати, јер нема ничег необичног и неочекиваног у томе што безумници исмевају велике ствари. Такве људе немогуће је убедити човечанском мудрошћу; а станеш ли их убеђивати на такав начин, постићи ћеш супротне резултате, јер за оно што превазилази разум потребна је једино вера (τά γαρ υπερβαίνοντα λογισμόν πίστεως δέίται μόνης). И заиста, ако ми узажелимо да путем логичких разлагања објаснимо нехришћанима како Бог постаде човек, и како уђе у утробу Деве, а не будемо ово сматрали предметом вере, они ће се још већма смејати. Они који желе да ово постигну путем логичких расуђивања и јесу они који пропадају. Ишта ја говорим о Богу? Јер ако тако будемо поступали и у погледу сазданих бића (των κτισμάτων), и тада ћемо изазвати велики смех. Нека човек, који жели да све сазна путем логичких расуђивања (πάντα βουλόμενος λογισμοΐς μανϋανείν), затражи од тебе да му објасниш, на пример, како ми видимо светлост. А ти се постарај да му то објасниш путем логичког расуђивања. Али нећеш успети у томе. Јер ако рекнеш да је довољно отворити очи да бисмо видели, тиме не би објаснио начин (τον τρόπον) на који видимо, него би само констатовао чињеницу (το γινόμενον). Он би ти одвратио: зашто ми не видимо ушима и не чујемо очима? зашто не чујемо носом и не миришемо ушима? Ако се дакле он, не добивши објашњење на своје питање, буде смејао, зар утолико више да ми не будемо исмејани? Ова чула имају свој извор у једном истом мозгу, и међу собом су врло близу, зашто онда не могу произвести једно и исто дејство? Но ми не можемо објаснити ни узрок (την οΰτίαν), ни начин (τον τρόπον) неисказаног и сложеног дејства; а покушамо ли објаснити, бићемо исмејани. Стога је боље препустити то сили и безгреничној мудрости Божјој, и заћутати.

Тако исто, ако зажелимо да и Божанске ствари (τά τοΰ Θεού) објаснимо помоћу спољашње мудрости (τη έξωθεν σοφία), изазваћемо велики смех, не због недостатака који би били својствени Божанским стварима, него због мудрости људске. Јер никаква реч не може изразити велике ствари. Обрати пажњу, ако ја речем: Христос би распет, ненабожац ће одвратити: како се то може помирити са разумом? Он не избави себе када су Га распињали и мучили на крсту, како онда после тога Он васкрсе и избави друге? Јер ако је то Он могао учинити, требало je да учини пре смрти (то су Јудејци и говорили); а не избавивши себе, како је могао избавити друге? То се, рећи ће, не може помирити са разумом. И стварно неисказаном силом својом крст је изнад разума (υπέρ λόγον). Подвргнути се мукама, и показати се изнад мука, и везан победити, дело је безграничне силе… Исус Христос, умревши и разоривши смрт, показао се славнији него да није умро. Стога немој говорити: зашто Он није избавио себе на крсту? Била Му је воља да се са смрћу ухвати у коштац. Он није сишао са крста не зато што није могао, већ зато што није хтео. Јер када Га ни сила смрти није могла задржати, како би Га могли задржати клинци крсни?[192]

Спасење природе људске од греха, смрти и ђавола, није дело људске силе, ни људске мудрости, ни људске логике, већ крсне смрти Богочовекове. А то није само изнад, него и насупрот разума људског, насупрот мудрости људске. Једном речју, за разум људски то је лудост, будалаштина, безумље. Ма каквом мером својом и ма каквим средством својим „чисти разум” приступао спасоносној тајни Христовог крста, са намером да је објасни логички, хоминистички, рационалистички, неће никада успети, јер је тајна Христовог крста увек заувек надразумна и противразумна. Да се, бар донекле, продре у ту бескрајну тајну, потребан је разум облагодаћен и препорођен и освећен подвигом живе вере у Господа Христа. Спасавајући род људски крстом, Господ Исус је одбацио и мудрост мудрих и разумних, јер су и мудрост њихова и разум њихов били и јесу, заувек јесу, неспособни да спасу човека од греха, смрти и ђавола. Зато богоносни Апостол објављује: Писано је: Уништићу мудрост мудрих (άπολω την σαφίαν των σοφών), и разум разумних одбацићу (και την συνεσιν των συνετών αθετήσω)[193]. Где је мудри? где књижевник? где препирач овога света? Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Јер пошто у мудрости Божјој свет не позна Бога мудрошћу (ουκ εγνω ό κόσμος δια της σοφίας τον Θεόν), Богу би угодно да лудошћу проповеди спасе оне који верују (εύδόκησεν ό Θεός δια της μωρίας του κηρύγματος σώσαι τους πιστεύοντας)[194].

Златоуста философ богочовечанске мудрости благовести: Пошто је рекао: писано је: уништићу мудрост мудрих, Апостол додаје доказ о томе из саме стварности, и вели: Где је мудри? где књижевник? При томе има у виду и незнабошце и Јевреје. У самој ствари, ко од философа, ко од вештих у силогизмима, ко од познавалаца јеврејства, подари спасење и сазнаде истину? Нико, него све то учинише рибари. Пошто је доказао ову ствар, и покудио њихову таштину, и рекао: не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Апостол наводи и узрок због кога је то тако било. Јер пошто у мудрости Божјој, вели, свет не позна Бога мудрошћу, то се појави крст. Шта значи: у мудрости Божјој? Значи: у мудрости која се показала кроз дела Божја (δια τών έργων), помоћу којих је Он хтео даГа људи познаду (δι’ ων ηθέλησε γνωρισθήναι). Јер је Он ради тога васељену овако уредио, да би се људи, на основу видљивих ствари, дивили Творцу. Огромно је небо и необухватљива је земља: диви се, дакле, Творцу њиховом. И то огромно небо Он je не само створио, него и лако створио; и ову необухватљиву земљу Он је саздао као ништа. Зато је о небу речено: Небеса су дело руку твојих (Пс. 101, 26), а о земли: саздаде земљу као ништа (Ис. 40, 23). Пошто дакле свет није хтео да помоћу ове мудрости позна Бога, Бог је тобожњом лудошћу проповеди (δια της δοκοΰσης μωρίας τοΰ κηρύγματος) научио људе, не путем логичких закључака, него путем вере (ού δια λογισμών, άλλα δια της πίστεως).

Где је мудрост Божја, ту није потребна мудрост људска. Јер рећи да је онај који је створио тако диван и толико велики свет Бог, који има неку безграничну и неисказану силу, значило је судити по људској мудрости и познати Бога помоћу створења. Међутим сада нису потребни логички закључци, већ једино вера (νϋν δε ούκέτι λογισμών, άλλα πίστεως δει μόνης). Да би човек поверовао и убедио се, да је Распети и Погребени васкрсао и седи горе, није потребна мудрост нити логички закључци, већ вера (σοφίας ού δεΐται ούδε λογισμών, άλλα πίστεως). Апостоли нису ишли са мудрошћу него са вером, и били су мудрији и виши од мудраца мудрих спољашњом мудрошћу (τών έξω σοφών σοφώτεροι και υψηλότεροι); и то утолико већма, уколико је примање Божанских ствари вером веће од бављења логичким закључцима, јер ово превазилази људски разум (τούτο γαρ άνθρωπίνην υπερβαίνει διάνοιαν).

На који начин Он уништи мудрост? Објавивши нам Себе преко Павла и сличних њему, показа нам да је мудрост људска бескорисна (άνόνητον). За примање еванђелске проповеди нити мудрост ишта користи мудроме, нити неученост ишта шкоди неукоме. Шта више, треба рећи нешто необично: неученост може примити еванђелску проповед много брже и много лакше него мудрост. Чобанин и земљоделац, не заносећи се логичким расуђивањем и предајући себе Господу, брже ће примити проповед еванђелску. Тако дакле Бог уништи мудрост мудрих. Јер пошто je она пре саму себе срушила, то je и постала затим потпуно некорисна. Jep када je требало да покаже своју вредност и позна Господа из дела његових, она није хтела. Зато сада, макар и хтела да сарађује на томе, не може, јер сада није тако стање ствари; овај пут богопознања је много бољи од ње. Сада је потребна проста вера. Њу треба свуда искати и претпостављати је спољашњој мудрости (την έξωθεν προτιμάν σοφίας).

Апостол вели: Бог претвори мудрост у лудост. Шта то значи? Значи, да је Бог показао да је она луда за примање вере. Пошто су људи мислили о њој високо, то ју је Он брзо изобличио. Најзад, каква је то мудрост, када није у стању да пронађе основно добро (το κεφάλαιον των αγαθών)? Бог учини да се она обелодани као луда, пошто је она претходно саму себе изобличила. Јер када она није ништа открила онда када је могуће било чинити проналаске путем логичких закључака (λογισμοίς), како је могуће очекивати од ње икакав успех сада, када се ради о већим стварима, када је потребно једино вера, а не софистичка вештина (δτε πίστεως χρεία μόνης, και οΰχι δεινότητος)?

Тако дакле Бог показа да је она луда. И Богу бу угодно да лудошћу проповеди спасе, али не лудошћу стварном, већ привидном (της δοκοΰσης). Овде је нарочито важно то, што је Бог ову мудрост надвладао не увођењем неке друге мудрости која је виша од ње, него привидном лудошћу (την δοκοΰσαν μωρίαν). Он није одбацио Платона помоћу неког другог мудријег философа, него помоћу неученог рибара, те је тако и пораз и победа сјајнија[195].

Спасење распетим Христом саблазан је и безумље за људски разум: саблазан за јеврејску мисао која и у чудесима Божјим захтева чулну рационалност; безумље за грчку, и уопште хуманистичку философску мисао, која све појаве у феноменалном свету прима само утолико, уколико се оне могу сместити у уску чауру евклидовског ума људског. И у једном и у другом случају антиномија је не само парадоксална него и убитачна за разум људски. Ту је могућ само један излаз: у пркос протестима скептичког и радозналог разума простосрдачном вером примити распетога Богочовека као јединог и јединственог Спаситеља, свемоћног и свечудотворног. Ако учини човек такав подвиг, његово се целокупно биће испуни осећањем и сазнањем да је распети Христос: Божија сила и Божија премудрост. О томе богомудри Апостол богонадахнуто благовести: Јевреји знаке ишту, Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распета: Јеврејима дакле саблазан (σκάνδαλον) а Грцима безумље (μωρίαν); онима пак који су познавани, и Јеврејима и Грцима, Христа: Божију силуи Божију премудрост (Θεού δΰναμιν και Θεού σοφίαν)[196].

Велика је мудрост у овим речима, изјављује свети Златоуст. Апостол хоће да покаже како је Бог помоћу супротности (δια των εναντίων) победно, и како проповед није људско дело. Његове речи значе ово: када ми говоримо Јеврејима: верујте, они одвраћају: васкрсните мртве, исцелите бесомучне, покажите нам знаке. А шта ми на то одговарамо? Одговарамо, да Онај кога ми проповедамо би распет и умре. А ово не само не може привући оне који се противе (τους μη βουλομένους); него може одбити и оне који се не противе (τους βουλομένους) па ипак не одбија, него привлачи, задржава и осваја. Са своје пак стране Грци траже од нас красноречивост и софистичку довитљивост, а ми и њима проповедамо крст. Јеврејима то изгледа слабост, а Грцима безумље. Када им, међутим, ми не само предлажемо оно што они не траже, него чак и супротно томе, јер крст, ако се разумом људским цени (κατά λογισμόν έξεταζόμενον), не само не претставља знак (σημεΐον), него претставља собом уништење знака; не само није доказ силе, него је напротив доказ слабости; и не само није израз мудрости него је доказ безумља; када дакле они који траже знаке и мудрости не само не добијају оно што траже, него још чују од нас супротно ономе што желе, па се ипак помоћу тих супротности убеђују, зар то није дело неисказане силе Проповеданога?

Апостоли су побеђивали не само не знацима, него стварима које су изгледале супротне знацима. Онако како је и Христос поступио са слепим од рођења. Јер желећи да га исцели, Он уклони слепило помоћу ствари која увећава слепило: кал метну му на очи (Јн. 9, 15). Као што је слепога исцелио калом, тако је и васељену привукао себи крстом, тј. оним што је увећавало, а не уклањало саблазан. Тако је и при стварању света урадио, уређујући супротно супротним: море је песком оградио, обуздавши силно слабим… Тако је и васељену привукао крстом. Доказ је, дакле, велике силе: убеђивати помоћу супротнога. Крст је, изгледа, предмет саблазни, па ипак он не само саблажњава него и привлачи. Све то имајући на уму и дивећи се, Павле говори: Лудост је Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи (1 Кор. 1, 25). Говорећи о лудости и слабости крста, Апостол не сматра да је он заиста такав него да такав изгледа (ού το δν, άλλα το δοκούν); говорећи тако он се ставља на гледиште противника. Јер што философи нису могли учинити путем силогизама (δια των συλλογισμών), то je учинило привидна лудост, тј. крст.

Крст је кроз неуке људе убедио и обратно целу васељену, убедио не у стварима мало важним, већ у учењу о Богу, истинској побожности, еванђелском животу и будућем суду; он је начинио философима све, замљоделце, неуке. Ето како је лудост Божја мудрија од људи, и слабост јача. Чиме јача? Тиме што се раширила по свој васељени, покорила све својој власти и, када је безброј непријатеља наваљивало да униште име Распетога, дешавало се супротно: ово се име славило и расло све више и више, а они су гинули и пропадали: живи, ратујући против Мртвог, нису Му могли учинити ништа. Отуда, ако ме Грк (тј. ма који нехришћанин) назове лудим, показаће тиме да је он сам потпуно луд, пошто се ја, сматран од њега за лудог, показујем мудрији од мудраца; ако ме пак назове слабим, показаће себе слабијим. Јер оно што су благодаћу Божјом учинили цариници и рибари, то философи, и ретори, и владари,исвауопште васељена, при безбројним напорима, ни замислити нису могли. Шта то крст није учинио? Он је дао учење о бесмртности душе, о васкрсењу тела о презирању земаљских блага, о чежњи за будућим благом; он је људе начинио анђелима; њиме су сви и свуда постали философи и способни за сваку добродетељ[197].

Зато што је чудесни Спаситељ сву своју спасоносну и животворну силу усредсредио у крсту, и сву Личност своју унео у њега, крст је постао: знак Сина Човечијег[198], знак његов и на земљи и на небу, знак по коме Га познају и распознају сва земаљска и небеска бића. Пошто је Господ Христос, са свима својим бескрајним божанским моћима, и истинама, и тајнама, сав у крсту свом, то је његов часни крст постао и заувек остао свепобедни победник у свима световима,свепобедни спаситељ од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У крсту је „неизреченное смотренiе”, неисказани домострој спасења, зато је тајна крста недокучљива: непостижимое распятiя таинство (το άκατάληπτον το της σταυρώσεως μυστήριο ν)[199].

Због недокучљиве, но и свеспасоносне, тајанствености часнога крста, сва богослужења Страсне седмице, нарочито она на Велики Четвртак и Петак, испуњена су молитвеним дивљењем и дирљивом захвалношћу распетом Богочовеку. И дивљење и захвалност захваћени су усхићењем, које сваку молитву завршава ридајним: непостижиме Господи! Да, ваистину је непостижно уму, ваистину несхватљиво: да Богочовек страдањем и крстом спасава свет, и смрћу сатире грех, смрт и ђавола. Да, непостижно и несхватљиво, али истинито и стварно: истинито најубедљивијом истинитошћу, и стварно најнеуклонљивијом стварношћу, јер је богочовечанска реалност и истинитост бескрајно шира од ума људског и логике људске. По среди је неизмерна тајна спасења рода људског Трисветим Божанством. Крст је саставни део те пресвете тајне спасења. Она се корени у Тросунчаном Богу, пружа се кроз оваплоћеног Логоса и размрежује у човеку, у твари, у свима бићима. Све то тоне у слатку тајну Богочовекове Личности. У њој је заиста непостижан и Бог и човек.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јевр. 2, 14.

[2] In Hebr. Homil. 4, 4; P. gr. t. 63, col. 41.

[3] Јн. 3, 8.

[4] Ср. Апок. 6, 8.

[5] Слово десятое, 4; Въ переводе епископа Теофана, Выпускъ первый,стр. 80; Москва, 1882

[6] Enarratio in evang. Joan., cap. 3, ν. 14.15; Р. gr. 1.123, col. 1209 BCD, 1212 A.

[7] De incamat. Verbi. 25; P. gr. t. 25, col. 140 ВС.

[8] Он, ib. 26; col. 140 D, 141 АС.

[9] ib. 27; col. 141 С. 144 АВ: ср. Ориген, Contra Cels. lib. VII, с. 17.

[10] Он, Epist. ad Adelphium episc, 6; Р. gr. t. 26, col. 1080 ВС.

[11] Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 C.

[12] Он, Epistolae heortast, Epist. X, 8; P. gr. t. 26, col. 1401 CD.

[13] Он, Sermo major de fide, 13; Р. gr. t. 27, col. 324 B.

[14] Он, Expositio in Psalm. 71, 2; P. gr. t. 27, col. 324 B.

[15] Orat. IV, 78; P. gr. t. 35, col. 604 B.

[16] Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.

[17] De fide, lib. III, cap. 11, 84; P. lat. t. 16. col. 631 B.

[18] Catech. XIII, 28; Р. gr. t. 33, col. 805 В.

[19] ib. 32; col. 812 Α.

[20] Comment. in Isai. cap, 11, v. 12; P. gr. t. 30, col. 557 B.

[21] De coemeterio et de cruce, 2; Р. gr. t. 99, col. 396.

[22] Он, De adorat. preiosae crucis, 2; P. gr. t. 52, col. 838.

[23] ib. 3; col. 838.

[24] Он, In sancatam Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723.

[25] Св. Кирил Алекс, Ad regin. de recta fide, Orat. II, 8; P. gr. t. 76, col. 1345 AB.

[26] Св. Јустин, Apolog. I, 63.

[27] Он, Dialog. cum Tryph. 41.

[28] Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 4; P. gr. t. 65, col. 785 CD.

[29] Св. Александар Александриски, Sermo de anima et corpore, 5; P. gr. t. 18,col. 595.

[30] Св. Методије Патарски, Homil. I, De cruce Domini; Р. gr. t. 18, col. 400 С

[31] ib. Homil. II; col. 401 ВС.

[32] Въ недълю вечера, на Господи воззвахъ, стихира (Посни триодь, 6 неделя поста):… силою Божества умертвити смерть (δυνάμει Θεότητος νεκρώσαι τον θάνατον).

[33] Въ четвертокъ Ваiи, на утрени, Канонъ, песнь 8.

[34] Въ четвертокъ Ваiи вечера, на Господи воззв., стихира.

[35] тамо.

[36] Въ пятокъ Ваiи, на утрени, седаленъ.

[37] Въ пятокъ Ваiи, на вечерни, на Господи воззвах., стихира.

[38] Въ пяток Ваiи, на повечерш великомъ, Канонъ, пъснь 3: …се Назорянинъ дольняя подвиза (τά κάτω συνέσεισε), и утробу мою посекая, бездыханна мертва возгласивъ воздвиже.

[39] Въ субботу Ваiи, на полунощнице, Канонъ, песнь 1.

[40] тамо, песнь 4.

[41] тамо, песнь 5.

[42] Въ субботу Ваiи, на хвалитехъ стихиры.

[43] тамо, Егзапостиларiй.

[44] Въ пятокъ Ваiи, на утрени, Канонъ, песнь 5.

[45] Въ святый и велики Пятокъ, Часъ 1, тропарь.

[46] Велика субота, Статiя первая, 7.

[47] тамо, 32.

[48] тамо, 33.

[49] тамо, Статiя вторая, тропарь.

[50] тамо, Статiя третiя, 150: Смерть смертiю ты умертвляеши, Боже мой, божественною силою твоею (θάνατον θανάτω, συ θανατοις, Θεέ μου, θεία σουδυναστεία).

[51] Въ недeлю четвертую по Пасцe, на утрени, сeдаленъ·. Вся челоеческая воспрiимъ (πάντα ανθρώπινα καταδεξάμενος), вся наша присвоивъ, на крестe прогвоздитися благоволилъ еси, Творче мой, и смерть прiимъ претерпити яко человeкъ, да человеческое отъ смерти избавиши яко Богь (ίνα το άνΟρώπινονέκ θανάτου λύτρωσης ώς Θεός).

[52] Въ субботу на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры (Гласъ 1, Октоихъ).

[53] тамо.

[54] Неделя, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 1, Октоихъ).

[55] Въ среду утра, Канонъ честному и животворяащему кресту, песнь 6 (Гласъ 1, Октоихъ).

[56] Въ субботу, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ).

[57] Неделя, на утрени, Канонъ воскресены песнь 1 (Гласъ 2, Октоихъ): мipcкiи князь, Блаже, емуже написахомся, заповеди твоея не послушавши, крестомъ твоимъ осудися (τω σταυρω σου κέκριται); приразися бо ти яко смертну, отпаде же власти твоея державою, и немощный обличися.

[58] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. кресту, песнь 6 (Гласъ 2, Октоихъ).

[59] тамо, песнь 7.

[60] Въ четвертокъ вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 2, Октоихъ): Весь (όλος) низложенъ бысть на землю, весь уязвися, и лежить паденiемъ чуднымъ (έξαίσιον) змiи вселукавый (όφις ό παμπόνηρος), вознесену бывшу ти на древо, Человеколюбче; Адам же отъ клятвы разрешается, и спасаемь бываетъ иже прежде осужденный.

[61] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, песнь 3 (Гласъ 2,Октоихъ): Вознеслся еси на древо волею Исусе, и все дгаволе злодеянiе сверитьеси (κατέρρραξας); падшыя же человеки въ пагубу умомъ развращеннымъ(γνώμης στρεβλότητι), вознеслъ еси Многомилостиве.

[62] тамо, песнь 7: Падша мя преступлетемъ воздвиглъ еси, на кресть воздвиженъ иже всехъ воскресенiе, Слове; и низверглъ еси свергшаго борителя, всего бездельна мертва показалъ еси (και πτώσας τον πτώσαντα πολέμιον, δλονάνενέργητον, νεκρόν υποδεικνύεις).

[63] тамо, на Литургiи, Блаженны: Распять бывъ, Безгрешне, на лобнемъ, сокрушилъ еси главу лукаваго, и вся человеки спаслъ еси.

[64] Въ субботу на велице вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресим (Гласъ 3, Октоихъ): Твоимъ крестомъ, Христе Спасе, смерти держава разрушися (θανάτου κράτος λέλυται), и дiаволя прелестя упразднися (και διάβολου ή πλάνη κατήργηται).

[65] тамо, тропарь воскресенъ: … попра смертiю смерть (έπάτησε τω βανάτωτον θάνατον), первенецъ мертвыхъ бысть (πρωτότοκος τών νεκρών έγένετο), изъ чрева адова избави насъ, и подаде мiрови велiю милость.

[66] Въ неделю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 3, Октоихъ): Яко убо смертенъ, смерти хотяй, иже животу сокровищникъ, Христосъ вкуси (ώς μεν θνητός, θανάτου βέλων, ό της ζωής ταμιούχος, Χριστός έγεύσατο); а яко безсмертенъ сый естествомъ, мертвый оживотворилъ есть (ώς τον δεαθάνατος φύσει, τους νεκρούς έζωοποίησεν).

[67] Въ неделю третiю по Пасце, на утрени, седальны, Слава и ныне Богородиченъ (Трюдъ цветная): Крестомъ бо Сына твоего низложися адъ (κατεβλήθη ό άδης), и смерть умертвися, и умерщвленши востахомъ и животасподобихомся, рай воспрiяхомъ древнее наслаждеше (τον παράδεισον έλάβομεντην άρχαίαν άπόλαυσιν).

[68] тамо, на утрени, Канонъ, песнь 6: Мертвъ есть адъ, дерзайте земнороднiи, Христосъ бо на древе висяй, верже оружие нань, и лежить мертвъ.

[69] Въ пятокъ третiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ (Трioдъ цветная):… волею бо благоволилъ еси плотiю взыти на крестъ, да избавишия же создалъ еси отъ работы вражiя (ίνα ρύση ους έπλασας, έκ τής δουλείας τουεχθρού).

[70] тамо, на хвалитехъ стихиры:… упразднивъ державу имущаго смерти (δι’ αυτού καταργησας τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου), оживотворилъ еси ны умерщвленныя грехомъ.

[71] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 4 (Гласъ 4, Октоихъ): Безгрешнаго смерть вкусивши животворящаго тела товего, достойно Владыко умертвися (άναμαρτήτου ό θάνατος γεγευμένος ζωοποιού τε σώματος τοΰ σούεπαξίως, Δέσποτα νενέκρωται).

[72] тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны.

[73] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 7(Гласъ 4, Октоихъ).

[74] тамо, на стиховне стихиры крестны.

[75] Въ среду, на Литургiи Блаженны (Гласъ 5, Октоихъ). — Ср. Распеншуся тебе Христе, погибе мучительство, попрана бысть сила вражiя (σταυρωβέντοςσου Χριστέ, άνηρέΟη ή τυραννίς, έπατήθη ή δύναμις του έχβροϋ) (Въ среду втория седмицы по Пасце, на утрени, седеленъ крестный. Трюдъ цветная).

[76] Въ пятою, утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 1(Гласъ 5, Октоихъ).

[77] Въ субботу, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресни (Гласъ 6, Октоихъ).

[78] тамо.

[79] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 1 (Гласъ 6, Октоихъ).

[80] тамо, песнь 3.

[81] тамо, Канон Пресвятей Богородица, песнь 6.

[82] тамо, песнь 8.

[83] Въ пятокь, утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 6, Октоихъ).

[84] Въ вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 7,Октоихъ).

[85] Въ недeлю утра, на хвалитехъ стихиры (Гласъ 8, Октоихъ): Господи ,opyжie на дiавола кресть твой далъ еси намъ (Κΰρνε, δπλον κατά τοΰ διαβόλου,τον σταυρόν σου ήμΐν δέδωκας); трепещетъ бо и трясется, не терпя взирати на силуего (φρίττει γαρ και τρέμει, μη φέρων καΦοράν αύτοΰ την δύναμιν): якомертвыя возстановляеть, и смерть упраздни (ότι νεκρούς άνιστά, και θάνατονκατήργησε). Сего ради покланяемся погребенiю твоему и востанiю.

[86] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 6(Гласъ 8, Октоихъ).

[87] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь 4 (Гласъ8, Октоихъ).

[88] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры честнаго креста; Недeля третiя святыхъ постовъ.

[89] Въ неделю на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 5; Неделя трепясвятыхъ постовъ.

[90] На хвалитехъ стихиры; 14 септемврiи, Всемирное воздвиженiе честнагои животв. креста:… вси къ Богу привлекохомся (δι’ ου προς Θεόν πάντεςέλκύσθημεν), и пожерта бысть до конца смерть (και κατεπόθη εις τέλος θάνατος).

[91] Кол. 2, 13.

[92] Кол. 2, 13.

[93] Ср. блаж. Теодорит: Пошто су демони владали над нама помоћу телесних страсти (δια τών τοϋ σώματος παθών), а Христос је, обукавши се у тело, постао победитељ греха, то је Он срушио владавину вражјих сила (κατέλυσιε τών εναντίων την δυναστείαν) и свима људима показао њихову очигледну немоћ, властитим својим телом подаривши нам свима победу над њима — δια τοϋ οικείου σώματος πάσιν ήμιν την κατ’ αυτών χαρισάμενος νίκην (Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 2, с. 15; Р. gr. t. 82, col. 612 C).

[94] In Coloss. 6, 2. 3; Р. gr. t. 62, col. 340, 341.

[95] Велики Петак, Послeдованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Господа нашего Исуса Христа, Блаженны, Радуйтеся и…: Рукописаше наше на крестe растерзалъ еси, Господи (το χειρόγραφον ήμων, έν τω σταυρω διέρρηξαςΚΰριε).

[96] Въ святый и великiи пятокъ, Часъ 6, молитва св. Васiлия Великаго: Боже и Господи силъ,… Господа нашего Исуса Христа низспославый на спасенiе рода нашего, и честнымъ его крестомъ рукописанiе грехъ нашихъ растерзавый,и победивый темъ начала и власти тмы (και θριαμβεΰσας έν αύτω τάς αρχάςκαι εξουσίας του σκότους).

[97] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): Христосъ Спасъ нашъ, еже на ны рукописанiе пригвоздивъ на крестe заглади (το κατ}’ ημών χειρόγραφον προσηλώσας, τω σταυρω έξήλειψε), и смертную державу упраздни (και του θανάτου το κράτος κατήργησε).

[98] Часъ шестый, тропарь: Иже въ шестый день же и часъ, на крестe пригвождей, въ рай дерзновенный Адамовъ грeхъ, и согрещенiй нашихъ рукописанiе раздери Христе Боже, и спаси насъ.

[99] Апок. 12,9. 11.

[100] Тит. 2, 13. 14.

[101] Contra gent, 1; Р. gr. t. 25, col. 4 В — 5 A.

[102] Он, Expositio in Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D: σωτήριος του Πατρόςέν κόσμω ό Υιός’ σωτηριον τοΰ Υιοϋ έν κόσμω ό σταυρός’.

[103] Catech. XIII, 37. 38; Ρ. gr. t. 33, col. 816 С-817 Α.

[104] Св. Григорије Богослов, Orat. 29, 21; Р. gr. t. 36, col. 104 Α.

[105] Св. Григорије Ниски, In Christi resurrect. Orat. I; Ρ. gr.t. 46, col. 621 D,624 A, 625 B.

[106] Св. Златоуст, Adversus Judaeos. Orat. III, 4; P. gr. t. 48, col. 867.

[107] Он, Contra Judaeos et gentiles, quod Christus sit Deus, 10; P. gr. t. 48,col. 827.

[108] Он, De cruce et latrone, Homil, I, 1: Р. gr. t. 49, col. 399.

[109] ib. 4; col 403.

[110] Он, De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 407.

[111] Он, In illud. Pater, si possibile est, 2; Р. gr. t. 51, col. 35.

[112] Он, De adoratione praetios. crucis, 3; P. gr. t. 52, col. 839:… του σταυρούτοΰ Χρίστου τοΰ γλυκάναντος έκ τής πικρίας τών δαιμόνων τον κόσμον.

[113] Он, In Math. Homil. 54, 5; Р. gr. t. 58, col. 538.

[114] Он, De conffesione praetios. crucis, 1; P. gr. t. 52, col. 841; cp. In. Math. Homil. 54, 4; In Philip. Homil. 13, 1.

[115] Он, In Genes. Sermo VII, 3; P. gr. t. 54, col. 612.

[116] Он, In Genes. Homil. 16, 6; Р. gr. t. 53, col. 134.

[117] Он, In venerab. crucem sermo; P. gr. t. 50, col. 820.

[118] Он, In Joan. Homil. 27, 2; P. gr. t. 59, col. 158, 159.

[119] Слово 40, стр. 37; Творенiя иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть третiя, — Москва 1849.

[120] Он, Слово 38, стр. 910.

[121] Он, Слово 40, стр. 41.

[122] тамо.

[123] Он, Песнопенiя на Рождесво Христово, 3; стр. 327; Творенiя… часть шестая.

[124] De fide, IV, 11; Р. gr. t. 94, col. 1128 BCD, 1129 ABC. На другом месту свети Дамаскин пише: Τρόπαιον γαρ Χριστού ό σταυρός’ άπαξ μεν πάγεις, αεί δέδαίμονας τρεπόμενος. Που γαρ είδωλα, και ζώων ματαίων οι φόνοι; πού δέ ναοί,και της δυσσεβείας πυρ; Έσβέσθη πάντα δι’ εν άγιον αίμα, και πέπτωκεν. Και έστισταυρός πολυδύναμος δΰναμις, βέλος άόρατον, φάρμακον άϋλον, πληγήλυσίπονος, έπονείδιστος δόξα’ ώστε κάν μυρία έτερα λέγω περί Χριστού, κανμυρία θαύματα διηγούμενος καταπλήττω τον άκροατήν, ούχ ούτως έπ’ έκείνοις,ως έπί σταυρού σεμνύνομαι. Οιόν τι λέγω’ Έκ Παρθένου προήλθεν ‘Ιησούς’ μέγατο θαύμα γάμον ύπερβήναι, και φύσιν καινοτόμησαν αλλ’ ειμή σταυρός ην, ουκάν έσώθη τοις έργοις ή πρώτη τοΰ παραδείσου παρθένος. Νυνι δέ έν τφ τοΰ σταυρού καιρώ πρώτη σώζεται γυνή, το παλαιόν κακόν νέοις χαρίσμασι θεραπεύουσα. ‘Ανέστη νεκρός έν τή Γαλιλαία, αλλά πάλιν άπέθανεν έγώ δέ διασταυρού άναστάς, ούκέτι δύναμια προς θάνατον πεσειν (Homil. in sanctam Parasceven et in Crucem, 1; P. gr. t. 96, col. 589 А. В.).

[125] Он, De imaginibus, Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 AB.

[126] Oratio IV, 5, In sanctam Pascha; P. gr. t. 99, col. 716 ВС.

[127] ib. 6; col. 717 Α.

[128] Он, Oratio II, In adorationem crucis; P. gr. t. 99, col. 693 A.

[129] ib. col. 693 B.

[130] Слово I, 3. 4; стр. 19, 20, 21, 22; Слова преподобнаго Симеона Новаго Богослова, въ переводе на русскiй съ новогреческаго епископа Теофана,Выпускъ первый, — Москва 1882.

[131] Он, Слово 28, 2; стр. 225-226.

[132] Homil. XI, Εις τον τίμιον και ζωοποιόν Σταυρόν; Ρ. gr. t. 151, col. 144 В.

[133] Въ недeлю Ваiи, Молитва на благословенiе Ваiи: … да спасеть мiръ крестомъ, и погребенiемъ, и воскресенiемъ своимъ.

[134] Во святый и велиюй Понедeльникъ на утрени, сeдаленъ.

[135] Велики Петак, Последованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Господа нашего Исуса Христа, Антифонъ 15.

[136] Въ святый и велиюй Пятокъ, Часъ 6, тропарь: Спасенiе соделалъ еси посреди земли (σωτηρίαν είργάσω έν μέσω τήρ γης); на кресте пречистеи руце твои простерлъ еси (έξέτεινας), собирая вся языки (έπισυνάγων πάντα τα έθνη), зовущьы: Господи, слава тебе.

[137] Велика Суббота, Статiя первая, 44: Распростертъ на древе, собралъеси человеки; въ ребра же прободенъ, животочное всемъ оставленiе источаеши Исусе (την ζωηρρυτον πάσιν άφεσιν πηγάζεις Ίησοϋ).

[138] Въ святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, песнь 5.

[139] Недeлю, Канонъ воскресный, песнь 9 (Гласъ 1, Октоихъ):… немощно ебо Твое паче силы всeмъ явися.

[140] Въ пятокъ утра, сeдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).

[141] Въ среду утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь 7, Богородиченъ (Гласъ 1, Октоихъ).

[142] Въ неделю утра, Канонъ Пресвятей Богородици, пeснь 8 (Гласъ 3, Октоихъ).

[143] тамо, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 7.

[144] Недeлю, на Литургiи Блаженны (Гласъ 7, Октоихъ).

[145] Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,Октоихъ): На крестe пригвождаемь, Христе Боже, яко человеческое естество обожилъ еси (σταυρω προσηλοΰμενος Χρίστε ό θεός ώς άνθρωπος, ανθρώπωνφυσιν έθέωσας), и началозлобнаго умертвилъ еси змiя (και τον άρχέκακον,Φανατώσας δφιν), насъ свободилъ еси клятвы, яже отъ древа, яко благоутробенъ, бывъ клятва.

[146] Въ пятокъ утра, седаленъ (Гласъ 1, Октоихъ):Накрестепригвоздился еси, Щедре, обожилъ еси истлевшее наше существо.

[147] 13 септемврiи, на утрени, Канонъ предпразднства, песнь 1.

[148] Всемiрное воздвижеше честнаго и животвор. Креста, на вечерни, на стиховнe стихиры:… и земнiи обожихомся (και βροτοι έθεώθημεν).

[149] Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,Октоихъ).

[150] Въ среду утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ).

[151] Въ пятокъ утра, на Литургiи Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ): Распенся Безгрешне, грехи всехъ взялъ еси Христе (σταυρωθείς ό άναμάρτητος, τάςαμαρτίας πάντων ήρας Χριστέ).

[152] Въ среду утра, седаленъ (Гласъ 2, Октоихъ).

[153] тамо, на стиховна, стихиры крестны.

[154] Въ субботу утра, на стиховне стихиры покойны (Гласъ 2, Октоихъ).

[155] Неделя, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 2, Октоихъ).

[156] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему Кресту, песнь 1(Гласъ 8, Октоихъ).

[157] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховне стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): На кресте явлься Христе пригвождаемь, изменилъ еси доброту созданiя (ήλλοίωσας κάλλος κτισμάτων).

[158] Въ четвертокъ вечера, на Господи воззвахъ стихиры воскресны (Гласъ 3,Октоихъ).

[159] Неделя, на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 7 (Гласъ 2, Октоихъ).

[160] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 1 (Гласъ2 Октоихъ).

[161] Въ среду утра, седальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ):… бесмертiе источилъ еси человeкомъ (την άβανασίαν έπηγασας άνθρώποις).

[162] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 4 (Гласъ4, Октоихъ): Язвы претерпeлъ еси Слове Божiй, и поносную смерть, обезсмертствуя существо земныхъ умерщвленное страстьми (άθανατίζων τηνούσίαν των βροτών, θανατωθέϊσαν πάθεσι).

[163] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. Кресту, песнь 3 (Гласъ2, Октоихъ).

[164] Неделя третiя святыхъ постовъ, Въ субботу вечера на малеи вечерни,стихиры: Заключаеть Едемъ древомъ древле змiи, древо же креста отверзаетъсей всемъ хотящимъ постомъ и слезами очиститися.

[165] тамо, Въ субботу на велицей вечерни, стихиры честнаго Креста: Радуйся, живоносный кресте, Церкве красный раю (της ‘Εκκλησίας ό ωραίοςπαράδεισος), древо нетленiя, прозябшее намъ вечныя славы наслажденiе (τοξΰλον της αφθαρσίας, το έξανβήσαν ήμιν αιωνίου δόξης την άπόλαυσιν).

[166] Среда, на Литурггi Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): На кресте вознесшуся ти Спасе, совознеслъ еси все человеческое естество (συνανΰψωσαςάπασαν φΰσιν των ανθρώπων).

[167] Во вторникъ вечера, на стиховне стихиры крестны (Гласъ 3, Октоихъ).

[168] тамо: Древо преслушанiя мipy смерть празябе (ξΰλον παρακοής τωκόσμω θάνατον έβλάστησε), древо же креста животъ и нетленiе (το δε ξΰλοντου σταυρού, ζωήν και άφθαρσίαν).

[169] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховнеЪ стихиры, Слава и ныне Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).

[170] Во вторникъ вечера, на стиховне стихиры (Гласъ 5, Октоихъ): Крестъ твой Христе, аще и древо видимо есть существомъ, но божественною одеяноесть силою (ει και ξυλον όράται τη” ουσία, άλλα θείαν περιβέβληταιδυναστείαν), и чувственна мiрови являемь, умно наше чудотворить спасенiе (και αισθητώς τω κόσμω φαινόμενος, νοητώς την ημών θαυματουργεί σωτηρίαν), емуже кланянощеся славимъ тя Спасе.

[171] Въ среду утра, сeдальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ).

[172] тамо.

[173] тамо.

[174] тамо.

[175] тамо, Канонъ кресту, пeснь 3: Увядаеши гръховный пламень, распиняемь Исусе на древe за благость (μαραίνεις τής αμαρτίας φλόγα σταυρούμενος Ίησοΰ έν ξυλφ δι’ αγαθότητα).

[176] тамо, песнь 4.

[177] Въ среду утра, сeдальны (Гласъ 8, Октоихъ).

[178] Неделы третiя святыхъ постовъ, Въ субботу на велицеи вечерни, стихиры честнаго Креста.

[179] тамо, Въ неделю, на утрени, седаленъ: Крестъ твой Господи, освятися(ήγίασται), въ немъ бо бываютъ исцеленiя болящихъ во гресехъ (έν αύτω γαργίνονται Ίάματα τοις άσθενοϋσιν έν άμαρτίαις).

[180] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 5: Рай другiй познася Церковъ, якоже прежде древо имущая живоносное, крестъ твой, Господи, изъ негоже прикосновенiемъ безсмертiю причастихомся (παράδεισος άλλος εγνώσθη ή ‘Εκκλησία ώςπριν, ξΰλον έχουσα ζωηφόρον, τον σταυρόν σου Κΰριε’ έξ ου δια προσψαύσεως,αθανασίας μετέχομεν).

[181] тамо, на утрени, самогласны.

[182] Въ понедeльникъ четвертiя седмицы св. поста, на утрени, Трипeснецъ,песнь 1.

[183] 13 септемврiи, на вечерни, на стиховне стихиры.

[184] 14 септемврiи, Всемiрное воздвижеше честнаго и животворящаго Креста, на велицеи вечерни, на Господи воззвах, Слава и нынъ.

[185] тамо, на утрени, светиленъ: Крестъ хранитель всея вселенныя (ό φύλαξπάσης της οικουμένης), крестъ красота Церкве (ή ώραιότης της Εκκλησίας)…,крестъ верныхъ утвержденiе, крестъ Ангеловъ слава и демоновъ язва (και τώνδαιμόνων το τραύμα).

[186] тамо, Стихиры самогласны честнаго Креста.

[187] тамо, Слава и ныне:… радостiю же, спасенiя ради, еже подаетъ Mipy натомъ прогвоздивыйся Христосъ Богъ (χαρά δέ δια την σωτηρίαν, ην παρέχει τωκόσμω, ό έν αύτω προσπαγεις Χριστός ό Κΰριος). — А молитва којом се благосиља напрсни крст као да сумира његова чудотворна десјтва и силе: Господи Исусе Христе Боже, нашъ, на древe крестнeмь волею спасенiя нашего ради пригвоздитися восхотевый, и пречестною своею кровш cie освятити изволивый и крестомъ своимъ отъ работы вражiя мiръ искупивый, и древнее рукописаше врага нашего дјавола крестомъ растерзавый, и родъ человеческiи отъ мучительства его тъмъ свободивый, тебе смиренно молимъ: призри милостивно на знаменiе cie крестное, и низпосли божественное твое благословенiе и благодать… (Молитва коју свештеник чита на: Благословенiе креста къ ношешно на персахъ. Дополнительный Требникъ, Кiевъ 1912).

[188] 1 Кор. 1, 18.

[189] 1 Кор. 1, 24.

[190] 1 Кор. 1, 18.

[191] тамо.

[192] In 1 Cor. Homil. 4, 1; Р. gr. t. 61, col. 30, 31.

[193] Ис. 29, 14.

[194] 1 Кор. 1, 19-21.

[195] In 1 Cor. Homil. 4, 2; Р. gr. t. 61, col. 32, 33.

[196] 1 Кор. 1, 22-24; ср. Гал. 5, 11.

[197] In 1 Cor. Homil. 4. 3; Р. gr. t. 61, 33, 34, 35.

[198] Мт. 24, 30.

[199] Въ неделю четвертую по Пасце на утрени, седаленъ. — Ср. св. Дамаскин, Homil. in Sabbatum sanctum, 1; Р. gr. t. 96, col. 601 BCD.

One Comment

  1. Ne znam zašto su toliko protiv Hegela. Zar Gospod Isus Hrist nije jedinstvo suprotnosti. Bogočovek. Postoji učenje u pravoslavnoj crkvi da su te dve prirode nesliveno slivene. Njegovo “Nauka logike” je nebeska logika, Jer se pojam vraća biću, ali ne kao prvo prvo biće već kao novi kvalitet. Zar nije drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista i stvaranje nove zemlje povratak početku, raju.