Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

1. Тајна Боговаплоћења и тајна спасења

а) Обожење човечанске природе

 

Господ Христос је Спаситељ зато што је Богочовек, и тиме што је Богочовек. У његовој се Личности Бог очовечио и човек обожио. Својом Богочовечанском личношћу Господ Христос преставља двоструко чудо: оваплоћење Бога и обожење човека. То је основна благовест која синтезира сав Нови Завет, и којом живи богочовечанско тело Христово Црква. Ту најмилију своју благовест Црква, то увек живо Божанско Откривење, објављује речито кроз свете Оце и своје молитве и молбе.

Као у новом Адаму, као у родоначелнику новог човечанства,уГосподуХристу је обожена људска природа у начелу. У самој ствари, спасење људске природе није друго до њено обожење у Личности Богочовека Христа. Обожење пак човечанске природе у Господу Христу долази од њеног ипостасног сједињења са Богом Логосом; али при томе човечанска природа не губи своју ограниченост и оно што је чини човечанском. Бог Логос, по богомудрој речи светога Дамаскина, узима на себе целога човека (δλον τον άνβρωπον), да би целоме човеку даровао спасење (ίνα δλφ την σωτηραίν χαρίσητοα)[1]. Христос је узео на себе целога човека и све што је својствено човеку, осим греха, да би све осветио (ίνα πάντα άγιάση)[2].

Обожење човечанске природе у Личности Богочовека Христа извршено је на тај начин што Божанска природа Логоса прожима човечанску, и преноси на њу своја савршенства (των οικείων αύχημάτων τη σαρκι μεταδίδωσι)[3]. Тако обожена човечанска природа није променила своју природу (οΰτε της οικείας έτράπη φύσεως), нити своја природна својства (των αΰτης φυσικών Ιδιωμάτων). Човечанска природа Господа Христа, због веома присног, тј. ипостасног сједињења са Богом Логосом, обогатила се божанским силама (τάςθείας ενεργείας έπλοΰτησε), при чему није нимало изгубила своја природна својства[4].

Чињеница да је Бог постао човек, изражава се речју: оваплоћење, очовечење (σάρκωσις, ένανθρώπησις); чињеница пак да је човек у Христу обожен, изражава се речју: обожење, обоготворење (θέωσις, θεοποίησις). Обожење људске природе природна је последица Божјег оваплоћења. Оваплоћење Бога је средство којим Бог објављује смисао и циљ човечијег бића: обожење, и даје богочовечанска средства за његово остварење. Доставши човек, Господ Христос је дао циљ човеку; ушавши у тело, дао је циљ телу; ушавши у материју, дао је циљ материји. Осим тога, поставши човек, Господ Христос је осмислио све што је човечје: и рађање, и живот, и смрт. У Њему је људска природа прогледала и свој вечни смисао и циљ угледала. До Њега, људска природа је била грехом откинута од Бога, непремостива провалија зјапила је између ње и Бога; од Њега и Њиме, провалија је премошћена: Бог је ушао у тело, у људску природу, сјединио се с њом најприснијим сједињењем, учинио је својом на сву вечност.

Оваплоћењем својим Бог је постао учесник у људској природи, да би људи постали учесници у Божјој природи (θείας κοινωνοί φύσεως)[5]. Боговаплоћењем човечанска природа је постала од временске вечна, од сићушне огромна. Или, по надахнутој речи светог Григорија Ниског: „Човек превазилази своју сопствену природу (έκβαίνει την έαυτοϋ φυσιν ο άνθρωπος): од смртног постаје бесмртан, од пролазног непролазан, од временског вечан; једном речју: од човека бог (θεός έξ άνθρωπου)”[6].

Спаситељев богочовечански домострој спасења има за циљ: спасење човека кроз обожење. То је божанска истина, први пут објављена роду људском, и први пут остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Обожење човека је, по светом Иринеју, смисао и циљ Боговаплоћења: Син свевишњега Бога постаде син човечји да би човек постао син Божји[7]. По неизмерној љубави својој Логос Божји постаде оно што смо ми, да би нас учинио оном што је Он (uti nos perficeret esse quod est ipse)[8]. Истичући како је спасење, односно обожење, немогуће без оваплоћења Бога Логоса, свети Иринеј вели: На који би начин човек прешао у Бога, да Бог није прешао у човека (εί μη ό Θεός έχωρήθη εις άνθρωπον)[9].

Спасење људске природе је немогуће без обожења; а обожење је немогуће без оваплоћења Бога истинитог. Оваплоћењем својим Бог Логос је увео у процес обожења сву људску природу, у начелу. Бог Логос је, вели свети Атанасије Велики, узео на себе људско тело, да би, обновивши то тело, као Саздатељ, обожио га у себи (ίνα… έν έαυτω θεοποίηση), и тако нас све, по сличности свога тела, увео у небеско царство. Али, човек се не би обожио, да се сјединио са тварју, и да Син није био истинити Бог. Човек не би приступио Оцу да Онај који се обукао у тело није био истинити по природи Логос Очев. И као што се ми не бисмо ослободили греха и проклетства да тело, у које се обукао Логос, није било по природи људско (јер ништа заједничко не би било између нас и онога што је туђе), тако се не би обожио човек (οΰτως ουκ άν έθεοποιήθη ό άνθρωπος) да Онај који је постао тело није по природи био од Оца, истинити и властити Логос Очев. Ради тога се и збило такво сједињење, да би се онај који је по природи човек сјединио са оним који је по природи Бог, и на тај начин постало чврсто и сигурно спасење и обожење човека (ή σωτηρία και ή θεοποίησις αύτοΰ)[10].

Као што је Господ, обукавши се у тело, постао човек, тако се ми људи, узети Логосом, обожујемо његовим телом (θεοποιοΰμεθα δια της σαρκός αύτοΰ), и већ наслеђујемо живот вечни[11]. Јер Бог Логос je постао човек, да би нас у себи обожио (ίνα ημάς έν έαυτω θεοποίηση); постао je човек од жене, и родио се од Деве, да би на себе пренео наше, греху подложно, рођење, и ми постали свети род, и учесници у Божјој природи (2 Петр. 1, 4)[12].

Све што је Христово има опште човечански значај. Оваплоћењем својим Бог Логос је захватио сву људску природу, и повео је путем Божјег синовства. Ради тога је Син Божји постао син човечји, вели Отац Православља, да би синови човечији, тј. синови Адамови, постали синови Божји[13].

Поставши човек, Бог Логос отвара људској природи видике бескрајног божанског савршенства, и путем спасења води је најпотпунијем обожењу. Бог Логос оваплотио се, вели свети Григорије Богослов, да би човек онолико постао бог (τοσούτον Θεός), колико је Бог постао човек (όσον εκείνος άνθρωπος)[14]. Богоочовечењем омогућује се и остварује човекообожење. Будући савршени Богочовек, Господ Христос обожује човека, не лишавајући човека онога што га чини човеком. Бог Логос, расуђује свети Богослов, постаје човек по свему, осим греха. Бог обожи, човек би обожен (το μεν έθέωσε, το δε έθεώϋη)[15].

Господ се оваплотио, да би боголикост људске природе обновио и до крајњег савршенства довео. Христос је сјединио свој лик са нашим, вели свети Григорије, да би страдајући Бог и мојим страдањима пружио помоћ, и мене учинио богом кроз свој човечански облик (καί με ϋεόν τέλεση ειδεϊ τω βροτέω)[16]. Логос Очев био је Бог, али је постао човек, да би, сјединивши се са земним људима, сјединио са нама Бога. Он је на обе стране један Бог (εις θεός άμφοτέρωθεν); утолико је човек, уколико мене човека чини богом[17].

Човек је био саздан боголиким, да би напором своје слободне воље узрастао у бескрајном божанском савршенству, све више и више постајући бог по благодати. Али пошто човек није постао богом, вели мудри Богослов, то је сам Бог постао потпуним човеком, да би, помоћу узетога на себе обновивши оно што је био даровао (δ δέδωκ’ άνάπλασας), уништио осуду свеколиког грха, и кроз Умрлога умртвио умртвитеља… Бог Логос је од почетна био Бог, творац свега, изнад времена, страдања и тела. А када је човек био рањен дрветом познања, и завист ударила на сву нашу природу као на лако уловљиву и подвргнуту осуди, тада се Логос Божји рађа ради нас, да би сатро охолост зависти и обновио повремени лик (την φθαρέίσαν εικόνα); јер се зачиње у чистој Деви, и појављује се на свет Бог, васцели Бог и човек, који спасава целога човека[18].

Обезбожена и обесвећена грехом људска природа је тек оваплоћеним Богом освећена и обожена. Логос постаде тело, вели свети Амвросије, да би тело могло постати Бог[19]. Син Божји понизио је себе, да би Он, чију пуноћу човек није могао да поднесе, улио себе у човека у колико је овај могао да Га смести (рго ео quod сареге possem, infunderetur)[20].

По богомудром учењу светог Максима Исповедника, Бог Логос је својим оваплоћењем подарио људској природи натприродни дар: обожење (την θέωσχν)[21]. Оваплоћење Бога онолико је учинило човека Богом, колико је Бог постао човеком[22]. Јер Онај који је без греха постао човек, јасно је да је природу људску обожио (έϋεοποίησε) не изменивши своје Божанство, и онолико је узвисио због себе, колико је сам спустио себе због човека (και τοσούτον αναβιβάσει δι’ εαυτόν, όσον αυτός δια τον άνθρωπον εαυτόν κατεβιβασεν)[23].

Својим херувимски видовитим очима Црква види у оваплоћењу Бога Логоса обожење људске природе, и у обожењу спасење. Она то нарочито истиче у своме непогрешном схватању рођења Бога у телу, и на Божић снажно и надахнуто славослови ту благу вест. Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небо узиђе[24]. Нека је слава и хвала Ономе који се родио на земљи и обожио природу земнородних људи[25]. Рађајући се од Деве, Господ Христос доноси људима „богатство обоженiя” (δλβον της Φεώσεως)[26]. Бог се људима јави од Деве, узевши наше обличје и обоживши тело[27]. Сав ради нас осиротевши, Бог Логос је својим сједињењем и општењем са човеком обоготворио човека[28].

Обожење човечанске природе, васпостављање њене богоздане целости, здравости, красоте, целисходности, јесте циљ човекољубивог оваплоћења Бога Логоса. Свесавршени се рађа, објављује свемудри дух Цркве у молитвеном божићњем богословљу, и Беспочетни узима почетак од Деве желепи да обожи човека[29]. Дева иде да роди Творца природе у вертепу, који је из ње на неисказан начин натприродно понео тело, да би обожио човечанство[30]. Бог Логос је, примивши тело наше, осиротео, да би људе учинио учесницима у Божанству[31]. На надуман и неизразив начин Бог постаде човек, да би обожио људску природу[32]. Људи, бића смртна, обожени су рођењем Христовим од свете Деве[33].

У самом рођењу Господа од свете Деве врши се на тајанствен и неисказано божански начин обожење људске природе и ослобођење њено од грехова[34]. Оваплотивши се, и узевши обличје слуге, Господ је обожио смртну природу људску и прославио је собом и са собом[35]. Желећи да обожи давно исквареног човека, Бог је постао човек[36]. Онај који се родио од Деве био је Бог, да би обожио смртне људе[37]. Ми смо обожени Богородицом зато што је она телом родила Бога Логоса[38]. Једино је Богородица обожила људе, јер је родила оваплоћеног Логоса[39].

Све што спада у богочовечански живот Господа Христа има боготворећу силу, која тајанствено прерађује људску природу из несавршене у савршену и човека чини богом по благодати. Човекољубиви Бог Логос постао је човек, и распет био, да би човека учинио богом[40]. Бескрајна доброта Христова огледа се у његовој божанској намери да својим очовечењем учини човека богом по благодати[41]. Желећи да обожи васцелог човека, Бог Логос се сав сједињује са светом Девом, и збива се недокучљива тајна: Дева рађа остајући Девом, и Бог се јавља у телу[42]. Бог је постао човек, да би обожио човечанство[43].

Узевши удела у природи људској, Бог Логос даје човеку своје Божанство; и јавивши се као човек без греха Он слично очишћава сличним[44]. Оваплоћење Бога Логоса има један циљ: обожење човека; богочовечански домострој спасења сав је у томе: Бог се оваплотио, и постао човек, да би нас обожио[45]. У тренутку Спаситељевог зачећа у светој Деви на тајанствени начин силом обожења захваћена је сва природа људска: Христос се усели у свету Богородицу, и обожи сва људска бића[46].

Оваплоћујући се, Господ Христос обожује човека као особену врсту бића[47].

Грех је обезбожујућа и обесвећујућа сила; безгрешан и свесвети Логос Божји узима на себе иструлелу од греха људску природу, освећује је и обожује, и узводи до њене рајске безгрешне светости, боголикости и божанствености[48]. Бог Логос се јавио из свете Деве као савршен човек, да би људе обожио[49]. Давши Богу тело својом девичанском крвљу, света Дева је обожила човечанство[50]. Из свете Деве се рађа Бог, да би обожио човека[51].

У очовечењу Бога је обожење човека, а у обожењу је спасење. Отуда се тајна спасења садржи у тајни оваплоћења Бога Логоса.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] De fide, III, 18; Р. gr. t. 94, col. 1072 С.

[2] ib. III, col. 1081 ВС.

[3] ib. III, 7; col. 1012 С

[4] ib. III, 17; col. 1069 АВ

[5] 2 Петр. 1, 4.

[6] De beatitud., Orat. VII; P. gr. t. 44, col. 1208 С

[7] Contra haeres., III, 10, 2.

[8] ib. V, Praefatio.

[9] ib. IV, 33, 4.

[10] Contra arian., Orat. II, 70; P. gr. t. 26, col. 296 AB.

[11] Он, Contra arian., Orat. III, 34; P. gr. t. 26, col. 397 B.

[12] Он, Epist. ad Adelphium episc, 4; Р. gr. t. 26, col. 1077 A.

[13] Он, De incarn. et contra arian., 8; P. gr. t. 26, col. 996 A.

[14] Orat. 29, 19; P. gr. t. 36, col. 100 A.

[15] Он, Orat. 38, 13; P. gr. t. 36, col. 325 ВС.

[16] Он, Poemata moralia, De humana natura; P. gr. t. 37, col. 762.

[17] Он, Poemata dogmatica, De Christi incarnationis; P. gr. t. 37, col. 471. —Cp. ib. De incarnat, advers. Apollinar., col. 469: Οΰτω το βεωσαν και Οεωθέν ειςθεός.

[18] ib. De incarnatione, adversus Apollinarium; Р. gr. t. 37, col. 465, 466, 464.

[19] De virginibus, lib. I, cap. 3, 11; P. lat. t. 16, col. 202 С

[20] Он, De Spiritu Sancto, lib. I, cap. 8, 92; P. lat. t. 16, col. 756 B.

[21] Quaestiones ad Thalassium; P. gr. t. 90, col. 632 A.

[22] Ή τοΰ Θεού ένανθρώπησις, τοσούτον δεόν ποιούσα τον άνθρωπον, δσον αυτός γέγονεν άνθρωπος.

[23] Он, Capitum quinquies centen., Centur. I, 62; Р. gr. t. 90, col. 1204 AB.

[24] 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, стихира на литiи: Днесь Богь на землю прiиде, и человекъ на небеса взиде.

[25] тамо, седаленъ: Слава и хвала на земли рожденному, и обожившему земнороднымъ существо.

[26] тамо, Канонъ, пeснь 7.

[27] Последованiе часовъ въ навечерiи Рождества Христова, часъ 1, тропарь: Богь человекомъ (άνθρώποις) отъ Девы явися, вообразився якоже мы (μορφωθείς το καθ’ ημάς), иобоживъплоть (και θεώσας το πρόσλημμα).

[28] 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на утрени, Канонъ первый, пeснь 5: Весь же по намъ обнищавъ, и перстнаго отъ самаго единенiя и общенiя богосодeлалъ еси (δλον το καθ’ ήμαςδε πτωχεύσας, και χο’ίκόν έξ αυτής ενώσεως, και κοινωνίας έθεοΰργησας).

[29] 22 декем. Предпразднство по плоти рождества Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, Канонъ, пeснь 7: Всесовершенный раждается,… и Безначальный отъ Дeвы прiемлетъ начало, обожити прiятiе искiй.

[30] 21 декем. Предпразднество по плоти рождества Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, Канонъ предпразднства, пeснь 1, Богородиченъ: Дева Содътеля естества родити идетъ въ вертепе, плоть изъ нея по ипостаси несказанно преестественне понесшаго, яко да обожить человечествою

[31] Неделя, на утрени, Канонъ пресв. Богородица, пeснь 3 (Гласъ 3, Октоихъ): Да божественному причастiю земнородныхъ соделаеши, отъ Девы плоть нашу, ты обнищалъ еси, приемь (ίνα θείας κοινωνούς, τους γηγενείς έργάση έκτής Παρθένου, σάρκα την ημών, συ έπτώχευσας λαβών).

[32] 28 декем. на утрени, Канонъ, песнь 3, Богородиченъ: Да обожить человечество, Богь быстъ человекъ изъ тебе, Дево чистая, паче слова и смысла (ίνα θεώση το άνθρώπινον, ό Θεός έγένετο άνθρωπος, έκ σοϋ Παρθένου της αγνής, υπέρ λόγον και έννοιαν).

[33] 29 декем. на утрени, Канонъ, пeснь 9, Богородиченъ: Рождествомъ твоимъ, Дево, обожихомся смертнiи (τω τόκω σου Παρθένε, έθεώθημεν ο’ι θνητοί).

[34] 30 декем. на утрени, пeснь 6, Богородиченъ: Обожаетъ мя отъ Дeвы рождейся Господь (θεοί με γεννηθείς έκ Παρθένου ό Κύριος), и пеленами повивается, разрeшенiе творя моихъ прегрушенiй (την λύσιν τών έμών ποιούμενοςεγκλημάτων).

[35] Неделя, на утрени Канонъ воскресенъ, пeснь 6 (Гласъ 3, Октоихъ): …воплощься бо Владыко, и бывъ въ рабiи зрацъ, обожилъ еси, съ собою сопрославивъ (σαρκωθεις γαρ Δέσποτα, και γεγονώς έν δούλου μορφή, έθεουργήσας,και σεαυτω συνεδόξασας).

[36] Въ неделю утра, на полунощнице, Канонъ Троиченъ, пeснь 5 (Гласъ 5,Октоихъ): Обожити хотя древле истлевшаго человека, …человекъ бысть изъ тебе.

[37] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, пeснь 7, Богородиченъ (Гласъ 5, Октоихъ): Богь бо бе рождейся, да обожить человъки (θεός γαρην ό τεχθεις, ινα θεώση βροτούς).

[38] Неделя, на литургiи Блаженны, И ныне Богородиченъ (Гласъ 7, Октоихъ): Родила еси Сына и Слово Отчее, плотно насъ ради, якоже весть, Богородице, самъ (ώς οιδε, Θεοτόκε, ό αυτός); темже Дево Мати, обожени бывше тобою (ο’ι θεωθέντες δια σοΰ).

[39] Въ четвертокъ утра, Канонъ святымъ Апостоломъ, пeснь 9, Богородиченъ (Глас 7, Октоихъ): Едина человеки обожила еси, воплощенно Слово порождша.

[40] Въ среду утра, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь ь 8 (Гласъ 8,Октоихъ): Да Бога человека соделаеши, человеколюбче, былъ еси человекъ(ίνα Θεόν τον άνβρωπον άπεργάση Φιλανθωπε, γέγονας βροτός), и кресту приобщився въ ребра прободаемь, и оцтомъ съ желчно напояемь.

[41] Въ четвертокъ вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры крестни (Гласъ 7,Октоихъ): Да человека Бога соделаеши, человекъ былъ еси, преблагiи Христе,и распялся еси (ίνα Θεόν τον άνθρωπον άπεργάση, βρότος γέγονας Υπεράγαβε,και σταυροΰσαι).

[42] 8 iaнyapiи, Канонъ праздника, пeснь 9, Богородиченъ: Всего мя Богъ обожити хотя, весь единится тебе (δλον με Θεός θεωσαι βουλόμενος, όλος ένοΰται σοι), и непостижимое всемъ таинство новодеиствуется (και το άκατάληπτον καινοτομειται πάσι μυστηριον), рождаеши Дева нетлънна, и плоть видится Богъ (και σαρξ όράται Θεός).

[43] Въ среду на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, пeснь 3 (Гласъ 1, Октоихъ): Да обожитъ человечество, Богъ бысть человъкъ.

[44] 4 iaнyapiи, Предпразднство Просвещенiя, на повечериi, Канонъ, пeснь 4: Причащаяйся плоти моей, да твоего Божества подаси ми (μετάλαβαν τήςσαρκός μου, της σης Θεοτητος μεταδίδως μοι),… кроме греха явлься, подобнымъ очищая Слове подобное (τω όμοίω καθαίρων Λόγε τό δμοιον).

[45] Во вторникъ утра, Канонъ умиленiя ко Господу нашему Исусу Христу, пeснь 8, Богородиченъ (Гласъ 2, Октоихъ): Да обожитъ насъ Богъ воплотися, … и бысть человeкъ (ίνα ·θεωση ημάς, ό Θεός έσαρκώθη, …και έγένετο βροτός). Ср. тамо, пeснь 8: Да обожиши насъ, воплотиля еси (ίνα θεώσης ημάς, έσαρκώβης).

[46] Въ среду на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, песнь 8, (Гласъ 5, Октоихъ): Христос въ нюже (тј. у Богородицу) вселься, земныя вся обожи.

[47] Неделя, Канонъ крестобогородиченъ, песнь 1 (Гласъ 1, Октоихъ): Христосъ обожаетъ мя воплощаяся (Χριστός θεοί με σαρκοΰμενος).

[48] Во вторникъ, на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, песнь 5 (Гласъ 1, Октоихъ): Облекся въ мя Владыка, изъ тебе пройде, всенепорочная, и истлевшее естество обожи.

[49] Въ пятокъ, на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, песнь 8 (Гласъ 6, Октоихъ): Да человеки Сынь твой, Владычице, обожитъ, явися изъ тебе совершенъ человекъ.

[50] Въ четвертокъ, на повечерiи, Канонъ молебный Пресв.Богородице, песнь 7 (Гласъ 2, Октоихъ): Бога воплощши девическими твоими кровьми, обожила еси, Дево, человечество.

[51] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 6, Богородиченъ (Гласъ 2, Октоихъ): Да обожитъ человека, изъ тебе, Дево, раждается Богь. — Ср. Въ неделю вечера, на Господи воззвахъ стихиры, Богородиченъ (Гласъ 5, Октоихъ): Въ тя бо Божественное Слово вселися, Чистая, нашъ образъ обновити хотя.