Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

5. Христолошке јереси

 

Својом тајанственом Богочовечанском Личношћу Господ Христос је од самог почетка збунио многе, а саблазнио неке који су хтели да Га схвате на чисто човечански начин и објасне ограниченим разумом људским. Због тога су око Личности Спаситељеве ницале многе заблуде које су се поступно формирале у јереси[1]. Најраније јереси појавиле су се међу хришћанима из јудејства, који су на хришћанство гледали као на реформисано јудејство и хтели да по сваку цену задрже у хришћанству Закон и обрезање, или су под утицајем јудејства и гностицизма погрешно схватали Личност Господа Христа и хришћанство.

Међу најраније претставнике јудеогностичке јереси спада Керинт и његове присталице, керинтовци. Керинт је био савременик светога Јована Богослова. Родом из Јудеје Керинт се учио у Александриjи. Његово учење је мешавина јудејства и гностицизма. Под утицајем јудејства он је тврдио да су обрезање и обредни закон неопходни за спасење. А под утицајем гностицизма учио је о Богу и о Господу Христу ово: постоје врховни Бог; свет је створен од демиурга који је много ниже биће од Бога и не зна Бога који је изнад свега; Исус није рођен од Деве; био је син Јосифа и Марије, рођен као и остали људи, само је превазилазио људе праведношћу, мудрошћу и разумношћу (justitia, prudentia et sapientia); после крштења на Исуса је сишао од врховног Бога Христос у облику голуба, и Исус је онда постао способан да објави непознатог Оца и да чини чудеса; напослетку Христос остави Исуса, и Исус пострада и васкрсе, а Христос остаде нестрадалан (impassibilem), пошто je био духовно биће[2].

Међу најраније јереси спада и докетизам (δοκητισμός, од δοκεΐν = мислити, изгледати, чинити се). Налазећи се под утицајем гностичког дуализма, по коме је тело — зло, саздано од силе мрака и зла, докетизам је учио да Христос није имао стварно, вештаствено тело, већ привидно, утварно. Његово једење, пијење, рођење и смрт нису друго до илузије. — Блажени Јероним пише: „Крв Христова још беше у Јудеји када се рекло да је тело његово — привидно (phantasma Domini corpus asserebatur)”[3].

Евионити су били јеретици апостолског доба. Хришћанство су примали као реформисано јудејство. По њиховом учењу: постоји један једини Бог, творац и господар света. Христос је само обичан човек (ψιλός άνθρωπος), рођен из брака Јосифа и Марије; тачним испуњавањем Мојсејевог закона Исус је постао Христом. То може постати сваки, који тачно испуњава Закон. Чувење Закона и свих обреда и обичаја неопходно је за спасење.

Гностицизам се као целина не може свести на једну личност. Он преставља синкретички, философскорелигиозни покрет. Исто се тако као целина не може свести на један философски или религијски систем. Он је резултат мешања и комбиновања идеја из разних религија: вавилонске, египатске, халдејске, персијске; и философија: платонизма и неоплатонизма. У својим главним цртама он се развио пре хришћанске ере. Својим еклектичким карактером гностицизам је и у хришћанству нашао потстрека и материјала за себе. Он је и на Личност Господа Христа и на хришћанство применио свој еклектички принцип, и узео из њега оно што подилази под његово мерило истине. Гностицизам је тежња да се хришћанство претвори у религиозну философију на рачун Богочовечанске Личности Спаситељеве. По учењу гностицизма главно је и циљ је: стећи узвишено знање (γνώσις), које замењује просту веру (πίστις)[4].

У ствари, у гностичким системима није било места за Христа — Бога и Богочовека. Они су тврдили да се очишћавање људске природе обавља личним напорима сваког појединца у самодисциплини и стицањем тајне науке, зато није потребна ни Црква, ни благодат, ни свете тајне.

Многобројни гностички системи могу се, у главноме, поделити у две групе: сиријски гностицизам и александријски гностицизам. Сиријски гностици су позајмљивали идеје и мистерије из сиријске, халдејске и персијске религије, а александријски — из религије старога Египта. Ради што потпуније илустрације, ми ћемо укратко изложити системе тројице главних преставника гностицизма: Сатурнина, преставника сиријског гностицизма, и Василида и Валенстина, преставника александријског гностицизма.

а) Сатурнин је оснивач сиријског гностицизма; делао завладе Адријана. Учио је: постоји највише биће, Πατήρ άγνωστος = Отац непознати; он је створио мноштво духовних бића. На најнижем ступњу духовног света, близу границе којадели царство светлости од хаоса материје, било је седам анђела; они су узели део вештаствене масе и претворили га усвет, који су поделили међу собом, при чему им је Бог Јевреја био поглавица. Светли лик, који је на кратко време биоспуштен међу њих из удаљеног извора светлости, па опетузет од њих, побудио их је на нове жеље и намере. Поштонису били у стању да ухвате и задрже Светли лик, они су сепостарали да по том Лику створе човека. Но пошто је њихово саздање било способно само да као црв пузи по земљи, тосе Отац сажалио, и послао му искру свога божанског живота,која је учинила да човек иде усправно и да буде жив. Оваискра живота враћа се Извору живота када човек умре, доксе тело раставља у своје првобитне састојке.

Насупрот оваквом човеку, изабраном роду, Сатана — господар материје, са којим су анђели непрекидно водили борбу, створио је нечастиви род људи, те је од ових био нападан и клеветан изабрани род за време живота у овом свету. Да би своје изабранике избавио од непријатеља, Отац је послао на земљу Бона (Нус), тј. Христа, обученог у привидно тело. Он има да уништи Сатану и његово царство.

б) Василид, родом из Алексадрије, био је први египатски гностик; делао је у првој четврти другога века. Учио је: постоји Први Узрок, врховни Бог, по имену Авраксас. Од нерођеног Оца рођен је Нус (Νους), од Нуса — Логос, од Логоса —Мисао, од ње — Мудрост и Сила, од њих — Анђели и Арханђели, који сачињавају прво небо. Од ових се еманирала друга серија, од друге — трећа, и тако редом све до триста шездесет и пет серија духова. Свака серија имала је по седам духова, и свака је имала своје небо. Духови-Анђели најближег, последњег неба створили су свет и његове житеље, и то по обрасцу који им је показао Еон-Софија. Међу тим Анђелима главни Анђео био је Бог Јевреја; он је био њихов поглавар. Они су поделили свет међу собом. Због тежње јеврејског Анђела Бога, да свој народ истакне над осталим народима, остали Анђели су потстакли незнабожачке народе против Јевреја. И тада, да би спасао свет од пропасти, врховни Бог интервенише и шаље свој првородни Нус на најсветијег човека — Исуса, у тренутку када се овај крсти. Он се јавио у људском облику, да би оне који верују у њега ослободио од Анђела овога света.

Тело Христово било је привидно; он га је предао Симону Киринејцу, који је место Исуса и пострадао на крсту, док је сам Исус под видом Симона стајао крај крста и потсмевао се мучитељима. Због тога гностик не треба да признаје распеће; зато су се гностици одрицали своје вере за време гоњења, и потсмевали се мучеништву као глупости, пошто је личност, за коју су мученици страдали, била нико други до распети Симон.

в) Валентин је јеврејског порекла, родом из Египта. Био је, изгледа, васпитан као хришћанин, или је бар у раној младости исповедао хришћанство. Спада међу најистакнутије гностике; делао је у другој половини другога века. Учио је: постоји вечно, несхватљиво, апсолутно Биће, савршени Еон, Праначело, Прапочетак. То се биће зове Βυθός = Бездан. Витос је решио да пројави себе. Од њега и Еније (Έννοια = Мисао; ова Мисао витосове душе називала се још: Χάρις = Милост, Σιγή = Ћутање) произашли су парови, дуаде (=дијаде) Еона, и то пар за паром. Први пар сачињавали су Нус и Алитија (Νους = Ум; ‘Αλήθεια = Истина); у њему: Нус је мушко, он је први принцип, обличје Витоса, а Алитија је женско. Од ове дуаде еманирао се Логос и Зои (Λόγος = Реч, Разум; Ζωή = Живот); од ове треће дуаде: Човек и Црква (“Ανθρωπος = Човек; ‘Εκκλησία = Црква). На тај начин је од четири дуада образована Огдоада — први степен бића. Од Логоса и Живота произашло је пет нових парова Еона — декада; а затим од Човека и Цркве — шест пари Еона, тј. једна додекада; тако сви Еони укупно сачињавају број тридесет.

Потпуно познање витоса имао је само првородни Нус. Други Еони су му завидели, и жудели за познањем Првог узрока. Софија, последњи и најудаљенији од тридесет Еона, жудна познања, изашла је из Плироме, да би се приближила Првоузроку. Из те жудње Софијине родило се ново биће, недонешено, несавршено, неуболичено, по имену Ахамот. Ахамот је пренео клицу живота у материју, која је вечно постојала са Витосом у пределу мрака, и тако створио Демиурга. Са своје стране, Демиург одмах створи видљиви универз, укључујући човечанство, и постаде њиховим богом. У тако створеном универзу постоје три врете бића: духовна, која су највиша и сродна са Плиромом; анимална или физичка, која сачињавају средњи ступањ; и материјална, која су најнижа и немају сродства са Плиромом. Сагласно овим трима врстама бића одговарају три типа људи: ψυχή υλική (душа вештаствена), ψυχή θεία (душа божанска), σπέρμα πνευματικόν (семе духовно). Први тип осуђен је на пропаст, последњи — на спасење, а средњи — или на једно или на друго, зависи од воље.

У овај систем увучено је хришћанско учење о спасењу Христом и Духом Светим. Друго и треће Лице Свете Тројице везани су на неки начин са Еонима: Нусом и Алитијом; а следећа дуада Еона: Логос и Живот, као да престављају активност њихове божанске егзистенције, тј. егзистенције Христа и Духа Светог. Тело Исусово створио је нарочито Демиург као средство којим се имало обавити спасење. Ово тело било је стављено у свету Деву, и прошло је кроз њу „као вода кроз трубу”, не позајмљујући од ње ништа. У току тридесет година Исус је живео као образац аскетске праведности, док у тренутку крштења није сишао на њега Еон Христос, који излази из Логоса, и то сишао у облику голуба, и остао на њему до распећа. Али када је требало да Спаситељ пострада, Христос се вратио у Плирому, а само материјално тело — Исус страдао је и умро.

Есхатологија Валентиновог система: људи у којима је било „духовно семе” биће примљени у Плирому; они у који ма je било анимално семе, и који су сами себи стекли спасење, биће примљени у средњи регион, где ће владати Демиург; они пак у којима је било материјално семе, биће уништени. На крају свега, Ахамот ће бити примљен у Плирому да са Христом образује нову дуаду.

Маркион[5], монархијанизам[6], Савелије[7], Павле Самосатски[8], аријанизам[9], полуаријанизам[10], Маркел[11], Фотин[12], Аеције и Евномије[13], својим учењем о Личности Господа Исуса Христа унаказили су Божански Лик његов, пресаздали Га по своме лику и облику, и пружили свету многобројне лажне христосе, који са историским Исусом Христом, истинитим Богом и истинитим човеком, имају врло мало или нимало заједничког.

Аполинарије (t 390), епископ лаодикијски (од 360 или 362) велики аскет, веома образован, даровит,био је најпре поборник όμοοΰσιοςa и противник аријанаца. У борби са аријанцима он је покушао да спасе јединство Личности Христове на рачун његове човечанске природе. Једини Бог може нас спасти; не може спасти свет човек који је подложан општој људској искварености и трулежи. Требало је да се Бог роди, страда, умре за нас; али, то је могло бити само тако, мислио је Аполинарије, ако би Божанство и човечанство сачињавали у Христу једно, формирали само једну природу, која би у исти мах чинила и дела човечанска и дела божанска.

То јединство у Христу Аполинарије схвата на следећи начин: два савршена бића (δΰο τέλεια) не могу никада постати једно; ако се савршени Бог сједини са савршеним човеком, онда се добијају два сина, један по природи Син Божји, а други — по усиновљењу; добијају се две личности (δυο πρόσωπα): Бог и човек кога је узео.

Аполинарије сматра да је Христос савршен божанским савршенством (θεία τελειότητι), а не човечанским. Најпре је држао да је у историском Христу Логос заузео место душе (ψυχή), тј. да је Логос примио само σαρξ. Тога се држао док је имао дихотомистички поглед на биће човеково, а то је: да се човек састоји из душе (ψυχή) и тела (σαρξ). Када је доцније постао трихотомист и сматрао да се човек састоји из тела, душе, и духа или ума (σώμα, ψυχή, πνεύμα или νους), почео је учити да је Христос осим σάρξa имао и душу телесну (ψυχή σαρκική), али не и човечански дух (πνεύμα), човечански ум (νους). „Христос је с правом назван небеским човеком, пошто је Бога имао за дух (πνεύμα), то ће рећи: за ум (νους), са душом (ψυχή) и телом”.

Христос је природан човек (тј. тело и душа), вођен и управљан Логосом. Σαρξ Христов не живи и не креће се сам од себе: σαρξ и Управитељ саркса сачињавају једно лице (εν πρόσωπον); оруђе и Покретач сачињавају једно дејство (τήν ένέργειαν); а када је једно дејство, једна је и суштина (μία και ή ουσία); једна дакле суштина постала је суштином Логоса и оруђа (τού Λόγου και τού οργάνου).

Последице оваквог учења су:

1) Оваплоћење Логоса није ενανθρώπησης (очовечење) већ σάρκωσις (узимање тела); Исус Христос је Θεός σαρκοθεις; његово човечанство није једносушно са нашим, већ је слично њему.

2) σαρξ Христов је обожен; и то је оно што нас спасава. Нас оживотворава саркс Христов због сједињености његове са Божанством; Божанство је што оживотворава; саркс је обожен, јер је сједињен са Богом; он нас спасава, ми се спасавамо хранећи се њиме.

3) У Христу је једна природа. Ми исповедамо не две природе једнога сина, од којих је једна достојна поклоњења а друга није, већ исповедамо једну природу (μίαν φΰσιν) Бога Логоса, која је постала саркс (σεσαρκωμένην) и којој се клањамо са сарксом његовим једним поклоњењем (μία προσκυνήσει). Нити исповедамо два сина. У Христу нису ни две личности, ни две природе, већ једна природа и једна суштина. Саркс није нешто додато Божанству, него је сједињен и срастао (σύμφυτος) са њим. Али то не значи да се једна од ових природа претвара у другу,илидасеоне стапају у неку нову природу; напротив, ми велимо да је Господ по природи (φύσει) Бог и по природи (φύσει) човек. Али Логос, који је пре оваплоћења потпуна природа, оваплоћењем се сједињује са сарксом, који не сачињава природу по себи, јер не живи собом, и не може се одвојити од Логоса који га оживљава. Божанска άσαρκος природа Логосова постаде σεσαρκωμένη; најпре бејаше проста, затим постаде сложена (σύνθετος, σύγκρατος); једна природа Бога Логоса оваплоћена (μία φύσις του Θεού Λόγου σεσαρκωμένη).

Из јединства природе у Исусу Христу Аполинарије изводи јединство воље и дејства; из монофизитства — монотелитство. Ми исповедамо, вели он, једнога Христа, и услед тог јединства ми одајемо божанско поклоњење, поштујемо у њему једну једину природу, једну једину вољу и једно једино дејство. Активност, сила воље налази се у Логосу: Он је покретач (το κινούν), саркс је оруђе и покретан; и тако, и од покретача и од покретаног резултира једно биће, а не два.

Учење Аполинарија и аполинариста осуђено је на неколико сабора, између осталог и на римским саборима: 376, 377 и 382 године, и на II Васељенском сабору 381 год.

Несторије, патријарх цариградски (од априла 428-431 год.), објашњавајући јединство личности у Господу Христу, пао је у јерес која се по њему назива несторијанство.

По његовом учењу, јединство личности у Господу Христу јесте резултат сједињења двеју природа, а не личност самог Логоса пре оваплоћења. Природа не може постојати без своје одговарајуће личности. И Логос и човек уносе сваки своју личност у то јединство двеју природа. У том јединству природе остају оно што су, али се личности сједињују тако да из себе формирају „личност сједињења”, која није ни личност Логоса ни личност човека, већ личност комбинована, сложена из обеју личности. Природе остају у својим личностима и У својим природама, и у личности сједињења. Логос се служи личношћу човечанске природе, и човечанска природа се служи личношћу Логоса. Личност једне природе служи се личношћу друге природе. Божанство се служи личношћу човечанства, а човечанство — личношћу Божанства. Јединство личности у Исусу Христу бива узимањем и давањем. Личност Логоса узима у себе личност човека, и у накнаду за то даје себе овој личности. На тај се начин ове две личности прожимају и јесу једна у другој. Ово лично јединство не долази од стапања божанске личности са човечанском. И личност Логоса и личност човека продужују да постоје на неки начин као личности подређене Христовој личности, чији су оне састојци. Личност Божанства у Христу је човечанство; и личност човечанства је Божанство; она је једно у природи, а друго у сједињењу. Оваплоћење је узајамно употребљавање двеју личности узимањем и давањем, а Свето Писмо га назива Сином, Христом, Господом, час због личности Божанства, а час због личности човечанства.

Тако схваћено јединство личности у Исусу Христу показује, да његова личност, која је резултат оваплоћења, није била потпуно истоветна са личношћу Логоса пре оваплоћења. Зато Несторије не допушта да се Логосу или Богу приписују дела и страдања човечанства. Јасно је, вели он, да Син Давидов не беше Бог Логос. Није умро оваплоћени Бог, већ је васкрсло оно у чему је био оваплоћен. Прочитај цео Нови Завет, и тамо нећеш нигде наћи да се смрт приписује Богу, већ Христу, или Сину, или Господу.

Из истог разлога Несторије не допушта да је Дева Марија — Богородица (Θεοτόκος) у дословном смислу те речи. Мајка треба да буде исте суштине које и син. Марија је створење; дакле, она не може бити мајком Божјом. Једино Отац је апсолутно Θεοτόκος. Марија није родила Божанство (την Θεότητα) него је родила човека, оруђе Божанства (Θεότητος όργανον). Пошто је међу вернима био у употреби израз Θεοτόκος, то је Несторије пристајао на њ, али само под условом да се Марија назива и човекородицом (άνϋρωποτόκος). Пошто је Марија створење, то створење није могло родити Творца, него је родило човека, оруђе Божанства.

Несторије врло радо употребљава назив Χριστοτόκος (Христородица), и предлаже га место Θεοτόκος. Такође предлаже и назив Θεοδόχος (Богопримица), што значи да је Бог прошао кроз Деву, али се није родио од Деве.

Јевтихије, архимандрит цариградског манастира; човек ограничена ума и упоран; огорчени противник Несторија; пао у јерес, која је по њему названа јевтихијевство. Он је учио: тело Господа и Бога нашег Исуса Христа није једносушно с нама; тело човека није тело Бога; у Христу су две природе пре сједињења, а једна природа после сједињења; Божанска је природа у Христу прогутала човечанску, апсорбовала је.

На разбојничком сабору у Ефесу (449 год.) многи су бранили Јевтихија, али га IV Васељенски сабор у Халкидону (451 год.) осуди за јерес.

Монофизитство је име за јерес, које се даје свима противницима IV Васељенског сабора. По учењу монофизитства, у Христу су после оваплоћења две природе сједињене у једну. Ако би остале две, онда би у Христу морала бити два лица. Једна трупа монофизита држала је да тело Христово није било подложно немоћима људске природе: и кад је жеднео, и гладнео, и плакао, и замарао се, — све је Он то чинио зато што је хтео, а не по неопходности природе (ούκ ανάγκη φύσεως). Друга екстремна група монофизита тврдила је да се тело Христово, од тренутка свога сједињења са Логосом, има сматрати не само за нетрулежно (άφθαρτον) него и за нестворено (άκτιστον).

Монотелитство је природна последица монофизитства: монофизитство се у своме историскодиалектичком процесу извило у монотелитство. Монотелитство учи: у Христу не постоје две природне воље нити два природна дејства, него Једна воља (εν θέλημα) и богочовечанско дејство (Φεανδρική ενέργεια); човечанство Господа Христа нема способности за сопствену делатност; оно је инертна суштина, по којој се шири и дејствује божански активитет, готово онако као што тело прима од душе свој живот и свој покрет; динамички принцип је један, и, према томе, једно је дејство и рад овога принципа; човечанска природа је само оруђе, орган (το όργανον), послушан инструмент у рукама Логоса.

Адопционизам шпански је јерес која води порекло од толедског архиепископа Елипанда. Појавила се око 782 године. Елипанд је учио: у Христу постоје два синовства, два сина Божија, један — природни син, вечни Логос, а други — посињен син, човек. Уз Елипанда је стао епископ ургелски Феликс. За њим је синовство — својство природе, а не личности; а пошто у Христу постоје две природе, стога постоје и два синовства. Својом Божанском природом, и као Логос, Христос је природни син Божји: Он је то по природи (natuга), у истини (veritate), у правом смислу (proprietate), по роду (genere), по рођењу и по суштини (nativitate atque substantia); али својом човечанском природом, Он је син Божји не по природи (non natura), већ по благодати (sed gratia), по избору (electione), по вољи (voluntate), по допадању (placito), по предодређењу (praedestinatione), по усвојењу (assumptione), и томе слично; једном речју, Он је само син посињени, пошто човечанство није било рођено него усвојено Богом.

Године 792 састао се у Ратисбону сабор епископа Немачке, Италије, Француске, и осудио адопционизам. Године пак 794 састао се сабор у Франкфурту на Мајни, на коме су узели учешћа многи епископи, свештеници и учени монаси, осудили адопционистичку јерес и анатемисали Елипанда и Феликса.

Место оригиналне, еванђелске, историске, непоновљиве, чудесне Личности Богочовека Христа, налазимо лажне христосе у заблудним, хуманистичким учењима, социнијана[14], арминијана[15], Сведенборга[16], Канта[17], Шелинга[18], Хегела[19] и осталих рационалиста, чија се мисао о Господу Христу креће или под утицајем, или по принципима ових унаказитеља божанске Личности Спаситељеве.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. св. Иринеј, Contra haeres. V, 20, 2.

[2] Св. Иринеј, Contra haeres. I, 16, 1.

[3] Contra lucifer.; Р. lat. t. 23, col. 186 С.

[4] О гностицизму види: Догматика, кн.. I, стр. 183-184 (202-204).

[5] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 184-185 (204).

[6] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 185-186(204-5).

[7] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 186(206).

[8] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 187(206-7).

[9] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 187189(2079).

[10] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 189(209).

[11] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 189-190 (209-210).

[12] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 190(210-211).

[13] О њему види: Догматика, књ.. I, стр. 191 (211).

[14] О њима види: Догматика, књ. I, стр. 192-193 (212-213).

[15] О њима види: Догматика, књ. I, стр. 193 (213).

[16] О њима види: Догматика, књ. I, стр. 193 (213-214).

[17] О њима види: Догматика, књ. I, стр. 193 (214).

[18] О њима види: Догматика, , књ. I, стр. 193 (214).

[19] О њима види: Догматика, књ. I, стр. 193 (214).

One Comment

  1. Ne znam zašto su toliko protiv Hegela. Zar Gospod Isus Hrist nije jedinstvo suprotnosti. Bogočovek. Postoji učenje u pravoslavnoj crkvi da su te dve prirode nesliveno slivene. Njegovo “Nauka logike” je nebeska logika, Jer se pojam vraća biću, ali ne kao prvo prvo biće već kao novi kvalitet. Zar nije drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista i stvaranje nove zemlje povratak početku, raju.