Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

40. Заблудна учења о првородном греху

 

Још у првим вековима хришћанства евионити, гностици и манихејци одрицали су догму о првородном греху и његовим последицама. По њиховом учењу, човек никада није морално пао и нарушио заповест Божју, јер је пад извршен далеко пре појаве човека у свету. Услед утицаја злога начела које влада у свету мимо воље и без воље човекове, човек је само подвргнут греху који је већ постојао, и тај је утицај неодољив.

Офити (όφις = змија) су учили да је човек, окрепљен саветом мудрости која се јавила у облику змије (όφνόμορφος), преступно заповест и тако постигао познање истинитог Бога.

Енкратити и манихејци су учили да је заповешћу својом Бог забранио Адаму и Еви супружанске брачне односе; грех се прародитеља састојао у томе што су прекршили ту заповест Божју. — Неоснованост и лажност овога учења је очигледна, јер се у Библији јасно каже да је Бог, чим је створио прве људе, благословио их и рекао им: рађајте се и множите се, и напуните земљу,[1] и дао им одмах закон брачни.[2] Све се то, дакле, десило пре но што је змија искушала прве људе и навела их на грех.

Климент Александријски је погрешно учио што је сматрао да се грех првих људи састојао у нарушењу заповести која им је забрањивала превремено супружанство.[3]

Сагласно својој теорији о преегзистенцији душа, Ориген је пад и грех првих људи схватао као пад њихових душа у духовном свету пре постанка овога света, па их је Бог због тога протерао с неба на земљу и уселио у тела, што је тобож означено начином изгнања Адамовог из раја и његовог облачења у кожне хаљине.[4]

У петом веку британски монах Пелагије и његове присталице пелагијанци изнели су своју теорију о пореклу и наследности греха, која је у свему противна богооткривеном учењу. Она се укратко састоји у овоме: грех није нешто супстанцијално и не припада природи човека; грех је потпуно случајна тренутна појава која ниче једино у области слободне воље, и то пошто се у њој развије слобода која га једина може произвести. Шта је грех уопште? да ли оно што се може избећи (quod vitari potest), или оно што се не може избећи? Оно што се не може избиће, није грех (peccatum non est); грех je оно што се може избећи, те, према томе, човек може бити без греха (sine peccato esse),поштогрехзависи искључиво од човекове воље. Грех није неко стално и неизменљиво стање или греховно расположење; он је само један случајни и тренутни противзаконски поступак воље који оставља свој траг једино у сећању и савести грешника. Отуда први грех Адамов није могао чак ни у самој Адамовој духовној ни телесној природи произвести никакву битну повреду; још мање је то могао учинити у његовим потомцима који нису могли наследити од свога праоца оно што он сам није имао у својој природи. Признати постојање наследног греха значило би признати грех по природи, тј. признати постојање зле, порочне природе, а то би одвело манихејству. Адамов грех није могао прећи на његове потомке још и зато што би било противно правди да одговорност за грех једнога човека пређе на људе који нису учествовали у извршењу греха. Осим тога, ако је Адам могао пренети свој грех на своје потомке, зашто онда праведник не преноси своју праведност на своје потомке, или зашто се и други греси не би такође преносили? Не постоји, дакле, наследии грех, грех ех traduce. Jep ако би постојао првородни, наследии грех, он би морао имати свој узрок; овај пак узрок не би се могао налазити у вољи детета, пошто је она још неразвијена, него у вољи Бога, те би тај грех у ствари био грех Божји а не детињи. Признати првородни грех значи признати грех по природи, то јест признати постојање рђаве, зле природе, а то је манихејско учење. У ствари, сви се људи рађају онако исто невини и безгрешни какви су били прародитељи до пада. У томе стању невиности и непорочности они остају све док се у њима не развије свест и слобода; грех је могућ само при постојању развијене свести и слободе, јер је он у ствари акт слободне воље. Људи греше по својој сопственој, свесној слободи, а, делимично, угледајући се на Адамов пример. Слобода човекова је тако силна, да би човек могао, када би само чврсто и искрено решио, остати занавек безгрешан и не учинити ниједан грех. Ја кажем, изјављује Пелагије, да човек може бити без греха (sine peccato[5]). Пре и после Христа било je философа и библиских праведника који нису никада грешили[6]. Смрт није последица Адамовог греха, него је она неопходни удео створене природе. Адам је створен смртним; грешно или не, он је морао умрети. Противу пелагијанске јереси нарочито се борио блажени Августин, моћно бранећи древно учење Цркве о првородном греху, али је при томе и сам пао у супротну крајност. Он је, наиме, тврдио да је првородни грех до таквога ступња уништио првобитну природу човекову, да огреховљени човек не може, не само учинити добро него ни зажелети га, ни хтети га. Он је роб греха у коме отсуствује свако хтење и чињење добра[7].

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Мојс. 1, 28.

[2] 1 Мојс. 2, 24.

[3] Strom. V.

[4] Contra Cels. IV, 40.

[5] Пелагије у Августина, De natura et gratia, 8.

[6] Пелагије, Ad Demetriadem. 3, 7.

[7] De civit, Dei, XIV, 11; Contra duas epist. pelag. 1, 2.