Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

39. Наследност првородног греха

 

  1. Пошто сви људи воде порекло од Адама, то је првородни грех путем наслеђа прешао и пренео се на све људе. Отуда је првородни грех у исто време и наследии грех. Примајући од Адама људску природу, сви ми са њом примамо и греховну исквареност, због чега се сви људи јављају на свет као „деца гнева по природи (τέκνα φύσει οργής)”[1], јер на огреховљеној природи Адамовој почива праведни гнев Божји. Али првородни грех није потпуно истоветан у Адаму и у његовим потомцима. Адам је свесно, лично, непосредно и својевољно преступно заповест Божју, тј. учинио грех који је произвео у њему греховно стање, у коме влада начело греховности. Другим речима, у првородном греху Адамовом ваља разликовати два момента: прво, сам поступак, сам акт прекршаја заповести Божје, сам преступ (παράβασις = преступленiе)[2], саму погрешку (παράπτωμα = прегрешенiе)[3], само непослушање (παρακοή = ослушание)[4]; и друго, греховно стање тиме створено, огреховљеност, αμαρτία[5]. Потомци Адамови, у строгом смислу речи, нису лично, непосредно, свесно и својевољно учествовали у самом поступку Адамовом, у самом преступу, у παράπτωμα, у παρακοή, у παράβασις, него рађајући се од палог Адама, од његове огреховљене природе, они у рођењу примају као неминовно наследство греховно стање природе, у коме обитава грех (αμαρτία) који као неко живо начело дејствује и вуче да се чине лични греси, слични Адамовом, због чега се и подвргавају казни као и Адам. Неминовна последица греха, душа греха, смрт царује од Адама, вели свети апостол Павле, и надъ несогрЬшившими по подобiю преступленiя Адамова (κάί έπι τους μή άμαρτησαντας έπι τω όμοιώματι της παραβάσεως Αδάμ)[6], тј., по тумачењу блаженог Теодорита, и над онима који нису сагрешили непосредно као Адам и јели од забрањеног рода, него су сагрешили слично (έπι τω όμοιώματι) преступу Адамовом и постали учесници пада његовог, као праоца[7]. „Пошто су у стању невиности сви људи били у Адаму, вели се у Православном исповедању, то чим је Адам сагрешио — сагрешили су са њим сви и ушли у греховно стање, бивши подвргнути не само греху него и казни за грех”[8]. У самој ствари, сваки лични грех сваког потомка Адамовог црпе своју суштинску, греховну силу из греха прародитељског, и наследност првородног греха није друго до продужење палог стања прародитеља у потомцима Адамовим.
  2. Наследност првородног греха свеопшта је, јер нико од људи није изузет од тога осим Богочовека Господа Исуса који је рођен на натприродан начин од свете Деве и Духа Светог.

Свеопшту наследност првородног греха потврђује на многе и разне начине свето Откривење Старог и Новог Завета. Тако, оно учи да је пали, огреховљени Адам рађао децу „по образу своему”[9], тј. по унакаженом, повређеном, огреховљеном образу своме. Праведни Јов указује на прародитељски грех као на извор свеопште људске греховности када говори: Кто бо чисть будетъ отъ скверны? никтоже, аще и единъ день житiе его на земли[10]. Пророк Давид, иако рођен од благочестивих родитеља, жали се: Се бо въ безаконiихъ (у јеврејском оригиналу: въ безакоши) зачать есмь, и во гресехь (у јеврејском: во грехъ) роди мя мати моя[11], чиме указује на огреховљеност људске природе уопште, и на њено преношење путем зачећа и рађања. Сви су људи, као потомци палог Адама, подложни греху, због чега Свето Откривење и вели: несть человекъ, иже не согрешить[12]; несть человекъ праведенъ на земли, иже сотворить благое и не согрешить[13]; кто похвалится чисто имети сердце? или кто дерзнетъ рещи чиста себе быти отъ греховъ?[14] Ма колико се трагало за безгрешним човеком, за човеком који не би био заражен греховношћу и подложан греху, старозаветно Откривење тврди да таквог човека нема: вси уклонишася, вкупе непотребни быша; несть творяй благое, несть до единаго[15]; всякъ человекъ ложь[16] у том смислу што у свакоме потомку Адамовом кроз огреховљеност дејствује отац греха и лажи—ђаво, лажући на Бога и на богоздану твар.

Новозаветно откривење заснива се на истини: сви су људи грешни, сви осим Господа Исуса Христа. Произлазећи путем рађања од огреховљеног Адама као јединог родоначалника[17], сви су људи под грехом (ύφ’ άμαρτίαν), сви сагрешише и лишени су славе Божије[18], сви су по огреховљеној природи својој деца гнева[19]. Отуда, ко има, зна и осећа новозаветну истину о грешности свих људи без изузетка, тај не може рећи да је ико од људи без греха: Аще речемъ, яко греха не имамъ, себе прелйаемъ, и истины несть въ насъ[20]. Једини је Господ Исус без греха као Богочовек, јер је рођен не путем природног, семеног, греховног зачећа, већ путем безсеменог зачећа од Деве свете и Духа Светог. Живећи у свету који у злу лежи[21], Господ Исус греха не сотвори, ни обретеся лесть во устехъ его[22], јер греха у Њему нема (αμαρτία έν αύτω ούκ έστι)[23]. Будући једини безгрешан међу свим људима свих времена, Спаситељ је могао, смео и имао право да ђаволски лукаве непријатеље своје, који су Га непрестано вребали да би Га окривили у греху, неустрашиво и јавно упита: који ме од вас кори за грех (τίς έξ ύμων ελέγχει με περί αμαρτίας)[24].

У своме разговору с Никодимом безгрешни Спаситељ објављује да је за улазак у Царство Божје свакоме човеку неопходно да се препороди водом и Духом Светим, пошто је сваки човек рођен са првородним грехом, јер рожденное отъ плоти плоть есть (το γεγεννημένον έκ τής σαρκός, σαρξ έστι).[25] Овде реч σαρξ означава ону греховност адамовске природе са којом се сваки човек рађа на свет, која прижима цело биће човеково, и нарочито се пројављује у његовим плотским расположењима, тежњама и делима.[26] Због те греховности, која дејствује у личним гресима и кроз личне грехе свакога човека, сваки је човек роб греха (δούλος της αμαρτίας).[27] Тиме што је Адам отац свих људи, он је и творац свеопште греховности свију људи, а кроз то и свеопште осмрћености и смрти.

Робови греха су у исто време и робови смрти; наслеђујући од Адама греховност, они самим тим наслеђују и смртност. Богоносни Апостол пише: Као што кроз једнога (δί ενός) човека (тј. кроз Адама: Рм. 5, 14) грех уђе усвет (ή αμαρτία εις τον κόσμον εισήλθε), и кроз грех смрт (και δια της αμαρτίας ο θάνατος), и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (έφ’ φ πάντες ήμαρτον).[28] То значи: Адам је родоначалник човечанства, и као такав, он је родоначалник свеопште људске греховности; од њега и кроз њега ушла је у све његове потомке ή αμαρτία, греховност природе, наклоност греху, која као греховно начело које живи у сваком човеку (ή οικούσα αμαρτία)[29] дејствује, производи смртност и пројављује се кроз све личне грехе човекове. Али када би наше рођење од грешних прародитеља било једини узрок наше греховности и смртности, онда би то било несагласно са правосуђем Божјим које не може допустити да сви људи буду грешни и смртни само зато што им је праотац сагрешио и постао смртан, без њиховог личног учешћа у томе и пристанка на то. Но ми се јављамо као потомци Адамови зато што је свезнајући Бог предвидео да ће воља свакога од нас бити слична вољи Адамовој, и да ће сваки од нас сагрешити као и Адам. То потврђују речи Христоносног Апостола: έφ’ώ πάντες ήμαρτον = пошто, зато што, јер сви сагрешише; отуда по речима блаженог Теодорита, сваки од нас подлежи смрти не због праочевог греха, него због свог сопственог (ου γαρ δια την του προπάτορος άμαρτίαν, άλλα δια την οΐκείαν έκαστος δέχεται τοΰ θανάτου τον δρον).[30] А свети Јустин вели: „Род људски од Адама допао је у власт смрти и обмане змијине са тог узрока што је сваки човек чинио зло (παρά την Ιδίαν αΐτίαν έκαστου αύτων πονηρευσαμένου)”[31]. Према томе наследност смрти, која је настала од Адамовог греха, простире се на све Адамове потомке још и због њихових личних грехова које је Бог од вечности предвидео у своме свезнању.

На генетичку и узрочну зависност свеопште греховности потомака Адамових од греха Адамовог указује свети Апостол када повлачи паралелу између Адама и Господа Христа. Као што је Господ Исус извор правде, оправдања, живота и васкрсења, тако је и Адам извор греха, осуде и смрти: Якоже единаго прегрешенiемъ (δι’ ενός παραπτώματος) во вся человеки вниде осуждение (κατάκριμα), такожде и единаго оправденiемъ (δι’ ενός δικαιώματος) во вся человеки вниде оправданiе жизни (δικαίωσιν ζωής). Якоже бо ослушанiемъ единаго человека (δια της παρακοής του ενός άνθρωπου) грeшни быша мнози, сице и послушанiемъ единаго (δια τής υπακοής τοΰ ενός) праведни будуть мнози.[32] Понеже бо человеком (δι’ ανθρώπου) смерть, и человекомъ (δι’ ανθρώπου) воскресенiе мертвимъ. Якоже бо о Адаме вси умираютъ, такожде и о Христе вси оживутъ[33].

Греховност људске природе, потичући од Адама, пројављује се у свима људима без изузетка као неко живо греховно начело, као нека жива греховна сила, као нека категорија греха, као закон греха, који живи у човеку и дејствује у њему и кроз њега[34]. Али у томе човек учествује својом слободном вољом, те се греховност природе грана и разраста кроз његове личне грехе. Закон греха, који се таји у природи људској, војује притив закона ума и чини човека својим робом, те човек не чини добро које хоће него зло које неће, поступајући тако због греха који живи у њему (ή οικούσα αμαρτία)[35]. У природи људској борави смрад и осећање греха, вели свети Дамаскин, то јест похота и чулна наслада, и називају се законом греха; а савест сачињава закон ума људског[36]. Закон греха војује против закона ума, али није у стању да у човеку потпуно уништи свако добро и онеспособи га за живот у добру и ради добра. Боголиком суштином душе своје, иако онакажене грехом, човек се труди да служи закону ума свог, тј. савести, и по унутрашњем, богочежњивом човеку он осећа радост у закону Божјем[37]. А када блогодатним подвигом делотворне вере учини Господа Христа животом свога живота, онда он лако и радосно служи закону Божјем[38]. Али и незнабошци који живе ван Светог Откривења, поред све потчињености закону греха, увек имају у себи хтење добра као неотуђиво и неприкосновено својство своје природе, и могу боголиком душом својом да познаду Бога живог и истинитог и да чине оно што је сагласно са законом Божјим који је написан у срцима њиховим[39].

  1. Богооткривено учење Светог Писма о стварности и свеопштој наследности првороднога греха разрађено је, разјашњено и посведочено Црквом у Светом Предању. Још из апостолских времена постоји свештени обичај Цркве да крштава децу во оставление грeховъ (εις άφεσιν αμαρτιών), ο чему сведоче саборске одлуке и свети Оци. Поводом тога мудри Ориген је писао: „Ако се деца крштавају ради отпуштења грехова (pro reraissione peccatorum), пита се — каквих то грехова? Када су то она сагрешила? Чега другог ради њима је потребна купељ крштења, ако не ради тога што нико не може бити чист од прљавштине макар један дан поживео на земљи? Деца се, дакле, крштавају јер се тајном крштења очишћавају од прљавштине рођења”[40]. Поводом крштавања деце ради опроштаја грехова Оци Картагенског сабора (418 год.) у Пo канону веле: „Ко год одриче потребу крштења мале и из материнске утробе тек рођене деце, или каже да, иако се она крштавају ради отпуштења грехова (εις άφεσιν αμαρτιών), али од прародитељског Адамовог греха ништа на себи немају што би требало очистити бањом препорођења (из чега би следило да образац крштења εις άφεσιν αμαρτιών не треба сматрати истинитим него лажним), — да буде анатема; јер апостолова реч: кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рм. 5, 12), ваља се разумети не друкчије него онако како је то свагда разумевала васељенска Црква (ή καθολική εκκλησία) која је свуда разливена и распострањена. Јер по овоме правилу вере, и деца која сама по себи још не могу учинити никакве грехе бивају истински крштена ради отпуштења грехова, да се кроз препорођење очисти у њима оно што су примили од старог рођења”. У борби са Пелагијем, који је одрицао стварност и наследност првородног греха, Црква је на више од двадесет сабора осудила то Пелагијево учење и тиме показала да је истина Светог Откривења о свеопштој наследности првородног греха дубоко укорењена у њеном светом, саборном, васељенском осећању и сазнању.

Код свију Отаца и Учитеља Цркве који су се бавили питањем о свеопштој грешности људи налазимо јасно и одређено учење о наследној греховности коју они чине зависном од Адамовог првородног греха. „Сви смо ми сагрешили у првом човеку, пише свети Амвросије, и кроз наслеђе природе распрострло се од једнога на све наслеђе и у греху… Адам је, дакле, у свакоме од нас: у њему је сагрешила људска природа, јер је кроз једнога грех прешао на све”[41]. „Немогуће је, вели свети Григорије Ниски, обухватити бројем мноштво оних у којима се путем наслеђа распространило зло; пагубно богатство порока, раздељујући се свакоме од њих, увеличавало се сваким, и на тај начин је плодородно зло прелазило у непрекидном ланцу покољења, разливајући се по мноштву људи до бесконачности, док није, дошавши до крајње границе, овладало свом људском природом, као што је јасно рекао пророк за све уопште: вси уклонишася, вкупe неключими быша (Пс. 13, 3), и није било ничег у постојећем што не би било оруђем зла”[42]. Пошто су сви људи наследници огреховљене природе Адамове, то се сви зачињу и рађају у греху, јер по природном закону оно што се рађа исто је што и онај који рађа; од повређеног страстима рађа се страсни, од грешникагрешник.[43] Заражена прародитељском греховношћу душа људска се све више и више одавала злу, умножавала грехе, измишљала пороке, стварала себи лажне богове, и људи су, не знајући за засићеност у злим делима, све даље и све више напредовали у порочности и распростирали смрад својих грехова, показујући да су постали незасити у грешењу (ακόρεστοι περί το άμαρτάνειν γεγόνασι)[44]. Заблудом једнога Адама заблудео је сав род људски (omne hominum genum aberravit); Адам je пренео на све људе своју осуду на смрт и жалосно стање своје природе; сви су под законом греха, сви су робови духовни; грех је отац нашег, неверство је мајка наше душе[45]. Од тренутка нарушења заповести Божје Сатана и анђели његови усели су у срце, у ум, и у тело људско, као на свој сопствени престо[46]. Нарушивши заповест Божју у рају Адам је учинио првобитни грех, и свој грех пренео (την άμαρτίαν παρέπεμψεν) на све[47]. Адамовим преступом грех је доспео у све људе (εις πάντας άνϋρωπους έφΦασεν ή αμαρτία)[48]; и људи су, зауставивши се мишљу на злу, постали смртни, и њима је овладала поквареност, трулеж (φθορά)[49]. Сви Адамови потомци добијају првородни грех путем наслеђа (κατά διαδοχήν) кроз рођење од Адама по телу[50]. „Постоји нека потајна прљавштина (τις κρυπτός ρΰπος) и нека преобилна тама страсти, која је кроз Адамов преступ продрла у цело човечанство (πάση τή άν&ρωπότητι); и она помрачава и скрнави и тело и душу”[51]. Пошто су људи наследили Адамову греховност, из срца њиховог тече „мутни поток греха”[52]. Од преступа Адамовог тама је легла на сву твар и на сву природу људску (πάση φύσει άνθρωπου), и стога људи, покривени овом тамом, проводе живот у ноћи, у страшним местима[53]. Адам је падом својим примио у душу своју страшно злосмрадије (την πολλήν δυσωδίαν) и испунио се црнилом и тамом. Чиме је пострадао Адам, тиме смо пострадали и сви ми који происходимо од семена Адамова; сви смо ми синови тог помраченог родоначалника, сви смо заједничари тог истог злосмрадија (πάντες της αυτής δυσωδίας μετέχομεν)[54]. Као што је Адам преступивши заповест Божју примио у себе квасац (ζΰμην ) злих страсти, тако је сав род људски, рађајући се од Адама, путем учешћа (κατά μετοχήν) постао заједничар тога квасца; и постепеним умножавањем и разрастањем у људима су се толико намножиле греховне страсти, да је цело човечанство ускисло злом[55]. Свеопшту наследност првородног греха, која се пројављује у свеопштој грешности људи, није измислио човек, већ она сачињава богооткривену догматску истину хришћанске вере. „Нисам ја измислио првородни грех, писао је блажени Августин против пелагијанаца, у који васељенска Црква верује одискона, него си ти, који одбацујеш тај догмат, без сумње нови јеретик”[56]. Крштавање деце, при коме се кум у име деце одриче Сатане, сведочи да се деца налазе под првородним грехом, јер су рођена са огреховљеном природом у којој дејствује Сатана[57]. А и само страдање деце не долази због њихових личних грехова, него је то пројава казне коју је праведни Бог изрекао над природом људском палом у Адаму[58]. У Адаму је људска природа искварена грехом, подвргнута смрти и праведно осуђена, због тога се и сви људи рађају од Адама у том истом стању[59]. Греховна исквареност од Адама прелази на све његове потомке путем зачећа и рађања, због чега су сви подложни тој исконској греховности (originis vitio), али која не уништава у људима њихову слободу за хтење и чињење добра и способност за благодатни препород[60]. Сви су се људи находили у Адаму не само кад је он био у рају, него су били са њим иу њему (cum ipso et in ipso) када је био истеран из paja због греха, стога и подносе све последние Адамовог греха[61].

Сам начин преношења првородног греха са предака на потомке, обавијен је, у суштини својој, непроницљивом тајном. „Ништа није познатије (notius) од учења Цркве о првородном греху, вели блажени Августин, али и ништа тајанственије (secretius) за разумевање”[62]. По црквеном учењу једно је несумњиво: да наследна греховност од Адама прелази на све људе путем зачећа и рађања. По овом питању веома је важна одлука Картагенског сабора (252 год.), на коме је учествовало 66 епископа под претседништвом светог Кипријана. Решивши питање да крштење деце не треба (по угледу на обрезање деце у старозаветној цркви у осми дан) одлагати до осмог дана, него их крштавати и пре тога, Сабор је овако образложио своју одлуку: „Пошто се и највећим грешницима, који су много грешили против Бога, дарује отпуштење грехова када узверују, и никоме се не ускраћује опроштај и благодат, утолико пре не треба бранити то детету које, тек што се родило, ни у чему није сагрешило (nihil peccavit) него je само, произашавши по телу од Адама примило заразу стародревне смрти (contagium mortis antiquae) кроз само рођење, и које утолико лакше може приступити примању отпуштења грехова што се њему отпуштају не његови сопствени, већ туђи греси (non propria sed aliena peccata)”[63].

  1. Преношењем прародитељске греховности на све потомке Адамове путем рађања, насве њих се, у исто време, преносе и све последице које су постигле наше прародителе после пада: унакаженост лика Божјег, помрачење разума, исквареност воље, оскрнављеност срца, болести, страдања и смрт[64].

Сви људи, као Адамови потомци, наслеђују од Адама боголикост душе, али боголикост помрачену и унакажену греховношћу. Сва душа људска уопште прожета је прародительском греховношћу. Лукави кнез таме, вели свети Макаров Велики, још у почетку заробио је човека и сву душу оденуо грехом, све њено биће, и сву је оскрнавио (δλην έμίανε), сву је заробио, није оставио у њој слободан од своје власти ниједан део њен, ни помисли, ни ум, ни тело. Сва је душа настрадала од страсти порока и греха, јер је лукави сву душу обукао у зло своје, то јест у грех[65]. Осећајући немоћно копрцање сваког човека посебно и свих људи укупно у понору греховности, православии се с ридањем моли: Въ безднe грeховнeи валяяся, неизслeдную милосердiя Твоего призываю бездну: отъ тли Боже мя возведи[66]. Али иако је у људима онакажен и помрачен лик Божји, који претставља целост душе, ипак он није уништен у њима, јер би његовим уништењем било уништено оно што човека чини човеком, а то значи: био би уништен човек као такав. Лик Божји и надаље сачињава главну вредност у људима[67], и делимице пројављује своје главне особине[68]. Господ Христос је и дошао у свет, не да поново створи лик Божји у палом човеку, него да га обнови: да свой паки обновить образъ, истлевшiи страстьми[69]: да обнови растлившее грeхомъ естество наше[70]. И у гресима човек је, ипак, образ Божји (εΐκών Θεού)[71]: Образъ есмь неизреченныйя твоея славы, аще и язвы ношу прегрешенiй[72]. Новозаветни домострој спасења пружа управо палом човеку сва средства, да он помоћу благодатних подвига преобрази себе, обнови лик Божји у себи[73], и постане христолик[74].

Унакажењем и помрачењем душе човекове као целине унакажен је и помрачен разум људски у свима потомцима Адамовим. То се помрачење разума испољава у његовој тромости, обневиделости и неспособности да прими, усвоји и разуме духовне ствари, тако да „једва нагађамо шта је на земли, а шта је на небу ко ће испитати?[75] Огреховљени, телесни човек (ψυχικός άνθρωπος) не прима што је од Духа Божјега, јер му се чини лудост, и не може да разуме[76]. Отуда непознавање истинитога Бога и духовних вредности; отуда заблуде, предрасуде, неверје, сујеверје, незнабоштво, многобоштво, безбоштво[77]. Али ово помрачење разума, ову његову залуђеност грехом, ову његову заблуделост у греху, не треба замишљати као потпуно уништење човекове умне способности за схватање духовних ствари; Апостол учи да људски ум, иако је у мраку и магли првороднога греха, ипак има способности да делимично позна Бога и прими његова откривења[78].

Као последица првородног греха јавља се у Адамових потомака исквареност, раслабљеност воље и њена већа наклоност злу него ли добру. Грехоцентрично самољубље је постало главна полуга њихове делатности. Оно је оковало боголику слободу њихову и учинило их робовима греха[79]. Ма како грехоцентрична била воља у Адамових потомака, ипак у њој није потпуно уништена наклоност ка добру: човек сазнаје добро, жели га, а огреховљена воља вуче ка злу и чини зло: добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним[80]; неудержанное стремленiе къ злу влечеть мя, дeистiемъ врага, и обычаемъ лукавымъ.[81] То греховно стремљење злу путем навике постало је у току историје као неки закон човекове делатности: обретаю убо законъ, хотящу ми творити доброе, яко мнe злое прилежить (ότι έμον το κακόν παράκειται)[82]. Но и поред свега тога, боголика душа огреховљених потомака Адамових отима се богочежњивом стихијом воље своје ка Божјем добру, соуслаждается закону Божiю[83], хоће добро, трза се њему из ропства греховнога, јер је хтење добра и извесна способност за чињење добра остала у људи, раслабљених наследством првородног греха и њиховом личном грешношћу, тако да, по речи апостола, незнабошци естествомъ законная творять (φΰσει τά τοΰ νόμου πονή)[84]. Људи се ни у ком случају не јављају као слепо оруђе греха, зла, ђавола; у њима увек живи слободна воља, која, поред све огреховљености, ипак дејствује слободно, може и хтети добро и чинити га[85].

Нечистота, укаљаност, оскрнављеност срца је општи удео свих потомака Адамових. Она се пројављује као неосетљивост за духовне ствари и као погруженост у неразумие чежње и страсне жеље. Успавано грехољубљем срце људско тешко се буди за вечну реалност светих истина Божјих: сонъ вреховный тяготить сердце[86]. Заражено исконом греховношћу срце је радионица злих мисли, злих жеља, злих осећања, злих дела. Спаситељ учи: отъ сердца бо исходить (έκ γαρ της καρδίας εξέρχονται) помышленiя злая, убшства, прелюбодеянiя, любодеянiя, татьбы, лжесвидетельства, хулы[87]. Али, глубоко сердце паче всехъ[88], па je и у греховном стању сачувало моћ соуслаждатися закону Божiю[89]. У греховном стању срце личи на огледало убрљано црним блатом, које заблиста божанском чистотом и красотом чим се блато греха са њега скине; у њему се онда може Бог огледати и видети[90].

Смрт је удео свију потомака Адамових, јер се рађају од Адама зараженог грехом и, зато, смртног. Као што од зараженог извора природно тече заражени поток, тако од родоначалника, зараженог грехом и смрћу[91]. И смрт Адама и смрт његових потомака је двојака: телесна и духовна. Телесна смрт је када се тело лишава душе која га оживљава, а духовна — када се душа лишава благодати Божје која је оживљава вишим духовним, богочежњивим животом, а по речима светог пророка: душа же согрешающая, та умретъ[92]. Смрт има своје претече: болести и страдања. Тело, раслабљено наследном и личном греховношћу, постало је трулежно, а „смрт трулежношћу (τή φθορά) царује над свима људима”[93]. Грехољубиво тело се подало греховности, која се пројављује у неприродној превласти тела над душом, због чега се тело често јавља као неки велики терет за душу и сметња за њену богочежњиву делатност. Тело трулежно терети душу, вели премудри Соломон, и земљани дом обремењује ум многобрижни.[94] Као последица адамовске огреховљености јавио се у Адамових потомака пагубни расцеп и раздор, борба и непријатељство између душе и тела: Плоть же похотствуетъ на духъ, духъ же на плоть; ciя же другь другу противятся, да не яже хощете, ciя творите[95].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 2, 3.

[2] Рм. 5, 14.

[3] Рм. 5, 12.

[4] Рм. 5, 19.

[5] Рм. 5, 12, 14.

[6] Рм. 5, 14. 12; блаж. Теодорит, In Psalm. 50, ν. 7.

[7] In Rom. ad vers.

[8] Правосл. исповед. чл. 1 пит. 24.

[9] 1 Мојс. 5, 3.

[10] Јов. 14, 45; ср. 15, 14; Ис. 63, 6; Сирах. 17, 30; Прем. Сол. 12, 10; Сирах. 41, 8

[11] Пс. 50, 7

[12] 3 Цар. 8, 46; 2 Дневн. 6, 36.

[13] Еклез. 7, 21.

[14] Прич. Сол. 20, 9; ср. Сирах. 7, 5

[15] Пс. 52, 4; ср. Пс. 13, 3; 129, 3; 142, 2; Јов. 9, 2; 4, 17; 25, 4; 1 Мојс. 6, 5; 8,21

[16] Пс. 115, 2

[17] Д. А. 17, 26.

[18] Рм. 3, 9. 23; ср. 7, 14.

[19] Еф. 2, 3.

[20] 1 Јн. 1, 8; ср. Јн. 8, 7. 9.

[21] 1 Јн. 5, 19.

[22] 1 Петр. 2, 22; ср. 2 Кор. 2. 5. 21.

[23] 1 Јн. 3, 5; ср. Ис. 53, 9.

[24] Јн. 8, 46.

[25] Јн. З, 6.

[26] ср. Рм. 7, 56. 14-25; 8; 116; Гал. 3, 3, 5, 16-25; 1 Петр. 2, 11. и т. д.

[27] Јн. 8, 34; ср. Рм. 6, 16; 2 Петр. 2, 19.

[28] Рм. 5, 12.

[29] Рм. 7, 20.

[30] Interpret. in epist. ad Rom. с. 5, ν. 12.

[31] Dialog cum. Tryph. с 88.

[32] Рм. 5, 18-19.

[33] 1 Кор. 15, 21-23.

[34] Рм. 7, 14-23.

[35] ib.

[36] De fid. IV, 22; col. 1200 В

[37] Рм. 7, 22.

[38] Рм. 7, 25.

[39] Рм. 7, 18-19; 1, 19-20; 2, 14-15.

[40] In Luc. hom 14: ср. св. Иринеј, Contra haer, II, 22, 4; св. Амвросије, DeAbrah. II, 18; блаж. Августин, De peccat. merit. et rem. I, 34; III, 7; I, 25.

[41] Apolog. proph. David, II, 12. У другом свом делу исти Отац Цркве пише: Lapsus sum in Adam, de paradiso eiectus in Adam, mortuus in Adam; quomodorevocet, nisi me in Adam invenerit, ut in illo culpae obnoxium, morti debitum, ita in Christo iustificatum? (De excessu fratris sui Satyri, II, 6).

[42] In Christi resurrect.

[43] Св. Атанас. Вел., In Psalm. 50; св. Григор. Ниски, De beatitud. Orat. 6.

[44] Св. Атанас, Вел. Contra. gent. 89; t. 25, col. 16 С – 21 Α; De incarn. Verbi. 5; t. 25, col. 105 В; ср. св. Григорије Богослов, Orat. 38, 13; св. Иринеј, Contrahaer. V, 24, 3; св. J. Златоуст, In Rom. hom. 13, 1; св. Макарије Вел. Homil. 11, 5;св. J. Дамаскин, De fid. III, 1.

[45] Св. Иларије, In Matth. 18, 6; In Psalm. 59, 4; 1, 4; 126, 13; 136, 5; In Matth. 10, 23.

[46] Св.Макарије Вел., Homil. 6, 5.

[47] Св. Василије Вел., Homil. dicta tempore famis et siccit, 7.

[48] Св.Атанасије Вел., Contra arian. Orat I, 51; t, 26 col. 117 С

[49] Св. Атанас. Вел., De incarnat. Verbi, 4; t. 25, 104 B.

[50] Св. Дидим, De Trinit. II, 12; ср. св. Атанас. Велики, Contra apollinar lib. II, 8.

[51] Св. Макарије Вел., De patientia et discret., 9.

[52] Св. Григорије Богослов, Carm. De seipso; cp. Orat. 16, 15; Orat. 38, 4.

[53] Св.Макарије Вел., Homil. 43, 7.

[54] Он, Homil. 30, 8.

[55] Он, Homil. 24, 2.

[56] De nupt. et concup. II, 12.

[57] Блаж. Августин, De peccat. merit et. remiss., I, 63, 64.

[58] Он, Contra Julisan., VI, 67; II, 9.

[59] Он, De civit. Dei, XIII, 14; ср. св. Иринеј, Contra haer. III, 22, 4; V, 16, 3,св. Јустин, Dialog. cum Truph. с 95; св. Кирил Алекс. In Psalm. 50, ν. 12. In Rom.V, 18, 20; Блаж. Теодорит, In Psalm. 50, ν. 7; In Psalm. 60, v. 7, 8; Haeret. fabul.compend., lib. V, 11.

[60] Тертулијан, De anima, с 40 и 41; ср. De testimon. animae, 3; св. Макариje Вел., Homil. 46, 23.

[61] Ориген, In Rom. B, 9; B, 1.

[62] De moribus eccles. cathol. I, 40.

[63] Св. Кипријан, Epist. 59. ad Fidum.

[64] ср. св. Дамаскин, De fid. II, 28; col. 961.

[65] Homil. 2, 1; ср. Homil. 50, 5; Homil. 41, 1.

[66] Канонъ пресв. Богородице, песнь s iртросъ; въ субботу на повечерш, Гласъ в. Ср. Греховный мракъ покрываеть мя, и студная моя дйла безъвоздержанiя выну, и совестное томлеше непрестанно мучить мя: увы май гдеубо ныне скрыюся?.. (Слава и нынй, Богородиченъ, седаленъ; на утрени мес. iулй е! день, Минеј).

[67] 1 Мојс. 9, 6.

[68] 1 Мојс. 9, 12.

[69] На Господи воззвахъ, Слава и нынe, Богородиченъ; въ субботу на величий вечерни, Гласъ д.

[70] Послeдованiе ко св. Причащенiю, Молитва великаго Васiлия а.

[71] 1 Кор. 11, 7.

[72] Тропари непорочн. (мертвыхъ), Опело.

[73] 2 Кор. 3, 18.

[74] Рм. 8, 29; Кол. 3, 10.

[75] Прем. Сол. 9, 16.

[76] 1 Кор. 2, 14.

[77] Рм. 1, 2131; Пс. 13, 13; 52, 14; ср. св. Атанасије Вел., Contra gent,89; св. Григор. Богослов, Orat. 19, 13. 14; Orat. 14, 25; Orat. 14, 25; Orat. 22, 13;Orat. 45, 8. 12; св. Григор. Ниски, Orat. catech., с. 6; св. J. Златоуст, Ad popul. antioch., hom. XI, 2; св.Макарије Вел. Homil. 43, 7; св. J. Дамаскин, De fid. III, 1.

[78] Рм. 1, 19-20.

[79] Јн. 8, 34; Рм. 5, 21; 6, 12. 17. 20.

[80] Рм. 7, 19.

[81] Канонщ молебный пресвяей Богородице, песнь д; въ неделю на повечерiи, Гласъ а.

[82] Рм. 7, 21.

[83] Рм. 2, 14.

[84] Рм. 2, 14.

[85] ср. св.Кирил Јерусал., Catech. II, 1. 3. 4.

[86] Канонъ ко св. Јовану Предтечи, песнь s, Богородиченъ; въ вторникъ утра, Гласъ в.

[87] Мт. 15, 19; ср. Мк. 7, 21; 1 Mojc. 6, 5; Прич. Сол. 6, 14.

[88] Јерем. 17, 9.

[89] Рм. 7, 22.

[90] ср. Мт. 5, 8.

[91] ср. Рм. 5, 12; 1 Кор. 15, 22.

[92] Језек. 18, 20; ср. 18, 4.

[93] Св. Атанасије Вел., De incarn. Verbi, 8; t. 25, col. 109 Α.

[94] Прем. Сол. 9, 15.

[95] Гал. 5, 17.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.