Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Бог у суштини

21. Јединство бића Божјег

 

Бескрајан, вечан, апсолутан, свесавршен бићем Бог је, уисто време, Један и Једини. Друкчије и не може бити. Јер кад би поред Бога постојао још неко раван Њему, онда Он не би био бескрајан већ крајан, не би био апсолутан већ релативан, не би био свесавршен већ полусавршен, не би био безграничан већ ограничен. Једном речју: Он не би био Бог. Јер „ако Бог није Један, онда не постоји”.[1] Оличавајући сва савршенства у њиховој безграничној реалности, Бог мора бити један. „Јер Бог, ако je савршен, не може бити него jeдан”.[2] Сам појам о апсолутном неминовно претпоставља и појам о једном. Јер апсолутно биће је тиме апсолутно што је једно, пошто два или више апсолута не могу постојати а да не престану бити апсолутни. Другим речима, два или много богова не могу постојати. „Бог је савршен, вели свети Дамаскин, и без недостатка и у доброти, и у премудрости, и у сили, беспочетан, бесконачан, вечан, неограничен; просто речено: савршен у свему (κατά πάντα). Ако се дакле допусти лостојање многих богова, мораће се признати разлика међу њима многима. Јер ако међу њима нема разлике, онда нису многи већ један; ако пак постоји разлика међу њима, где је, онда, савршенство (ή τελειότης)? Јер ако недостатка савршенства буде или у доброти, или у сили, или у премудрости, или у времену, или у месту — тада неће бити ни Бога. Али истоветност (ή ταυτότης) у свему показује пре једног Бога, а не многе. Сем тога, када би било много богова, како би се очувала неограниченост? Јер где би био један, тамо не би био други… Дакле, један је Бог, савршен, неограничен, творац света, одржилац и управитељ, изнад и испред сваког савршенства (ύπερτελής και προτέλειος”.[3]

Вера у јединство Божанства основна је догма Светог Откривења. Јер први знак истинског богопоштовања јесте: веровати и исповедати да је Бог Један и Једини (εις και μόνος).[4] Ту догматску истину божанског Откривења васељенска Црква је изразила почетним речима Символа вере: Верую во единаго Бога (Πιστεύω είς ενά Θεόν). Α пре тога она се налази у свима символима помесних цркава,[5] и у вероисповедањима светих Отаца и Учитеља Цркве.[6]

Основна божанска истина старозаветног Откривења јесте вера у једног и јединог истинитог Бога и Господа. Она је душа свих осталих старозаветних истина, и оне су њоме и због ње истините и божанске. Избраништво Израшьа и састоји се у држању и чувању богооткривене вере у једног јединог Бога и Господа. Јехова је не само врховни Бог, Бог над боговима,[7] него и један једини и истинити Бог: Увеси и обратишися умомъ, яко Господь Богъ твой сей Богь на небеси гopе) и на земли долу, и несть разве его.[8] Истину о једном и једином истинитом Богу и захтев да се верује у Њега као таквог садржи прва од Десет заповести, које је сам Бог предао пророку Мојсеју: Азъ есмь Господь Богь твой,… да не будуть тебй бози инш разве мене.[9] Стога касније боговидац Mojcej говори народу: Слыши Израилю: Господь Богь Господь единъ есть.[10] Величајући превасходство једног и јединог истинитог Бога над лажним назнабожачким боговима, надахнути псалмопевац кличе Богу живом и истинитом: Несть подобенъ тебе въ бозехъ, Господи, и несть по деломъ твоимъ… Яко велiй еси ты и творяй чудеса, ты еси Богъ единъ.[11] Устима богонадахнутог Исаије сам Бог Саваот говори: Азъ Господь Богъ и несть разве мене еще Бога:[12] азъ первый и азъ по сихъ, кромъ мене несть Бога;[13] прежде мене не бысть инъ Богъ, и по мне не будетъ;[14] азъ Богъ, и несть разве мене спасаяй.[15]

Старозаветно учење о јединству бића једног и јединог истинитог Бога добија своју савршену и завршну пуноћу у новозаветном Откривењу. Сам Спаситељ објављује да је прва од Десет заповести Божјих прваи највећа заповест засве људе свих времена: Первейши всехъ заповедiй: слыши, Израилю, Господь Богъ вашъ Господь единъ есть.[16] Само спасење људи Спаситељ чини зависним од познања и исповедања вере у једног јединог и истинитог Бога: Се же есть животъ вечный, да знаютъ тебе Единнаго истиннаго Бога (ίνα γινώσκωσι σε τον μόνον άληϋινόν Θεόν).[17] Научени Господом Христом и утврђени Духом Светим у овом познању и вери у једног истинитог Бога, свети Апостоли пламено проповедају и распростиру ову веру. Осветљујући светлошћу божанске истине суштину многобоштва, они показују и доказују, да је многобоштво дело грехом исквареног ума људског и мисли људских залуделих у пороцима.[18] Много је лажних богова и много лажних господа, које су људи измислили, али ми знамо, тврде Апостоли, да су они — ништа на свету (ουδέν έν κόσμω), и да нема другога Бога осим јединога (οΰδεις Θεός έτερος εί μη εις). И ми имамо тог јединог Бога Оца, од којега је све, и јединога Господа Исуса Христа, кроз којега је све.[19] И кротке овце Христове, свете Апостоле, ништа тако не узбуђује и не разгневљује као схватање њихове проповеди о једном једином и истинитом Богу у многобожачком смислу.[20] Испуњени божанском истином о јединству и јединствености Бога живога и истинитога, они се узбуђују при самом погледу на идоле,[21] и неустрашиво тврде да то нису богови, већ дела руку људских.[22] Хранећи се вечним истинама Господа Христа, и гледајући све људе са богочовечанских видика Спаситељевих, они неућутно проповедају, да је један једини и истинити Бог — Бог не само Јевреја, него и свих других народа: Единъ Богь и Отецъ всехъ, иже надъ всеми и чрезъ всехъ и во всехъ.[23] И како они из обрезања, тако и они из необрезања, оправдавају се вером у једнога истинитога Бога.[24] А Господ Исус Христос и јесте истинити Бог и живот вечни.[25]

Једног срца са светим Писмом, Свето Предање изобилује живом и животворном истином о јединству и јединствености истинитог Бога и Господа Свети Оци, свете очи Цркве, нетремице гледају и непрестано исповедају ту божанску истину Светог Откривења. Она је за њих и физички и метафизички, и логички и кардинално — једино могућа. У свему изузетно један, Бог је изузетно један и јединством свога бића. Као апсолутна пуноћа свега Он је јединством свога бића јединствен, и изнад сваког поређења са јединством коначних бића и ствари. Јединство његовог бића не може се ни у ком случају замишљати сходно јединству бића у физичкој природи. Као јединица Бог је бесконачан и бескрајан, док су јединице у физичкој природи тиме јединице што су коначне и ограничене. Као један Бог је бесконачно један. Или: Бог је бесконачно бесконачна јединица, и једна једина бесконачност. Бог је један, али не као што је предмет један међу себи сличним предметима, већ јединствено, изузетно и неупоредљиво један, апсолутно један, бесконачно један, безгранично један, тако даиза Њега, ван Њега иосим Њега нема, нити може бити другога Бога. У том свом надумном јединству Божје биће је просто, несложено, недељиво, апсолутно. Као апсолутна јединица Бог је један (εις) и једини (μόνος), тј. Он је апсолутно јединство (ένας) и апсолутна јединственост (μονάς), који се не могу ни делити, ни ограничавати, ни замишљати сложени.[26]

Сузбијајући многобоштво незнабожаца и многобоштво јеретика-гностика који су Божанство разбили на еоне, од којих сваки поседује веће или мање делове Божанства и његових атрибута,[27] свети Оци и Учитељи Цркве доказују сву бесмисленост и нелогичност таквог учења и таквог веровања, јер је многобоштво и у идеји и у пракси убитачно по људску природу. Тако, по светом Атанасију Великом, сама чињеница да постоји један свет а не многи, несумњив је доказ да постоји и један Творац. Симетрија, поредак, хармонија, који се огледају у свету, неопходно нас наводе на мисао да је и Бог један а не многи богови, Бог који промишља о свету и управља светом. Када би стварање света, промишљање о свету, управљање светом, било дело многих богова а не једног јединог Бога, онда би настао неред, хаос, анархија. Јер као што je многобоштво — безбоштво (πολυϋεότης – άθεότης), исто тако je и многоначелност (πολυαρχία) по неопходности безначелност (ανάγκη αναρχία).[28]

Свети Оци су не само многобоштво већ и двобоштво одбацивали као логичку немогућност и очигледну бесмислицу у оваквом свету и у оваквом човеку. Да би логички оправдали постојање зла и добра у свету, јеретици манихејци прибегли су дуализму, по коме постоје два бога, од којих је један бог добра и узрок свега доброг, а други — бог зла и виновник свега злог. Богомудри Учитељи Цркве истицали су да овакво двобоштво претставља логичку противречност, а тиме и немогућност. Јер ако су обадва бога равносилна, онда би се њихова борба завршила уништењем и добра и зла у свету; ако су пак неравносилна, јачи би уништио слабијег, те би у свету постојао или само бог добра и добро, или само бог зла и зло.[29]

У шестом веку појавила се међу монофизитима секта трибожника. По њиховом учењу, све три Личности у Тројичном Божанству имају своје нарочите, засебна суштине (μερικάς ουσίας), те на тај начин свака претставља оделитог бога. Вођ ове јереси био је Јован граматик из Александрије, прозван Филопон.[30]

У седмом веку појавила се са манихејским дуализмом јерес павлићанска, која претставља шизматичко развиће манихејства, или секту манихејску. А после ње, у деветом веку, јавила се јерес богумилска, која се такође држала манихејског двобоштва.

У седмом веку појавила се са манихејским дуализмом јерес павлићанска, која претставља шизматичко развиће манихејства, или секту манихејску. А после ње, у деветом веку, јавила се јерес богумилска, која се такође држала манихејског двобоштва.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Тертулијан, Adv. Маге. I, 3: Deus, si non unus est, non est.

[2] Лактације, Divinae instituiones I, 3: Deus si perfectus est, non potest esse, nisi unus.

[3] De fid. Ι, 5, col. 801 А. В; ср. св. Иринеј. Contra haer. II, 1, 2 и 5.

[4] Св. Јустин, Cohort. ad Graec. с. 36.

[5] Види: infra, стр. 50-53.

[6] Види: infra, стр. 54-55.

[7] Свештени писци Старога Завета покаткад називају Бога — Богом над боговима (5 Мојс. 10, 17; Пс. 95, 45; 96, 9; 134, 5; 5 Мојс. 32, 31). Они то чине када истичу неизмерно преимућство Бога истинитог над лажним незнабожачким боговима. О лажности, ништавности,мртвостинезнабожачкихбоговаицелокупнемногобожачке религије они говоре на многе и разне начине (3Мојс. 17, 7; 19, 4; 4 Мојс. 33, 32; 2 Мојс. 23, 24; 20, 5; 1 Мојс. 35, 2; 5 Мојс. 7, 5;4, 3; 32, 21 38; Јерем. 2, 5; 10, 6-10; 3, 10; 13, 25; Ис. 44, 20; Пс. 105, 28, 4 Цар.19, 15-19).

[8] 5 Мојс. 4, 39; ср. 4, 35; 32, 39: Ис. Нав. 2, 11; Ис. 44, 8; 3 Цар. 8, 60.

[9] 2 Мојс. 20, 2. 3; ср. 5 Мојс. 5, 6. 7; Пс. 80, 11.

[10] 5 Мојс. 6, 4.

[11] Пс. 85, 8. 10; ср. 5 Мојс. 3, 24; 2 Цар. 7, 22; Ис. 45, 21.

[12] Ис. 45, 5; ср. Пс. 17, 32; 2 Цар. 22, 32; 2 Мојс. 15, 11; Ис. 43, И; Ос. 2,23; Захар. 14, 9; Малах. 2, 10.

[13] Ис. 44, 6; ср. 41, 4; 48, 12; 44, 8.

[14] Ис. 43, 10; ср. 41, 4; 46, 9.

[15] Ис. 43, 11; ср. Ос. 13,4.

[16] Мк. 12, 29.

[17] Јн. 17, 3.

[18] Рм. 1, 21. 22. 23. 28.

[19] 1 Кор. 8, 4. 5. 6. 7.

[20] Д. А. 14, 7-15.

[21] Д. А. 17, 16.

[22] Д. А. 19, 26.

[23] Еф. 4, 6; ср. 1 Тм. 2, 5; Гал. 3, 20.

[24] Рм. 3, 29-30; 4, 11-12.

[25] 1 Јн. 5, 20.

[26] ср. Клим. Алекс. Stom. V, 11; Ориген, De princip. Ι, 1, 6; бл. Августин,De vera relig. с. 36, п. 66. De Trinit. VI, 4. 6.

[27] Св. Иринеј. Contr. haer. I, 1, 1. 2. 3.

[28] Contra gent 39; Р. gr. t. 25, col. 77 B; ib. 38, col. 76. А. В; ср. св. Амвросиje, De fid. I, 1; св. Иринеј, II, 27, 2; св. Јустин, Cohort. ad Graec. с. 27; Ориген,Contr. Cels. I, 23; бл. Августин, De vera relig. с 32, 33; св. Дамаскин, De fid. I, 5.

[29] Св. Иринеј, Contra haer. II, 1, 4; III, 25, 3; Тертулијан, Adv. Marc. 1, 2 и3; св. Атан. Вел. Contra gent. 6 и 7; св. Кирил Jepyc. Catech. VI, 13; св. Дамаскин. De fid. IV. 20.

[30] Св. Дамаскин De haeres. 83; Р. gr. t. 94, col. 744.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.