ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

ТЕОЛИПТ, МИТРОПОЛИТ ФИЛАДЕЛФИЈСКИ

Кратко сведочанство о њему
 
Велико филаделфијско светило, Теолипт је био у пуној снази при Андронику Другом Палеологу, око 1325. године. Он је најпре проводио подвижнички живот на Светој Гори, а потом је призван да прими владичански чин у Филаделфији. Под његовим руководством и тајноводством се налазио Григорије Солунски, коме је дао прекрасне часове о свештеном трезвоумљу и открио тајне умне молитве док је још био заузет светским стварима, као што стоји у његовом житију, које је написао патријарх Филотеј.
Његово трудољубиво слово представља тачно и верно изображење правила скривеног делања у Христу. И поглавља која следе, у којима су божанствене мисли сједињене са чистотом изражавања, предлажу се заједно са осталим (отачким списима) стога што су веома поучна и драгоцена за оне који у кратком прегледу хоће да имају читаво богомудро учење духовног мудрољубља.
 

СЛОВО
у коме се објашњава скривено делање у Христу
и укратко показује у чему се састоји главно дело монашког чина

 
1. Монаштво је високо и многоплодно дрво, чији корен представља – одстрањивање од свега животног, гране – непристрасност душе и одсуство било каквог осећања за ствари које су остављене, а плод – богатство врлина и боготворна љубав и радост, која је од њих неодвојива. Апостол говори: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир и остало (Гал. 5, 22).
2. Удаљавање од света дарује прибежиште код Христа. Светом ја називам љубав према чулним стварима и телу. Онај ко се одстрањује од њих ради разумевања истине, постаје Христов усвојеник ради љубави према Њему. Одвојивши се од свега светског, он је купио један многоцени бисер, тј. Христа.
3. Ти си се у Христа обукао у спасоносном крштењу, одбацивши прљавштину (греховну) у божанственој купељи. У њој си стекао светлост духовне благодати и првобитно благородство. Шта је, пак, потом било? Или, боље речено, како је потом човек пострадао због неразумности? Љубављу према свету он је изменио божанствене црте, пристрасношћу према телу унаказивши образ. И мрак страсних помисли је зацрнио огледало његове душе, у коме иначе треба да се огледа Христос, умно Сунце.
4. Сада си опет прилепио душу своју за страх Божији, познао помрачење светског настројења, схватио расејаност мисли коју у ум уводе животне бриге, увидео испразност [мисленог] лутања, у које човека неизбежно гура многометежни живот, ранио се стрелом љубави према тиховању, затражио мир помисли, по речи пророка: Тражи мира и иди за њим (Пс. 33, 14), зажелео душевно спокојство које се од њега рађа, по речи истог пророка: Поврати се, о душо моја, у спокој твој (Пс. 114, 7). Стога ти је на мисао и дошло благородство које си добио на крштењу по благодати и које си потом одбацио злим произвољењем, служећи страстима у свету. Сада си га поново васпоставио добрим произвољењем, дошавши у свештено училиште и обукавши часну одећу покајања, давши од све душе завет да пребиваш у манастиру до смрти.
5. И ти си већ други завет положио пред Богом. Први (си положио) кад си ступио у садашњи живот, а други (си положио) кад си узревновао за (добар) његов крај. Најпре си се ради вере сјединио са Христом, а потом си се покајањем прилепио за Њега. Најпре си обрео благодат, а потом си примио обавезе на себе. Најпре као млад ниси осећао достојанство које ти је даровано (премда си касније, достигавши узраст, познао величину дара те [околност] да носиш узду на својим устима), а касније си, налазећи се у савршеном разуму, јасно схватио силу обећања. Пази, дакле, (и држи реч) како не би, нарушивши обећање, био као неки сасуд разбијен у парампарчад и бачен у таму најкрајњу, где су плач и шкргут зуба. Јер, осим покајања нема другог пута који води ка спасењу.
6. Почуј шта ти саопштава Давид: Вишњега си поставио за уточиште своје (Пс. 90, 9). Ти си изабрао болан живот, по духу Христовом. Пази да ти се не приближи зло које се лепи на нас при кретању у свету. Пошто си узео на себе покајање, пази да за тобом не иду похлепа, утеха, част, украшавање, необуздавање чула. Нека не стоје безаконици пред очима твојим (Пс. 5, 6), тј. лутање мисли, поробљеност ума, распуштеност помисли које се смењују, намерно скретање од правог пута и смућеност. Љубав према родитељима, браћи, сродницима и пријатељима нека те не среће (на твом путу). Ни непотребно и некорисно сусретање и разговор са њима нека код тебе нема места.
7. Уколико на речени начин заволиш одрицање од света и телом и душом, бич невоља неће се приближити твојој души и стрела туге неће ранити твоје срце, нити помрачити лице твоје. Они који су напустили сластољубиву нарав и пристрашће према раније наведеном отупљују жалац туге. Јер, Христос долази души која се подвизава и срцу даје неизрециву радост. Реченој духовној радости ништа и никада не могу да одузму ни сласти света, ни његове љуте горчине. Добра размишљања, спасоносна сећања, божанствена умозрења и речи мудрости служе подвижнику и чувају га на путевима његове богоугодне делатности. Стога он и гази сваку неразумну похоту и дрску јарост као гују и гуштера, те потире гнев као лава и сластољубље као змију. Узрок његовог напуштања сваке наде у људе и поменуте ствари и прилепљивања уз Бога, праћеног Његовим свагдашњим умним призивањем у помоћ и богаћењем богопознањем, јесте следеће обећање: Јер, на мене се поуздао, и избавићу га; покрићу га, јер је познао име моје. Призваће ме, и услишићу гa и избавићу га од свих који га скорбе и прославићу га (Пс. 90, 14-15).
8. Видиш ли каква је борба оних који се подвизавају у Господу и какве су им награде? Потруди се да речено звање извршиш на делу, одбацујући помисли о стварима с обзиром да си се осамио телом. Пошто си променио одело, учини себе странцем (тј. туђим за све и у осећању срца), одбаци и саме речи (својствене свету), а не само сроднике по природи. Јер, уколико не прекратиш лутање мислима споља, нећеш моћи да устанеш против оних који ти спремају заседе унутра. Уколико не победиш оне који те нападају преко видљивих ствари, нећеш обратити у бекство невидљиве нападаче. Уколико прекратиш спољашњу разоноду и укротиш унутрашње помисли, ум ће почети да се уздиже ка духовним делима и речима (или да буде бодар у њима). И ти ћеш уместо поретка који се држи при општењу са сродницима и пријатељима пажљиво да испуњаваш поредак доброг делања. Уместо сујетних речи, које се развијају у светком разговору (на помрачење душе), твоју душу ће просвећивати и уразумљивати разматрање и објашњење Божанствених речи, које се крећу у сећању.
9. Одрешење чула налаже узде на душу, а узде на чулима дају слободу души. Залазак сунца узрокује ноћ. Уколико, пак, Христос изађе из душе, наићи ће мрак страсти и обузети је, при чему ће је мислене звери растргнути. Када чулно сунце изађе, звери се сакривају у своје јазбине. А уколико Христос узиђе на небо срца које се моли, свако саосећање према свету престаје, телесна жеља ишчезава и ум излази на дело своје, тј. богомислије до вечери. И он делање духовног закона не ограничава само одређеним временом или одређеном мером, већ (се у њему подвизава) све док садашњи живот не дође до краја и душу натера да изађе из тела. Указујући на речено пророк говори: Колико заволех закон твој, Господе; сав дан поучење је моје (Пс. 118, 97). Он даном назива ток садашњег живота свакога. Дакле, прекрати спољашње беседе са спољашњима све док не нађеш место чисте молитве и дом у коме обитава Христос, који те просвећује и услађује познањем и посетом својом. Он те и подстиче да скорби за Њега сматраш радошћу и да светске сласти одбацујеш као пелен.
10. Ветрови подижу морске таласе. Уколико они не престану, валови не могу да се смире, нити море да се укроти. И лукави духови у души немарног подижу сећање на родитеље, браћу, сроднике и пријатеље, као и на пирове, празнике, позориште и све друге проналаске сластољубља, наговарајући га да се види са првима и да прими учешће у другима видом, језиком и телом, како би и садашње време узалудно потрошио, и како би му потоње, док сам седи у келији, пролазило у испразним сећањима о виђеном и слушаном. Ето како се узалуд упропаштава живот монаха који дозвољавају да им се сећања на светске ствари запечаћују у сећању, као што ноге човека који ходи по снегу остављају своје трагове. Како ћемо убити звери уколико им дајемо храну? Како ћемо умртвити мудровање тела уколико и на делу и помислима будемо заузети неразумним дружењима и обичајима? И како ћемо моћи да поживимо животом у Христу, као што смо обећали? Траг ногу у снегу се уништава или од сунчевих зрака, или од воде која пада у виду кише, И сећања на предмете сластољубља и сластољубива дела, која круже у уму, нестају или Христовим осијањем у срцу кроз молитву, или кишом умилних суза (искрене скрушености).
11. Како ће монах који неразумно дејствује изгладити из ума представе које су се раније запечатиле? Уколико задржаваш обичаје света дело врлина се врши само телесно. У душу се печате и задржавају добра сећања и усељавају божанствене речи уколико честим молитвама, које се врше са врелим умилењем, из ума изгладиш сећање на ранија дела. Светлост сећања на Бога са вером и скрушеност срца као нож секу зла сећања. Подражавај мудрост пчела. Видећи да око њих лети мноштво оса, оне остају унутар кошнице, избегавајући штету од својих нападача. Под осама разуми општење са светом и световњацима. Избегавајући их са свим старањем, пребивај у скривници часне обитељи, те покушај даље да уђеш у унутрашњу стражарску тврђаву душе, где обитава Христос, од кога долазе мир, радост и непомутива тишина. Они су дарови Христа, умног Сунца, које Он као неке зраке испушта из себе и као награду даје души која га прима са вером и добротољубљем.
12. Дакле, седећи у келији сећај се на Бога. Одвезујући ум од свега, безгласно га полажи пред Њега. И све расположење срца изливај пред Њим, прилепљујући се љубављу уз Њега. Сећање на Бога јесте умозрење Бога, који ка себи привлачи гледање и устремљење ума, озарујући га својом светлошћу. Пресекавши у себи све обликовне представе постојећег, ум се обраћа Богу и види га безоблично. И он свој поглед просвећује, без обзира на несавршено познање Сагледаваног услед Његове неприступне славе. Иако Сагледаваног не познаје због Његове непостиживости, ум истински зна да је Он Онај који јесте и који једини има надсуштаствено Биће. Хранећи своју љубав према Њему богатством благости која истиче из Њега и задовољавајући своја стремљења, он се удостојава свагдашњег успокојења у Њему.
13. Ето својстава истинског сећања на Бога. Молитва је мислена беседа са Господом. У њој се произносе речи молитве са свецелим устремљењем ока ума ка Богу. Уколико мисао често призива име Господње, а ум напрегнуто пази на призивање Божанственог имена, светлост познања Бога као светли облак осењује читаву душу.
14. После истинског и приљежног сећања на Бога долази љубав и радост. Пророк Давид говори: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). После, пак, чисте молитве следи поменуто познање Бога и умилење. Исти пророк говори: У који дан те призовем; ево познадох да си ти Бог мој (Пс. 55, 10): Жртва је Богу дух скрушен (Пс. 50, 19). Уколико ум и мисао стоје пред Богом са напрегнутом устремљеношћу ока према Њему и врелим мољењем, доћи ће и срдачно умилење. Уколико ум, реч и дух (срце) припадају Богу, први – пажњом, друга – призивањем, а трећи – умилењем, у ствари читав унутрашњи човек врши службу Богу, по заповести Господњој: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим (Лк. 10, 27) и остало.
15. Хоћу, уосталом, да знаш нешто како се не би десило да мислиш да се молиш, а да си у ствари далеко од молитве, те да испадне да се узалуд трудиш и да трчиш узалуд (Гал. 2, 2). За време усне молитве понекад се врши псалмопојање, а ум негде лута страсним помислима по светским предметима, услед чега губи схватање певанога. Слично бива и у мисленој молитви. Често мисао понавља речи молитве, а ум (пажња) је не прати, не устремљујући своје око Богу, коме се и обраћа беседа у молитви, већ неприметно скреће на друге помисли. И премда мисао обично говори речи, уму измиче познање Бога (тј. сећање на Њега и разумно стојање пред Њим). У реченом случају душа јесте неуредна и као несвесна, с обзиром да њен ум лута у неким маштањима и кружи или у нечему што га привлачи и што га поткрада, или у ономе ка чему сам својевољно одлази. А како ће се усладити молитва ономе ко се моли без свести пред ким се моли и о чему се моли, и уколико у души нема молитвеног устројства. Како ће се развеселити молитвом срце онога ко има само изглед молитвеника, иако у себи нема истински успостављену молитву. Радује се срце оних који траже Господа (Пс. 104, 3). Господа иште онај ко са свом мишљу и са врелим расположењем припада Богу, одбацујући сваки светску помисао ради познања Бога и љубави, који извиру из честе чисте молитве.
16. Да бих објаснио какво-треба да буде сагледавање ума при сећању на Бога и мољење мисли за време чисте молитве, узећу поређење са телесним оком и језиком. Сећање (на Бога) за ум и молитва за мисли јесте оно што је зрак за око или изговарање речи за језик. Око кроз чуло вида прима утисак од предстојећег видљивог [предмета], не испуштајући никакав звук, већ самим опитом гледања стичући знање о видљивом. И ум се сећањем (познањем) са љубављу устремљује пред Бога, те се са врелим осећањима и ћутањем једноставног умозрења прилепљује уз Њега, озарујући се божанственим осијањем, кроз које прима залог будуће светлости. Изговарајући речи, језик ономе ко слуша открива невидљиве жеље срца. И мисао, често и ватрено произносећи кратке речи молитве, открива прозбу душе свевидећем Богу, док неодступном молитвом и непрестаном скрушеношћу срца озарује човекољубиву штедрост милосрдног Бога и прима богатство спасења. Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19).
17. Ка схватању вршења чисте молитве може да те руководи и уобичајено понашање пред лицем земаљског цара. Уколико се деси да добијеш приступ цару, ти ћеш телом (прикладно) стојати пред њим, док ћеш га језиком умољавати и очи према њему (умољавајуће) устремљивати. На речени начин ћеш привући царску наклоност. Слично чини и на молитви, било да си на црквеном сабрању или да се молиш у келијној усамљености. Долазећи у цркву на општу молитву Господу са братијом, пази да ти, док телом стојиш пред Њим и језиком произносиш псалмопојање, и ум буде пажљив према речима и према Богу, са јасном свешћу са ким беседи и коме се обраћа. Сећај се да ће се срце удостојити неодузимљиве радости и неизрецивог мира уколико се мисао усрдно и често занима молитвом. Усамљено седећи у келији држи се мислене молитве са трезвоумљем и скрушеношћу срца. И тебе ће осенити виђење због трезвоумља. У тебе ће се уселити познање због молитве. Најзад, на теби ће починути мудрост због умилења, изгонећи бесловесно сластољубље и усађујући божанствену љубав.
18. Веруј ми, истину ти говорим: при сваком свом труду поред себе неодвојиво имај мајку свега доброг, тј. молитву, која неће задремати док ти не покаже брачну одају и не уведе те унутра, испуњавајући те неизрецивом славом и радошћу. Одстрањујући све препреке унаоколо, она равна стазу врлина и чини је проходном за оне који ишту (спасење).
19. Ево погледај и начин мислене борбе. Беседа (тј. унутрашња реч у молитви) уништава страсне покрете, гледање (тј. устремљење) ума ка Богу прогони светске помисли, а умилење одсеца телољубље. Очигледно је да молитва, састојећи се из неућутног призивања Божанственог имена, представља сагласност и јединство ума, речи и душе (срца). Господ говори: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). Призивајући душевне силе из расејаности по предметима страсти и сједињујући их међу собом и са самом троделном душом, молитва их измирује са Једним Триипостасним Богом. У почетку молитва, посредством разних врлина, из душе изглађује срамоту греха, а потом, посредством познања које јој је својствено, у њој изображава лепоту божанствених црта, најзад је износећи пред Бога. И душа одмах Творца признаје својим. Јер, речено је: У који дан те призовем; ево познадох да си ти Бог мој (Пс. 55, 10). И Он њу познаје, с обзиром да се каже: Позна Господ оне који су Његови (2. Тим. 2, 19). Она познаје услед чистоте образа. Сваки, пак, образ има природну чежњу према Првообразу. А бива позната ради подобија по врлинама, путем којих има познање о Богу и Њиме бива позната.
20. Онај ко жели да стекне царску наклоност употребљава тројаки поступак: или (доличним) речима моли (цара), или ћутећи стоји пред њим (са умољавајућим положајем), или се пружа пред његове ноге, с обзиром да једино он може да му помогне. И чиста молитва у себи уједињује ум, (унутрашњу) реч и дух (срце). Она речју призива име Божије, умом без расејаности гледа на Бога кога призива, а духом (срцем) пројављује скрушеност, смирење и љубав. На речени начин она стиче наклоност Беспочетне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога.
21. Разноврсност јела буди жељу да се сва пробају. И разне врсте врлина (духовних савршенстава) буде ревност ума (да их стиче). Ходећи, дакле, мисленим путем, понављај речи молитве и беседи са Господом, непрестано вапијући и не допуштајући мрзовољу. Моли се неодступно, подражавајући бестидну удовицу, која је покренула на милост неумољивог судију. И ти ћеш ходити духом, не обраћајући пажњу на телесну похоту. Ти светским помислима нећеш пресецати непрекидност молитве, већ ћеш бити храм Божији, у коме се нерасејано пева Богу. Проходећи мислену молитву на речени начин, ти ћеш се најзад удостојити да достигнеш непрестано сећање на Бога и уђеш у недоступне скривнице ума, те ћеш у тајинственим умозрењима гледати Невидљивог, један Јединоме Богу усамљено служећи и испуњавајући се познањем и љубављу.
22. Уколико видиш да почињеш да слабиш у молитви, узми књигу и пази на оно што читаш, усвајајући његов смисао. Немој брзо прелазити преко слова, већ их разматрај са расуђивањем (тражећи њихов смисао) и спознато слажи у ум као у ризницу. Потом почни да расуђујеш о прочитаном како би се твоје срце усладило његовим схватањем и како би прочитано остало незаборавно. Из реченога ће се у теби разгорети пламен при размишљању о Божанственим стварима, као што говори Давид: У размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4). Храна услађује укус уколико се добро измеље зубима. И Божанствене речи хране ум и веселе срце уколико се налазе у души кроз расуђивање. Исти пророк каже: Како су слатке грлу моме речи твоје (Пс. 118, 103). Учи такође напамет јеванђелске речи и изреке светих блажених отаца. Изучавај и њихова житија како би све речено имао као предмет размишљања током ноћи.
23. Уколико и после читања и размишљања о Божанственим речима буде било неопходно да још нечим оживиш мисао, која је ослабила на молитви и поново је учиниш живом и делатном, врши усмено псалмопојање тихим гласом са пажњом ума, не дозвољавајући себи да било шта од изговараног језиком остане без разумевања. Уколико нешто измакне пажњи ума, опет почни да читаш стих. Речено понављај све док ум најзад не почне неодступно са пажњом да прати оно што изговара језик. Ум је способан и да пева устима и да се сећа на Бога. Реченоме се научи из опита. Када беседи, човек и разговара са неким и гледа га очима. И онај ко пева Псалам може устима да пева, а оком ума да гледа на Бога.
24. Немој остављати поклоне. Преклањањем колена се изображава пад у грех, премда се подразумева и исповедање греха. Устајање са колена представља покајање, са наговештајем обећања врлинског живота. Свако коленопреклоњење врши са мисленим призивањем Христа како би, припадајући Господу душом и телом, Бога душа и тела учинио помирљивијим према себи.
25. Твој напорни молитвени подвиг ће бити потпомогнут уколико мислену молитву буде пратило рукодеље, које није многобрижно. Сва указана делања, сједињена са молитвом (као оруђа) изоштравају пажњу, прогоне мрзовољу, души саопштавају младалачку живост и ум чине оштровиднијим и врелијим за упражњавање у умном делању.
26. Чим ударе у клепало ти изађи из своје келије, телесним очима гледајући на земљу, а мисао удубљујући у сећање на Бога. Ушавши у храм и допунивши чин молитвеника, немој језиком празнословити са монасима који стоје близу, нити умом лутај по испразностима, него језик занимај псалмопојањем, а мисао држи у молитви. По окончању богослужења иди у своју келију и почни да чиниш оно што је одређено твојим келијним правилом.
27. Дошавши у трпезу, немој да гледаш братска следовања, нити да разбијаш душу своју лошим посматрањима. Гледај само на оно што је стављено пред тебе и телу пружи храну, слуху – слушање онога што се чита, а души – молитву, како би, хранећи се телом и духом, свецело заблагодарио Ономе који на добро испуњава твоје жеље. Уставши, скромно и ћутећи уђи у своју келију, као трудољубива пчела радо се хватајући за труд својих добрих дела.
Уколико нешто радиш заједно са братијом, нека твоје руке раде, уста ћуте, а ум се сећа Бога. Уколико се неко да на празнословље, ти устани и учини поклон како би пресекао неприлични поступак.
28. Одгони помисли и немој им дозвољавати да ти прођу кроз срце, те да се задрже у њему. Задржавање страсних помисли оживљује страсти и умртвљује ум. Стога, чим се приближе, при првој појави у уму, ти пожури да их поразиш стрелом молитве. Уколико буду наваљивале, ударајући на врата пажње и смућујући мисао, знај да ће добити поткрепљење од сакривене жеље, која претходи њиховом нападу. Оне узнемиравају и досађују души стога што као да полажу право на њу, с обзиром да се у њој већ покренуло произвољење. У реченом случају њих треба предавати изругивању кроз исповест. Јер, зле помисли се окрећу у бекство чим буду објављене. При појави светлости нестаје тама. И пред светлошћу исповести ишчезавају страсне помисли, које и саме јесу тама. Рецимо, помисли таштине и похотна страст се одмах прогоне стидом при исповести и злопаћењем при ношењу епитимије, која је добијена због њих. Потом већ сваковрсне помисли брзо беже са стидом, нашавши мисао слободном од страсти и заузетом непрестаном скрушеном молитвом.
29. Уколико подвижник (и поред напора да молитвом пресече помисли које га смућују, и премда их на време одсеца и уништава њихово често појављивање) није у стању да их се сасвим ослободи значи да сам негује њихове узроке, тј. телесни покој и светско частољубље, због којих не жури да их исповеда. Он нема покоја стога што у себи држи оно што непријатељима даје право да ратују против њега. Може ли онај ко је отео туђе ствари бити слободан од узнемиравања од стране онога коме их је отео? И може ли он, не враћајући оно што зло задржава, очекивати слободу од својих супарника? Међутим, уколико се подвижник укрепи у сећању на Бога, те заволи унижење и злопаћење тела, исповедивши своје мисли не бојећи се стида, непријатељи ће се одмах удаљити. Поставши слободна, мисао ће држати непрестану молитву и непрекидно умозрење Божанственог.
30. Свако подозрење које се подиже у срцу против некога одмах одсецај, будући да разара мир и љубав. Сваку невољу која долази споља храбро прихватај стога што ти даје повод за спасоносно трпљење, за које ће ти на небесима бити даровани покој и утеха.
31. На речени начин проводећи своје дане ти ћеш благодушно проживети садашњи живот, испуњујући се блаженом надом. По смрти ћеш се са смелошћу преставити одавде и населити у места покоја, која ти је Господ припремио као уздарје за овдашње напоре твоје. И ти ћеш сацаровати уз Њега. Њему приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и Благим и Животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
 

ДРУГИХ ДЕВЕТ ПОГЛАВЉА
 
1. Удаљујући се од спољашњег и сабирајући се унутра, ум се враћа самоме себи и сједињује са својом природном мисленом речју. Том речју, која му је сапостојећа, он се хвата за молитву. Молитвом, пак, усходи ка познању Бога са свом љубавном силом и срдачним расположењем. И похота тела одлази, свако сластољубиво осећање престаје и лепоте земаљске више нису пријатне. Оставивши иза себе све у телу и оно што је око тела, душа иде за красотом Христовом, ходећи часним делима и чистом мишљу и појући: Приведоше се Цару девојке за њом (Пс. 44, 15). Она Христа представља и гледа пред собом, по речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Она се прилепљује уз Христа љубављу и узвикује: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15). Она са Христом беседи чистом молитвом, њоме га наслађујући и радујући, те говори: Њему ће мио бити разговор мој, и ја ћу се радовати Господу (своме) (Пс. 103, 34). Примајући молитвену беседу, будући вољен и именован и мољен за помоћ, Бог души дарива неизрециву радост. И душа, сећајући се Бога у молитвеној беседи, стиче радост у Господу, говорећи са пророком: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4).
2. Чувај чула и исушићеш наслађивање чулним. Бежи од мислених маштања о чулним сладостима и исушићеш сластољубље помисли. Ум који остаје без маштања с обзиром да не прима утиске и измене ни од сласних предмета, ни од похотних помисли, истрајава у чистој простоти. Налазећи се изнад чулних и мислених ствари, он Богу узноси своју мисао. Он само име Господа призива у дубини срца при непрестаном сећању, као дете у односу на оца. Саздан руком Божијом из праха земаљског, Адам поста душа жива дахом Божијим. И ум, врлинама пресаздан, бива измењен божанственом изменом, често призивајући Господа са чистом мишљу и врелим расположењем, будући оживљен и обожен познањем и љубављу према Богу.
3. Уколико иступиш из похоте за земаљским стварима кроз непрестану срдачну молитву, уколико као неким сном починеш од помишљања на све што је после Бога и свецело се утврдиш једино на сећању на Бога, у теби ће се, као нека помоћница, саздати љубав Божија. Јер, срдачни вапај, који се рађа из молитве, истиче Божанствену љубав, која опет ум побуђује на откривање скривених ствари. И ум, усклађен љубављу, постаје плодотворан мудрошћу, чијим дејством саопштава дивне ствари. Јер, Бог Слово, који се срдачно именује у молитвеном призивању, узима разум, као ребро, и дарује познање. Његово место испуњујући добрим расположењем, Он дарива врлину, саздаје светлотворну љубав и приводи је ка вансебном уму, који спава и почива од сваке земаљске похоте. Речена љубав јесте друга помоћница ума, који је починуо од неразумне пристрасности према чулним стварима, побуђујући га ка речима мудрости. Гледајући из ње и наслађујући се њом, ум у опширној речи другима обелодањује скривена расположења врлина и невидљива дејства разума.
4. Изађи из свега чулног и остави закон тела, те ће се духовни закон написати у срцу твом. Онај ко по духу ходи не чини телесну похоту, као што каже апостол (Гал. 5, 16). И онај ко излази из чула и чулнога, тј. из тела и света у ствари доспева у стање хођења духом и духовног размишљања. Речено ти можеш разумети из онога што је Бог чинио Адаму пре непослушности.
5. Онај ко се подвизава у чувању заповести и пребива у рају молитве, непрестаним сећањем на Бога стојећи пред Њим, одстрањује од себе сластољубива дејства тела, све чулне покрете и све представе чулних ствари из мисли, умртвљујући страсти и грех и постајући причесник божанственог живота. Онај ко спава постаје сличан мртвацу, премда је жив: по телу као да је мртав, а по дејствима душе је жив. И онај ко пребива у духу као да је мртав за тело и свет, док је размишљањем духа жив.
6. Уколико схваташ шта певаш, стећи ћеш познање. Од познања се стиче свест или савест (у односу на познато). Од савести ниче вршење познатог на делу, а од њега расте плод опитног познања. Опитно познање узводи ка истинском умозрењу, од кога засијава мудрост, која светлозарним речима благодати испуњава мислени ваздух и онима који су напоље објашњава скривено.
7. Најпре ум иште и налази, а потом се сједињује са нађеним. Искање он врши разумом, а сједињење љубављу. Искање разумом бива ради истине, а сједињење љубављу ради добра.
8. Онај ко стоји изнад текуће природе ствари и ко је туђ похоти према пролазним стварима не гледа на доње и не жели земаљске лепоте. Он отвореним очима гледа на горње, гледајући горње лепоте и постављајући себи за циљ окушање чистог блаженства. Небеса су закључана за онога ко гледа само на вештаствена добра земље и ко је склон једино ка телесним задовољствима, с обзиром да има помрачене мислене очи. Онај, пак, ко презире доње и од њега одвраћа поглед, има ум подигнут горе и види славу вечних добара, те достиже светлозарност која је обећана светима. Он прима љубав Божију, која на њега одозго силази, постајући храм Духа Светога. Он чезне за Божанственим, будући управљан Духом Божијим, те се удостојава усиновљења. И Бог показује благовољење према њему, с обзиром да се труди да му угоди. Јер, које води Дух Божији они су синови Божији (Рим. 8, 14).
9. Немој остављати молитву под изговором немоћи чак ни на један дан, све док има даха у теби, слушајући речи апостола: Када сам слаб онда сам силан (2. Кор. 12, 10). Радећи на речени начин стећи ћеш велику корист. И молитва ће те убрзо подићи уз садејство благодати. Јер, где је утеха Духа, немоћ и мрзовоља ишчезавају.

2 Comments

  1. Hvala vam puno

  2. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса