ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

МОНАХ ТЕОФАН

Кратко сведочанство о њему
 
Нема никаквих података о творцу Лествице божанствених благодати, о убогом монаху Теофану, тј. када је и где живео. Састављачи зборника Добротољубља су у рукописним списима видели Лествицу и преписали је, упркос недостатка знања о личности њеног духовно-уметничког творца. Њима је била довољна сама мудрост и православни опит којом зрачи мали запис, препун светости. Реченица: “Негде неко од богоносних отаца каже: “Онај ко не хита да овде живот свој изгради, нека душу своју не вара испразним надама””, припада светом Симеону Новом Богослову. Стога се можда време Теофана може поставити у границе једанаестог века.
Посебан значај има редослед духовног успињања, кроз прелазне стадијуме, којима се, изгледа, сам успињао. Узлазно пењање он поткрепљује, позивајући се на меродавност богоносних отаца.
Заиста, Лествица поседује одјек учења трезвоумних отаца, чије се остварење не збива речима, већ опитом. Успињући се својом лествицом, Теофан је стекао опит и преподобност, премда себе сматра “тврдовратим”. Он је лествицу скицирао ради личног преиспитивања, страхујући да му се не деси исто што и Узи (2. Цар. 6, 6-8).
Важно је такође напоменути да Лествица представља сажетак “свих књига”, васцелог трезвоумног и тиховатељског предања. Она подсећа на речи светих да ће онај ко се у тренутку своје смрти није нашао на једној од десет степеница осетити велики страх и неизмерну бојазан. Лествица светог Теофана, која је очигледно под утицајем Лествице синајског светог Јована, упркос својој сажетости, узводи са земље на небо и проверава врлину и монаха и световњака, помажући свима да се пробуде од преварних и лаковерних привида и болесних месечарења.
 

ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНИХ БЛАГОДАТИ
 
Ја, убоги монах, звани Теофан, излажем ти лествицу божанствених благодати, коју су богоносци научили искуством.
Најчистија молитва је прва. Из ње извире топлина срца, а следи јој преславно и свето дејство. Потом [следе] божанствене сузе срца, те мир од сваковрсних помисли. Од њега проистиче очишћење ума и умозрење горњих тајни. Потом [следи] преславно озарење на неисказив начин и неизрециво просвећење срца. Најзад долази савршенство без краја. Сваки њен степеник јесте бескрајна ширина, премда се садржи само у једном стиху. Доњи степеник у лествици наглашава само чисту молитву, премда су њени видови многи и неизбројни. Уколико бисмо усхтели да начинимо попис, слово би се веома одужило. Слично помисли, мили, и о другим стварима, које за учитеља имају опит, а не слово. Лествица је необична, уздигнута до небеса. Десет степеника преславно оживотворавају душе, десет степеника проповедају живог душе. Негде неко од богоносних отаца каже: “Онај ко не хита да овде живот свој изгради, нека душу своју не вара испразним надама да ће га горе наћи”. Десет степеника представљају божанствено мудрољубље. Десет степеника јесу плод свих књига. Десет степеника указују на савршенство. Десет степеника узводе на небо. Десет степеника чине да Бога познаш. Лествица по дужини изгледа веома кратка. Међутим, уколико је испробаш у свом срцу, обрешћеш богатство које у свет не може да стане и божанствени извор који проистаче непознати живот. Лествица је изврстан учитељ, [који помаже] да свако спозна сопствену меру. Гледајући божанствену лествицу десет благодати и мислећи да на њој чврсто стојиш, реци нам на који си степеник достигао, да бисмо и ми немарни задобили неку корист. Љубљени, уколико желиш о реченоме нешто да сазнаш, буди безбрижан за сваку ствар, било бесмислену, било оправдану. Без безбрижности ништа не можеш научити. А учи се опитом, а не речју. Навешћу ти као подсећање (речи светих и богоносних отаца, које ће се можда учинити тешкима твоме слуху): “Онај ко се не нађе на једној од њених степеника и ко је стално не проучава, на кончини живота, у час своје смрти биће савладан страхом и великим ужасом због бескрајне устрашености да не изгуби спасење”. Моји стихови почеше да страше, али ће душа имати користи. Биће да се најтврдокорнији, од који сам први ја, благим речима не доводе у покајање и доброљепије. [Корисније] су страшне речи, које изазивају страхопоштовање. Нека чује онај ко има уши да чује. Почуј и ти, који си написао и пази: како си се усудио да искажеш сличне речи, када сам уопште ништа од реченога немаш. Како ниси искусио страх коме поучаваш? Ниси ли чуо шта се у давнини десило Узи, када је хтео да придржи божанствени ковчег? Немој мислити да говорим да бих поучавао. Ја самог себе изобличавам, гледајући на дивне награде подвижника и сопствену бесплодност у свему.