ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

СВЕТИ МАРКО ЕВГЕНИК

Кратка напомена
 
Благодарећи богословским радовима о светом Марку Ефеском јеромонаха [сада епископа] Србина, Иринеја Буловића, разјашњено је да “дивно слово” о молитви Господе Исусе Христе, помилуј ме, познато као дело непознатог списатеља, у ствари припада светом Марку Евгенику, великом борцу за Православље[1].
Заиста, изворни спис који имамо у виду и са кога је учињен нови превод, не оставља сумњу о његовом пореклу. Достојно је дивљења и особено за светог Марка заокупљање ума непрестаним делањем молитве. Заједничко становиште свих који су се бавили темом умне молитве јесте да своје порекло вуче од светих апостола Петра, Јована, и Павла.
Упућујући на апостолске речи, најсветији отац ефески открива њихов дубљи смисао, који се сажима у краткој молитви, коју су предали Цркви као духовну ризницу. Особена за осетљивост светога оца по питању јеретичких заблуда јесте чињеница да се исповедањем целе молитве оповргавају четири познате осуђене јереси, као што се види на цртежу. Својим кратким делом свети Марко се показује као настављач духовног предања, које пројављује одјек саборских борби ХІV века, спајајући своју лавовску антијеретичку снагу са питомошћу преподобног срца, непрестано разгореваног најслађим именом Господа Исуса.
 

О РЕЧИМА КОЈЕ САДРЖИ БОЖАНСТВЕНА МОЛИТВА:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ

 
Ми нисмо у стању да кажемо колику снагу има молитва, који су њени дарови онима који је користе и у које духовно стање их доводи. Међутим, речи од којих се она састоји, испрва су пронашли свети оци наши, премда их нису измислили, него су од давнина нашли поводе у самом Светом Писму и код врховних ученика Владике Христа. Боље речено, они су их примили као отачко наслеђе и пренели их нама. Онима који нису научили из искуства из реченога постаје јасно да је свештена молитва нешто божанствено, заправо свештено пророчанство. Јер, ми верујемо да су божанствена пророштва и духовна откривења и речи Божије све оно што је Христос дао светим апостолима да кажу или запишу. Јер, Он је говорио кроз њих. Вичући нам као са висине трећега неба, најбожанственији Павле каже: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Одречном речцом “нико” он веома чудесно објављује да је призивање Господа Исуса нешто веома узвишено и високо. Такође, и велики Јован, који је као гром објавио духовне ствари, почиње речју којом Павле завршава и даје нам наставак молитве на следећи начин: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). Он је употребио потврдни вид, али је, као и Павле, приписао благодати Светога Духа призивање и исповедање Исуса Христа. Нека сада дође Петар, као трећи, крајњи врх богослова, да нам да остатак молитве. Када је, дакле, Господ упитао своје ученике: А ви шта велите ко сам ја (Мт. 16, 15), ватрени ученик је, по свом обичају престижући друге, рекао: Ти си Христос, Син Божији (Мт. 16, 16), примивши откривење, сагласно сведочанству самог Спаситеља, од небеског Оца, или од Светога Духа, што је исто. Обрати пажњу како тројица апостола следују један за другим, као у кругу, узимајући један од другога божанствене речи, при чему крај речи претходног бива почетак следећег. Један, дакле, каже: Господ Исус, други: Исус Христос, трећи: Христос, Син Божији. И крај се приспаја почетку као у кругу, као што рекосмо. Јер, нема никакве разлике назвати га Господом и Сином Божијим, будући да обе ствари објављују Божанство Сина и представљају да је једносуштан и једночастан са Оцем.
Блажени апостоли су нам, дакле, предали да призивамо и исповедамо у Духу Господа Исуса Христа, Сина Божијег. Њих тројица су најверодостојнији од свих. А свака реч се, сагласно Светом Писму, потврђује са три сведока. Ни редослед апостола који су изрекли [молитву] није безначајан. Од Павла, који је временски последњи од ученика, почиње тајинствено предање молитве, те преко средњег, Јована, прелази на првог, Петра, који се љубављу приближио Христу присније од других. Речено символише, мислим, наше напредовање по исправном поретку и наше усхођење и сједињење са Богом делањем и умозрењем у љубави. Наиме, Павле је слика делања (као што је сам рекао: Потрудих се више од свију – 1. Кор. 15, 10), Јован умозрења, а Петар љубави (будући да Господ сведочи да је волео више од других).
Такође, може се видети како божанствене речи молитве указују на исправну догму наше вере и одбацују сваку јерес злославних. Призивом Господе, којим се објављује Божанска природа, оповргавају се они који сматрају да је Исус Христос само човек. Именом Исусе, које објављује човечанску природу, одгоне се они који га сматрају само Богом, који се у машти обукао у човека. Са Христе, које садржи обе природе, низвргавају се они који верују у Њега као Бога и човека, али са раздвојеним ипостасима. Најзад, са Сине Божији се затварају уста онима који су се дрзнули да уче о мешању две природе, будући да се објављује да се Божанска природа Христова не меша са Његовом човечанском природом, ни после њиховог сједињења. Четири израза, дакле, као речи Божије и духовни мачеви, оповргавају два пара јереси, које су потпуно супротна зла, премда равночасна по неправоверју.
Ето како су нам предате божанствене речи, које би са правом могле да се назову спомеником молитве и Православља. Оне су саме по себи довољне за оне који су узнапредовали у узрасту у Христу и достигли до духовног савршенства. Они пригрљују и сваку од речи понаособ, тј. како су предате од светих апостола: Господе Исусе – Исусе Христе – Христе, Сине Божији (понекад свакако и само најслађе име Исусе), а пригрљују их и као целовито дело молитве. Њоме се они испуњавају неописивом духовном радошћу, постајући узвишенији од тела и света и удостојавајући се примања божанствених дарова. Речено знају кажу, посвећени. За одојчад, међутим, у Христу и несавршене у врлини, предато је као одговарајући додатак и помилуј ме, које им показује да имају познање својих духовних мера и да им је неопходно много милости од Бога. Они подражавају слепог, који је, желећи да прогледа, вапијао Господу који пролажаше: Исусе, помилуј ме (Мк. 10, 47). Неки, опет, показују више љубави и састављају молитву у множини, изговарајући је: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Они знају да је љубав испуњење закона и пророка, будући да садржи и оглављује у себи сваку заповест и свако духовно дело. Они заједно са собом из љубави узимају и браћу у заједницу молитве и још више покрећу Бога на милост, прихватајући га за заједничког Бога свих и иштући општу милост за све. И наравно, милост Божија долази на нас исправном вером у догме и испуњавањем заповести. Кратки стих молитве управо садржи обе ствари, као што смо показали.
Божанска имена (Господ, Исус, Христос), којима нам је дата тачност догмата, временски су се појавила наведеним редоследом и поретком. И ми их изговарамо онако како су се појавила од почетка. Јер, Стари Завет свуда проповеда Господа Бога Слова и пре и после предавања закона, наводећи: Господ пусти кишу од огња од Господа (Пост. 19, 24), и: Рече Господ Господу моме (Пс. 109, 1). И Нови Завет, по Оваплоћењу Његовом, представља анђела да му даје име, говорећи Дјеви: И наденућеш му име Исус (Лк. 1, 31), као што је и било, као што вели свештени Лука. Јер, као Бог будући Господар свега, Он зажеле да својим оваплоћењем буде наш Спаситељ, као што се и преводи име Исус. Међутим, Он спречаваше ученике да пре страдања говоре о имену Христос, које пројављује обожење човечанске природе, коју је примио. После, пак, страдања и Васкрсења, Петар говораше смело: Нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог Њега (Дап. 2, 36). И речено беше право. Јер, наша човечанска природа, коју је примио на себе Бог Слово, беше одмах помазана Божанством Његовим. Она је постала исто што и оно што је помазало, тј. истобожна, будући да се мој Исус прослави страдањем и васкрсе из мртвих. Беше, дакле, време да се покаже име Христос. Јер, Он не само да нам је просто учинио доброчинство, као када нас је у почетку саздао, или када нас је после нашега пада пресаздао и спасао, него је и уздигао људску природу на небеса и сапрославио је заједно са собом, удостојивши је да седне са десне стране Оца. Управо у речено време апостоли су почели да проповедају Сина Божијег и Бога. У почетку проповеди речено име је изазивало страхопоштовање и ретко су га користили. А потом су га проповедали јавно са кровова, као што им је предсказао сам Спаситељ. Дакле, божанствене речи молитве поређане су по реду сходно временској пројави вере. И са свих страна се најјасније објављује божанствена мудрост оних који су је саставили и нама предали: њене речи верно прате апостолска исповедања и предања, потврђују православне догме вере наше и подсећају на времена у којима се на разне начине пројавио домострој Божији на нама, приводећи нас сваки пут богопоштовању одговарајућим именима.
Као да, дакле, убрасмо цвеће са неког лепог и великог дрвета, ми принесосмо наведено, по својој снази, у вези са поменутом молитвом. Њен плод, пак, нека уберу они који су га дугим поучавањем и подвигом постали достојни, поставши пријемчивији и приближивши се Богу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: ??????????, бр. 7 (1975), стр. 345-352, где је објављен и оригинални запис Слова, са кога је учињен превод који следи.

2 Comments

  1. Hvala vam puno

  2. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса