ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

НАЈБЛАЖЕНИЈИ СИМЕОН, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП

Кратка напомена
 
Сабирајући списе светих отаца, углавном ради коришћења монаха, свети састављачи Добротољубља су имали братољубиву жељу да духовну корист задобију и једноверни световњаци, њихова браћа. Посебан значај су дали истицању умне молитве, коју је могуће узгајати као пресудно оружје у духовним подвизима и монаха и оних који се подвизавају добрим подвигом у свету. Они су веома ценили вредност тајног делања умне молитве. Свети Никодим у предговору Добротољубља у више наврата наглашава њену неопходност, истичући њено неговање и код византијских достојанственика. Узрок одсуства светих у наша времена он налази у запостављању поменутог животворног и боготворног дела.
У оквирима својих предлога, они су пажљиво одабирали списе отаца, који се баве свим духовним садржајима, а нарочито умносрдачном молитвом. Сакупивши обилну грађу за издавање, они су сматрали за добро да на крају књиге додају још неколико списа, које су преписали из рукописних ризница светогорских библиотека.
Из књиге светог Симеона Солунског уврштена су поглавља у којима значајни тумач црквеног богослужења излаже своја искуства у Исусовој молитви, наглашавајући неопходност њеног непрестаног понављања да би се дошло до богатих плодова. Он молитву сматра исповедањем вере и главницом духовног живота. Захваљујући њој апостоли су изгонили демоне и чинили разна чуда. Напротив, неисповедање Исусовог имена и непризивање Његове помоћи приближава антихристу.
Свети солунски архиепископ наглашава да сви правоверни треба устима и умом да непрестано изговарају молитву, и свештеници, и монаси, и световњаци, као што ће благочастиви читалац и прочитати у кратком спису.
 

О СВЕШТЕНОЈ МОЛИТВИ
 
1. Реч о молитви, брате, има велику важност. Истински говорећи, она нам је дело које нам је Бог предао, и представља главу свега другога. Молитва значи пребивање са Богом, свагдашњи боравак заједно са Њим, као што говори Давид, тј. имати душу прилепљену уз Њега и неодвојиву од Њега, и ум нераскидив од Њега. Прилепи се душа моја уз тебе (Пс. 62, 9), говори он, и још: Ожедне тебе душа моја (Пс. 62, 2), и још: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја теби, Боже (Пс. 41, 2), и још: Љубићу те, Господе, снаго моја. Господ је утврђење моје, и прибежиште моје (Пс. 17, 2-3), и још: Душа је моја у рукама твојим свагда (Пс. 118, 109) (тј. уместо [да каже]: “Увек са тобом”). Стога он и каже: Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1). Пророк износи да је на молитви заједно и са анђелима, сједињујући се са њима у добром делу изјављивања своје љубави према Богу и чежње према Њему: Хвалите Господа са небеса, хвалите га на висинама. Хвалите га, сви анђели Његови; хвалите га, све силе Његове (Пс. 148, 1-2). Он нема намеру да каже да се анђели не моле и да их он призива на молитву, већ хоће да их похвали што она представља њихово властито и непрекидно дело због љубави према Богу, и сам им се присаједињавајући, будући да молитва и хвала Богу треба да буду непрестано и неућутно дело сваког словесног створења. Штавише, добри и анђелски песмопојац Давид разгорева и читаву васељењу, предсказујући, како ми се чини, јављање Спаситеља на земљи и кроз Њега познање Пресвете Тројице од стране свих народа, те њихово непрестано Њено славословљење: Хвалите Господа све народности, похвалите Њега сви народи (Пс. 116, 1).
И Исаија учи да анђели узносе неућутну хвалу Богу, [наводећи] своје виђење славе Божије и анђела који непрестано певају трисвету песму. Слично је и са Језекиљем. Поменута песма је дело првих чинова, серафима и херувима, од којих се први називају огњеним због њихове силне љубави и пламених песама, а други – изливањем, због ширине или ширења виђења и хваљења Бога. Они се још називају многоочитима због обиља, тананости и проницљивости њиховог умозрења и славословља, и њихове непрекидности. Најзад, и међу нама се огњенима називају преподобни мужеви, који горе пламте љубављу и ревношћу и срдачном молитвом, по реченоме: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4), и још: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и још: Будите духом ватрени; Господу служите… у молитви постојани (Рим. 12, 11-12). Многи међу нама су имали преливајуће изобиље богопознања, као велика вода се изливајући у божанственој чежњи, као што се говори: Благодат тече из уста твојих (Пс. 44, 3), и још: Раширио си срце моје (Пс. 118, 32). Међу нама има и оних који се могу назвати очитима, с обзиром да виде Бога, по писаноме: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15), и још: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Као и чисти срцем, они виде Бога (Мт. 5, 8). И трећи чин анђела, тј. престоле неки међу нама подражавају. На њима се Бог успокојава, а успокојење јесте седиште и престол. На седишту се успокојавају они који седну на њега, а Бог се успокојава на онима који га поштују помислима, песмама, речима и делима. Јер, Његов покој је част (Ис. 11, 10). Стога и Бог, коме угађају, говори о њима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16). Таквима Он говори: Ја и Отац мој… њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). Тврдећи да се речено дешавало, апостол говори: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама. Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5). Ето дела молитве: имати Христа, носити га у срцу и уму, непрестано се на Њега сећати и о Њему мислити, горети љубављу према Њему, као серафими, увек га гледати, као херувими, и успокојавати га у срцу своме. Стога за слуге Христове молитва јесте и треба да буде најважније дело. Сва друга служења стоје на другом месту.
Остали анђели се шаљу на наше спасење и саопштавају нам наредбе Божије. И премда делатно служе, помажући наше спасење, ипак је молитва и њихово непрестано занимање. Стога, јављајући нам се и устројавајући оно што је неопходно за наше спасење, они су [заузети] хвалом Богу и молитвом, учећи и нас исповедању и слављењу Бога. Исаија их је чуо како певају славу Богу, као и Језекиљ и Данило. Пастири су у часу рођења Господњег видели мноштво небеских сила како хвале Бога, говорећи: Слава на висини Богу (Лк. 2, 14). Јован је у Откривењу такође слушао многе њих како певају. И анђео који му је откривао тајне Откривења такође му је, када му се Јован поклонио, рекао: Пази, немој! Ја сам слуга као и ти и као браћа твоја која имају сведочанство Исусово; Богу се поклони (Отк. 19, 10). Видиш ли какву сви они част указују Богу. И при свом служењу њихово најважније дело јесте певање славе Богу. Стога и сам свети Павле, серафимски благовесник, који је био узнесен до трећег неба, говори: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Њега самог је научио Владика свих, који учи: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк. 21, 36), и још: Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13), и још: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41), и још: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35-36). Наведеним речима Он нас учи унутрашњој молитви, пажњи ума и непрестаној молитви. Он потом наводи: Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Лк. 12, 43), додајући речи о даровима за бдење и молитву: Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 44). Он ће њега и друге учинити сличне боговима, небеским царевима, који су светлији од сунца. Видиш ли какве дарове Бог припрема онима који бдију и моле се! Нека бисмо их се и ми удостојили, свагда остајући бодри и непрестано се молећи, као што смо научени.
2. Постоје многе молитве, али је превасходнија од свих она коју је дао сам Господ (Оче наш…), као што пише у Јеванђељу, с обзиром да укратко обухвата читаву јеванђелску истину. После ње се налази спасоносно призивање Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег (Исусова молитва), којој су нас научили преподобни оци наши, нарочито златоречити отац наш, који је у три слова изложио учење о божанственој молитви, те богоносни Лествичник, свети Дијадох епископ фотички, Симеон Нови Богослов, Никифор подвижник и многи други. Они су о њој говорили у складу са Духом Божијим, који је живео у њима. И сама молитва се изговара Духом Светим, као што говори свети Павле: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Онај ко је изговара јесте од Бога, као што говори свети Јован: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). У наше дане најбоље су о њој писали Духом вођени, богоречити, богоносни, христоносни и заиста божанствени оци наши Калистос, ранији патријарх царског града, новог Рима [тј. Константинопоља], и његов сарадник и саподвижник преподобни Игњатије. Они су у сто поглавља изложили целокупно духовно, узвишено и богомудро учење о њој.
3. Божанствена молитва се састоји у призивању Спаситеља: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Она је и молитва, и обећање и исповедање вере, те даривалац Духа Светога и божанствених дарова. Она је очишћење срца, одагнање демона, усељење Исуса Христа, извор духовних прозрења и божанствених помисли, отпуштење грехова, лечилиште душе и тела, дародавац божанственог просвећења, источник Божије милости, испоручење тајни Божијих, једини носилац спасења с обзиром да носи име Спаситеља нашег у себи, које је призвано над нама. Јер, апостол говори: Јер, нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12). Речено призивање је и молитва (стога што кроз њега саме себе предајемо Христу у вапају), и исповедање (стога што је Петар био ублажен за сличан посту пак), и очишћење срца (стога што су именом Исуса Христа били изгоњени демони и изгоне се), и уселење Христа (стога што је Христос у нама кроз сећање на Њега, будући да га сећање усељава у нас и испуњава нас радошћу, по речима светог Давида: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4), и извор духовних прозрења и помисли (стога што је Христос светлост истинита – Јн. 1, 9, и што онима који га призивају саопштава просвећење и благодат, по узвику пророка: И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама – Пс. 89, 17, и као што је Господ обећао: Ко иде за мном имаће светлост живота – Јн. 8, 12), и источник милости Божије (стога што је Господ милостив и штедар према свима који га призивају – Пс. 85, 5, и брзо штити оне који му вапију – Лк. 18, 7-8), и испоручење смиренима тајни Божијих (као што је рибару Петру истину о Христу јавио Отац небески – Мт. 16, 17, и као што је свети Павле био однесен до трећег неба и чуо неисказане речи – 2. Кор. 12, 4), и једини носилац спасења (стога што нема ни у једноме другоме спасења – Дап. 4, 11, осим у Господу, кога призивамо, с обзиром да је Он једини Спаситељ света, Христос – Јн. 4, 42). У последњи дан ће сваки човек, хтео или не хтео, исповедити да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2, 11). Речено исповедање је знак наше вере и сведочанство да смо од Бога. Јер, сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је, а онај ко не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, већ – антихристов (1. Јн. 4 ,2-3). Дакле, сви верујући треба непрестано да исповедају речено име и ради проповедања вере, и ради сведочења наше љубави према Господу нашем Исусу Христу (од које ништа и никада не треба да нас раздвоји), и ради благодати која долази од њега, тј. отпуштања грехова, лечења душе, освећења, просвећења и пре свега – спасења. Божанствени јеванђелист говори: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији (ето вере), и да верујући имате живот у име Његово (ето спасења и живота – Јн. 20, 31).
4. Наведено призивање сваки благочастиви [Хришћанин] треба да изговара као молитву и својим умом, и језиком, и стојећи, и ходећи, и лежући на кревет, и говорећи са другима, и чинећи било шта. Он свагда треба да се приморава на њега, с обзиром да ће наћи велики плод и радост, као што из искуства знају они који се о њему марљиво старају. Међутим, световни људи, па чак и монаси, налазећи се усред неизбежних животних старања, не могу речено да испуне. Стога нека се макар у одређено време њему посвете. Нека сви као правило имају да неизоставно творе речену молитву, тј. и лица освећеног чина, и монаси, и световњаци. Монаси су на њега ионако призвани, имајући га као неодложни дуг, макар се налазили у старањима око својих послушања. Они увек треба да се принуђавају да творе речену молитву и да Господа непрестано призивају, чак и са расејаним мислима и поробљеним умом. Иако су расејани, дакле, они не треба да дозволе да је занемаре, већ на сваки начин треба да се старају да јој се враћају и да се радују свом враћању. И лица свештеног чина треба да се старају о поменутом делу као и о проповеди, о свештенослужењу, као пројављивању своје љубави према Христу Господу. Световњаци, пак, треба да чувају молитву као печат и знамење своје вере, као заштиту, освећење и одгнање искушења. Стога сви, и лица свештеног чина, и монаси и световњаци треба да се, уставши од сна, најпре сете Христа и да на Њега помисле, приносећи му првине својих мисли као жртву, с обзиром да их је Он спасао, да носе Његово име, да су се у Њега обукли у светом крштењу, за су Њиме запечаћени у светом миропомазању, да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, постајући Његови удови и храм у коме Он увек пребива. За све речено сваки Хришћанин је дужан да га увек љуби, и да се из љубави свагда Њега сећа. Стога свако у одређено време треба да твори Његову молитву по сили својој.

2 Comments

  1. Hvala vam puno

  2. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса