ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

САБРАНО ИЗ СВЕТИХ ОТАЦА

О ПАЖЊИ И МОЛИТВИ
 
1. Сво старање подвижника треба да је обраћено на [напор] да виши део душе не би био унижен устајањем нижих сластољубивих похота. Јер, како би душа слободним оком могла да погледа на сродну јој мислену светлост уколико је прилепљена уз ниске телесне страсти? Стога се понајпре треба подвижнички држати уздржања (тј. безбедног чувара здравоумља [чистоте]), владалачком уму не дозвољавајући да се креће међу нечистим помислима. Неопходно је, такође, старати се о унутрашњем човеку како би ум био нерасејан и био прилепљен уз славу Божију као последњи циљ, како бисмо избегли суд Господњи, који каже: Тешко вама…што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња (Мт. 23, 27-28). Стога је неопходан сваки законити подвиг и у срцу, и у речима, и на делу како благодат Божију не бисмо добили узалуд.
2. Восак прима образ облика у који се излива или печата који се у њега притиска. И ми свога унутрашњег човека треба да образујемо учењем Господа нашег Исуса Христа, на делу испуњавајући оно што је Павле рекао: Јер, свукосте старога човека са делима његовим и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао (Кол. 3, 9-10). Старим човеком он назива све појединачне грехе и оскрнављења. Он говори да свог унутрашњег човека треба да образујемо у новом животу (Рим. 6, 4) све до саме смрти, како бисмо постали достојни да кажемо: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2. 20). Стога нам је неопходно велико старање и неуспављива брига како не бисмо, дејствујући противно заповести, били лишени великог плода и потпали под страшну претњу. Када ђаво покуша да нас нападне, када почне са великом силом своје помисли, као неке распаљене стреле, да пушта на тихујућу и умирену душу, изненада је запаљујући, те чинећи да задуго остаје тешко изгладиво сећање на оно што је једном унео, ми са највећим трезвоумљем и напрегнутошћу треба да се одупремо његовим нападима како би га сасвим изгладили, слично борцу који са марљивом пажњом и брзим покретима тела одбија нападе противника. Ипак, првенство у наведеном делу треба давати молитви и призивању помоћи одозго у пресецању борбе и одбијању стрела. Реченоме нас и свети Павле учи, говорећи: А изнад свега узмите штит вере… и сваком молитвом… молите се (Еф. 6, 16).
3. Када душа, умањивши сабраност и напрегнутост мисли, почне у себе да уноси нека сећања о предметима, неискусна и неопитна помисао се устремљује на поменуте предмете. И занимајући се само њима, она једну прелест замењује другом у дугом низу, да би најзад упала у срамне и неприличне помисли. Поменуту небригу и распуштеност душе треба брзо исправљати, узводећи ум ка марљивој и напрегнутој пажњи и принуђујући га да се сместа занима добрим предметима. Јер, прави мудрољубац или истински мудри човек тело има као станиште душе и безбедно место прибегавања било да се налази на тргу и на празничном слављу, било на гори и на пољу или усред људске гужве. Он свагде види себе у свом властитом манастиру, сабирајући ум у себе и мудрујући о ономе што му приличи. И онај ко седи у келији може помислима да лута напоље, као што и онај на тргу може да буде трезвоуман као у пустињи, налазећи се у себи и једино мислећи на Бога, не примајући утиске који у гомилама наступају на душу кроз чула од чулних ствари.
4. Онај ко приступа Телу и Крви Христовој, у спомен Њега који је за нас умро и васкрсао, треба не само да је чист од сваке скверни тела и духа (како не би јео и пио себи на осуду), већ и да на делу показује да испуњава вољу Онога ко је за нас умро и васкрсао, тј. не само да је чист од греха, већ и да је умро за грех, за свет и за себе, живећи јединоме Богу.
5. Неке од порочних помисли никада не улазе у душу уколико крепком оградом оградимо себе. Неке се рађају и расту унутра уколико се олењимо, али се одмах суше и нестају уколико се спознају. Неке се рађају, расту и прелазе у рђава дела, разарајући сво здравље наше душе уколико се нађемо у великој лењости и немару. Међутим, блажен је онај ко никада не прима рђаве помисли. Иза њега се налази онај ко, и када се деси да уђу рђаве помисли, не дозвољава да се у њему дуже задрже како не би оскрнавиле пашњак душе и како је не би учиниле неприличном. Међутим, уколико се и до реченога простре наш немар, ипак постоји утеха (тј. због човекољубља Божијег немарни не треба да очајава). Постоје многи лекови за наведене ране које је припремила [Његова] неизрецива благост.
6. Молим те, док си у телу немој давати на вољу своме срцу. Земљорадник не може да верује ни једном плоду који се јави на његовом пољу с обзиром да не зна шта ће се са њиме десити пре него што га затвори у своју житницу. Ни човек не може да даје на вољу своме срцу све док је дах у његовим ноздрвама стога што не зна каква страст се може изродити из њега и да ли ће бити у стању да се избори са њом. Речено утолико пре не треба да допушта монах све до последњег свог издисаја, већ свагда треба да вапије Богу за милост и да се бори, уколико жели да добије Царство небеско.
7. Вероватно знајући да онај ко се нерасејано моли Богу може много да учини, лукави жури да на сваки начин, и исправан и неисправан, расеје његов ум. Знајући, пак, за [намере нашег непријатеља], ми треба да се на сваки начин наоружамо против њега. Стојећи на молитви и преклањајући колена, ми не треба да дозволимо да у наше срце уђе ни једна помисао, ни бела, ни црна, ни десна, ни лева, ни писана, ни неписана. Једино треба да [смо отворени] за умољавање Бога и за просвећење и облистање које на ум силази са неба.
8. Неопходан је велики подвиг и много времена пребивања у молитви да би се стекло несмућено устројство ума, тј. неко друго унутрашње срдачно небо, у коме обитава Христос, као што говори апостол: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2. Кор. 13, 5). Онај ко жели свој ум да види у поменутом стању треба да се чува од свих помисли. И његов ум ће себе видети као сафир који је сличан небеском сафиру. Ум неће у себи угледати место Божије уколико не буде изнад свих помисли о стварима. Он се, пак, неће уздићи изнад њих уколико са себе не свуче страсти које га везују за чулне ствари кроз помисли. Страсти ће он изагнати врлинама, а голе (бестрасне) помисли о стварима – духовним умозрењем. Речено, ће, пак, добити када се појави његова светлост.

2 Comments

  1. Hvala vam puno

  2. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса