ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

НИКИФОР УСАМЉЕНИК

Кратко сведочанство о њему
 
Преподобни отац наш Никифор је поприште својих аскетских подвига имао на Светој Гори Атонској. Скончао је нешто пре 1340. године. Био је наставник и руководитељ у изучавању узвишеног подвижничког мудрољубља Григорију Солунском (Палами), који и сам сведочи о реченоме. Пазећи на себе у безбрижном тиховању и неизрециво се сјединивши са надсветским Богом, он је у срцу стекао блажено просвећење благодаћу. Богато искусивши божанствени дар, он и нас отачки руководи својим списом. Сабравши места о трезвоумљу, пажњи и молитви из списа и житија светих отаца, он на крају додаје савет и из свог опита, све призивајући да путем умносрдачне молитве усходе ка најприснијем општењу са Господом.
 

МНОГОКОРИСНО СЛОВО О ТРЕЗВОУМЉУ И ЧУВАЊУ СРЦА
 
Ви који желите да добијете благољепно божанствено просвећење Спаситеља нашег Исуса Христа, који иштете да срдачно у осећају добијете наднебески огањ, који се трудите да на опиту и у осећају окусите примирење са Богом, који сте оставили све светско да бисте нашли благо сакривено у пољу срдаца ваших и стекли га, који желите да се душевне свеће ваше још одавде светло засветле, одрекавши се свега садашњега, који хоћете да свесно и опитно познате и примите Царство небеско које се налази у вама – приђите и рећи ћу вам науку вечног небеског живота, или боље, начин који без труда и зноја онога који дејствује по њему уводи у пристаниште бестрашћа, избављајући га од страха од прелести или пада у демонске замке. Поменути страх је умесан уколико се крећемо изван реченог живота (коме намеравам да вас научим), тј. уколико смо негде далеко од њега у непослушности, када и са нама бива нешто слично што беше са Адамом. Удруживши се, наиме, са змијом, он је презрео заповест Божију. Поверовавши јој, он је окусио од забрањеног плода, најевши се његове прелести до пресићења. Стога је себе на најжалоснији начин срушио у дубину смрти, таме и трулежности, заједно са свим својим потомцима.
Вратимо се, братијо, себи самима, са одвратношћу замрзевши савет змије и свако ниско пужење. Јер, ми се са Богом можемо помирити и ородити једино уколико се најпре вратимо сами себи према силама својим, уколико уђемо у себе саме, одвојивши се (што је вредно дивљења) од светског лутања и сујетне многобрижљивости, навикнувши се да неодступно пазимо на Царство небеско које је у нама.
Преподобни монашки живот је назван уметношћу над уметностима и науком над наукама стога што нам обећава дивна и неизрецива блага, која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1. Кор. 2, 9), а не нека добра која су слична одвашњим трулежним стварима. Он нас не подстиче да од бољега на њих управимо свој ум, сахранивши га у њих, [већ да се окренемо небескоме]. Стога борба наша није против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века (Еф. 6, 12).
Уколико је садашњи век тама, бежимо од њега настројењем ума и срцем. Нека немамо ништа заједничко са непријатељем Божијим: Јер, који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Ко може помоћи непријатељу Божијем? Стога подражавајмо оце наше иштући благо које се налази у срцима нашим. И нашавши га, снажно га држимо, негујући га и чувајући, ради чега смо и од самог почетка створени. Можда ће се наћи неки други Никодим, почевши да спори и да говори: “Како може човек, ушавши у срце, да дела и борави”. Он је и Спаситељу говорио: Еда ли [човек] може по други пут ући у утробу матере своје и родити се (Јн. 3, 4). Нека сличан чује да Дух дише где хоће (Јн. 3, 8). Уколико смо, пак, ми у дешавањима делатног живота сумњичави због маловерја, како ћемо ући у тајне умозритељног живота? Јер, усход ка умозрењу јесте делатни живот.
Неверујући се не може убедити без писмених доказа. Стога ћемо у наше слово ради користи многих сместити црте из житија светих и њихова писмена расуђивања да бисмо потврдили речену истину и како би се свако убедио и одбацио сваку сумњу.
Почећемо од нашег првог оца Антонија Великог, потом по реду прелазећи на следеће, сабравши, колико је могуће, њихова дела и речи и предложивши их на уверење невернима.
 
Из Житија преподобног оца нашег Антонија
Једном су ка ави Антонију ишла два брата. Када им је нестала вода, један је умро, а други је био близу смрти. Немајући силе да иде, он је лежао на земљи и очекивао смрт. У исто време Антоније је, седећи на гори, позвао монахе који су се затекли код њега и рекао им: “Узмите бокал воде и пожурите по путу за Египат. Од двојице који су ишли по њему један је већ умро, а и други ће брзо, уколико не пожурите. Ето шта ми је откривено док сам се молио”. Дошавши до реченог места монаси су заиста једног нашли мртвог и сахранили га, а другог су оживели водом и довели код старца. А растојање беше један дан пута. Можда ће неко питати због чега свети Антоније није [монахе] послао пре смрти првога. Међутим, питање није исправно. Одлука о смрти брата није Антонијево дело, него Божије. Бог је о једноме изнео речени суд, а о другоме је открио. Светоме Антонију припада само дивно дело. Наиме, он је седео на гори са трезвоумним срцем и удостојио се да му Господ открије оно што се дешава далеко од њега. Видиш ли да је свети Антоније постао богозритељ и прозорљив ради трезвоумља срца. Јер, Бог му се јавио у срцу у почетку као огањ, по речима Јована Лествичника, који чисти свога миљеника, а потом као светлост која просвећује ум и чини га боговидним.
 
Из Житија Теодосија Општежићеначелника
Свети Теодосије је био рањен слатком стрелом љубави и везан њеним узама. Он је узвишену Божију заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10, 27) испуњавао делима. Речено може да се оствари једино уколико се све природне силе душе устреме једино према чежњи за Спаситељем. Он је имао умно делање, које му је омогућавало да буде страшан и кад је тешио, као и љубазан и сладак и кад је прекоревао. Говорећи са другима, он беше нaјкориснији. Уједно, он је био способан да сабира своја чула и усмерава их враћању унутра. Он се усред метежа наслађивао тишином у унутрашњости као да живи у пустињи. Он је био једнак и усред гужве и у усамљености. Ето, и велики Теодосије се ранио љубављу према Саздатељу, сабирајући своја чула и уводећи их у унутрашњост.
 
Из Житија Арсенија Великог
Свети Арсеније се држао правила да никоме не пише и да ни од кога не прима писма, и уопште да скоро не говори. А могао је он лако да говори веома красноречиво, као што други лако говори једноставно. Ипак, он је више ћутао да би избегавао таштину и жељу да се истакне. И на црквеним сабрањима он се старао да стане негде где не види друге и где га други не виде. Он се никада није мешао у гомилу братије, већ се некуда скривао. Ето како се он старао да пази на себе и да у унутрашњости држи свој ум сабраним, како би се лакше узносио ка Богу. Божанствени муж и земаљски анђео нам је у наслеђе оставио [јасан] пример.
 
Из Житија Павла Латрског
Божанствени Павле је готово све време проводио у горама и пустињама, имајући дивље звери за суседе и сатрпезнике. Он је у лавру силазио једино ради посете братије, коју је обично учио да нису малодушни и да не напуштају напорна и болна дела врлина, већ да се са пажњом и расуђивањем држе јеванђелског живота и сведушно супротстављају духовима злобе. Он им је излагао и начин како да постану крепки, тј. да се одвикавају од ранијих страсних расположења и да се удаљавају од нових насађивања страсти. Видиш ли како божанствени отац своје неискусне штићенике учи начину да се одвраћају од налета страсти. Речени начин је чување ума, будући да је његово дело (одбијање помисли).
 
Из Житија светога Саве
Приметивши да је неко од оних који су се одрекли од света изучио монашка правила, постао снажан да чува ум свој и да се бори са непријатељским помислима, те да је сасвим одбацио из мисли сећање на светске ствари и дела, свети Сава му је давао келију у лаври уколико је имао немоћно и болешљиво тело, док је здравима и крепкима разрешавао да сами направе посебну келију. Видиш ли како је свети Сава изнад свега од својих ученика тражио чување ума. Он није дозвољавао да живе у засебној келији уколико нису имали навику у реченом делању. Шта ћемо да радимо ми који узалуд седимо у својим келијама и чак не знамо шта је чување ума?
 
Из Житија аве Агатона
Брат је питао аву Агатона: “Аво, реци ми шта је веће: телесни труд или чување срца”. Ава му је одговорио: “Човек је сличан дрвету. Телесни труд је лишће, а чување срца – плод. По Писму, свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Очевидно је, дакле, да ми све старање треба да посветимо плоду, тј. чувању ума. Уосталом, нама је неопходно и покривање лишћем и украшавање, тј. телесни труд”. Дивно је свети порекао све оне који немају чување ума, већ се хвале једино делањем врлина. Он је рекао да се свако дрво које не доноси плод, тј. чување ума, већ има само лишће, тј. спољашњу исправну делатност – сече и полаже у огањ. Страшна је твоја, оче, одредба.
 
Из посланице аве Марка Николају
“Уколико хоћеш, чедо, да у себи стекнеш властити светилник мислене светлости духовног познања како би без спотицања могао да ходиш по дубокој ноћи овога века и како би ти Господ управљао корацима (Пс. 36, 23), с обзиром да си веома усхтео јеванђелски пут, тј. да са најтоплијом вером и молитвом постанеш испунитељ Христових заповести, показаћу ти диван начин и духовни пут, који не захтева телесни труд, или подвиг, већ само духовни труд, тј. пажњу ума и мисли, уз садејство страха Божијег и љубави. На речени начин ти ћеш увек лако моћи да обраћаш у бекство непријатељске војске”. “Дакле, уколико хоћеш да извојујеш победу над страстима, молитвом и садејством Божијим буди унутар себе, сишавши у дубину срца и пратећи три силна џина, тј. заборав, лењост и незнање, који су потпора мислених непријатеља, преко којих све остале страсти дејствују, живе и крепе се у душама сластољубивих. Ти ћеш, пак, многом пажњом и настојањем ума уз садејство одозго наћи многе непознате зле џинове, те ћеш се потом већ лако, опет уз помоћ пажње и молитве, избавити од њих. Јер, ревношћу за истинско познање, за сећање на Реч Божију и сагласношћу са њим доброг произвољења и живота, уз стојање у срцу са пажњом, које се уз помоћ дејствене благодати марљиво чува, нестаће и истребиће се и сами траг заборава, незнања и лењости”.
 
Из светога Јована Лествичника
“Тиховатељ је онај ко бестелесну природу, тј. душу своју приморава да се задржи у пределима телесног дома, што представља редак и диван подвиг”. “Тиховатељ је онај ко је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес. 5, 2). Закључај врата келије за тело, врата језика за речи, и унутрашње двери срца за зле духове”. “Кад седиш на висини, пази (уколико уопште знаш како) и видећеш када и одакле, колики и какви све лопови хоће да уђу и покраду твој виноград. Заморивши се, стражар устаје и моли се, па опет седа и храбро наставља да врши своју дужност”. “Друго је чување помисли, а друго – стражарење над умом. Друго је узвишеније од првог (премда и теже) колико је исток далеко од запада”. “Лопови се не усуђују лако да дођу на место где виде да лежи царско оружје. Ни мислени разбојници не могу лако да покраду онога ко је уз срце, као стражу, поставио молитву”.
Видиш ли речи које откривају дивио делање великог оца? Међутим ми, ходећи по тами, без пажње пропуштамо душеспасоносне савете Духа и не слушамо их као намерно глуви.
 
Из аве Исаије
“Одвојивши се од левог [пута, тј. од греховног живота], човек тачно схвата сва своја сагрешења пред Богом. Јер, човек не види своје грехе док се не одвоји од њих горким растанком. Они који су доспели до поменутог ступња, ридају, моле се и стиде пред Богом, сећајући се пређашњег злог пријатељства са страстима”. “Почнимо, братијо, да се подвизавамо по силама својим, и Бог ће нам помоћи због велике милости своје. Уколико нисмо успели да сачувамо срца своја, као оци наши, употребимо сву усрдност да макар, како захтева Господ, тела сачувамо безгрешним. И верујемо да ће Он у време глади, која нас је задесила, и на нама учинити милост, као и са свима светима својим”.
Велики отац теши крајње немоћне, говорећи: “Уколико нисмо сачували срца наша, као оци наши, сачувајмо макар тела наша безгрешна, као што захтева Бог. И Он ће на нама учинити милост”. Велика је штедрост и снисхођење његово.
 
Из Макарија Великог
“Најглавније дело подвижника састоји се у улажењу у срце и започињању борбе са сатаном, у мржњи према њему, у супротстављању његовим помислима и у ратовању са њим. Онај ко само споља сачува своје тело од разврата и блуда, а изнутра чини прељубу пред Богом, блудничећи у помислима, неће имати користи од девственог тела. Девојка коју младић лукаво превари и упропасти, постаје мрска свом женику због прељубе. Јер, написано је: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5, 28). Јер, постоји телесни блуд, а постоји и блуд душе, која ступа у општење са сатаном”.
Очигледно велики отац противречи раније наведеним речима аве Исаије. Ипак, у ствари је другачије. Јер, и он нам саветује да чувамо тела наша, као што Бог хоће. Међутим, Бог неће само телесну чистоту, већ и духовну, као што се излаже у јеванђелским заповестима.
 
Из Дијадоха
“Онај ко увек пребива у свом срцу далек је од свих красних ствари овог живота. Ходећи духом, он не може да позна телесну похоту. Он свој пут проходи ограђен врлинама. Оне служе као чувари при вратима његовог града чистоте. Стога све замке ђавола против њега остају безуспешне”.
Добро је рекао свети да замке непријатеља остају безуспешне уколико пребивамо негде у дубини срдаца наших, утолико више уколико се дуже унутра задржавамо.
 
Из Исаака Сирина
“Постарај се да уђеш у своју унутрашњу скривницу и угледаћеш небеску скривницу. Јер, оне су једно. И једним уласком видећеш обе. Лествица у оно Царство је сакривена у теби, тј. у твојој души. Омиј се од греха и наћи ћеш унутра степенице за усхођење, по којима ћеш се попети у њега”.
 
Из Јована Карпатског
“Неопходни су велики подвиг и молитвени труд да би се достигло непомућено стање мисли, тј. неко друго срдачно небо, у коме обитава Христос, као што говори апостол: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5).”
 
Из Симеона Новог Богослова
“Након што је човека преко непослушности учинио изгнаником из раја и одвојеним од Бога, ђаво је са демонима добио доступ да мислено колеба словесну силу сваког човека и дању и ноћу, код некога много, код некога мало, а код некога превише. Од реченог човек може једино да се огради непрестаним сећањем на Бога, тј. уколико у срце своје запечати крст, утврдивши ум у непоколебивости. Ето чему воде сви напори мисленог подвига, којим је сваки Хришћанин дужан да се подвизава на попришту вере. Уколико је другачије, он се узалуд подвизава. Због реченог подвига предузима и сва разноврсна духовна упражњавања свако ко Бога иште путем произвољних лишавања, са намером да приклони штедрост свеблагога Бога да му опет дарује првобитно достојанство и да се Христос изобрази у његовом уму, као што говори апостол: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19).”
Да ли сте схватили, братијо, духовни начин који оне који га се држе брзо узводи бестрашћу и богозрењу? Да ли сте се убедили да читав делатни живот Бог сматра лишћем на дрвету без плода, те да се свака душа која нема чување ума узалудно труди. Постарајмо се да не скончамо бесплодни, како се читаву вечност не бисмо бескорисно кајали.
 
Из самог Никифора
Питање (Никифору): Из наведених сведочанстава сазнајемо за делање оних који су угодили Богу, те да постоји делање које душу брзо ослобађа од страсти, везујући је за љубав према Богу. Ми сада не сумњамо, већ смо потпуно убеђени да је оно неопходно свакоме ко се бори у Христу. Но, молимо те да нас научиш шта је пажња ума и како да се удостојимо да је стекнемо. Јер, нешто слично нам је потпуно непознато.
Одговор (Никифора): У име Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), и Њега самог позвавши за Помоћника и Саделатника, ја ћу се по мојим силама постарати да покажем шта је пажња и како се, по Божијем благоизвољењу, у њој успева.
Пажњу су неки од светих називали чувањем ума, други – чувањем срца, трећи – трезвоумљем, четврти – мисленим тиховањем, пети – још друкчије. Ипак, сва имена значе једно исто. Слично и за хлеб кажу и крух, и кришка и парче. Шта је, пак, пажња и чиме се одликује, убрзо ћеш сазнати.
Пажња је признак искреног покајања. Пажња је призивање душе самој себи, мржња према свету и усход ка Богу. Пажња је одбацивање греха и стицање врлина. Пажња је несумњиво убеђење у отпуштање грехова. Пажња је почетак умозрења, или боље, његов услов. Јер, Бог се преко ње јавља уму. Пажња је тиховање ума, или боље, његово стојање (или учвршћење од лутања), дато му по милости Божијој. Пажња је пресецање помисли, палата сећања на Бога и скривница трпљења свега што долази. Пажња стога јесте виновник вере, наде и љубави. Јер, онај ко не верује не може да подноси скорби које му долазе споља. Онај, пак, ко скорби не подноси радо не може да каже: Заступник мој јеси ти, и уточиште моје (Пс. 90, 2). А онај ко Вишњега нема за своје уточиште неће ни бити дубоко искрен у својој љубави према Њему.
Највеће од свих великих делања постаје наслеђе многих, или чак и свих кроз учење. Ретки су они који га добијају од Бога без учења, због њиховог самопринудног труда и вреле вере. Међутим, оно што ретко бива није закон. Стога треба тражити неварљивог наставника како би се, по његовом изображењу, научило распознавање десних и левих недостатака и преувеличавања на делу пажње, који долазе по дејству лукавог. Сам пострадавши и будући искушаван, он ће нам објаснити шта је неопходно и верно нам показати мислени пут којим ћемо потом лагано ходити. Уколико, пак, нема на видику сличног наставника, треба га искати не жалећи труда. Уколико се при свом искању не нађе, ти са скрушеним духом и сузама, призвавши Бога и помоливши му се приљежно са смирењем, чини што ћу ти рећи.
Нека ти је на знање да оно што удишемо јесте општи ваздух. Ми га удишемо због срца, које представља узрок живота и телесне топлоте. Срце, наиме, доводи ваздух удисања до себе као средство којим ће споља, преко издисања, пренети део своје топлоте, како би у себи сачувало исправну загрејаност. Узрок, или пре – слуга реченог поступка јесу плућа, која је створио Саздатељ као редак склоп, који као неки мех уноси и износи ваздух без тешкоћа. И срце са удисањем дише, одбацујући топлоту, беспрекорно вршећи речено дејство које му је одређено ради одржавања живота.
Дакле, сабравши ум свој у себе, поведи га путем дисања, тј. путем ваздуха који долази до срца, те заједно са удахнутим ваздухом принуди да сиђе у срце и остане у њему. Приучи га, брате, да не излази брзо из њега, будући да ће у почетку осећати тескобу због затворености унутра и скучености. Међутим, кад привикне, он неће више волети да лута напоље, с обзиром да унутра неће бити без радости и весеља. Човек који се врати кући након одвојености не зна шта ће од радости што се опет видео са женом и децом, те их грли и не може да се наразговара са њима. Слично се и ум, сјединивши се са срцем, испуњава неизрецивом радошћу и весељем. И он увиђа заиста да је Царство небеско унутра у нама. Гледајући га у себи, он чистом молитвом иште да пребива и укрепи се у њему, све спољашње сматрајући недостојним пажње и потпуно непривлачним.
Када на описани начин уђеш у срдачно место, као што сам ти показао, узнеси благодарност Богу. Прослављајући Његову благост, ти се држи реченог делања свагда, те ће те научити ономе што другим путем не би никада спознао. Треба да знаш да ум твој, утврдивши се у срцу, не треба да остане ћутљив и празан, већ да непрестано твори молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, и да никада не престаје. Јер, она чини да ум не машта, те да постане неуловљив и неприкосновен за непријатељске прилоге, свакодневно га све више уводећи у љубав и чежњу Божију.
Уколико, пак, брате, и поред много труда не можеш да нађеш област срца, као што сам ти рекао, учини оно што ћу ти рећи, те ћеш уз помоћ Божију наћи тражено. Познато ти је да се словесност (говор) код сваког човека налази у прсима. Јер, док наша уста ћуте, ми унутра у прсима говоримо и саветујемо се са собом, као што и молитве творимо и псалмопојање вршимо. Дакле, поменутој словесности, изагнавши из ње сваку помисао (што можеш уколико хоћеш), дај следећу молитвицу: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. И подстакни је да једино њу свагда изговара унутра, [избегавајући] сваку другу помисао. Уколико речено делање будеш неодступно држао са свом пажњом, са временом ће ти се несумњиво открити срдачни улаз, о коме сам ти писао раније, што смо сами из искуства познали.
И теби ће, уз многожељену и сладосну пажњу, доћи и читав лик врлина: љубав, радост, мир и остало, ради којих ће потом сваку твоју прозбу испунити Христос Исус, Господ наш, са којим нека је Оцу и Светоме Духу слава, сила, част и поклоњење сада и увек и у векове векова. Амин.