ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

321.
1) Приближава се последњи час: немојмо бити немарни; 2) иштимо Бога испуњавањем заповести: јер, тада нећемо имати никакве заштите изузев врлина; 3) сећајмо се смртног часа и умртвљујмо удове на земљи: тело и све телесно је трулежно; једино врлина пребива вечно; 4) он указује на знак разликовања истинских знамења од привидне лепоте (4, 119)
1) Нама несумњиво предстоји смрт, тј. општа епитимија за све. Ми са једне стране имамо наду на стицање Царства Божијег, док нам са друге стране прети геена огњена. Да ли је стога уопште мени умесна лењост да говорим, а вама да слушате? Никако. Треба чинити и једно друго, утолико пре што видимо да се приближава онај дан. Јер, непрестано се сваког часа и сваке минуте приближава последњи час сваког човека и страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике (Јев. 10, 27), као што говори апостол. Немојмо се лењити и немојмо ни један дан изгубити без дела или неразумно, већ увек будимо трезвоумни и бодри.
2) Рецимо псаламски: Тражите Бога, и жива ће бити душа ваша (Пс. 68, 33). Како да тражимо Бога? Чувањем Његових заповести по указању јеванђелских блаженстава, тј. смиреноумљем, плачем, кротошћу, чистотом срца, миром и светошћу (уп. Јев. 12, 14). Достигавши њих, искатељ Божији је нашао Бога, те је у време исхода [из тела] без страха, не плашећи се демона. Он се неће смутити ни због присуства анђела, већ ће им приступити као према својима, те ће радосно отићи свом Владици, имајући као добру сапутницу добру савест. Онај, пак, ко се није припремио на такав начин упашће у незаобилазне тешкоће, немајући коме да обрати своје очи нити да од кога затражи помоћ. Надовезујући се на пример, рећи ћу да онај ко упадне у руке злих људи, или у морске таласе, или у беду од земљотреса или у неку другу невољу ипак не губи наду да ће се избавити. Тамо је, пак, одузета свака нада на спасење и нема никога ко би помогао – ни анђела, ни човека, ни оца, ни мајке, ни брата, ни друга – савршено никога. И бедна душа у потресном ужасу и неутешном раздирању срца одлази одавде и тамо среће нешто чију стварност заиста никаква реч не може представити. Јер, и на добра која је Бог припремио онима који га љубе и на њихову супротност, која је припремљена синовима противљења [подједнако се односе речи]: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође. . . (1. Кор. 2, 9).
3) Стога молим да незаборавно имате сећање на смрт како бисте умртвили удове своје који су на земљи (Кол. 3, 5) и како бисте истргли сластољубље из душе. Јер, каква нам је корист од телољубља? Од њега ћемо имати само болну муку. Такво је свако тело: зачиње се у трулежности и завршава у трулежности. И свака слава људска је као цвет травни. Једино је врлина неразрушива и неодузимљива. Заволевши је, свети су угодили Богу, због чега су њихови духови на небесима у слави, а тела – наше прибежиште на земљи, [издајући] знамења, чудеса и силу.
4) Моја реч се коснула знамења. Поменућу вам да се, како чујемо, она и данас дешавају. Па и сасвим недавно. Јер, благодат Духа и сада дејствује неоскудно, као што је некада дејствовала. Ипак, не треба без разборитости веровати свакој гласини која се проноси. Наиме, написано је: Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет (1. Јн. 4, 1). Многим јеретицима и нарушиоцима заповести Божијих се и раније (па и данас) (на начин који је познат једино Божијем промислу) допуштало да чине знамења која личе на чуда. Њима не треба да се заводимо. Напротив, треба испитивати да ли су они истинити ученици Господњи по знацима које нам је сам Господ предао. Он говори: По томе ће се и познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). Научен том речју апостол је потом писао: Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 13). Видите ли висину љубави? Као нека царица она стоји изнад свих дарова Духа и никада не може да отпадне. Они, пак, који чине знамења понекад отпадају. Јер, Господ говори у Јеванђељу: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7, 22-23). Страшног ли одговора! Непријатне ли одлуке! Устремимо се стицању љубави и њених савезника – вере и наде, те ћемо поживети поузданије од оних који чине чуда. И пошто будемо препознати као истински ученици Господњи ми ћемо наследити Царство небеско.
 

322.
Време јури и смрт прилази: зашто се узалуд смућујемо; потом следи изобличавање лакомости међу монасима (4, 120)
Наши дани пролазе као сати, недеље као дани, месеци као недеље и године као месеци. Време трчи и са собом тера све ка последњем дану јављања Господа нашег Исуса Христа, у који ће, како говори Реч [Божија], све бити обнажено и откривено пред очима Његовим (Јев. 4, 13). Зашто се човек узалуд мете? Зашто се цар узда у злато и у војску своју? Зашто се властелин хвали имањима и пашњацима? Зашто се богаташ нада на непоуздано богатство? Зашто се сластољубац погружава у греховно блато? Треба свакодневно да плачемо и тугујемо, те да се према силама чистимо пре него што настане суд смрти како бисмо избегли гнев који иде на синове противљења. Писмо говори: А ови хуле на оно што не знају; а што по природи као бесловесне животиње знају, у томе се развраћају, Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше и у превару Валаамове плате упадоше, и побуном Корејевом изгибоше (Јд. 1011).
Бојим се да се ова реч, поричући њих, не дотакне и вас који сматрате да сте нешто (уп. Гал. 2, 6). Јер, један се стара о очевом наслеђу и предузима дугачка путовања, други предузима велике бриге и употребљава велико усрђе желећи да увећа приходе, трећи се понаша лакомо и немонашки да би нешто стекао. Не заслужују ли они исти прекор? Они претходни још могу да наведу неки слаб изговор за своје понашање с обзиром да имају бригу о жени и деци. Какво ћете, пак, извињење имати ви који сте се распели свету и којима је крст читаво богатство? Нису ли достојни најтежих мука они који поступају на речени начин? Јер, написано је: Јаки ће јаче бити испитивани (Муд. 6, 6), и: Строжији суд ће бити на старешинама (Муд. 6, 5), и опет: А коме је поверено много, од њега ће се више искати (Лк. 12, 48). Синови људски, докле ћете бити тешкосрдни? Зашто љубите сујету, и тражите лаж (Пс. 4, 3), проналазећи оправдања ради заштите својих страсти?
Погледајте на древни род и видите да ли се постидео неко ко је веровао Господу. Или да ли је остављен неко ко је пребивао у страху Његовом? Или да лије неко призвао и био презрен (Сир. 2, 10). Није ли се патријарх Авраам преселио из своје земље по наредби Божијој? Па ипак је постао отац многих народа. Није ли патријарх Јаков само са жезлом сишао у Месопотамију? Он се, међутим, вратио богат. Није ли Јосиф био одведен у Египат ради продаје? Па ипак је тамо постао једнак са царем. Гоњен Језавељом, није ли пророк Илија побегао чак без торбе? Па ипак је био храњен гавраном. Нису ли блажени апостоли на проповед изашли без ичега и без оружја? Па ипак су победили целу васељену.
Нисмо ли и сами пре неколико година претрпели прогон и отимање? Ипак, и у односу на нас ви морате да признате да обећања Божија нису лажна. Откуда, пак, то зло? И откуда таква сујета? Очигледно стога што смо заборавили доброчинства Божија, слично древном Израиљу. Ми искушавамо Бога, као што су га неки од њих искушали. Шта се, пак, о њима каже? Четрдесет година негодовах нараштају оном, и рекох: Вазда се заблуђују срцем (својим), и они не познаше путеве моје, тако се заклех у гневу своме: Неће ући у покој мој (Пс. 94, 10-11). Пазите да се и нама не каже нешто слично уколико смо незахвални Доброчинитељу и уколико нисмо задовољни са оним што имамо. Стога наше ноге овде не налазе покоја и лутамо тамо-амо; стога су међу нама суђења и расправе, као код световњака; стога волимо да живимо усамљено, а не са братом (или да смо само притворно са братом). И може ли онај ко за сапутницу има среброљубље са братом да живи у искреној једнодушности? Никако. Тешко таквим неразумницима.
Ја не говорим о вама, братијо моја, ни о онима који и овде и тамо живе боголепно, него о онима који живе рђаво, тј. мимо заповести која им је дата. Њих молим да најзад почну да ходе исправно и да се поправе како нико од њих не би погинуо и како бисмо се сви нераздвојно спасли.
 

323.
1) Скончао је старац високог живота; он га је похвалио због подвижништва и трпљења мука од иконобораца; 2) потом братији даје савет да сећањем на смрт од себе одбацују све светско и буде ревност за стицање свих врлина; 3) на речено он их подстиче добрим плодовима наведеног дејствовања и рђавим плодовима супротног; 4) он помиње да је брат који се вратио из Јерусалима опет послан натраг и да се моли за њих (4, 121)
1) Постоје многа корисна казивања од којих душа долази до умилења и скрушености. Ипак, ни једно није корисно колико најављивање смрти. Јер, смрт је за нас страшна тајна и када слушамо и када размишљамо. Пошто се и сада упокојио часни старац, неопходно је рећи макар нешто кратко на опште назидање. Довољна похвала старцу је [чињеница] да је од младости до дубоке старости служио Господу. Осим тога, он је био један од најхрабријих исповедника. Њега је нечастиви Лав прилично мучио. Са триста удараца њему су израњавили леђа и груди, а песницама и шамарима су му угрували лице и избили два зуба, да би га после неколико година пустили из тамнице на слободу. Он се вратио на свој ранији начин живота, тј. на стубништво и закључао се у своју келију. У њој је у великој невољи и тескоби био до краја свог живота и у миру предао свој дух Господу. Нечастиви гонитељ је узалуд вршио безакоње. Срчани борац је узишао на небеса украшен венцем исповедништва.
2) Шта ћемо, пак, ми учинити и помислити, братијо? Колико ћемо још времена живети? Још дуго, или кратко? И ко зна шта ће родити данашњи дан? Стога примимо поуку коју пружа смрт старца. Јер, оно што смо видели код њега, ускоро ће бити и са нама. И нема никога ко би преступио границу смрти која му је одређена. Немојмо никада заборављати смрт како нас не би шчепала вечна смрт. Немојмо волети садашњи век како не бисмо постали непријатељи Богу. Јер, написано је; Који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Зар не знате да љубав према свету души не дозвољава да чезне за изласком из тела? Израиљ је стремио да се ослободи из египатског ропства и да уђе у обећану земљу. И ми треба силно да желимо да се ослободимо од служења трулежности у овом телу и да уђемо унутар иза завесе где као претеча за нас уђе Исус (Јев. 6, 19-20), тј. у разницу добара горњег Јерусалима. Замрзимо сујету света, радо стичимо врлине, обогатимо се богоугодном трговином, тј. молитвама, сузама, очишћењем, просвећењем и бестрашћем, који чине залихе будућег живота. О јелу и пићу, о одећи и о свему неопходном за тело бринимо само колико можемо да живимо и испуњавамо заповести Божије.
3) Уколико време будемо проводили по реченоме, за нас ће сваки дан бити празник и славље. Чак да на нас наиђе неизбројно мноштво невоља, наша добра савест се неће помрачити. Уколико, пак, будемо живели у злоби и зависти, у огорчењу и сваком лукавству, ми ћемо свакодневно имати смрт и суд и осуду још пре суда. Потом ће доћи смрт као неки лав који риче. И како ће душа поднети своју вечну беду? Јер, написано је: Време је да почне суд од дома Божијег; ако ли прео почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијем? И ако се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити (1. Пт. 4, 17-18). Будимо свагда опрезни и бодри, храбри и истрајни непрестано напредујући у делу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу (1. Кор. 15, 58).
4) Ви знате да је брат Сократ дошао са истока вршећи своје послушање и извињавајући се због закашњења. Као искусног брата ми смо хтели да га оставимо овде. Међутим, с обзиром да је написано: Блажен је онај ко има семе у Сиону и сроднике у Јерусалиму (Ис. 31, 9), ми смо расудили да га опет пошаљемо [назад], очекујући да преко њега добијемо милост. Ми треба да се радујемо што је један из нашег братства тамошњим најсветијим патријархом постављен за свештеника у светом Сиону, мајци свих Цркава. Нека благи Бог и њега и нас сачува и испуни сваку благу намеру доброте и дело вере у сили, да се прослави име Господа нашега Исуса Христа (2. Сол. 1, 11-12).
 

324.
1) Када нас нападну невидљиви непријатељи, прибегнимо Ономе који може да нас спасе, и Он ће нас заштитити; једино будимо постојани у служењу Њему, 2) немој се чудити што ти досађују рђаве помисли и страсти; речено се дешава од Адамовог пада; иако се ми обнављамо у Христу Исусу, старо при непажњи опет подиже главу; 3) уосталом, светитељи Божији су благодаћу Божијом побеђивали сва греховна надирања; подражавајмо их и ми (4, 122)
1) Јачајте у Господу, и у сили моћи Његове. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога (Еф. 6, 10-11). Јер, он не спава, већ увек бодро стоји против нас. И он је утолико упорнији уколико види душе које се храбро подвизавају против њега. Према томе, када почне да наступа (а наступа даноноћно) устанимо бодро и приљежном молитвом и врелим сузама прибегнимо Ономе који може да нас спасе од греховне смрти. И непријатељ ће брзо побећи. Је3, у Псалтиру се каже: Призови ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш ме (Пс. 49, 15). Можда те је ранио непријатељ? Исцелиће те Господ. Можда те је смутио? Међутим, Онај ко је рекао мору: Ћути, престани, те – постаде тишина велика (Мк. 4, 39), умириће и наше узнемирене помисли. Колико су велика доброчинства Божија! Ми не успевамо ни да га позовемо, а Он, благи, већ долази са милошћу и штедрошћу, те даје молитву ономе ко се моли, расејава облак туге и кроз добре помисли светлошћу испуњава срце. И шта све Он није учинио за нас? Уосталом, другачије и не може бити. Он је и себе самог предао на Крсну смрт за нас. Зар нам и све остало неће дати? Стога истрајмо у сведушном служењу Господу, брзо устајући од случајних падова и усрдно ходећи по попришту подвижништва са знањем да су на крају подвига припремљени венци. Понарочито се користимо исповедањем које представља узду за грехе. Чувајмо смиреноумље којим се уништавају све стреле лукавог распаљивања. Чувајмо веру с обзиром да без вере није могуће угодити Богу (Јев. 11, 6).
2) Понеко се може чудити и недоумевати што нас [понекад] лове неумесне помисли и поред усрдних подвига. Ми међутим, страдамо због преступа Адамовог. Јер, [апостол] говори: Али смрт царова од Адама до Мојсија и над онима који не сагрешише сличним преступом као Адам (Рим. 5, 14). Наша природа се крајње разболела сластољубљем. Међутим, по доласку Христовом ми смо се бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3, 5) опет узвисили до првобитног стања. Међутим, пошто је једном оболела и пошто се научила болести, она при непажњи лако склизне у греховну сласт.
3) Уосталом, свети оци су се укрепили страхом Божијим и љубављу према Њему, услед чега су не само сами истрајали у непоколебивости, већ су и другима пружали руку помоћи, изгонећи демоне и чинећи мноштво других чуда. Потрудимо се да их подражавамо према својој сили, премда смо далеко од њиховог живота. Благи Бог ће и наш мали принос примити као што прима њихова велика добра дела, заједно са њима нас удостојавајући Царства свога.
 

325.
Слично обичним путницима, и ми, странци на земљи, који стремимо у небеску отаџбину, не треба да се везујемо ни за шта овдашње, не треба да се обремењујемо ничим, већ да стремимо право ка очекиваном, подстичући се неописивошћу тамошњих добара и ужасима који нас очекују уколико не дођемо до њих (4, 123)
Уобичајено је да се путници међусобно бодре и подстичу током пута, не скрећући ни лево ни десно, већ ходећи царским путем. Осим тога, они [се подстичу] и да умерено једу и пију како би умереношћу исхране себи учинили лакшим тешкоће путовања. Међутим, зашто наводимо такав пример? Ви сами видите да смо и ми путници у овом животу, наилазећи на безбројне тешкоће. Ми једни друге треба да тешимо и подстичемо на подвиге, на незаблудно хођење, на уздржање у јелу, пићу и сну како се не бисмо оптеретили и постали лењиви за даље хођење и како се не бисмо вратили пријатностима овдашњег живота. И обични путници се не враћају назад, нити скрећу лево или десно, већ се држе једног правца, стремећи да достигну до одређеног места одмора.
О, колико је прекрасно место нашег упокојења! И како је блажено пребивање у њему! Оно није привремено, већ вечно. Оно је пуно нетрулежних, а не трулежних добара. У њему је радовање, мир и непрестани празник. Ево шта говори Господ у Јеванђељу: У кући Оца мога станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате (Јн. 14, 24). Видиш ли неизрециво и незамисливо обећање. Ко неће устати и потрчати како би достигао те вечне станове? Њих је пожелео блажени Давид и запевао: Како су мила насеља твоја, Господе над војскама. Жедни и топи се душа моја за дворовима Господњим (Пс. 83, 23).
Ето заиста жељених пребивалишта. Ми смо овде као на прогонству. И наш боравак овде није дугачак. И читав овдашњи век у поређењу са будућим јесте као један дан. Зашто бисмо се ми дружили са светом? Зашто да се дивимо садашњем? Зашто да обраћамо поглед не само на једну или другу ствар, већ и на небо, на земљу, на море, на сунце, на месец и звезде или на све остало видљиво? Зар ускоро нећемо оставити оно за шта смо се узалуд везивали? Свети Давид говори: Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и да посећујем храм свети Његов (Пс. 26, 4). Онај ко се удостоји да ступи у њега избавиће се од оног тешког дана о коме говори неко од пророка: Шта ће вам тај дан Господњи? Он је тама, а не видело (Ам. 5, 18). И блажени апостол га назива даном гнева, говорећи: [Својом упорношћу и непокајаним срцем] сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога који ће дати свакоме по делима његовим (Рим. 2, 56).
Употребићемо један пример од онога што се десило међу нама како бисте унеколико себи представили мучност оног дана. Наиме, сетимо се оног човека који је, пролазећи овуда, био поражен демоном, те је осећао дављење и жегу по целом телу, услед чега је вапијао дан и ноћ, ни у чему не налазећи утеху и олакшање. Зар мислите да је мучење тог човека било лако? Наравно, не. Ипак, оно је као сан у односу на будуће. Како ћемо ми издржати неугасиви огањ, неуспављивог црва и безбројно мноштво других вечних мука? Ипак, по милости твојој, Господе, молитвама светих твојих и нашег блаженог оца нека се избавимо од свих њих и добијемо добра обећана вернима.
 

326.
Где је уточиште од непријатељских замки; у удаљавању од свега грешног, од помисли и порочних склоности; чинимо речено, подстичући се блаженством мира срца и погубношћу страсних таласа (4, 124)
Бојећи се да не упаднемо у руке Агарјана, ми смо побегли са ранијег места и сада живимо овде. Међутим, ми треба да осећамо много већи страх да не упаднемо у руке невидљивих непријатеља. И ми од њих треба да бежимо у још даље и још безбедније место. У чему се састоји то бежање? У удаљавању од греха, којим ђаво као неким мачем на сваки начин покушава да нам убије душу. Избегавајмо га најмарљивије, чак и на [нивоу] помисли. Јер, грех започиње у помислима, да би потом прешао на речи, и најзад на дела. Тешко је не бити уловљен неумесним помислима, будући да је [њихово дејство готово] неприметно. Међутим, чим приметимо да смо заведени, пожуримо да се избавимо од њих молитвама, сузама и срдачним болом који рађа страх Божији. Јер, уколико се задрже у нама, оне могу да изазову смрт душе сваког тренутка. У нама се непрестано води безгласна борба. И пораз ми можемо избећи једино уколико се ум уз помоћ одозго неослабно и свагда противи греху.
Зар ми не видимо како су ова три дана таласи беснели на мору. Слично је и беснило страсти. Оно је, уосталом, много опасније, с обзиром да је и бродолом душе погубнији. Ипак, виновник морске буре је Бог, који ради користи на море шаље ветрове у благопотребно време. Душевне буре, пак, виновници смо ми сами. За нас је боље да пребивамо у покоју, као у неком пристаништу, и да не отварамо врата страстима. Јер, чим их отворимо духови злобе ће задувати као неки бурни ветрови и у нама ће се подићи велика бура. Ми нећемо моћи да се спасемо уколико не пожуримо да утишамо тај метеж. Какву потребу имамо ми да допуштамо да доспемо у такав метеж, да се подвргавамо таквој бури и да будемо у страху да не претрпимо бродолом? Није ли боље наслађивати се миром и спокојном тишином, на навлачећи произвољно на себе лакодоступну беду? Зар ми не прекоревамо за неразумност оне који у време морске буре излазе из пристаништа и подвргавају се опасности да буду потопљени од валова? Ипак, ми себе треба да сматрамо неупоредиво неразумнијим уколико се гурамо у таласе страсти. Јер, не подиже ли страшне валове зла похота када дуне у нашем срцу? Зар нас она не колеба и не потапа, спуштајући нас до дна? Не изводи ли на такав начин из себе ум и завист, рањавајући и срце и тело? Не помрачује ли такође душу неверје, чинећи је тромом и раслабљеном? Не изводи ли и свака од осталих страсти човека из његовог природног стања и не чини ли га најнеразумнијим?
Избегавајмо погубне страсти како се и о нама не би рекло оно што је Бог рекао о препотопним [људима]: Неће Дух мој пребивати са овим људима довека јер су плот (Пост. 6, 3). Бог их не назива телом стога што су имали плотско тело (с обзиром да је и Бог Слово постао тело – Јн. 1, 14), него због њиховог телесног мудровања, које је огрезло у неприличне похоте и остало без силе и расположења да се узноси ка Богу. Ми који смо се посветили Богу по написаном: Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20) нека бисмо чули; Они нису од света, као ни ја што нисам од света (Јн. 17, 14).
Шта је блаженије од [живота] који је туђ неприличним похотама и од управљања Духом, а не телом не само у будућем, него и у садашњем веку? Оно је блаженство, сладост, добробит, анђелско живљење. Такав по изгледу живи као и сви у свету, иако је по духу достојнији од оних који носе дијадему, будући да је владар света који је украшен божанственим одликама, увек спреман за исход [из тела] и лишен страха од смрти.
Подвизавајмо се по својим силама да постанемо такви. Јер, речено је могуће уколико га свецело пожелимо. Поставши такви, ми ћемо се овде читав живот наслађивати утешним расположењем духа, ма какве спољашње невоље сусрели, а у будућем веку ћемо наследити Царство небеско са свима светима.
 

327.
1) Он подстиче на беспоговорно послушање, примерима доказујући његову благотворност као и погубност непослушања; 2) он упоређује братство са телом у коме сваки уд врши своје дело, услед чега тело живи; стога и наводи: “Чините и ви тако, и биће вам добро” (4, 125)
1) Бојећи се осуде коју [је примио] онај ко је свој таланат сакрио у земљу и коме је Господ рекао: Зли и лени слуго. . . Требало је зато моје сребро да даш мењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25, 26-27), ја вам по неопходности говорим кратке поуке, а ви као добри мењачи говорено треба да спроводите у дело, што и чините бдагодаћу Божијом кроз своје добро послушање. Међутим, међу вама постоје неки који не само што добијено не умножавају, већ и своје готово погубљују. Ко су они? Они који одбијају послушања и који као оправдање наводе једино: “Опрости”. Шта ти говориш, брате? Ти си обећао да ћеш до смрти бити послушан, а сада одбијаш посао за који си способан по благодати Божијој. Твој [изговор] да се “бојиш да препливаш море” јесте [дело] безверја, будући да си се устрашио страха, где страха нема (Пс. 13, 5). Јер, да си веран послушању ти би не само на чунку препловио море, већ би и, скинувши одело, наг препливао воду, подражавајући сталнопомињаног послушника који се, ослањајући се на отачку заповест, није уплашио да преплива бујицу. Наиме, он ју је препливао без икакве опасности на дивљење оних који су га видели. Послушање укроћује и звери. Нека као доказ послужи онај ко је по наредби свог старца везао хијену. Послушање делује и код мртвих, као што потврђује Акакије, који се јавио из гроба. Међутим, због чега наводити разне случајеве? Сам Јединородни Син Божији је остварио домострој спасења људи будући послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 8). Таква су дивна дела и плодови послушања.
Хоћеш ли да сада сазнаш и за погубне последице непослушности? Сети са Адама који је непослушношћу према Богу окусио забрањени плод и увео смрт у свет. Сети се Саула који није послушао светог Самуила и који је изгубио не само царство, него и живот у Гелвујским горама. Сети се и оног човека Божијег, који је био обманут лажним пророком и пао у непослушност заповести, услед чега је предан на храну лаву. И зар блажени апостол (из побожности одбивши да му Господ опере ноге) није чуо: Ако те не оперем, немаш удела са мном (Јн. 13, 8)? Није ли и [монах] који је код светог Евтимија из наводно оправданих разлога одбио послушање сточара одмах задобио демона и почео да испушта пену? Ето суда над сваким ко одбија послушање, тј. над оним ко се препире: Препирање подиже сваки зли послушник: Господ ће на њега послати немилостивог анђела (Прич. 17, 11).
2) Уопште речено, ми многи смо једно тело у Христу, а појединачно смо удови једни другима (Рим. 12, 5). Један заузима место ока, други – уха, један – носа, други – језика, један – руке, други ноге. Уколико сви удови не буду вршили своје дело, тј. уколико почну да се препиру и да очи траже да слушају, уши – да миришу, нос – да говори, језик – да пипа и рука – да иде – зар неће све да се распадне и да погине тело? Стога нека свако носи своје послушање. Нека свако даром који је примио од Бога служи на општу корист свима, имајући у мисли да је наш удео у руци Божијој. Онај ко плови неће [обавезно] скончати на мору, као што ни онај ко живи на копну неће [обавезно] на њему наћи смрт. Напротив, крај свакога ће наступити по опредељењу Божијем, које је у односу на време, место и начин смрти одређено још пре стварања света.
Ја речено нисам изложио толико ради оних о којима је реч, с обзиром да сам их већ прихватио ради покорности, већ ради оних који слушају како бисмо марљиво пазили на себе. Завете које смо дали пред Богом и Његовим изабраним анђелима ми треба делатно да испуњавамо, не одбијајући наредбу чак и ако са собом доноси смртну опасност. Тако заповедају свети оци, понајпре свети Василије Велики. Живећи на тај начин, ми нећемо пасти у греховну смрт, већ ћемо праведно поживети и удостојити се Царства небеског.
 

328.
1) После доласка [Господњег] смрт Хришћана је радосна, уколико је дочекују спремни; 2) припремимо се како приличи (4, 126)
1) Ја сам унеколико занемоћао. Моје срце се померило и изгледало ми је као да ћу да одем од вас. Колико ћу још времена поживети ја смирени? Видите ли да је већ и старост моја дошла и да су моји вршњаци већ отишли. Шта, дакле? Да ли да се жалостим? Никако. Нека се жалосте ако хоће они који живе по телу, раздвајајући се од жена, деце, слугу, имања и свих наслада овог живота, којима се и поробљују. За нас, којима се свет разапео и којима, с обзиром да одрицање од света и завет послушања, предстоји једино крст, тајна успења пре треба да буде радосна, неголи жалосна. И зашто кажем – за нас? И сви Хришћани треба да се са радошћу односе према свом исходу.
Пре доласка Господа нашег Исуса Христа смрт је, царујући кроз преступ Адамов над нашим родом, била страшна и непријатна чак и за светитеље. Међутим, пошто је Христос, тј. живот свих окусио смрт за све (Јев. 2, 9) и пошто нам је пут нови и живи открио и обновио завесом, тојест телом својим (Јев. 10, 20) (по писаноме: Победа прождре смрт – 1. Кор. 15, 54), ми се умирући више не спуштамо у царство ада, него се узводимо у Царство небеско. Ми се више не постављамо у места мрачна, и у сенку смрти (Пс. 87, 7), него узлазимо ка светлости неприступној и животу непрестаном, који је Бог обећао онима који га љубе. Према томе, престављење само по себи сада није одбојно и не треба га избегавати, већ љубазно целивати, наравно, уколико смо спремни у срцу. Без те припреме оно је и сада страшно, будући да ћемо у време исхода бити принуђени да призивамо године и дане у које је требало стицати добра дела. Оно је страшно и тешко с обзиром да ће затечени у таквом стању да се смути срцем и обеспокоји будући да не прелази ка наградама за добре подвиге, неко ка казни за грехе. О, какав страшан призор ће он сусрести!
2) Да не бисмо пострадали и ми, ја напомињем и молим да увек будемо готови за блажени исход, сваки дан сматрајући последњим даном живота нашег, као што нас учи свети Антоније. Јер, уколико будемо деловали на [описан] начин, ми никада нећемо бити распуштени, немарни, лењиви, испразни, пркосни, непокорни, необуздани и изазивачи смеха. Напротив, ми ћемо бити благопокорни, суздржани, скрушени, благонастројени, кротки, мирни, искрени, несаблажњиви и готови на свако добро дело кроз подражавање светих, који су кроз сличан живот добили обећана небеска блага. Ја сам све речено изложио не само ради вас, већ старајући се да и себе утврдим у добру како бисмо, провевши живот у припреми за исход, у његово време били без смућења страхом и трепетом, већ да бисмо у радости узвикивали са Давидом: Поврати се, о душо моја, у спокој твој, јер ти Господ учини добро, и: Угодићу пред Господом у земљи живих (Пс. 114, 7; 9). Нека бисмо сви ми добили речено.
 

329.
Одсецање властите воље је највећи христоподобни и апостолски подвиг, премда сада сви не виде његову висину (4, 128)
Поучна реч наводи на скорб оскудне врлином, и уједно учи исцељењу од властитих немоћи. Јер, сама жалост због недостатка у врлинама неприметно душу подстиче на старање око самоисправљења. Апостол говори: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење (2. Кор. 7, 10). Погледајмо, уосталом, у чему се састоји оно што нас жалости. [Нас жалосте] неприличне помисли које устају на нас и као нека непријатељска војска опседају душу нашу? Међутим, написано је: Ако се построји на ме табор (непријатеља), неће се уплашити срце моје; ако се подигне рат на ме, ја ћу се и тада надати (Пс. 26, 3). Или [нас жалости] тешко бреме послушања? Но, опет је написано: Блажен је човек који понесе бреме од младости своје (Плач. 3, 27), и још: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Или [нас жалости] што нам наш живот под бременом послушања не дозвољава ништа лично? Али, ево опет речи апостолске: Ето ми смо оставши све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити (Мт. 19, 27). И њима је дано и дивно и страшно обећање. Но, зар нисмо и ми слично њима оставили све и пошли за Господом? Није ли један оставио родитеље, а други браћу? Није ли један [оставио] жену и децу, а други куће и поља? И нису ли сви оставили оно што је више од свега – своју вољу и своје прохтеве, тј. оно што је за људе дело које је најтеже за испуњавање.
Јер, [можда] ће неко поменути усиљени пост, или бдење, или спавање на голој земљи, или избегавање купања, или пустош места, или неко друго божанствено дело. Ипак, све [набројано] бива по властитој вољи делатеља. Оно што се врши по властитој вољи чак и ако је тешко бива лако остваривано, [помагано] сопственом жељом. Оно, пак, што се чини уз одсецање властите воље бива са великим трудом, чак и ако по себи није тешко. Такво делање су свети оци назвали проливањем крви. И оно је својствено једино истинском послушнику, који са апостолом може да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20). Пошто не живи по својој вољи, он кроз вољу игумана живи Богу и постаје подражавалац Онога који је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн. 6, 38). Видите ли висину нашег живота? Или вас лажем када тако говорим? Не, сама истина сведочи о истинитости мојих речи.
Слава људи који се упокојавају у наведеном начину живота уопште се не смањује због [чињенице] да им људи не плету похвале. Јер, Бог не гледа као човек и друго је суд Божији, а друго људски. И колико ће незнатних за наводно знатне у овом свету у дан награде бити славнији од свих, по написаном: Али ће многи први бити последњи и последњи први (Мт. 19, 30). Према томе, радујте се и дрхтите: једно ради дара Божијег, а друго ради превртљивости ума, будући да нисмо свагда једнаки. Стога, старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дела (Јев. 10, 24), не оптерећујући се (што стално говорим) одсецањем своје воље. Немојмо се лењити у вршењу послушања, већ се подстичимо ревношћу, подржавајући једни друге и носећи бремена једни других као браћа, као једнодушни и као сутелесници. Подвизавајући се из дана у дан на наведени начин и испуњавајући хођење своје, ви ћете, као што добро знам, несумњиво добити неувенљиви венац славе.
 

330.
1) У духовној невидљивој борби неустрашиво и храбро уздајуће противљење непријатељу увек односи победу: од таквих непријатељи беже; 2) у борби против јереси уопште не треба ступати у општење са јеретицима, нити их помињати: ја сам речено забранио (4, 129)
1) Ја сам немоћан и речју и делом. Ипак, неопходност ми налаже да вам тешим и будим духовно према силама. Они који се у рату боре са непријатељем имају потребу за бодрењем од стране сабораца. Утолико пре ви који водите борбу са невидљивим непријатељима имате потребу да вас помазују поучним речима и да се усмеравате у духу. Ваша борба није једнодневна, него на читав живот, због чега вам, уколико однесете победу, [припада] венац нетрулежности. Међутим, уколико будете побеђени, [наследићете] вечно терет бесмртне срамоте. Нека нам се не деси да пострадамо и да се посрамимо у нади нашој! Напротив, немојмо сумњати да ћемо, уз Божију помоћ, однети победу над ђаволом постојаном пажњом према себи и непрекидним противљењем непријатељу. Вама је познато да се и обични војници налазе у крајњој бодрости када се хватају у коштац, мењајући се у лицу и изгледајући другачији неголи раније. У тај час на сећање им не долази ни жена, ни деца, ни родитељи, ни браћа нити било ко, већ им је ум, и срце, као уосталом и тело усмерено на борбу. И ми смо по унутрашњем човеку дужни да се слично настројимо, ни мало се не бојећи противника и пружајући се на њих са ревношћу и пламеним духом, као добри војници Христови. Видећи нас таквима, наши непријатељи се удаљују, не смејући да крену у напад. Међутим, уколико виде да се код нас умањила храброст и ослабио напон сила и пажње, они натежу своје лукове и душу рањавају стрелама, тј. неумесним помислима. Ипак, ни у таквом случају ми не треба да очајавамо, већ треба да се брзо, схвативши свој пропуст, покајемо и опет напрегнемо силе, те ступимо у неуспављиву борбу. И тако треба увек чинити.
2) И сада је јеретичка борба разливена по читавој васељени. И ако хоћете, подигните очи ума вашег те ће те угледати сво поднебесје пуно рањених у тој борби. Јер, змија узима под своју власт не само неверне јеретике, блуднике и прељубочинце и друге који чине сличне неприличности, већ и оне који се равнодушно односе према таквима и ступају у општење са њима, будући да је истинита реч: Онај ко се дотиче смоле поцрнеће и ко општи са гордим постаће му сличан (Сир. 13, 1). Стога сам ја, премда ме прекоревају, забранио да се помиње као православан на свештеним спомињањима и на Божанственој Литургији онај ко се претвара да је православан и не престаје да општи са јересју. Кад би он исповедио грех свој и причестио се Светом Тајнама, чак и у часу смрти, православни би могли за њега да врше принос. Међутим, он је отишао у општењу са јересју. Како би се, дакле, он могао увести у православно општење? Свети апостол говори: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10, 16-17). Судећи према реченоме, причешћивање јеретичким хлебом и чашом чини да причесник припада скупини која је противна православној. Наиме, од свих таквих причесника саставља се једно тело које је туђе Христу. Апостол на другом месту узвикује: Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима (2. Кор. 6, 1416). Због њих треба плакати. За оне, пак, који су још међу живима треба да се молимо да им се да да се истргну из замки ђавола. За себе, најзад, треба да захваљујемо што нас је Бог изабрао од почетка за спасење у светињи Духа и вери истине (2. Сол. 2, 13) како бисмо му служили у Православној вери до правог исповедништва. И уколико га остваримо непорочно и беспрекорно Он ће нас удостојити свог небеског Царства.
 

331.
1) Остала дела имају своје време, али дело спасења увек треба да се врши; 2) немојмо га одлагати видећи да смрт коси све и помишљајући на мудре и луде девојке; 3) устанимо и поревнујмо да се припремимо за сусрет са Жеником (4, 130)
1) За разна дела одређују се разна времена: једно је време за сетву, а друго за жетву; једно је време за мир, а друго за рат; једно је за делање, а друго да бездејство. За грађење душевног спасења, пак, погодно је свако време и, уколико хоћемо, подесан је сваки дан. Будимо увек покретни и добро настројени за добро, испуњавајући се младићком ревношћу за остваривање речи Божијих: Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2, 13). Према томе, пошто нам предстоји духовна борба, ми треба да ратујемо благодушно и да уз Божију помоћ прогонимо демонске помисли које устају на нас. Јер, уколико се устале у нама, оне изазивају душевну смрт. Уколико предстоји духовна жетва, ми треба усрдно да жањемо како бисмо у духовне житнице сабрали довољно залиха за вечни живот и како не бисмо вечно умирали од глади. Увек је и време молитве, и време суза, и време чишћења од падова и време задобијања Царства небеског.
2) Зашто се премишљамо? Зашто каснимо? Зашто одлажемо дане свог исправљења? Не пролази ли обличје овога света (1. Кор. 7, 31)? Нису ли безбројни они који од нас одлазе свакодневно? Не славе ли гробови који се непрестано отварају победу над нашом бедном природом? Не чини ли исто и земља, примајући тела наша која су јој сродна? Зар ћемо ми овде остати до краја? Зар не видимо колико је већ [монаха] отишло из нашег братства? Где су блажени оци наши? Где су духовна и телесна браћа? Где су другови наши и пријатељи у напорима, рукодељима и псалмопојању? Како смо ми заборавни. Када наступи смрт неког брата или оца, ми одмах долазимо себи, скрушавамо се и дајемо завет да ћемо убудуће ићи право. Но, после извесног времена, ми заборављамо на скрушеност и на своје добре намере. Светитељи Божији, међутим, нису поступали тако. Они су читав живот размишљали о смрти, свакодневно умирући, свакодневно се распињући свету и свакодневно произвољењем одлазећи Богу. Стога сада тамо живе блаженим и невечерњим животом. И зар вас не плаши пример десет девојака? Ево женик долази, излазите му у сретање. И мудре га дочекаше и уђоше с њим на свадбу. А луде су због недостатка добрих дела закасниле. И кад су повикале: Господару, Господару! Отвори нам, чуле су одговор: Заиста вам кажем, не познајем вас. Тако су и остале напоље. Господ је још додао: Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа (Мт. 25, 6; 10-13).
3) Према томе, треба да бдимо, да душу будимо из сна, да се држимо трезвоумља, да се скрушавамо, да се чувамо у чистоти и непорочности, да идемо у светлости како нас смрт не би постигла изненада и пред нама затворила врата милости. И већ неће бити никога ко би отворио и помогао. Стога пожуримо да за исход припремимо дела која су угодна Богу. Лењиви нека устане на дело, непослушни нека почне да слуша, надмени нека се смири, сурови нека смекша, непокајани нека се скруши, неисповећени нека се исповеди, беспослени нека почне да се труди. Нека се сви исправе и лате за добра дела. Додаћу још нешто: женољубиви нека се отрезни, тј. нека не пребива често са женама и нека се не задржава дуго са њима. Јер, од тога се запаљује огањ греха, као што слушамо у Писму, које говори: Дали ће ко ставити огањ у недра, а да не изгори своју одећу? И да ли ће ко ићи по распаљеном угљевљу, а да не опече ноге? Тако [пролази] онај ко иде жени удатој (Прич. 6, 27-29). Међутим, и девственица је удата уколико је ступила у монаштво, као и она која је дала монашке завете: њихов Женик је Господ славе. Ја говорим онима који су се расејали лево десно и живе својевољно, измишљајући оправдања за своје грехе и не схватајући да је Господ наредио да извадимо и око које саблажњава (Мт. 5, 29), а камоли шта друго. Вама, пак, ево шта ћу рећи: Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити (Рим. 15, 1), и за неуредне представљати образац доброг поступања. Ви сте благодаћу Христовом, уосталом, већ такви. Ипак, све више напредујте, те ћете се спасти у Господу нашем Исусу Христу.
 

332.
1) Он указује да су циљеви и делатности монаштва изнад свих других чинова и звања; 2) оно све себи привлачи, без обзира на тешкоће; 3) он призива на радост и благодарење Господу што смо га се удостојили и на старање да будемо прави монаси (4, 131)
1) Богу узнесимо славу стога што смо се удостојили да изаберемо добри део, тј. да седимо код ногу Исусових и слушамо беседу Његову (Лк. 10, 42; 39). Други се старају и узнемиравају за много, тј. за жену и децу, за имање и новац, док ми имамо једну бригу – како да угодимо Господу. Други ратују за земаљског цара и принуђавају се да робују његовим наредбама чак до проливања крви. Ми смо, пак, у произвољном рату у коме са свом слободом испуњавамо заповести Свецара Христа у нади на добијање бесконачног Царства небеског. Други предузимају дуга и напорна путовања ради ништавних и краткотрајних имања, а ми једино треба да дању и ноћу притичемо у храм Божији како бисмо узносили хвале величини Божијој, стичући духовне, неукрадиве и вечне ризнице, а не злато које пропада.
2) Ми понекад сусрећемо понешто скорбно и тескобно по спољашњем положају или по унутрашњем стању. Ми, пак, [све] лако подносимо због Речи Божије и наше наде. Ми, наиме, знамо да се радујемо у невољама и да се не осећамо тескобно у тескобама. Наш живот самим својим непријатностима привлачи оне који имају ум. Ко не воли родитеље и ко није расположен према њима? Ипак, остављајући их из љубави према Богу, синови људски долазе овамо. Шта је тесније од супружништва у коме, по речи Господњој, двоје постају једно тело? Ипак, јеванђелски мач и такве расеца и шаље овамо. Овде великаш напушта своје имање, богати богатство сматра за трице, бедни заборавља своју беду и сиромашни престаје да је сиромашан. Овде и цар скида своју порфиру и постаје раван осталима. Јер, наше братство је једнако часно тело Христово и обитељ наша је опште пристаниште спасења, које је подједнако спасоносно за све. Код нас је све другачије, тј. супротно свету. Када се деси смрт, овде се не чује вапај и плач, као код љубитеља живота, већ се у тишини врши погреб почившег. Јер, овде ни жена не узвикује, ни деца не вриште, ни сродници не плету плачевне песме сећајући се час једног, час другог, већ исход бива са радошћу и спровод са добром надом. Додуше, има и суза због духовне љубави према упокојеном. Међутим, у њима нема ничег неумесног, с обзиром да је и Господ плакао код гроба Лазаревог по својству наше природе (Јн. 11, 35). Да ли је од века постојао неки блаженији живот? Да ли је неки други начин живота више приближавао људе Богу? Стога је умесно да давидски узвикујемо: Јер овде заповеди Господ благослов, и живот до века (Пс. 132, 3).
3) Радујмо се и савеселимо се једни другима, неућутно благодарећи и безмерно волећи свеблагог Бога нашег будући да нас је призвао из таме у светлост, из понижења у славу, из незнатности у признање. Свако од вас зна од кога се родио, откуда се овамо устремио, са ким је потом ступио у општење, кога именује братијом и са киме је настањен. И та преимућства су само предверје будућих обећања. Уколико добро завршимо подвиг који нам предстоји, уколико се на све могуће начине подвизавамо да подносимо напоре и да приносимо плодове послушања по чину и уставу који важи међу нама, ми ћемо на крају обрести оно што око није видело, што ухо није чуло и што човеку на срце није долазило, тј. оно што је Бог припремио онима који га љубе (1. Кор. 2, 9). Нека бисмо сви добили речено.
 

333.
1) Учестала умирања учвршћују сећање на смрт, а сећање на смрт и додир са њом доноси страх Божији; страх Божији, пак, чисти срце од страсти; 2) идимо реченим путем ка блаженом бестрашћу (4, 132)
1) Учестале су вести о смрти које се чују и издалека и изблиза, а нарочито о смрти наше духовне браће и отаца. Ето, поред других оставио нас је и брат Григорије. Његов живот је био похвалан, а смрт – блажена. Јер, он се упокојио у изгнанству за Христа. Шта, дакле? И ми, наравно, и мали и велики, и стари и млади морамо да пређемо одавде. Сви имамо исту епитимију смрти. И једни раније, а други касније одлазе из овог живота. Према томе, како да не размишљамо о смрти и о ономе што ћемо сусрести по изласку душе из тела? Како ћемо издржати предстојање анђела уколико се нисмо обукли у оружје светлости? Како ћемо поћи оним путем уколико са собом не понесемо залихе вечног живота? Како ћемо мимоићи кнеза овог века, о коме је Господ рекао: Долази кнез овога света, и у мени ништа нема (Јн. 14, 30), уколико не будемо слободни од страсти које нас чине робовима? Господ говори: Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. О, милог ли гласа. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама. Доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расећи ће га напола, и даће му удео са лицемерима; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 24, 46-51). Зар нас ова прича не плаши? Зар ова опомена не измождује наша тела? Јер, не ради се о басни и о пустим речима. Напротив, реч уопште не доспева до тачног изражавања онога што ће се тада десити. Јер, онај плач није исто што и овај, и тамошњи шкргут зуба није исто што и овдашњи. Између њих је већа разлика неголи између сна и јаве. Стога се тамошњи огањ не гаси, а овдашњи гаси, и ондашњи црв не умире, а овдашњи умире. Међутим, ко о томе мисли и расуђује? Ко то види и чује? Јер, могуће је гледајући не видети и слушајући не чути услед окамењености срца и страстољубља срца. Ко има плач који ублажава Господ и ко се свакодневно чисти од оскрнављења која долазе са разних страна, не одлажући очишћење за сутра? Каже се: Достаје сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Ко чежњи за Богом да даје богочежњивост одбацујући сваку овдашњу пристрасност како би са Давидом могао да каже: Прилепи се душа моја уз тебе, а мене прихвати десница твоја (Пс. 62, 9)? О блажене беспристрасности. Ето какви треба да будемо, браћо. Слово очекује да се тако настројимо, тј. да будемо пламени духом, обучени у оклоп вере, окриљени надом и потпуно спремни за исход.
2) Стога молим и преклињем да, као они који свакодневно умиру, принуђавамо себе према силама на све прилично, знајући да врлина по природи захтева подвизавање и да подиже горе, док самоугодљиви грех вуче у преисподњу. Стекнимо очишћујуће сузе које рађа скрушено срце и смиреноумље. Учинимо свете анђеле својим пријатељима бестрасним животом како би нас у време исхода дружељубиво узнели ка Владици. И ја не говорим као да сам што добро учинио, него желећи да заједно са вама [добро] чиним. Најзад, ја сам дужан да говорим, а не да ћутим, будући да вас љубим љубављу Божијом. [Ја желим] да сви ми, чинећи добро, постанемо наследници вечног живота.
 

334.
1) Он укорева [братију] што су престали да откривају помисли; 2) потом наводи примере грозних карања Божијих на оне који се не кају како би дао подстрек за исповедање (4, 133)
1) Ја сам се ових дана ожалостио због вас неиздржљивом жалошћу, будући да сте престали са уобичајеним исповедањем, које је највеће и најспасоносније дело у нашем животу. И кад бих видео да сте постали бољи и свршени, ја бих се обрадовао будући да бих добио олакшање у послу. Јер, лечење немоћи других захтева велики труд. Међутим, како код вас видим супротно, ја се питам у чему је узрок. Јер, кажите ми одакле код вас дрскост и нереди који од ње произилазе. Зар њихов узрок није у неисповедању и скривању погубних помисли? Почетак, наиме, и корен сагрешења наших јесте неумесна помисао. Уколико се открива, она се милошћу Божијом прогони, а ако се скрива – постепено прелази у дела таме. Отуда душевне смрти, отуда међусобне деобе, отуда речи самооправдавања, које порађа незнање и заблуда.
2) О, човече. Животиње које немају разума саме по себи, као што видимо, знају која јела су им штетна и избегавају их. Не треба ли утолико пре човек [да зна шта му је штетно] с обзиром да се од самог крштења обогатио сваким познањем добра? Зар ти не чујеш да Писмо говори да Бог не поштеде стари свет, него сачува проповедника правде Ноја, и седморо с њим, и наведе потоп на свет безбожнички (2. Пт. 2, 5). Зар ниси читао да Господ градове Содом и Гомор осуди на пропаст и у пепео претвори, поставивши их за пример будућим безбожницима (2. Пт. 2, 6). Зар ниси често слушао да апостол узвикује: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10). Слушајући речено, како можеш рећи да не знаш шта је рђаво? То је само претварање и избегавање [одговорности]. Зар се не бојите опомена? Зар не дрхтите пред Оним пред којим дрхти сва твар? Нека се, дакле, нико не удаљује од исповедања.
 

335.
1) Рекавши да воли братију, и да је уверен да и они њега воле, он призива да благодаре Богу за такав савез и да претрпе уколико се деси да их строго прекорева; 2) потом их убеђује да уопште радо подносе напоре и скорби у грађењу спасења, будући да другачије не може бити; због великих обећања која су са њима сједињена, они не могу да наруше радост која је својствена светима; 3) верно ходимо путем Божијим и пожуримо да устанемо уколико се деси да се спотакнемо (4, 134)
1) Реч Божанственог Писма [износи]: Ја волим оне који ме воле и они који ме траже обрешће благодат (Прич. 8, 17). На другом месту оно указује и на обележје љубави, говорећи; Онај ко воли приљежно кара (Прич. 8, 17). Будући да сам ја смирени постављен за вашег настојатеља, по неопходности сам вас у прошлој поуци изобличавао и корио, премда не да бисте се, по речи апостолској, ожалостили, него да бисте познали преизобилну љубав коју имам према вама (2. Кор. 2, 4). Јер, и ја се жалостим са вама у време жалости ваше, као што се и тешим у радости вашој. Или, на кога другог да гледам, или због кога другог да се жалостим и радујем? Ви сте и моја браћа, и чеда, и оци, и пријатељи, и сродници, и вољени, и жељени, и радост, и венац, и све што може изразити искреност мог општења са вама. Ја вам сведочим своју увереност да сте и ви према мени такви. Ви нисте привезани ни за родитеље, ни за браћу, ни за род, ни за отаџбину, ни за било шта видљиво, већ само за Бога и за моје смирење по Богу.
Стога узносимо благодарност Богу у Духу Светом, који нас је сјединио у међусобној љубави да будемо једно тело, један дух, као што смо и позвани у једну наду звања свога (Еф. 4, 4). Радујмо се и сарадујмо се једни другима. И немојмо се отуђивати једни од других стога што се понекад дешава да вам говорим прекорно. С обзиром да сам подстакнут љубављу и општом коришћу, ви карање подносите трпељиво. Јер, написано је: Сине, немој пренебрегавати карање Господње и немој слабити када те изобличава. Јер, Господ воли онога кога кажњава и кара сваког сина кога прима (Прич. 3, 11-12), И апостол додаје: Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син кога отац не кара?Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев. 12, 78).
2) Богатство и власт и остале житејске ствари које су пожељне за људе не добијају се на дар, него захтевају велике напоре и зној. Може ли се, стога, претпоставити да је достизање Бога и божанствених награда лако и једноставно дело, или да није испуњено безмерним напорима и знојем? Зар таква претпоставка не би била сведочанство крајње простоте и кратковидости? Због чега ми чујемо да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14, 22), и да су уска врата и тесан пут што воде у живот вечни (Мт. 7, 14)? Који је узрок реченог? Ми, наиме, сами нисмо хтели да пребивамо у рају безбрижног живота и безмерне радости која нам је била дата на почетку, већ смо несавесно радије изабрали да паднемо у садашњи многострасни и многоскорбни живот, из кога опет не можемо да изађемо уколико не прођемо школу невоља, подражавајући Господа нашег Исуса Христа, који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (Јев. 12, 2).
Скорби по Богу нама се олакшавају надом на вечна добра, услед чега обично нису сувише тешке. Стога се за свете садашње време назива [временом] празника. Свети Давид сведочи, говорећи: Радујте се праведни у Господу (Пс. 32, 1). Он, дакле, указује на свагдашњу радост. Слично и блажени апостол потврђује: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: Радујте се (Фил. 4, 4). И наведено се говори о онима који су били у невољама и плакали, који су се подвизавали и пребивали у борби и који су многообразно страдали. Јер, туга по Богу код врлинских [људи] пружа повод за радост.
3) И ми сваки дан проводимо као празник, благодушно подносећи скорби ради Бога и не слабећи због ђаволских замки и напада. Уколико се деси да понеко задрема или се умом, речју или делом заведе на нешто неприлично, нека пожури да устане и да се врати на претходно добро настројење, те да опет са врелим усрђем почне да служи Господу, знајући да од цара почасти добија војник који се бори и супротставља, а не онај ко бежи са поља битке. Пребивајући, дакле, до последњег издисаја у невидљивој борби, и ми ћемо се удостојити вечних добара по милости Божијој, те добити Царство небеско у Христу Исусу, Господу нашем.