ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

281.
1) Размотривши страдања Господња побудимо се на састрадавање; 2) ви сте већ састрадавали, али и убудуће истрајте у састрадавању и у свим другим врлинама; 3) подстичимо се надом да ћемо се са Њим и прославити; каква ће само тада бити радост састрадалницима и каква туга онима који су се измакли; 4) помишљајући о реченоме, чувајмо се у чистоти и напредујмо у свему добром (4, 72)
1) Данашњи дан (Велика Среда) јесте свет и поштован будући да у њему Господ почиње да прима крсна страдања за нас, по речи Давида који је рекао: Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника Његовог (Пс. 2, 12). Они су се сабрали, саставивши зао савет против свога Владике, на коме се лукави Јуда одриче од свог Учитеља и продаје га. Потом је следио издајнички пољубац, везивање и одвођење Господа свих од стране непријатеља на суд. Пошто је стао пред њега, Судију свих питају? И пошто је одговорио (о, страшног ли слуха), Њега слуга удара по образу, што Он дуготрпељиво подноси и говори: Ако зло рекох, докажи даје зло; ако ли добро, зашто ме бијеш (Јн. 18, 23). Потом га клеветају и осуђују, затим прима изругивања, подсмехе, изигравања, ударце, шамаре, ударе трском по глави, бичевање, прикивање на Крст. Попевши се на њега, Он се моли за своје убице: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Најзад га поје са жучи и сирћетом и – Бесмртни умире, предавши дух свој Богу и Оцу. И мртвоме му пробадају ребра. Таква су укратко страдања Господња. И онај ко разборито слуша јеванђелска казивања о њима више се неће ни гневити, ни огорчавати, ни беснети, ни гордити, ни надимати над братом, ни завидети, ни предавати славољубљу, већ ће се на сваки начин старати да буде смирен, да се скрушава, да се сматра земљом и пепелом, да жели учествовање у Христовим страстима, да буде саобразан Његовој смрти како би имао удела и у слави Његовог Васкрсења.
2) И ви будите смели, рећи ћу вам. Јер, ви сте већ узели удела у Владичиним страстима. Погледајте где сте. Нисте ли ради Његових речи и ради сведочења о Њему у изгнанству и прогонству? Нисте ли и раније трпели закључавање у тамницу? Нисте ли пролили крв усред увреда и изругивања? Нису ли неки од братије наше храбро скончали усред страдања? Ето у чему је наша похвала у Господу. Ето какав је дар наш. Међутим, пошто наша чврстина није поуздана услед наше измењивости и услед немогућности да засигурно тврдимо шта ће родити следећи дан, ја вас молим да у Господу стојите непоколебиво и неизмењиво, једнодушно и једномислено се саподвизавајући за јеванђелску веру, ни у чему да се не плашећи противника (Фил. 1, 28), никако ни у чему не дајући спотицање (2. Кор. 6, 3), него се у свему показујући као слуге Божије (2. Кор. 6, 4), тј. у послушању, у смиреноумљу, у кротости, у великодушности. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јев. 10, 3637).
3) Уколико ће доћи и неће закаснити, зашто бисмо малаксавали због невоља (Еф. 3, 13) и зашто пре не бисмо били готови да за Господа умиремо сваки дан? Јер, написано је: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати;ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи; ако ли изневеримо, Он остаје веран, јер се не може самога себе одрећи (2. Тим. 2, 11-13). Какву ће само радост имати свети када угледају Господа који силази са небеса са анђелима силе своје, призивајући их ка неизрецивој радости, овенчавајући их и намеравајући да са њима живи у векове. И какву ће, опет, имати жалост они који нису поверовали у Јеванђеље и који су преступали Његове заповести, тј. они који ће, по написаноме, бити осуђени на вечну погибао од лица Господњега и од славе силе Његове када дође у онај Дан дa се прослави у светима својим и покаже се диван у свима верујућима (2. Сол. 1, 9-10).
4) Сагледавајући и размишљајући о реченом, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем (2. Кор. 7, 1), стремећи ка бољем и хитајући ка савршенству. Мрзећи зло држимо се добра. У братољубљу будимо једни према другима нежни; чашћу чинимо једни друге већим од себе. У ревности не будимо лени; будимо духом ватрени; Господу служимо. Будимо у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани (Рим. 12, 9-12). Пребивајући у таквој непорочности искрено ми ћемо наступајућу Пасху отпразновати на достојан начин и удостојити се да вечно окушамо небеска добра.
 

282.
1) Предивно је што такав Господ страда; 2) сва твар се ужаснула; зар ћемо ми остати без учешћа; 3) за толику љубав узвратимо љубављу и спремношћу да све претрпимо и у поретку нашег живота и у прогонима (4, 73)
1) Сећање на страдања Господа нашег Исуса Христа душу увек приводи у скрушеност и умилење, нарочито у ове дане (Велики Петак), у које су се и извршила. Која страдања? Убилачки савет против Господа, Његово хватање од стране Јудејаца, вођење на смрт, стајање пред Пилатовим судом, суђење, распитивање, шамари, пљување, вређање, исмејавање, подизање на Крст, прикивање руку и ногу, окушање жучи, пробадање ребара и све остало што се десило и што свет не може да смести, нити човечији (па ни анђелски) језик да изрази. Представимо себи о како великом и необјашњивом тајинству се ради. Господа, који откривено види савете срца и који зна сваку људску помисао, воде на савет који га осуђује на смрт. Онај који држи све моћном речју својом (Јев. 1, 3), предаје се у руке људи грешника. Онај који везује воду у облацима и благовремено орошује земљу, води се везан. Онога који је небо измерио педљом и земљу шаком и који је горе поставио на вагу (Ис. 40, 12), слуга удара руком. Онај ко је земљу украсио разноврсним цвећем, венчава се на посрамљење венцем од трња. Онај ко је посред раја насадио дрво живота, прикива се на дрвету ради исмевања. O, како страшног и натприродног призора.
2) Сунце је то видело и смркло се, видео је месец и потамнео, осетила је земља и затресла се, осетило је камење и распало се. Сва твар се згрозила при вређању Господа. Бездушни и неосетљиви састојци су од тих призора и од страха Божијег изашли из свог поретка, поставши као одушевљени и осећајни. Зар ми који смо удостојени словесности и за које је умро Христос у ове дане нећемо да се скрушимо и заплачемо? И зар не бисмо били бесловеснији од бесловесних, и неосетљивији од камења? Не било. Напротив, доспевши у богодолично иступљење и изменивши се добром променом, пролијмо сузе, предајмо страсти на заклање, подношењем увреда узвратимо за увреде нанете Господу, претрпимо ране због Његових рана делимично на делу послушања, a делимично у предстојећем исповедништву.
3) Зар не видимо колико је у свему томе побуда на божанствену љубав? Ко је поднео закључавање у тамницу? Ко се предао на заклање ради љубљенога? Свеблаги Бог је ради нас осуђених поднео безбројна страдања. Стога је блажени апостол, помишљајући о реченоме и налазећи се у силном осећању љубави према Богу, са правом рекао: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 38-39). Јер Бог тако заволе свет даје Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Немајући ништа достојно од дела својих да узврате на такву љубав, свети су сами себе, тј. тела своја и крв своју принели у напорима подвижништва и у злопаћењима, појући са блаженим Давидом: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115, 3). Сличним гласом и ми свагда вапијмо Господу, ненаситим расположењем душе му служећи непрестано и све више стремећи ка бољем како бисмо са свима светима били наследници вечних добара.
 

283.
1) Радујем се због ваших успеха у добру; 2) немојте се, међутим, заустављати, већ се пружајте даље, подражавајући свете и подстичући се обећањима (4, 81)
1) Ја са вама водим разговор по жељи, а не по принуди, премда је и неопходно да са вама беседим. Ја ревнујем за вас Божијом ревношћу (2. Кор. 11, 2), премда и јесам грешан. И ја се због вашег напретка радујем великом радошћу. Уколико вас често и оскорбим, као недавно, [намера] ми је да познате љубав коју према вама имам изобилно (с обзиром да онај ко воли марљиво васпитава и није немаран према кажњавању: Јер који је то син кога отац не кара – Јев. 12, 7) и да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1, 4). И исповедам да сте послушни и покорни и да строго испуњавате отачке заповести као можда нико у овом роду од оних који се налазе у послушништву. И говорим без лажи јер је све истина. И ко је у тој мери једнодушан са оцем и ко толико следи игумана у свему што је сагласно са заповестима Господњим као ви, који сте искусни и у једном и у другом? Као доказ нека послуже гоњења, изгнања, тамнице, злопаћење, супротстављање до крви у подвигу против греха (Јев. 12, 4). И речено није ваше, већ је дар Божији, од кога нека вам буде и похвала. Нека други имају новац, имања, манастире и другу опскрбљеност. Мени језа добру славу довољно да имам вас и да се вама украшавам. Јер, ви сте моја радост и венац славе, живот и свако добро.
2) Једино вас молим да не одступате од вашег доброг произвољења, да не полажете границу добру и усхођењу по ступњевима савршенства. Они који се паште око стицања вештаствених имања не налазе ситост у увеличавању богатства. Ни ви у духовном усавршавању немојте престајати да се простирете напред до последњег свог издисаја. Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Зар у житијама светих не видите са каквим су они трудом и знојем проходили свој живот? Зар не видите са каквим су проливањем крви и са каквим страдањем свети мученици завршили свој живот? Због чега? Да би стекли Христа. Јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вечно (2. Кор. 4, 18). Зар сунце није добро? И оно ће, међутим, најзад потамнети. И месец није ли добар? Но, и он ће престати да даје светлост. И зар звезде нису добре? Ипак, и оне ће пасти. Зар небо није добро? Ипак, и оно ће остарети као одећа. И све ће се изменити: биће ново небо и нова земља, као што не писано. И започеће неизрециво блажени живот у Христу и са Христом. Таква су наша обећања. И таквим напомињањем помажимо сами себи у побеђивању чулног натчулним. Божанственом љубављу подављујмо телесну љубав, по учењу апостола: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол. 3, 12). Немојте се ваљати у глибу похоте, нити се давите у блату страсти, чији је крај погибао. . . Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил. 3, 19-20).
 

284.
1) Добивши рану ја сам прибегао лечењу и ето – разговарам са вама, одакле извлачим поуку да чим неко добије греховну рану одмах треба да жури ка лекарству покајања; 2) немојте каснити, јер смрт може да дође; изаћи, пак, на суд без очишћења заиста је страшно; 3) пази на себе и не слушај непријатеља који те учи да одлажеш [покајање] (4, 82)
1) Ожалостила вас је рана на мојој нози. И право је. Јер, ви ми саосећате и у радости и у тузи, као братољубиви и оцељубиви. Отуда ћу ја узети предмет за своју поуку. На који начин? Када сам због својих грехова добио рану, било је неопходно брзо лекарство и одговарајући покој, услед чега током три дана нисам могао да општим са вама. И пошто је по милости Божијој болест излечена, ја сам опет са вама. И ето, говорим са вама. Слично је и са душевним ранама. Неко је, рецимо, добио рану у срцу од виђења или слушања. Или се повео за демонском помисли и распалио се злом похотом, гневом, јарошћу, мржњом, завишћу, противречењем, непослушношћу или неком другом погубном страшћу. Он треба одмах да приступи лечењу, тј. покајању, скрушености, плачу, уздисању и срдачном болу, као и другим лековима преумљења. И излечивши се, он опет треба да дође до претходног доброг поретка. У супротном ће се на грех надовезивати грех, и рана на рану, и страст ће постати неизлечива, услед чега ћемо се разболети грехом на смрт.
2) Нека међу вама, братијо моја, не буде тако. Понајпре, ви треба да пазите на себе, тј. да не грешите. Јер, има ли шта слађе и блаженије од чисте душе и ума који није рањен страстима? Уколико се деси да погрешимо услед склоности [на грех] наше природе, ми треба одмах да се исправимо, не остављајући ни један час у себи нешто неисцељено. Јер, смрт је лопов и не знамо у који ће час доћи: да ли у поноћ или у зору. А изаћи из тела и стати пред суд Христов неприпремљен јесте врло опасно и крајње страшно. Јер, апостол говори: Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца, И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев. 4, 12-13). И ако се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити (1. Пт. 4, 18). Данила пророка је ухватио ужас и иступљење када је у виђењу угледао суд Божији. Шта ћемо тек доживети ми када у стварности дођемо на тај суд? [Он] говори: Огњена река је текла исходећи пред Њим. Хиљаде хиљада му служаху и десетине хиљада му предстојаху. Суд заседе и књиге се отворише (Дан. 7, 10). Ко ће опстати и ко ће сачувати смелост када се речено деси? Нико осим оног ко има праву веру и добра дела, осим оног ко је стекао храброст, праведност и здравоумље, осим сина посдушања и осим савршеног у потчињавању.
3) Стога треба да пазимо на себе са сваком опрезношћу и да сваки час са страхом очекујемо исход. И неће се сакрити наш непријатељ човекоубица, који нас поткрада и који нас свагда наговара да садашње време проводимо у нераду и немару, те да поступање по заповестима одложимо за будућност. Ми га, пак, свагда одбијајмо и удаљујмо силом Божијом. Ја смирени се сада и обраћам вама са речју како бисте се, чувши пет речи из уста мојих, утешили заједно са мном напомињањем које вам предлажем. Јер, напомињање је добро стога што увек обнавља душу. Подражавајући наше оце, ја знам и уверен сам да ћемо напредовати у грађењу свог спасења, да ћемо умилостивити Бога и удостојити се да добијемо Његово Царство.
 

285.
1) Он позива на благодарење Богу што их и у туђој земљи штедро дарива сваким опскрбљењем; 2) да се, пак, не би лишили милости, он их убеђује да ревносно угађају Богу у вери и у уздању (4, 83)
1) Ми треба да благодаримо Богу за доброчинства која нам чини, нарочито у нашем пребивању у туђој страни. Јер, и налазећи се у прогонству, ми проводимо живот као у манастиру не задовољавајући само своје потребе, већ и оних који нам долазе. Јер, видите да нам много наше братије долази са свих страна. И где би се они пре обратили него Богу и нашем смирењу? Осим тога, зар не видите колико других страних отаца и братије долази код нас, у свему трпећи беду и недостатак? Готово да ни један дан не прође а да не примимо по неког. Па ипак, код нас није било недостатка у неопходном. Напротив, свега имамо у обиљу. Стога ми једино можемо да кажемо да заиста не лаже Онај ко је рекао: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). И заиста, ми имамо на располагању плодове пшенице, вина и јелеја (Пс. 4, 8) и других потреба изнад очекивања, при чему немамо довољно сила да испустимо глас благодарења благости Божијој. А ако се и деси да у том смислу будемо стешњени и обремењени, треба само видети каква потом долази награда и каква се потом узноси хвала Богу. Сами настојатељи манастира се диве што је нама Бог дао да чинимо оно за шта је њима недостало снаге. Ради чега? Да би се у томе познала сила Божија по вери и уздању нашем. И мени се чини да је оно што се сада дешава код нас веома слично ономе што је било у време пребивања Израиља у пустињи? Већ је четврта година како не сејемо и не жањемо, а Бог нам све време даје неоскудну храну телесну. Он нам није дао ману као кишу са неба, али нам је отварао житнице оних који имају у изобиљу и пружао оно што је потребно за насићење гладних. Он нам није воду источио из камена, али је за нас источио винске сасуде рукама благочастивих. Он нас је уштедрио и са многим другим, о чему сада није једноставно говорити. И зар речено није дивно, запањујуће и похвало? И рећи ћу још нешто апостолским речима: Ми смо као сиромашни који многе богате, као они који ништа немају а све поседују (2. Кор. 6, 10).
2) Ето дарова благога Бога и Његових доброчинстава. И ми имамо страх да својом неосетљивошћу за Његово посебно поштовање према нама не оскорбимо свог Добротвора. Стога сви заједно, братијо, будимо веома пажљиви. И ми који смо овде и они који су одвојени свеусрдно испуњавајмо заповести Господње и старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дела (Јев. 10, 24), не дозвољавајући себи да живимо немарно, не чинећи вољу тела и помисли, не препуштајући се роптању (слично древним роптачима) и не искушавајући Господа (слично негдашњим кушачима) двоумљењем да ли може и убудуће да нам чини [добро]. Јер, написано је: Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23). Према томе, уколико будемо искрено веровали, Господ ће нам по нашем искању дати све што је неопходно за спасење наше и за телесни живот. И ми ћемо успешно проћи пустињу овога живота, осветљавани светлошћу истине. Наоружани духовним оружјем, ми ћемо духовног Амалика обратити у бекство и ући у Царство небеско (а не у обећану земљу, с обзиром да не иштемо привремено и пролазно). Јер, веран је Онај ко је рекао: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 10).
 

286.
1) Спољашња искушења су људска и лакша; 2) демонска су тежа; и њих ћемо, пак, победити уз помоћ Божију, уколико не ослабимо у противљењу; 3) ето непрестане борбе и мучеништва (4, 84)
1) У невољама које су нас сустигле благовремено је да заједно са апостолом кажемо: Друго нас искушење није снашло осим човечијега (1. Кор. 10, 13). Ја говорим имајући у виду Теоктиста, доброг старца, који је наш по свему. О каквом се искушењу ради? Он је заточен на острву Халкит, док су његовог старца потчињени оклеветали да не помиње самодршца, услед чега је био жестоко претучен. Искушења се распламсавају и нас већином сматрају њиховим виновницима. Јер, како се може допустити да онај ко управља манастиром сам по себи не помиње самодршца? Или како допустити да оци и братија који су се избавили из заточеништва и пребивају у градовима смућују јеретике. Изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог (2. Кор. 6, 17). Они који супротно поступају доживљавају скорбне противности. Стога смо се ми смирени удаљили од оних који живе у градовима и живимо у њиховој околини како не бисмо дали повод онима који траже повода (2. Кор. 11Д2). И Господ нас је до сада сачувао нетакнутима. Он ће нас и убудуће сачувати уколико пазимо на себе, тј. уколико не говоримо без разборитости и уколико своје уши не пружамо на [слушање] сујетних и недобронамерних речи. Апостол говори: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол. 4, 6). И брат Божији опет говори: Тако говорите и тако творите као они који ће законом слободе бити суђени (Јак. 2, 12). Стога можемо бити уверени да нећемо упасти у неблаговремено искушење, већ ћемо се избавити од садашњих зала као од замке.
2) Речено и јесте људско, тј. лако искушење. А демонско је веома тешко и сакривено. Непријатељ је сваког дана, часа и минуте присутан и искушава нас, услед чега је веома тешко противити му се и тешко однети победу над њим. Ипак, старање и ревност успевају да учине оно што приличи и што се тражи. Ревносно се противимо и уз помоћ Христову ћемо победити, будући да Он заједно са нама подноси искушења. Стога је и рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Будимо ревносни да не паднемо у наведено искушење и да не будемо под руком ђавола. Овдашње заточење на острву на кратко време заправо и није заточење. Право заточење је бити одбачен од Бога и бачен у таму најкрајњу. И овдашње бичевање од неколико удараца није бичевање. Право бичевање је тамо где ће ударци бити безбројни и страдања бесконачна. Господ говори: И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 29). Тога се бојмо и страшимо, јачајући сваком снагом, no сили славе (Кол. 1, 11) Духа Светога који је у нама, обарајући помисли, пописаноме, и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу, будући непрестано готови да казнимо сваку непослушност (2. Кор. 10, 46).
3) Ето непрестане борбе. Ето многострадалног мучеништва. Јер, онај кога свагда ударају помисли па се ипак не предаје, и онај ко не преклања колена пред Ваалом, већ се супротставља и савлађује страсти похоте, гнева, јарости и страха у ствари свакодневно трпи мучење и са апостолом може да каже: Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем (1. Кор. 15, 31). И на крају подвига он ће моћи смело да дода: Добрим подвигом се подвизавах, пут заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у Онај дан дamи Господ, праведни Судија (2. Тим. 4, 78). Нека бисмо сви ми имали могућност да кажемо слично, украсивши се венцем правде и ушавши у Царство небеско.
 

287.
1) Наша природа је сањива и лењива; реч, пак, о обећањима је буди; 2) на делу су речено показали преподобни и мученици; 3) зашто ми спавамо: устанимо и изиђимо на слободу од похоте и страсти; 4) окусимо рајске радости и сладости (4, 83)
1) Говорећи Тимотеју, апостол показује какав подвиг учитељ треба да има за своје ученике: Проповедај реч, настој у време и у невреме, покарај, запрети, утеши, са сваком стрпљивошћу и поуком. Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити (2. Тим. 4, 23). Наша природа је склона лењости и стреми доле, заборављајући на учење. Стога је свагда неопходно да се ударцима речи, као некаквом палицом, буди из сна како би видела радост која јој предстоји. И заиста, зар нам није обећано Царство небеско, и бесмртни живот, и рајска сладост, и равноанђелска част, и вечни покој?
2) Због чега [ми трпимо] окове и тамнице, због чега – прогоне и злопаћење, због чега – муке и смрти? Зар не због добијања обећаних добара и избегавања страшних мука? Погледај са каквом радошћу мученици проливају крв, са каквом спремношћу иду под мач, у огањ, ка зверима и на сваку другу врсту мучења. Погледај такође са каквим задовољством преподобни умртвљавају и оптерећују своје тело, ништа не сматрајући пожељнијим од врлине.
3) Зашто онда ми дремамо? Због чега се расплињујемо у погубним и трулежним страстима, које рањавају срце оштрије одстрела? Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ(2. Кор. 6, 17). Изађимо од њих као из Содоме и Гоморе, који су сагорели у огњу и сумпору. Одбацимо мудровање тела, које се противи и бори против духа. Ослободимо се од поробљујућих пристрашћа и наћи ћемо покој душама нашим. Шта може бити спокојније од душе која није узнемирена страстима и која има мир у Богу?
4) Ето радости и весеља, ето блажене утехе и сладости. Дали желимо да окусимо од те сладости? Ми, међутим, треба да бежимо од телесне сласти, која рађа трулежност и смрт. Апостол говори: Јер који сеје у тело своје, од тела ћe u пожњети трулеж, aко сејеу дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал. 6, 8). Да ли желимо да постанемо славни? Презримо испразну људску славу и обуцимо се у смиреноумље, украсивши се свим добрим делима. На тај начин ћемо и садашњи живот добро завршити и добити будућа добра благодаћу и човекољубљем Господа нашег ИсусаХриста.
 

288.
1) Садашње гоњење је слабије, ипак, треба трпети; садашњи род ће имати похвалу у трпљењу; 2) увек будимо спремни да неустрашиво сусретнемо нападе на Православље; 3) са невидљивим нашим, пак, гонитељем боримо се непрестано; 4) будимо крепки у надању на Бога, који ће нам дати снаге (4, 86)
1) Последње три године ми водимо неки нови живот: ми нисмо потпуно гоњени, али не можемо ни да кажемо да нисмо гоњени. Ми видимо једни друге и живимо једни поред других, што представља дело човекољубља Божијег. Он је видео да изнемогавамо током ранијег гоњења, те је затворио тамнице, али ипак гоњење због Православља по својим непознатим судовима није прекратио. Ето како је сада. Уосталом, гледајући уопштено на ствар, ја сматрам да је мало прогоњених за Господа. Видећи, пак, колико свакодневно наше братије долази овамо ја осећам извесно олакшање у срцу због броја оних који нису преклонили своја колена пред Ваалом, већ су се сачували за Господа као светле звезде на сваком месту Његове владавине. Сличну похвалу има и садашњи род за следеће [поколење]. Јер, Бог је заиста у нама и Црква није изгубила своју силу по нелажном обећању Господњем. Они који је одвајкада нападају распршили су се као морска пена, док она као несаломљиви камен пребива у вери и исповедништву.
2) Стога ми треба да се радујемо и ликујемо. Међутим, истовремено треба да се држимо трезвоумља и будности, те да будемо приправни како опет изненада не би настало искушење. Јер, исповедништво треба сачувати не само једном или двапут, или чак не при многим искушењима, већ читавог живота, све до самог његовог краја, не бојећи се ни злих гласина, ни бичева који су спремни да раздеру тело, ни тамница које уништавају тело, нити било каквих људских напада. Страшним треба сматрати једино Бога, по чијем се мигу све креће, а бојати се треба једино вечних мука које су неисказано мучне. Садашње, пак, све – и радосно и скорбно пролази брзо као сан, због чега је и написано:Стрела дечија посташе ударци њихови (Пс. 63, 8).
3) Са њима ипак треба да се боримо, нарочито са нашим невидљивим гонитељем, који нас напада сваки дан. Он не престаје да нас удара, премда не чулним бичевима, већ невидљивим помислима. Он нас не опаљује вештаственим огњем, већ злом похотом. Он и свим другим страстима искушава и опседа наше душе. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; а изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6, 14-17). Ето апостолских заповести. Њих и мисмирени изговарамо и молимо да нисте малодушни у невољама и да не изнемогавате у искушењима знајући да се добија више венаца уколико се претрпи више искушења.
4) Нека нам Бог дарује силу, будући да је силан и да ће учинити оно што је обећао. Он је моћан да нас укрепи да поднесемо не само ране, него и огањ, и мач, и звери, и све друго слично. Убеђен у речено, апостол говори: Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 37-39). Уколико се расположимо да делујемо на наведени начин, ми ћемо се налазити у непрестаном мученичком подвигу, услед чега ће нам и удео бити са мученицима.
 

289.
1) Прогони су дар: треба живети достојно дара; он објашњава како; 2) из супротног, он нарочито прекорева живот особењака, који има рђаве последице: лакомост, немар, пад; 3) он све наговара на трезвоуман и усрдан живот (4, 87)
1) Кроз гоњење Бог нам је дао највећи дар, као што сам каже у Јеванђељу: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 10). Пазимо да се не деси да, живећи недостојно реченог блаженства, гоњење не обратимо у своју осуду. Гоњени, најпре, не треба да има усамљенички живот, већ да живи заједно са другом братијом. Јер, Господ каже: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). Потом, он не треба да излази напоље (осим у крајњој потреби), већ да пребивана месту у коме је примљен као странац, занимајући се молитвом, мољењем, читањем, псалмопојањем, рукодељем и другим добрим делима, која су уобичајена код нас. Он треба да избегава виђење са женама и да се удаљује од сваког брата који живи неуредно (2. Сол. 3, 11), да буде добродушан, благодаран, пун уздања, задовољан са оним што се има и спреман за примање страдања за Христа. Јер, где је гоњење обично постоје и страдања.
2) Они који живе усамљено наслеђују тешкоћу, будући да мудри говори: Тешко усамљеноме. Јер, кад падне, нема ко да га подигне (Проп. 4, 10). Они, пак, који имају слуге губе своју монашку слободу, а који купују поља, винограде, волове и муле на себе навлаче Гијезијеву губу. Одатле се рађају среброљубље, лакомост, непостојаност, одсуство жеље да се живи са осталом братијом, навика да се иде на свој начин и по својој вољи, хуљење имена Божијег због нас међу незнабошцима, као што је написано (Рим. 2, 24), и душевни пад. И како да не падне онај ко живи немарно. Апостол говори: Нe знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3, 16-17). Он опет говори: Нe варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10). И речено се говори о онима који живе у општежићу. A o вама [се не говори] тако. Већ како? A који су Христови, разапеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), и још: Ви нисте од света (Јн. 15, 19), и још: Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20).
3) Због чега ми губимо своје блаженство? Због чега понижавамо благородство свог звања? Због чега не подражавамо нашу братију који добро живе и чији је живот славан и похвалан пред Богом и људима? Није ли време да се већ једном отрезнимо? Није ми време да се повратимо у свој чин? Није ли време да се побринемо за своје спасење, ставивши пред своје очи свој исход и стајање пред Христовим судиштем? Ми ћемо морати да дамо одговор за сваку празну реч? Какав ћемо тек одговор дати за велике и тешке грехе? Отрезнимо се бар у вече свог живота, одбацимо страсти, одбацимо дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 12), на сваки начин чувајући своје срце и угађајући Господу да бисмо се спасли и постали наследници вечних добара.
 

290.
1) Отишао је покојник пред мојим очима; и са нама ће исто бити; зашто негујемо тело; 2) он је био узнемирен на смртном одру, будући да долази до напада помисли које је [човек 1 волео: добре теше, а зле муче; 3) немојмо себе везивати ни страстима, ни страсним помислима (4, 88)
1) Има је ичега благотворнијег и спасоноснијег за душу од сећања на смрт? Да вам о њему говорим ја сам побуђен смрћу елејског епископа, кога ви нисте видели како умире. Ми смо, пак, видели и стекли велику корист. Ми смо се умилили срцем, видећи у себи оно што смо видели у њему. Он је изашао и отишао, и више се неће вратити у овај живот. Више му нису потребни ни небо, ни земља, ни море, ни сунце, ни месец, ни звезде. Он више неће дисати овим ваздухом, нити испуштати глас из грла. Он неће гледати очима, ни слушати ушима, ни мирисати носом, ни пипати рукама, ни ходити ногама. Он неће више ништа чинити од онога што је својствено овом животу – ни велико, ни мало. За њега су затворена његова врата за свагда и он сада очекује суд и награду. А награда се још припрема, по написаноме: И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство (Јев. 11, 3940). А шта ми можемо очекивати? Ништа друго. Зар се нећемо подврћи и ми истоме? Зар се нећемо на исти начин вратити у земљу из које смо узети? Зар нећемо на исти начин умрети и претворити се у прах и пепео? Погледајмо у гробове и схватимо како ће завршити наш састав, који је сада жив. Зашто толико негујемо бедно тело које ће ускоро да предамо земљи и црвима? Зашто се облажемо страстима са којима ћемо се сусрести при исходу?
2) Једва дишући, умирући је говорио како су му се јавила два лица, мушкарац и жена, и изобличавали га без жалости, услед чега је стењао, звао у помоћ, тресао се и ужасавао се исхода из тела. Видите ли каква је осуда смрти? Демони иступају као наши изобличитељи и осуђивачи. У време исхода ћемо угледати помисли које смо радо примали и спроводили у дело. Ми треба да гледамо Господа пред собом свагда (Пс. 15, 8), да сматрамо да је близу анђео чувар нашег живота и да замишљамо светитеље како бисмо и при последњем издисају видети сличне мисли. Уколико, пак, у себи сликамо греховне образе и слажемо демонске помисли, ми ћемо их сусрести и [при издисају], што ће бити жалосно и погубно.
3) Подвизавајмо се да не будемо обузети таквим идолима у време исхода, већ да се нађемо чиста срца како бисмо са смелошћу могли и ми да кажемо: У миру ћу заједно уснути и починути (Пс. 4, 9). Јер, за врлинског смрт јесте сан, као што је и Господ рекао: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн. 11, 11). Уколико је она сан, очигледно је да је и виновница успокојења, будући начело вечног живота, као што говори апостол: Но заиста је Христос устао из мртвих, me постаде првенац оних који су умрли (1. Кор. 15, 20), и нешто даље: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? А жалац је смрти грех, aсила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа (1. Кор. 15, 54-57). И Господ говори: Ономе ко победи даћу да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога (Отк. 2, 7). Ето, откривено је поприште Царства небеског. Ето, предстоји триблажени подвиг. Победник ће [добити] венац и окушање вечног живота. Потрудимо се да и ми победимо ђавола, да сатремо страсти, да се у потпуности очистимо од сваког зла и стекнемо врлине како бисмо постали становници раја и удостојили се да окушамо од дрвета живота.
 

291.
1) Спасење треба градити непрестано и са усрдном ревношћу; 2) војници су усрдни у служби земаљском цару; зар ћемо ми бити лењи да служимо небеском Цару ради небеског; 3) гледајте на свете: каквог само рода људи нема међу њима; међутим, нема ни једног лењивог и немарног; има и палих међу њима, који су се [потом] покајали и ревносно и трудољубиво угађали Богу; 4) нека устане немарни, нека обрати пажњу на апостол[ове речи] и нека узревнује (4, 89)
1) Постоји време за сваку ствар под небесима (Проп. 3, 1), говори мудри. Време, пак, за грађење нашег спасења је свагда и свагде. Јер, апостол говори: Радујте се свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте (1. Сол. 5, 16-18). Наведеним трима врлинама се одређује наше спасење. Јер, радост је знак чињења сваке праведности, непрестана молитва не даје места ђаволу да нас напада, а благодарење је сведочанство о љубави према Богу. Одасвуд се оградивши тим делањем, ревносно угађајмо Богу, не предајући се малодушности ни у каквом случају и не раслабљујући се немаром ни у испуњавању послушања, ни у псалмопојању, ни у рукодељу, већ све вршећи са усрдним расположењем као добри управитељи разноврсне благодати Божије (1. Пт. 4, 10).
2) Зар не видимо како војници са усрђем журе заједно са својим царем на дело своје? На какво дело? У рат, на клање, насмрт. И они се ради пролазне славе и ради брзопролазног богатства са готовошћу устремљују на све. А ми смо призвани у Царство небеско, у неизрециву радост и живот вечни. Хоћемо ли, дакле, бити лењиви и немарни, или ћемо се са свом ревношћу и бодрошћу показати као добри војници Христови?
3) Читајте књигу коју држим у руци и увидећете и познати црте изузетности светих отаца. Колико је велика код њих ревност. Какво је силно горење духа. Какви подвизи. И како их је прославио свеблаги Бог, показавши их као неке богове кроз знамења и чуда која су чинили. И прославили су се не само они који су од почетка били добри и нису познали греха, већ и они који су скренули са доброг пута и падали у тешке грехе, да би се потом исправили најбољим покајањем. Стога нико нема оправдање за немар и небригу за спасење. Јер, [узрок за пропаст] јесте једино неосетљивост и окамењено срце, које се обликује непокајаним животом.
4) Таквоме апостол узвикује: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће me Xpucmoc (Еф. 5, 14). Или презиреш богатство Његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући даme доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме no делима његовим (Рим. 2, 46). Погледај, немарни, и убој се опомене, те устани из сна немарности. Ето, отишао је преподобно и брат Кандид. Пре њега је отишао неко други, а и после њега ће неко. И нема никога ко би за свагда остао овде. Сви ћемо прећи. Ипак, благо ономе ко је добро поживео с обзиром да је успешно обавио своју куповину, те се дошао да добије вечну, ревношћу и марљивошћу стекавши боље. Међутим, тржиште још постоји и размена за Царство небеско још предстоји. Стога приђите, молим вас, и сви пожуримо на куповину Божанствених и нетрулежних добара како бисмо заједно са свом нашом братијом постали наследници Царства небеског.
 

292.
1) Заповедам свима да се неослабно старају за спасење; 2) треба се уздржавати од суђења других на основу видљивог, будући да је главно унутрашње устројство; 3) нека свако ревнује за унутрашње, не примајући рђаве помисли и не попуштајући покретима страсти, које нарушавају читаву унутрашњост (4, 90)
1) Оне који ревнују за спасење душе молим да још више ревнују, а немарне молим да устану из нерада и немара. Ево сад [тј. у овом животу] је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6, 2). Уколико га изгубимо, више нећемо наћи друго. Нека код нас ни један дан не прође у нераду и немару, већ се на сваки начин побринимо да уризничимо понешто од вечних добара: мољење, молитву, прозбе, благодарења, скрушене сузе, просвећење ума, небеска зрења.
2) Ипак, немојмо судити о ономе што се налази у нашој братији по ономе што се налази у нама. Напротив, ми треба да добро мислимо како свако у себи скривено гради своје спасење, чак и ако споља изгледа другачије. Зар се код наших отаца није дешавало да су они који нису изгледали нешто нарочито неупоредиво светлије засијали од оних који су изгледали као изузетни? И у нашем братству се много пута дешавало да су више од других просијали они који су сматрани као незнатни и неславни, нарочито у време исповедништва. Због чега? Мени изгледа да се[узрок] налази у унутрашњем стању, а не у споља видљивој марљивости и ревности. Јер, царство врлина се налази [у човеку] који има мирно стање и чистоту срца, кротост и безметежност. На њега и Господ гледа, по писаноме: На кога ћу погледати ако не на кротког и ћутљивог, и на оног ко трепти од мојих речи (Ис. 66, 2).
3) Узревнујмо како би свако себе Господу представио са чистом савешћу, не отварајући врата ђаволу кроз примање греховних помисли. Знајте да, примајући их, ми страдамо, постајемо дивљи, мењамо се и сабирамо сваку горчину под видом задовољства. И опет, кад се отрезнимо и вратимо доличноме, ми осећамо велики мир и тишину слађу од меда, те као да се скривамо у пристаниште после буре. Врлина је, дакле, слатка, љупка и пожељна, а грех је горак, погубан и одвратан. Стога је за дивљење што нас ипак плени грех и што се не прилепљујемо уз врлину. Већином речено бива због немоћи наше природе и стога што човекова мисао од младости његове приљежно стреми злу (Пост. 8, 21). Ипак, немојмо каснити и немојмо жалити усрђе да бисмо се вратили на добар пут. Видећи наш труд, Господ ће се осветити за нас, те ће нам за болно наше усрђе узвратити вечним наградама, док ће нас за трпљење скорби овенчати венцем правде, прибројати светима и удостојити Царства свога.
 

293.
1) Пазимо и бодро ратујмо, с обзиром да је много неуспављивих непријатеља; ипак, не треба да их се бојимо с обзиром да имамо силне помоћнике и непобедиво оружје; 2) у видљивој борби се за победу добијају венци; у нашој, пак, невидљивој борби победник (тј. венценосац) је већ онај ко се не предаје непријатељу; 3) покажимо срчаност у супротстављању и бићемо блажени (4, 91)
1) Напрегнуто и непрестано пазимо на себе с обзиром дани дан ни ноћ не одступају они који воде борбу против нас. О коме се ради? О духовима злобе, господарима таме овога века, којих има безброј и чији је бес против нас неописив. Ипак, ми не треба да се бојимо, нити да их се ужасавамо. Ми имамо Саборца и Заступника, тј. Духа Светога и Господа нашег Исуса Христа, који немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17), који је и сам страдао будући кушан, те може помоћи онима који бивају кушани (Јев. 2, 18) и коме са смелошћу узвикујемо: Суди, Господе, онима који ми чине неправду, војуј против војујућих на ме. Узми оружје и штит, и устани у помоћ моју; извуци мач и препречи (пут) насупрот гонитеља мојих (Пс. 34, 1-3). Јер, заиста нас гоне непријатељи наши и жедни су наше погибије, полажући саблазни на наше путеве и на сваки начин покушавајући да нас гурну у ров греха. Ми им се, пак, као војници супротстављамо, обучени у оклоп вере и љубави ис кацигом наде спасења (1. Сол. 5, 8). И тим оружјем се одбија непријатељ.
2) И дивно је што ми у самој борби добијамо венце. У телесној борби на борилиштима борац не добија венац уколико не обори свог противника. А код нас се венац добија и уколико борац не обори свог противника. Речено је јасно из онога што је било откривено једном од светих отаца наших. Наиме, неког ученика је седам пута нападала [помисао] да оде на починак без благослова старца. Међутим, он је седам пута савладао напад, да би за трпљење добио седам венаца. Према томе, уколико због самог противљења добијамо венце, молим вас да се храбро противите нападачима, не изнемогавајући због дуготрајности борбе. Није ли свету Сару четрдесет година силно нападао демон блуда? Па ипак, она није изнемогла и пала у малодушност. Познато је такође да је један послушник, који је имао исту борбу, одбио да се игуман помоли за њега како би му се прекратила битка, с обзиром да се за трпљење припремају победнички венци.
3) За превладавање, пак, те борбе најсилнији су молитва, сузе и скрушеност срца. Према томе, када нас нападне непријатељ, или чак и кад нас, због наше непажљивости, рани, пустивши нам стрелу похоте у срце, ми одмах употребимо молитву против њега и он ће без задржавања побећи. Пролијмо сузе и угасиће се угаљ прелесне страсти. Смиримо се и подигнуће нас Господ. И блажен је онај ко се непрестано принуђавана на дело Божије, трпећи скорби послушања и чувајући своју непорочност недирнутом. Достигавши крај подвига, он ће са пуном утехом и задовољством прећи одавде. Он се од слуха злога неће се уплашити (Пс. 111, 7), по певању светога Давида. Зар ми не видимо како се војници који су у рату показали храброст са слављем и радошћу враћају у домовину, показујући знакове борбе и победе? Нама се чини да ће и онај ко је у невидљивој борби показао храброст и подвизавао се добрим подвигом такође бити славно прослављен у великом граду, чији је Неимар и Творац Бог. Њега ће похвалити анђели и увенчати Господ. Он ће наследити вечне утехе. Нека бисмо их се и ми удостојили благодаћу Господа нашег Исуса Христа.
 

294.
Скорби и гоњења шаље Бог ради испитивања; по испитивању Он их прекида; name гоњење се продужује стога што се ми још нисмо до крви супротставили (4, 92)
Жеља нашег срца и молитва Богу јесте мир Цркве Божије. Јер, шта је благотворније од мира, тј. од тихог и безметежног живота у нашим обитељима? Ипак, и дуготрајност гоњења може да буде корисна с обзиром да даје повод да се пројаве најискуснији у вери. Стога апостол говори: Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан (2. Кор. 12, 10). Стога оставимо питања о дуготрајности, већ сву бригу положимо на Бога који зна како да благотворно устројава трајање наведених и других околности. Почуј шта говори Писмо: Бог искушаваше Авраама (Пост. 22, 1). Ти ћеш рећи: “Искушавао га је, али кратко”. He, напротив. Он га је искушавао током многих година и многим искушењима. И тек кад је видео да је постао савршен у вери, Он је рекао: Сада познах да се бојиш Бога јер ниси поштедео сина свог љубљеног мене ради (Пост. 22, 12). Искушавао је он и Јова још већим искушењима много година. Видевши да је савршен у трпљењу, Он је рекао: Зар мислиш да сам ти због нечег другог учинио што сам учинио а не да се покажеш праведан (Јов 40, 3). Он је на сличан начин и остале пророке, и свете апостоле, и блажене мученике, и све преподобне и праведне многим скорбима и током многих година испитивао, те потом сведочио о њима и примао их. Слично и о нама треба претпоставити. Још се не супротстависмо до крви борећи се против греха (Јев. 12, 4). Ми још нисмо довољно горели у огњу скорби и још нисмо довољно на опиту показали искреност наше вере. Стога се још продужава гоњење.
 

295.
1) Ma колико да је грешан, [човек] може да се покаје, што говоре примери Давида-разбојника, Марије Египћанке и других; 2) немој мислити да су се они наводно и овде насладили грехом и да ће у будућности окусити рајска добра: код грешника нема радости, будући да је једино врлина радостотворна (4, 93)
1) Нема непремостиве препреке за онога ко искрено жели да се спасе. И није немогуће да се покаје и обрати Богу чак ни онај ко је дошао до крајње границе зла. И постоји много сведочанстава да наведена реч није лаж. Једно од многих сведочанстава јесте покајање Давида, начелника разбојника, приповест о коме смо недавно читали у цркви. У њој се види да је он раније био човекоубица и испуњен сваког зла, те да се покајао и приступио Богу, да би потом достигао савршенство и чак исцељивао поседнуте ђаволом. И анђео му је рекао: “Давиде, Давиде, Бог ти је опростио грехе и од сада ћеш чинити знамења”. У њој се такође види и Божије човекољубље: Он не само да му је опростио човекоубиства, већ га је показао и чудотворцем. Хоћеш ли да видиш и друго сведочанство? Погледај на Манасију који је педесет две године Израиља одвајао од Бога и терао га да служи бездушним идолима. Па ипак, покајавши се искрено он се спасао. У духовној радости он је запевао Богу песму коју Црква Божија до данас пева. Оних, пак, који су се повели за телесном љубављу и потом се покајали има безброј. Међу њима је божанствени Давид, који је после прељубе и убиства опет добио дар пророштва. Ту је и Марија Египћанка која је после ненаситог грешења грехом те врсте узишла до анђелоликости и удостојила се дара прозорљивости. И тако даље. Стога нико нема оправдања да мисли и говори да неко од оних који су се нагрешили не може кроз покајање да потече спасењу.
2) На уму имајући сличне примере, и ми стекнимо још већу ревност за спасење и још већу наду на његово достизање, верујући да ће Бог, који је по неизрецивој милости својој призвао и спасао и оне који су пали у дубину зла, спасти и нас који му даноноћно служимо. Слушајући, међутим, о обраћењу грешника нека нико не говори: “Значи, он се насладио овдашњим добрима, па ће се насладити и тамошњим”. Онај ко је савладан гресима не наслађује се ни овдашњим ни тамошњим добрима. Јер, каква је сладост чинити блуд, угађати стомаку, бити среброљубив, отимати и бити заробљен и другим страстима? Зар слични похотљивци неrope y огњу слично болеснима од врућице? Стога је исправније рећи да такви и овде трпе казну, а и у будућем веку ће бити предани вечним мукама због овдашњих погубних и трулежних утеха. Удео оних који греше и који су развратни јесте стењање и кидање, а не окушање сласти. Онај, пак, ко је заволео врлину и ко живи врлински поседује и једна и друга добра, окушајући неизрециву сладост кроз бестрашће, као и сви свети који се свагда радују у Господу и који у поређењу са љубављу према Богу све остало сматрају другостепеним. Подражавајући их, и ми треба да се радујемо и сарадујемо једни другима, ревнујући за своје спасење и држећи се подвига трпљења, послушања, одсецања своје воље и других делања како бисмо, усавршивши се њима, постали наследници вечног живота.
 

296.
1) Световни људи много трпе ради ништавних добара; зар ми нећемо трпети ради вечних добара; 2) осим тога, какве су наше тешкоће и шта се очекује; 3) све благодушно подносимо са неварљивом надом (4, 94)
1) Монашки живот је тескобан и скорбан, што је очигледно из Господњих речи: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне ceбe, и узме крст свој и за мном да иде (Мт. 16, 24). Међутим, и световни живот је мучан, као што гласно сведочи оно што видимо у њему. Ипак, оставимо световњаке да се носе са својом скорби, а ми се, како и приличи, окренимо на своју. Наша скорб бива са радошћу Духа Светог, с обзиром да и оно што изгледа као жалосно има удела у радости због наде која се упућује на небеса. Неће ли стога бити срамно за нас што они ради неке мале славе и награде много трпе, а ми ради великих небеских добара нећемо да благодушно подносимо ништавне жалости које нас сусрећу?
2) И шта су заправо наше скорби? Неко дело које нам је против наше воље назначено, нека наредба која нам се не свиђа, нешто непријатно у храни, пићу, одећи, обући, месту и врсти послушања, или шта друго слично што нас оптерећује. Па ипак, све наведено иако је скорбно, не би требало да нас одвоји од дужности: Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Чак и кад би нас сваког дана пекли на огњу, ради ње би требало све да подносимо. Утолико пре треба да трпимо лака и подношљива искушења. Ја вам не говорим да бих раздражио скорбна чула, већ да бисмо познали љубав којом нас је заволео благи Бог наш, који нас је извео из световног живота и убројио у свештено и небеско звање. И оно што захтева од нас, Он не захтева за себе. Он ни у чему нема потребу, будући богат у свему, већ хоће да ми себи учинимо добро и спасемо се.
3) Стога, одложивши сваку двоједушност, у трпљењу стичимо своје душе, држећи се изнад сваког надолазећег искушења и не дајући никаквој помисли да овлада нама у тренутку када, ради нашег испитивања и обучавања, буде попуштено да нас сусретне нешто скорбно, што ће ожалостити нашу душу, како бисмо и ми имали смелости да са апостолом кажемо: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; свагда носећи на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4, 8-10). Таквом благонастројеношћу и благоустројством живота угодивши Богу, и ми ћемо постати наследници Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
 

297.
1) Путници све трпе у нади на покој; и ми све трпимо у нади на вечни покој како би се у нама прослављао Бог; 2) када се, пак, у нама Бог прославља: када виде наша добра дела; будимо такви; 3) ради реченога подражавајмо свете оце, апостоле и самог Господа; 4) Господ је све трпео ради нас: трпимо и ми; иначе нам нема спасења; 5) ја сам трпео: смирите се и ви под крепку руку Божију (4, 95)
1) Онај ко је на дугом и тешком путовању мора да се труди и трпи, подвргавајући се разним непријатностима путовања. Ону нади на покојно пристаниште подноси непријатности и савлађује тешкоће, пружајући се ка напред са свим усрђем и ревношћу. На шта нас упућује таква прича? И ми смо на тесном и скорбном, дугом и тешком путу у овом животу. И другачији пут и не може бити с обзиром да за читав живот треба са сачувамо девственост и здравоумље, потчињавање и послушање. При томе, ми треба да обарамо помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и да покоравамо сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 45), као и да чинимо све друго што је са реченим нераскидиво повезано по поретку монашког живота. И овде, међутим, постоји добар крај. Шта, наиме? Живот вечни, који је нелажни Бог обећао онима који га очекују са трпљењем. Ради тог вечног живота са благодарношћу и трпљењем подносимо све тешкоће садашњег живота, прослављајући Бога и у телу нашем и у духу.
2) Како се, пак, прославља Бог навешћу путем расуђивања о једном случају. Пре два дана су овде дошли световњаци да нас виде. И видећи како пребивамо у једномислију, како рукама испуњавамо труд послушања и како устима понављамо Давидове песме, они су прославили Бога и заблагодарили му, стекавши поуку. На тај начин се на нама испунило оно што је Господ рекао: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Висте у овом случају прославили Бога у свом телу и у духу. И даље се старајте да га прославите у свим околностима, држећи се богодолично и удаљујући се од неприличног, по савету светог Давида: Немој ревновати лукавима, нити завиди онима који чине безакоње; јер ће се као трава брзо осушити, и као лишће зелени брзо ћe отпасти (Пс. 36, 12). Напротив, ревнуј врлинским и добрим.
3) У житејским околностима они који су се посветили извесном занату ревнују да правила свог омиљеног посла позајме од најбољих мајстора, а не од најгорих: столар од искусног столара, живописац од најбољег живописца. Уопште, нико неће стати да подражава неискусне и незналице. Уколико уопште буде неког подражавао, подражаваће само најискусније и зналце. Уколико такво правило и закон важи за вештаствено и трулежно, зар утолико пре и у уметности над уметностима и у науци над наукама не би требало да уређујемо свој живот по примеру светих мужева, а не по њиховој супротности? Подражавајмо оне који су од младости до старости пребивали у послушању, тј. не само древне старце, него и оне који су просијали у нашем братству. Подражавајмо оне који су једноставношћу разарали лукавства ђавоља. Подражавајмо оне који су у послушању без премишљања добро управили свој подвижнички пут. Ако хоћете, подражавајмо онога који је заповедио: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1. Kop. 11, 1), и на другом месту: Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена. И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис (Еф. 5, 12).
4) Христос је на жртву и принос за нас себе дао Богу. Зарми ради Њега са благодарношћу нећемо поднети безначајне скорби? Христос је поднео сваку увреду, по реченоме: Ругања оних који тебе руже падоше на мене (Пс. 68, 10). Зар ми нећемо поднети безначајну увредљиву и презриву реч? Како ћемо се населити са светима уколико не идемо за њиховим стопама? Како ћемо царовати са Христом, уколико се не саображавамо Његовој смрти и не приопштавамо Његовим пречистим страстима? И ако се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити (1. Пт. 4, 18). Видите ли како се веома одређено говори да се праведник једва спасава. Уосталом, праведником не може да се назове онај ко је нетрпељив, ко је искључив, ко памти древне увреде и њима се разгорева и смућује, немајући мира са Богом. Како ће се он спасти? Зар онај ко поступа на тај начин по неопходности не бива отргнут од киновијског општења? И по преселењу одавде, зар неће по неопходности потпасти под вечну осуду?
5) У безумљу говорим: “Нисам ли и ја био послушник? Нисам ли имао игумана, економа, духовног и телесног оца? Нисам ли имао духовну и телесну братију”. Ја сам се међу њима кретао као у огњу, бацан тамо амо и водећи бој са два супротна живота. Ипак, могао сам да се спасем једино трпљењем, одговарајућим исповедањем и приписивањем себи сваке кривице. У супротном би било немогуће имати мирну душу у невољама. Смирите се, дакле, под моћном руком Божијом (1. Пт. 5, 6) и наћи ћете покој и безбрижност. Написано је: Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6, 2). Одбацимо лукавство од душа наших, научимо да чинимо добро, покажимо се чисти пред Оним ко нам је учинио добро пре него што дође онај страшни Дан када ћемо бити дужни да дамо одговор за сваку празну реч. Прошавши овај живот са добром савешћу према снази, ми ћемо постати достојни наслеђа вечног живота.
 

298.
1) Ма колико да објашњавам, код неких од вас се стално пројављује немир; 2) он долази од недостатка љубави, без које, уосталом, више нисмо ученици Христови; 3) иштимо, међутим, мир, усвојивши добру ревност (4, 96)
1) Можда се може чинити да често беседим са вама и да већ нема неопходности да вас и даље поучавам и да вам напомињем будући да сте довољно настројени на прилично понашање. Ипак, сада видим да још увек постоји крајња неопходност. Јер, и поред мојих честих савета у некима од вас још увек не престаје да делује немир и тврдоглавост. И ја се чудим како они који, судећи по времену, већ треба да буду учитељи још увек пребивају детињасти, нерасудни и безумни.
2) Узрок реченога јесте оскудевање у љубави. Јер, по апостолу љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (1. Kop. 13, 47). Очигледно је да уколико ње нема код нас надвлађује супротно, тј. неверје, безнадежност, нетрпељивост, раздор, дрскост. Налазећи се у таквом настројењу, можемо ли се ми достојно називати Господњим ученицима? Јер, сам Господ одлучно говори: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). И на другом месту опет [каже]: Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици. И познаћете истину, и истина ћe вас ослободити (Јн. 8, 31-32). Уколико, дакле, немамо истинску љубав и уколико имамо непријатељства, сукобе и раздоре, ми нисмо Христови ученици, већ ученици Његовог непријатеља, што представља тешку реч. Но, због чега бисмо и живели ми бедни? Зашто да дишемо овај ваздух уколико не чинимо оно чиме се угађа Господу?
3) А онај који вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био (Гал. 5, 10). Стога молим да иштете мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа; пазећи да ко не остане без благодати Божије; да не би некакав корен горчине узрастао и направио немир, и њиме се заразили многи (Јев. 12, 14-15). О чему се ради? Ви треба да покажете благу ревност у односу на лукаве, мрзећи зло и одвраћајући се од њега, али саме [грешнике] не сматрајући непријатељима, него их уразумљујући као браћу (2. Сол. 3, 15), како бисте имали апостолско одобравање, које је негде изражено [речима]: У свему показасте себе чистим у овој ствари (2. Кор, 7, 11). Ја вам говорим љубећи вас и штедећи вас, и уједно се бојећи удела Илија. Уколико ви не расуђујете слично, након мало времена ће доћи дан кад ће вам се одузети овај језик. И тада ћете схватити да је било истина оно што сам вам ја смирени говорио. Бог мира, који хоће да се сви спасу, нека вас све сачува у миру на путу заповести Његових и нека вас уведе у своје вечно Царство.
 

299.
Свети Теодор није примио оно што су у обитељ послали они који су се покајали због јеретичког иконоборства, а потом опет отпали; неки од православних су га прекоревали да наводно изазива мржњу према православнима и гоњење; свети Теодор оправдава своје држање (4, 97)
Говоре да се опет подигао међусобни рат, тј. иконоборачки рат. Има ли шта горе од [околности] да Хришћани сами себе истребљују? Ми треба увек да молимо Бога да умири наше суграђане и у односу на световну власт и у односу на веру. Ради тога ми смирени и седимо овде. Уосталом, ми не треба да седимо тек тако, већ са великом пажњом и верношћу свом циљу, како проповедајући другима сами не бисмо постали неупотребљиви.
Ја говорим имајући у виду оне који су, примивши епитимију, опет прешли на страну неправославних. Ми смо недавно одбили оно што су нам послали као штетно и опасно за душу. Сазнавши, неки од отаца који су са нама су узнегодовали, услед чега се изродила смутња. Ми се, пак, одричемо од распаљивања смутње. Ипак, ми због неких који се смућују не можемо да умањујемо било шта од истине или да оскрнављујемо исповедање Христа с обзиром да се бојимо греха равнодушности према вери, који један од пророка изобличава [речима]: Они не разликују свето од скверног, и чисто од нечистог не распознају (Јез. 22, 26). Сагласно са њим и апостол говори: Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима (2. Кор. 6, 14-16). И опет: Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Xpucma, дa се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не no предању које примише од нас (2. Сол. 3, 6). И још: Који се брат зове ако је блудник, користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете (1. Kop. 5, 11).
Све речено страши и притешњује наше срце. Стога смо расудили да је боље поднети велику скорб и тескобу неголи издати своју верност и спасење. Написано је: И ако страда један yд, c њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Kop. 12, 26). Ви сте наши најближи удови и унутрашњост срца те смо сматрали неопходним да вас обавестимо о догађају како бисте знали и како бисте знајући састрадавали, помишљајући о ономе што се овде дешава.
Сами расудите о ономе што се говори: може ли се сматрати праведним да се подједнако поштују и да се има подједнако општење са онима који су из својих манастира прогнани због истине и са онима који су завладали манастирима због издајства истине. Да ли прогнани узалуд трпе прогонство? И да ли смо се и раније узалуд подвизавали за [истину]? Или смо чак обмањивачи, једнима говорећи једно, а другима друго. И против нас би праведно уздисали они који се верно држе исповедништва кад би увидели да општимо са онима који су били на саблазан Цркви Божијој. Немојмо, међутим, да нас они преваре и да заједно са њима нађемо погибао.
Раније смо ми били чврсти, по захтеву времена. И сада треба да будемо чврсти, уопште се не мењајући. Јер, апостол говори: Ако ли одступи [праведник], неће бити no вољи души мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе (Јев. 10, 3839). Видиш ли како је он одступање назвао пропашћу? Стога и на другом месту говори: Чист [сам] од крви свију. Јер не пропустих да вам објавим сву вољу Божију (Дап. 20, 2627).
Утврђујући се на апостолском учењу и на учењу светих отаца наших, које је сагласно са апостолским, ми се уздржавамо од општења са јеретицима и са издајницима које су повукли, те штитимо тачно исповедање у коме стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије (Рим. 5, 2). Ми се старамо да право ходимо и у свим другим врлинама, да бисмо били савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1, 4) и да би мир Божији, који превазилази сваки ум, сачувао срца наша и мисли наше у Христу Исусу (Фил. 4, 7).
 

300.
1) Трпимо све невоље и споља и изнутра, користећи се уобичајеним средствима, нарочито молитвом и непоколебивом вером; 2) наше снабдевање се смањило, али нам је Господ помогао; надајмо се да ће нам и убудуће помагати, као и Јакову, Илији и другима (4, 98)
1) Нико не може да постане мученик без страдања, као што се нико не увенчава уколико по правилу успешно не издржи борбу (2. Тим. 2, 5). Немојмо изнемогавати, већ све благодушно подносимо: и приговоре и прекоре (као ударце бичем), и одсецање својих прохтева (као проливање крви) и наметање помисли (као пожаре које распаљује ђаво). Огањ се гаси од воде којом га поливају, а пламен похоте – од проливања суза. Замор од труда пролази од покојног лежања на одру, а обремењеност ума помислима лечи се поверљивим исповедањем. Ето спасоносних лекарстава. Разумно се користећи њима, све више оздрављајте у Господу. Брат Божији је узвикивао: Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога који свима даје једноставно и без карања, и даће му се. Али нека иште с вером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га ветар подиже и витла. Јер такав човек нека не мисли да ће примити што од Господа. Двоједушан човек, непостојан је у свима путевима својим (Јак. 1, 58). Немојмо бити двоједушни и немојмо се колебати сумњом при нашим искањима. Нека наше прозбе Богу буду праћене благодарењем и искреном вером, те ћемо добити оно што иштемо, тј. угасиће се туђи огањ, необуздане помисли ће се развејати и ми ћемо уз помоћ Божију успешно проћи подвиг послушања који нам предстоји.
2) Осим тога, желим да знате да наш ковчежић прима незнатну допуну: док расходи расту, приходи не достижу. Сада је и вино нестало, услед чега, наравно, жале немоћни. Међутим, будите храбри. Господ нас је брзо погледао у односу на пшеницу и вино и друге потребе, и још ће учинити уколико на Њега положимо свецело уздање и уколико увек чинимо оно што му је угодно, не одступајући од свог поверења у Њега. Јер, Он сам је рекао: Нећу me оставити, нити ћу me презрети (Нав. 1, 5), и опет: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Није, међутим, чудно уколико смо понекад и у оскудици: тo јe испитивање и проба врлина. Није ли патријарх Јаков био праведан. Па ипак, притешњаван глађу он је наше оце послао у Египат да купе пшеницу. Није ли и пророк Илија био праведан. Ипак, и он је, дошавши у Сарепту Сидонску, узвикнуо удовици: Донеси ми сада мало воде да попијем. . . и комад хлеба да поједем (3. Цар. 17, 10-11). Он није тражио ништа друго до најједноставнију и најнеопходнију храну. Ко, пак? Илија, који је језиком закључао небо да не даје кишу и који је опет молитвом разрешио епитимију. Уколико, пак, ми ништавни (и по спољашњем стању и по унутрашњем устројству) и пострадамо нешто слично неће бити ништа неприлично. Ми, пак, не треба да се оптерећујемо тиме, већ да смо увек благодарни: и при изобиљу свега и при оскудици. Јер, у реченоме је обележје ученика Христових. Имајући наведено расположење, ми ћемо лако подносити невоље садашњег живота и наследити будућа добра.