ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

181.
1) Трудите се на испуњавању заповести Божијих и општежитељних завета, те ће вас Господ обрадовати неизрецивом радошћу; 2) таква је суштина нашег звања и његових нада; немојмо бити немарни у испуњавању послушања; 3) та послушања нису испразна; нико од нас не служи човеку, него Богу, који прима служење и награђује га; трудите се у том духу и савршено испуните дело свог звања; 4) на тај начин ћемо постати подражаваоци отаца и самог Господа; 5) нека вас у реченом утврди и сачува Господ (2, 123)
1) Молим и иштем да непоколебиво и непокретно стојите у светом звању на које сте призвани, испуњавајући заповести Божије и судове Његове. Свагда пребивајте у најревноснијој и најтоплијој љубави према Господу, изгонећи сваку туђу страст из срдаца ваших. Крепите се у подвижништву свом, сваки дан све усрдније и трезвеније ходећи у бдењу и псалмопојању, у послушању и смирењу, у служењу и пошћењу и у свему осталом. Нека вам као доказ успешности грађења вашег спасења буде поседовање упорности у труду и борби и зној вашег живота. Крепите се јер ће на крају за вас уместо садашњег злопаћења и скорби засијати вечни покој и непрестано радовање. И апостол нас подстиче, саветујући нам да не гледамо на садашње, које је привремено и трулежно, већ на будуће, које је вечно и блажено (2. Кор. 4, 18).
2) Ми смо се удостојили дара анђелске схиме, пожелеливечни живот и нетрулежне венце, заволели жељено усиновљење и Царство небеско, услед чега пред собом имамо и место и време [за борбу] и поприште и слављеништво. Немојмо бити немарни и немојмо штедети снаге, већ се сведушно са ревношћу устремимо на стицање Царства небеског и небеских добара још више од оних који ишту злато и сребро, драго камење и остале трулежне драгоцености. И нећемо имати успеха уколико не будемо непрестано пазили на себе, непрестано се поучавали у божанственом и старали се да на најбољи начин испунимо послушање које је наложено на нас. Јер, оно није телесно и људско, већ свето и спасоносно, уколико се долично испуњава.
3) Јер, код нас нико не служи телу и крви, него Господу Богу, што Он и прима као пријатну жртву. И Он је обећао да ће нам у будућем веку узвратити доличном наградом. Нека нико не мисли да служи човеку, чак и ако добије последње послушање. Напротив, нека мисли да служи самом Господу, који прима служење преко служења братији. Стога са страхом и трепетом испуњавај служење, имајући Њега самог за Надзиратеља. Јер, Он ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1. Кор. 4, 5) ваших. И ми ћемо савршено испунити све дело нашег звања уколико будемо слично помишљали (што уосталом и јесте истина) и уколико међусобно служење будемо вршили као божанствено служење.
4) Отуда ће на вас засијати луче свих врлина, тј. љубави, мира, кротости, тихости и покорности. И познаћемо да заиста следимо по стопама преподобних отаца наших, будући саревнитељи њиховог живота. Сећајте се блажених оних житија и њиховог хођења путем покорности и послушања, те изузетне превасходности њиховог смирења и потчињавања. Ревнујући, они су поревновали за Господа, који је сам рекао: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). По апостолу, Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, не гоје себе. . . унизио. . . и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 68). Погледајте ко се налази међу спасеним и ублажаваним. Само они који су га подражавали, смирили се, били послушни и покорни и који су претрпели све долазеће скорби, понижења, изругивања, подсмехе, ударце, прогонства и тамницу. И неки од вас су претрпели речено, или чак и сви, с обзиром да се у једном уду сво тело прославља или трпи бешчашће.
5) Нека нас Господ све више чува као своје добре војнике, као своје верне слуге, као жељене мужеве, као изабрани народ, као свештени сабор. И показавши се као делатељи заповести Божијих у овом заиста прељуботворном и грешном роду, ми ћемо се удостојити да будемо наследници Христа Господа и Царства небеског.
 

182.
1) Ви не слушате ни моје поуке, ни савете отаца, ни Реч Божију и остајете без исправљења, што за узрок има телоугађање и немар за спасење; 2) ми треба да будемо ревнитељи за све добро; међутим, какви смо; 3) зашто смо немарни и зашто смо се опустили, поправимо се барем од сада (2, 124)
1) Зар земљоделац не сеје да би потом пожњео? Зар се трговац не труди да би стекао добит? Зар се и онај ко је постављен да шири реч учења не труди са надом у напредовање и усавршавање слушалаца? У односу на вас, пак, ради грехова мојих, реч моја је остала савршено недејствена. Ја много сејем и много се трудим, али не видим никаквог плода. Ја говорим, оглашавам и напомињем и понекад на кратко сила моје речи долази до вашег душевног слуха, да бисте потом ви све одмах заборавили и остали у истим сагрешењима. Ја стога плачем и раздире ми се срце, немајући силу да прекинем ваш неред. Наравно, неуспешност долази од немоћи мојих смирених речи. Нека је, дакле, у реченоме кривица са моје стране. Међутим, зар ви не слушате и речи Божанственог Писма? Не оглашавају ли оне свакодневно вашем слуху спасоносне догмате? И свети оци шта наглашавају? Шта саопштавају? О чему сведоче? Чиме опомињу? Зар они пред очи ваше не доводе онај страшни и неумитни суд, потресно и коначно решење Божије, поражавајуће одбацивање и бесконачне муке, неугасиви огањ, отровног црва који не умире, најгушћу таму, тартарску преисподњу и остало што се успут замишља? Не указују ли они, напротив, и на Царство небеско, бескрајан живот, неприступну славу, неизрециву светлост, незамисливе красоте раја, Авраамова недра, шатор светих, дворове праведних, анђелске чинове и необјашњиво радовање? Па ипак, код вас се не примећује никакво исправљење, па чак ни кајање. И какву ћемо ми уопште реч послушати када једино иштемо да задовољимо своје телесне страсти и пристрашћа, када смо се сасвим опустили, када нам је на уму само како да нешто поједемо и попијемо, какву смешну реч да кажемо на штету своје душе и душе онога ко слуша и како да сакријемо своју кривицу или да је свалимо на другог и уопште, када ми своје душе не чинимо радионицом преподобија и правде, него сваког безакоња и неправде?
2) Требало би да ми гледамо на горе, да мислимо на горње, да иштемо вишње, да видимо у какво смо се звање обукли, коме смо се обавезали, за колике смо грехе ранијег живота добили опроштај и за какве смо се кривице немарности после примања схиме удостојили опроштаја. Требало би да трептимо, стењемо, смиравамо се и скрушавамо се, да ходимо са отежалим срцем и погнутим погледом, сећајући се смрти која је увек спремна, стајања пред Судијом по исходу из тела и сретања страшних анђела. Требало би да подражавамо наше свете оце који су према себи били крајње строги и у свему опрезни, искрени, уредни, незлобиви, кротки, мирни, миротворни, безметежни, песмољубиви, благодарни, послушни, смиреноумни, избегавајући дрскост и телољубље. Они беху заиста изабрани сасуди, спремни за свако добро дело и имајући у себи Духа Светог.
3) А шта радимо ми несретни? Зашто смо лењиви? Зашто смо се опустили? Зашто се Реч Божија не дотиче душа наших? Зашто не точимо сузе? Зашто не смекшамо своје окамењено срце? Зашто се не изменимо савршеном изменом? Зашто се свакодневно не покрећемо ка бољем како би се видело да смо побегли од света и уздигли се изнад обичног људског мудровања? Доћи ће и неће закаснити страшни дан који приводи у трепет и час престављења. Тада ћемо застењати горко, болно и неутешно, немајући храбрости да кажемо: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Међутим, уколико ме слушате, дођите, поклонимо се и припаднимо самоме Христу, Цару нашем. Застењимо и поболујмо пред Њим из свег срца. И као Онај који је близу свима који га призивају у истини даће нам помоћ и силу да одбацимо греховне навике и ступимо у поредак врлинског живота не избегавајући никакве жртве. Ја не говорим да не једете, да не пијете, да не лежете да одморите, да немате утехе и да се не састајете са братијом ради беседе, већ тражим да све буде благообразно, умерено, у погодно време и на приличном месту, да се врлина додаје на врлину и успех на успех, те да поживимо мирним и анђелским животом.
 

183.
Многи од вас су исправни: али зашто не и сви; приђите и ободримо се сви, док је још време (31/, 2)
Понеки од вас одговарају захтевима Речи Божије, премда само малобројни. Због чега не бисмо устали сви и пробудили се од дубоког сна немарности, потекавши ка светлости познања и жељи за вечним блаженством? Због чега не умртвимо удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту (Кол. 3, 5) како бисмо постали храмови Божији у које би благоволео да се усели Отац, Син и Дух Свети? Због чега не чувамо монашки чин и речју и делом са свом строгом пажњом избегавајући и смех, и лукавство, и роптање, и гордост пред ближњим, и надменост којом се говори: “Ја сам био нешто и имао нешто”? Докле ће демон празнословља да влада нама? Докле ћемо бити оруђе лажљивог духа непослушности? Докле ће се надимати наше срце, будући ташто због малих и ништавних ствари и вређајући братију због тога што их немају? Дођите, чеда, и послушајте ме. Прихватимо страх Божији и дајмо деснице једни другима ради грађења спасења свим силама. Док смо још у телу, док се још продужава време нашег странствовања, док су још умесне молитве и мољења, сузе и покајање потецимо да постигнемо презир према свету, да одбацимо свако телесно мудровање, да умртвимо све земаљске жеље, те да све наше расположење пребацимо на свето, добро и божанствено.
 

184.
Образ подвижништва у општежитељном послушању је виши од сваког другог: он је христоподобан; идите тим путем (31/, 9)
Стојте храбро, крепите се и трпите све поретке живота вашег. Узнесите се мишљу горе и сагледавајте небеско, где ћете са Исаијом угледати Господа како седи на високом и узнесеном престолу, окружен херувимима и серафимима и свим збором анђела. Таквим ћемо га угледати и у дан страшног Његовог другог доласка. Они који су добро завршили подвиг одбацивања телесних задовољстава и који нису дозволили да њима овладају сласти овог века тада ће чути преблагословени глас Његов. И праведници ће се просветити као сунце од неизрециве радости јер ће Подвигоположник, Господ и Бог наш поделити дарове према достојанству свима и свакоме. Да, братијо моја, сви свети ће се удостојити да окусе блаженство и добију тамошња добра према чину у коме су благоугодили овде.
Велики су, наравно, они који су се ради Бога сакрили у горама, пећинама и јаругама земаљским, тј. стубници, пештерници и затворници. Ипак, ни наш чин уопште није нижи од њиховог. Нека вам је познато да ни сам Раздавач дарова по доласку на земљу није изабрао ни пустињски, ни стубнички, нити неки други начин живота, већ је благоволео да поживи у послушању, као што сам говори у Јеванђељу: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн. 6, 38). И опет: Јер ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим (Јн. 12, 49). Опасавши се убрусом и на тајној вечери прихвативши дело служења, Он је омио ноге ученика и нешто касније рекао: Аја сам међу вама као слуга (Лк. 22, 27). Према томе, оваплотивши се, Господ је благоволео да прими наш послушнички начин живота, а не неки други. И није ли за нас утешно и радосно што проводимо живот који је сличан Његовом? И да ли је умесно да ми друге подвижничке облике ублажавамо више од нашег? Уколико, наиме, долично и тачно проводите тај живот, ви ни сами нећете хтети да ублажавате неки други.
Стога и у Старачнику може да се прочита казивање да је од три подвижника по откривењу онај који се налазио у послушању претпостављен пустињаку и болеснику који са радошћу подноси болест. Да, братијо моја, заиста је велики живот наш и они који га проводе без сумње ће бити прослављени са Авраамом, са мученицима и праведницима.
Ходите добро. Нека вас не заустави ђаво који вам завиди, нити се сами заустављајте због лењости. Намажите ноге јелејем трпљења, обуците се у одору радовања, пијте воду чистоте и здравоумља. И нека нико не говори: “Докле, ћемо”. Јер, та реч је реч лењивца.
 

185.
1) Упоређивањем подвижника са плодном виноградском лозом, он побуђује на ревност за доношење плодова врлина; 2) он закључује: “Тиме бих једне желео да обрадујем, а друге да уразумим” (31/, 13)
1) Виноградар се радује када се лоза шири. Радујем се и ја кад видим да неко од вас доноси духовне плодове. Благословена је грана која је богата духовним гроздовима који дају вино скрушености, које весели Бога и људе. Међутим, нека се не деси да о некоме од вас буде речено оно што је у име Божије изрекао пророк Мојсије: Чокот њихов је од Гоморе, грожђе им је жуч и пуца су им горка (Пон. 32, 32). И у Јеванђељу је изречена страшна опомена, тј. да ће се свака лоза која не даје добар плод одсећи и бацити у бесконачни огањ. Благодаћу Божијом у нашем богонасађеном винограду постоје различите лозе. Један, на пример, поред сладости делања има и реч која је зачињена сољу Духа Светог, док се други украшава дубоким смирењем. Један се, опет, све више разгранава због многоплодности, тј. снажи се и расте духовно, додајући подвиге на подвиге, а други је дубоко са многим корењем урастао у земљу, тј. постао многогранат и бујан, услед чега пружа расад и за друге лозе. Он је утврђен на добром путу, те користи и другој братији који падају или су ожалошћени непријатељским нападима. Ипак, немајући осећања, виноградне гране не саосећају једне другима. Ви, пак, као осећајни и богонасађени треба да саосећате једни другима, да заједно растете и доносите плодове како нико не би остао бесплодан, већ како би сви били препуни плодова од божанственог делања и љубазни ради мноштва духовних гроздова, тј. врлина.
2) Сличним поређењима бих хтео једне да обрадујем, а друге да уразумим. За све бих, пак, хтео да подигнем лествицу од земље до неба мојом смиреном речју како бисте усходили до виших зрења и силази до дубина срца, до разумевања непостојаности и брзопролазности људског живота, те сујетности и крхкости људских дела. Ја бих речју желео да вас пренесем у тамошњи свет и да вам покажем тамошња неизрецива и безбројна добра. Желео бих да вас ставим пред лице Бога живога, Творца свега и Владике и да вам омогућим да разумете каква је тамошња страна, тј. какав је вечни покој, какво је неописиво радовање, ненасито весеље и свеблажено пребивање са анђелима и свима светима како бисте се, узневши се и просветивши се, одвојили од свега сујетног, како бисте истинским сматрали само вечно добро које вам је припремљено и како бисте све садашње, што долази и одмах ишчезава, сматрали ништавним.
 

186.
Сећајући се разлога напуштања света и доласка у обитељ, ревнујмо да достигнемо [свој циљ], усвајањем опомена избегавајући саплитања (31/, 15)
Сада изричем реч блаженог Арсенија: “Арсеније, због чега си дошао овамо”. Ја и вас и себе призивам да се питамо због чега смо изашли из света и дошли овамо. И одговорићу за све: наравно, да бисмо стекли Бога, да бисмо постали синови Божији, да бисмо наследили Царство небеско и да бисмо престали да будемо тело и крв који не могу наследити Царства Божијега (1. Кор. 15, 50). Господ нас је призвао на свето звање. Узмите, дакле, крст Христов и нелицемерно идите за Њим, не двоумећи се између Њега и света, већ свецело све Њему јединоме предајући и посвећујући. Подвизавајте се добрим подвигом. Подвизавајте се и довршите свој пут, храбро подносећи све тешко и скорбно што сусретнете. Олакшање себи црпите у нади на наслеђе обећаних добара.
Мноштво злих духова нам се приближава и напада на нас и изнутра и споља. Господ говори: Јер изнутра, из срца људског, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе (Мк. 7, 2122). Против ветрова тих духова подигнимо једра наше душе како бисмо пловили својим путем са опрезношћу, како не бисмо одмах упали у невољу насукавши се на спруд и подводно камење, тј. на незнање и скривање помисли. Места која су опитом обележена као опасна треба свакако избегавати како не бисмо погинули. Не треба скретати ни десно, ни лево, већ ићи царским средњим путем.
Ми не треба да оклевамо на добро као да смо обамрли, нити да сувише журимо због врелине крви и да скрећемо са средњег пута, као да може бити деснијег пута од десног. [Са нама се речено, пак, дешава] када хоћемо да се покажемо бољи од других и када се распалимо самопоуздањем, наслеђујући пророчку опомену: тешко, тешко онима који су мудри сами себи и разумни сами себи (Ис. 5, 21).
 

187.
Сви заједно складно ходимо, напредујући свако у својој врлини, не иштући ништа своје и не одбијајући никакав труд у уверености да ћемо несумњиво добити Царство небеско (31/, 15)
Дођите да заједно потецемо. Нека један потече послушањем без премишљања, други непоколебивим трпљењем, један христоподобним смирењем, други чувањем помисли, један болном скрушеношћу, други очишћујућим сузама, један братољубљем без зависти, други поучном речју или изграђујућим псалмопојањем по дару благодати Божије, и други опет указивањем на начин вршења [врлина]. Нека свако чини оно што може: онај ко може да учи нека се учи, онај ко може да псалмопоје нека псалмопоје, онај ко може да се моли нека се моли, онај ко може да чини поклоне нека чини поклоне. Нека само све буде са побожношћу и трпљењем. Нека нико не тражи само своје и нека нико не следи само своје расположење, с обзиром да би се отуђио од доброг послушања. Нека се међу вама не чује: “Ћe могу, не мили ми се, нисам здрав”, чак и кад би речено било истинито. Кажем вам истину пред невидљивим Богом и Његовим изабраним анђелима да ће само они који принуђавају себе (по речи Господњој, Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају – Мт. 11, 12) и који се стешњавају у свему (јер су уска врата и тесан пут Мт. 7, 14) прећи из смрти у живот (Јн. 5, 24), из трулежности у нетрулежност, из таме у светлост, из ропства у усиновљење Богу, из долине плача у пресветло и сверадосно Царство небеско.
 

188.
Нашег праоца је преварио непријатељ; он и нас прелешћује, варљиво нам зло представљајући као добро; послушавши га, праотац се преварио; преварићемо се и ми уколико га послушамо; немојмо га слушати, већ затварајмо уши од сваког његовог наговарања (31/, 16)
Да ли да се сетимо нашег првог пребивања у рају и изгнању, или васпостављања свега у будућем веку? Оба предмета знања су за нас веома важна. Нама није непознато како је наш праотац Адам истеран из раја. Какав је, пак, био узрок? Гордост и дрска непокорност пред Богом који му је дао и само биће и живот. Он није остао веран даној заповести, већ се очима очарао у души жељом за чулним задовољствима. Помишљајући да је плод добар за јело и красан изгледом, по наговору жене или пре – на превару змије, он је окусио забрањено и од светлости доспео у таму. Горко окушање слатке по изгледу непослушности њега је истерало из раја и спустило у овај живот, пун напора и скорби.
Ми, пак, треба да се побринемо да избегнемо његово страдање, пазећи да не упаднемо у исте замке. Немојмо дозволити себи да се поведемо за привлачношћу чулног задовољства, лепоте и красоте ни унутрашњим мисленим маштањима, ни случајним утисцима о телу и чулима. Јер, оно што видимо понекад може да изгледа прекрасно и добро, иако је на делу другачије. И уколико га окусимо, оно ће и у нама, као и у Адаму, изазвати смрт, трулежност и осуду. Он је поверовао змији која му је шаптала: У дан у који окусите од дрвета познања добра и зла отвориће вам се очи и постаћете као богови (Пост. 3, 5). И нама слично шапуће аждаја да ћемо, уколико остваримо похоту, задобити безмерну радост и пуну слободу од свега оптерећујућег. Послушавши је, он се обмануо у очекивању, изгубивши сасвим и оно што је имао, жалосно отпавши од Бога. А ми? Зар ћемо је ми послушати? Међутим, њене нам намере нису непознате (2. Кор. 2, 11), као уосталом ни варљиви мамци.
И ма колико да нас мами, да нас зове, да изазива покрете у душама нашим, ми треба да је далеко терамо од себе. Јер, она покушава да нас лиши божанственог и блаженог дејства, да нас истера из раја заповести Господњих и да са нас скине богодани анђелски образ како би нас потом сурвала у преисподњу земље. Оградимо оквире наших помисли и затворимо врата, не ступајући у разговор са њом. Кад устане грешник, тј. ђаво наспрам мене, постадох глувонем и понизих се (Пс. 38, 23) пред Богом. Уопште чак не помишљајући да нам је приступио непријатељ, ми треба да се запечатимо непобедивим оружјем крста и речима Богонадахнутих Писама, укрепивши се у грађењу свог спасења.
Постарајмо се да свакодневно напредујемо, не знајући за ситост у добром делању и подвижништву. Немојмо се успокојавати [мишљу] да напредујемо, да нешто знамо и да некога у нечему превазилазимо. Напротив, поревнујмо да све заповести Божије савршено испунимо. Ето нашег доброг подвига. Ето нашег блаженог усхођења и похвалне трговине, непропадљиве ризнице и залога будућег наслеђа вечних добара.
 

189.
1) Искуство рђавих последица од задовољавања прохтева самоугађања треба да нас научи уздржавању; 2) најзад, нека нас њему научи сећање на смрт која је увек спремна; она је подстицала мученике и преподобне оце, крепећи их у строгостима самоумртвљавања (31/, 17)
1) Радујте се и веселите се. Ходите добро и будите изнад варљивих привлачности света, мишљу стремећи горе ка небесима и гледајући тамошњу неизрециву славу. Ви знате да читав наш подвижнички труд није ништа у поређењу са Царством небеским, те да садашња скорб и невоља у односу на вечно спокојство личе на непријатно снено маштање. Ми смо добро расудили и добро учинили што смо изашли из света силом Онога који нас је позвао у своје небеско Царство. Међутим, ми треба и да живимо добро, постепено напредујући у врлини и из онога што нам се дешава учећи се да не допуштамо да нас савлађује сујетност. Колико пута смо се предавали задовољствима? И ништа није остало. Колико пута смо насићавали стомак? И задовољили смо жељу стомака, али нисмо ништа од ситости задржали као залиху, изузев што смо отежали телом. Уколико смо попуштали срамним помислима, потом смо проклињали себе, жањући скорб уместо утехе. Уколико смо се насићавали сном, потом смо кукали за собом као за бесловесним. После грубости ми смо се прекоревали и после смеха смо плакали. Уопште, човек нема никаквог добра од чулних задовољстава. Уколико свагда желимо да окушамо утеху и растерећење чувајмо заповести. У њима налазимо истинско задовољство, приносећи обилан плод правде са осведочењем савести.
2) Почујте, братијо. Немојмо се предавати сну и немарности, нити узалуд трошити своје време. Долази час престављења. И није ли већ и дошао? Бог ће послати анђела који ће одмах узети душу и одвести је. Куда? Зар се не ужасавамо слушајући? Зар не дрхтимо помишљајући о реченоме? Сећајући се реченога, свети мученици су радосно предавали своје тело на гребање, на одсецање удова, на ломљење костију, заиста поставши призор и анђелима и људима (1. Кор. 4, 9). И они су потом били увенчани. Наши преподобни оци, свети монаси су се подвизавали и тело сматрали непријатељем. Они су се наслађивали гладовањем, зиму сматрајући топлотом и лишавања трпећи као изобиље. Њих није савладала љубав према родитељима нити их је привезаност за децу одвајала од намере. Њих није реметила наклоност према браћи, нити им је злато и сребро било привлачно, као уосталом ни добра одела, ни храна која распаљује тело. Они су јели и одевали се само да би преживели, свакаква лишавања трпећи као бесплотни. Узревнујмо да их подражавамо. Злопатимо се на сваки начин, подносећи и глад, и хладноћу, и увреде, и подсмехе и све друге непријатности како се не бисмо лишили Царства небеског.
 

190.
1) Нама је тешко с обзиром да непријатељ свагде припрема замке да би нас прелестио; знајући речено, пазимо на себе и супротстављајмо се; 2) подстичимо се [мишљу] да ћемо ускоро ући у покој; 3) уразумљујмо се из Речи Божије и списа отаца (31/, 19)
1) Наш подвиг је велики. Тешко је савладати нашег непријатеља будући да је његова злоба против нас велика. Он ноћу не спава и дању не дрема, нити се занима било каквим другим бригама. Он се само шуња око богоизабраног стада нашег како би уловио неку неопрезну и неутврђену душу и прогутао је. Вама су познате његове замке. Стога се и чувајте. Он побуђује на грех, набацујући помисао као удицу и прикривши је слашћу. Ви, пак, немојте бити неразумни као рибе. Говорећи апостолски, његове нам намере нису непознате (2. Кор. 2, 11). Стога се немојте варати спољашњим изгледом, већ изобличите његову подмуклост и отерајте га. Лишивши се успеха, он ће са горчином да се повуче. Ево његових искушавајућих наговарања: једном он предлаже завист, другоме лењост, једноме прелазак на друго место, другоме гордост. Он понекад све предлаже једноме, на сваки начин нас вукући у замку смрти. Пазимо на себе и имајмо Господа са десне стране душе. И са Њиме љубљеним и жељеним ми ћемо избећи заробљавање. Нека вас не тиранише гнев који је дат једино против непријатеља змије. Нека огањ похоте код вас нема слободу да вам срца распаљује на срамна и неприлична дела. Ви љубите једни друге украсивши се кротошћу и обукавши се у прекрасно бестрашће.
2) Још незнатно се принудите и назваћете се блаженима. Још незнатно се натерајте да трчите и достићи ћете небески, пресветли и прекрасни град, где је неописиви брачни храм девствених душа, где је наручје Авраамово, где је божанствени рај и Царство небеско. Имајући у мислима тај град, подстичимо се на брже трчање по путу ка њему, не обраћајући пажњу на труд и умор.
3) Пазите на богонадахнуте речи Јеванђеља, Апостола, Пророка и душекорисних списа отаца. Њима храните и насићујте своје душе. У делима која су вам предана благодушно пребивајте са трпљењем, братољубљем, узајамним помагањем и састрадавањем како би се у свима и кроз све славило име Бога нашег, коме служимо и коме се поклањамо.
 

191.
1) Трпљењем победимо непријатеља и удостојимо се неизрецивих добара ради којих су се мученици предавали на муке, а преподобни на све строгости самоумртвљавања; 2) подражавајмо их удаљавајући се од свега рђавог и ревнујући за свако добро, чиме и усходимо ка савршенству (31/, 24)
1) Ви на попришту послушања стојите у непрестаној борби, примате ударце лишавања и бичевање у нападима скорби, те проливате крв у одрицању од своје воље. Ипак, будите храбри стога што себи припремате венце, почасти и награде за добру победу. Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се Богу, и Он ћe ce приближити вама (Јак. 4, 78). И велики учитељ васељене Павле наређује: Обуците ce y свеоружје Духа Светог. . . да бисте се могли одржати непоколебиви против лукавства ђаволскога (Еф. 6, 11). Он се вашим трпљењем одбија, савлађује и обара као немоћан. Ви га њиме газите ногама, услед чега се на вама испуњава обећање: [Дајем вам власт] дa стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10, 19). Да, чеда моја. Уколико се још незнатно будемо подвизавали добићемо блага, радовање и славу коју уста не могу изрећи, нити ум постићи. Стога су мученици себе као овце предавали на заклање, стога су се преподобни обукли у најстроже подвиге и вршили их.
2) И ми их подражавајмо, подстичући једни друге и помажући једни другима. Молим вас смирено да међу нама не постоји непослушање које је Адама истерало из раја, ни горђење пред Сведржитељем Богом, које је са неба свргло Даницу која је засијала на самом почетку, ни стомакоугађање, које је Исава навело да прода своје првенаштво, ни сластољубље, које је преко лукаве Далиде учинило да непобедиви Сампсон постане подсмех пред непријатељима, ни завист, која је Каина учинила братоубицом. Напротив, прихватимо врлине, од једног усвајајући кротост, од другог – ревност, од једног – трпљење, од другог – непобедивост, од једног – братољубље, од другог – смирење, послушање и богољубље како бисмо били синови светлости и дана и сунаследници са онима чији сте живот подражавали. Усходите, братијо, на високу гору врлина и у срца своја полажите усхођења Духа. Будите небеске лествице и узвисујте се као кедри ливански, иштући горње и горње мислећи. Сабирајте свој ум како би вас крај живота затекао у сличном настројењу и право превео у блажени рај на бесконачни живот.
 

192.
1) Призовимо и Господ ће нас избавити из ропства греху и непријатељима; 2) но, пошто будеш избављен, држи се; иначе ћеш опет упасти у ропство; да не би пострадао, држи се страха Божијег и љубави према Господу, подржавајући их сагледавањем дивних дела Божијих, тј. стварања, промишљања и избављења; 3) уколико живо себи представиш Господња страдања ради нас, никакве скорби и лишавања те неће поколебати и одвојити од пута Божијег (31/, 25)
1) Све више иштимо Бога и биће жива душа наша (Ис. 55, 3). Приљежно га призовимо и Он ће погледати на нас као на древни Израиљ, услишивши наш вапај и стењање душа наших које тугују. И Он неће послати Мојсија, него ће сам доћи да нас отме из руке мисленог фараона и горког ропства његовим страстима. Све док се налазимо у греховном Египту, нас неизбежно прогоне помисли које су му потчињене. Видевши, пак, наше трпљење, благи Бог нас знамењима и чудесима свог присуства у нама и бројним ранама изводи у земљу бестрашћа. И због свог ослобођења ми му са пуним радовањем певамо победничку песму.
2) Знајте, међутим, да се понеко предаје својим непријатељима уколико је немаран и не одржи се чврсто у првом настројењу, које је њиме владало у време обраћења и после обраћења. Нека се, пак, речено не деси ни са једним од вас. Начело и подстицај унутрашње добре измене и чврстине у нама јесте усељење страха Божијег у срце од познања и зрења дивних дела и судби Божијих, тј. Његовог извођења свега у биће из небића, стварања светлости једном речју, распростирања неба као свода, сабирања као мех воде морске (Пс. 32, 7) по писаноме, разливања ваздуха за дисање свега живог, постављања сунца и месеца као нека два ока са мноштвом разнообразних звезда, извођења из земље плодоносног дрвећа, траве и цвећа, наређивања да се из земље појаве све звери, а из мора све рибе и птице, стварања нашег праоца Адама властитим рукама и његово смештање у рај сладости, одређење сунцу да излази и залази, чиме постоји дан и ноћ и чиме се мери ток нашег живота, и нарочито Његове узвишености и бездана Његове мудрости. Њега јединог треба да се бојимо и једино пред Њим да трептимо. Међутим, ми треба и да га волимо стога што је ради нас постао Човек и у свему се уподобио нама осим у греху, што је за нас био предан и одведен на суд, што је ради нас претрпео ударце, пљување, подсмевање, бичевање и најзад распеће и смрт. Све је Он то претрпео као Човек и потом васкрсао као Бог, победивши душегупца ђавола и спасавши своје омиљено створење.
3) Има ли кога ко, после размишљања о реченоме, не би примио свако исмевање не само без смућења, него и са радошћу? Сећајући се увреда и клевета које је претрпео Господ, неће ли сваки радо поднети сваковрсно злословље? Видећи да Господа ударају у образ, неће ли свако пожелети да и сам са радошћу претрпи ударац у десни образ, те да окрене главу и ради ударца у леву страну? Мислено представљајући Господа који је распет, прободен копљем, који је окусио жуч и сирће, неће ли свако бити . спреман на сваку смрт? Да, чеда моја, молим вас да се разапнемо свету и страстима. Уколико буде неопходно, предајмо се и на ударце, или барем кротко претрпимо ране и убоде које причињавају речи осуде и увреде, те изливање крви од одсецања својих прохтева. На тај начин ћемо бити слични Христу, који је пострадао из човекољубља. Сви се подстакните на нелењосно испуњавање својих послушања, окриливши се молитвама и разгоревши се огњем Духа, те изливањем суза и уздасима смирења.
 

193.
1) Памтећи чиме ће завршити наш живот, ревнујмо да угађамо Богу, подражавајући оце наше; 2) општим саветовањем и узајамним садејством ми нећемо остати далеко иза њих, иако на делу многи речено не примећују; 3) за речено нема непремостивих препрека, с обзиром да зависи од нашег произвољења (31/, 28)
1) Познајмо, чеда, шта је живот наш, коме служимо у телу овом и чему приводи тајна нашег разрешења са телом. И држећи речено у уму, будимо марљиви у испуњавању заповести Божијих, те неуморни у грађењу свог спасења. У овом немарном роду се покажимо као ревнитељи богоугодног живота, као што су у древна времена оци наши, цветајући овде као крин пољски и као рај богонасађени и будући орошавани водама Духа, приносили плодове свих врлина, удостојивши се да се назову пријатељима Господњим. Они су угодили Богу, пребивајући исти у животу. Хранећи се високим зрењима, они су стекли небо. Мудро се
користећи својим странствовањем на земљи, они су са анђелима постали један хор и населили се са Богом.
2) Ко, пак, сада тако ходи? Ко ће узићи на гору Господњу (Пс. 23, 3), као што је написано. Ко ће ми дати крила као голубу, и полетећу Духом и починућу на гори савршенства (Пс. 54, 7). И чија ће правда засијати у дане његове (Пс. 71, 7)? Међутим, и ми општим саветовањем и општим узајамним поучавањем предузмимо напорда не заостанемо за њима.
Немојмо допустити да нас назову поквареним и преогорчујућим нараштајем (уп. Пс. 77, 8), који није исправио своје срце, већ напротив – покољењем правих, које ће се благословити (уп. Пс. 111, 2). Покажимо се достојни примања награде за врлине. Пођимо светим путем отаца наших, по ступњевима њиховим ходимо, меримо хватове њиховог течења, испитујмо њихово житије, узревнујмо њиховим делима и подражавајмо начин њиховог делања макар незнатно и делимично, по мери ученика који пројављује опит подражавања свог учитеља. Они су изображаватељи богоподобног образа и уметници врлина. Ми [се потрудимо] да изобразимо макар сенку њихову. Они су туђинци и ми будимо туђинци. Њихова отаџбина је небо те нека и наша постојбина буде горњи Јерусалим. Њихово имање су заповести Божије, што и ми треба да иштемо. Они нису били везани (сродничком) љубављу према телу и крви, нити су се наслађивали сластима овог века, па их немојмо пожелети ни ми. Они су се постарали и постали такви уз труд, те и ми употребимо труд да постанемо слични. У древна времена се због њиховог дивног живота свуда разглашавало о њима, те је глас дошао и до нас. Нека и наше име постане познато потоњим нараштајима ради подстицаја на добро ревновање. Има ли чега блаженијег и утешнијег?
3) И уколико хоћете [речено], нећете имати никакве сметње. Ондашњи Бог је и сада исти, Јеванђеље није застарело, заповести се нису измениле и време се није изокренуло. Онај који је онда промишљао и сада се стара о свима. Зар и сада нису исти ноћ и дан, сетва и жетва? Неизмењиви и непромењиви Бог наш је увек исти те и сада као од почетка чува своје саздање. Он истим зрацима љубави осијава све људе и неће смрт грешника за свагда. Једнакост или измењивост за свој узрок имају наше произвољење, тј. од нас зависи [скретање] и на добру и на лошу страну. Према томе, шта нам смета за узревнујемо у подражавању отаца, те у прихватању њихових подвига и сјаја њиховог живота? И ми који живимо у општежићу можемо да заблистамо на тај начин уколико заједно са другима пројавимо живот који је једнак са животом отаца. И речено ће се и збити уколико на сваки начин чувамо своја срца од најмањег скретања од заповести Господњих.

194.
1) Ви као добри воћњак доносите разне плодове; 2) сада су свети дани (поста) и све потпомаже наше духовно оживљавање: и уздржање, и службе, и читање, и саревновање; 3) користите се свиме, а изнад свега будите мирни (31/, 29)
1) За добру земљу је веома корисно благовремено орошавање кишом, које потпомаже њен принос обилних плодова за храну живих створења. Нека би и наше недељне поуке које излазе из мојих смирених уста такође биле корисне за умножавање и раст врлина које чувају ваше часне душе. Ви ми заиста личите на рај који је испуњен различитим растињем: један ме наслађује смирењем и послушањем, други ме храни приљежношћу за своја дела, један ме обасипа благоухањем побожне нарави, други ме усхићује високим врлинама, као чемпрес узвисујући своје гране. Једном речју, сваки од вас се одликује неком врлином, чинећи и
дела која јој одговарају. Пазите, чеда, да нико ништа не остави без рашћења. Нека нико не увене од врелине похоте и нека нико не буде бесплодан због гордости која уништава сваки плод. Уз
ревнујмо и међусобно се подгревајмо, једнодушно правећи стуб од земље до неба, те стекнимо врлину која достиже до небеса.
2) Сада су свети дани и ви се освећујете. За време поста и оскудног јела ви се чистите и душом и телом. Кроз правилно псалмопојање и читање ви постајете милозвучна лира којом се
служи Дух. Сабирајте се брзо на службе и чините анђелски хор. Обухватајте се љубављу, одбацујући завист, те једном жељом настојте да сви заједно будете записани на небесима. Избегавајући међусобне сукобе и искрено узајамно мирујући, ви подражавате једномислије бесплотних. Нека вам буде једна брига и око једног се међусобно борите: да најбоље испуњавате наредбе и да будете синови послушања. Немојте се богатити стицањем вештаственог добра, будући да све имате и да ништа немате као владари света и наследници Царства небеског.
3) Најглавније је да на делу пројављујете исправност пророчке изреке: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно. Стога вас и ја називам миром миомирисним, које силази на браду Аронову и росом Аермонском, која силази на горе Сионске (Пс. 132, 13). Ето каквим се именима украшавате и каквим се похвалама венчавате. Пазите да покажете да не носите туђа имена или да живите недостојно похвала. Сада од мене [похвале] добијате на речима, a y будућем веку ћете на делу добити праведну награду од праведног Судије и свештедрог Наградодавца.
 

195.
1) Ви треба да добијате имена духовних отаца и да живите у једном монашком духу по установљеним правилима; 2) памтите завете при постригу и будите им сагласни и унутра и споља, што нека буде једина ваша разлика у односу на световњаке; 3) за речено ће вас Бог упокојити у својим дивним становима (31/, 30)
1) Оставивши родитеље, браћу, сроднике и читав свет, ви сте дошли овде и постали моја духовна чеда, преображавајући се у богоугодном животу. Стога више не треба да вас зовемо по имену онога ко вас је родио телесно, већ по имену духовних отаца и праотаца наших, показујући да сте се сасвим одвојили од природе и по произвољењу прихватили духовно рођење. Стога овде нико нема своје воље по свом мудровању, већ сви заједнички једнако мудрујемо, једнодушно се Богу устремљујући. И сада се на вама испуњује оно што се приповеда у Делима, тј. да у народа који поверова беше једно срце иједна душа; u нцједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дап. 4, 32). Да ли разумете оно што слушате? Испитајте себе [и видите] да ли сте чврсти и непоколебиви (1. Кор. 15, 58). Ја желим да вам наговестим да ви не треба чак ни мисао да допуштате о одступању од монашких поредака у било чему. Јер, она је непријатељско нашаптавање. Напоменућу вам и још нешто: Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори no правилу (2. Тим. 2, 5). Монах који предузима подвиге који нису по установљеним правилима неће достићи савршенство и неће добити венац.
2) Ви знате и често сте слушали како се испитују братија који примају схиму. Смисао свега је да се даје и полаже завет између Бога и човека [којим се установљује да ће човек] гладовати, жеђати, наготовати, трпети увреде, подсмехе и злопаћеља, па чак и крв пролити за Христа уколико је неопходно. Стога се немојте одвраћати уколико се деси да се претрпи нешто слично с обзиром да се подвргавате ономе што сте обећали подносити. Зар је оно што се тада говорило било дечија шала? Никако. To cy биле свештене речи. Њихов сведок је Бог и Његови изабрани анђели. Напротив, сусрећући речено ми треба да се радујемо што нам се пружила прилика да испунимо делић обећаног. За оне који живе напоље пожељни су похвала, задовољства и удобност, а за нас је пожељно и радосно супротно. И сама схима нам указује на речено. Они се радују због светског, а ми због Божанског, они због телесног, а ми због духовног, они због наслада, а ми због уздржања. Шта нас одваја и разликује од њих? Не мислите ли ви да црна раса и дуга брада чине монаха? Никако. Не, прави монах је онај чији се спољашњи изглед слаже са унутрашњим настројењем и расположењем, услед чега може да каже: “Ја сам управо то и не мењам се”. Да, молим вас, на тај начин размишљајте, те прихватите уздржање, безметежје, читање, узајамно поштовање, исповедање, трудољубље и сваку другу похвалну особину. Сличне црте умножимо у себи те ћемо принети добре плодове. Нека свако саревнује са братом у добру и нека га подражава без зависти.
3) “И жив сам ја, говори Господ, и прославићу оне који ме прослављају, и припремићу им место покоја, земљу живих, место шатора дивног (Пс. 41, 5)”. Нека бисмо и ми чули речено и угледали Светлост света и Сунце правде, наслађујући се Његовом неизрецивом радошћу. Јер, Он је сав сладост и жеља. Помолимо се молитвом и ревности додајмо ревност да бисмо достигли онај светли дан на радост. Блажена је душа која је Господа стекла својим добрим животом и која га има као штедрог Доброчинитеља, с обзиром да ће је примити у вечне обитељи.
 

196.
1) Поуке говоре о најважнијем делу, тј. спасењу душе; стога треба да их слушате са пуном пажњом и жељом; 2) у супротном њихови савети неће подејствовати на душу; а уколико и подејствују, неће се дуго задржати, већ ће испарити; 3) стога их и слушајте и чувајте и испуњавајте те ћете добре плодове пожњети и овде, а још више у будућности (31/, 32)
1) Уколико уђе у трезвоумну душу, која се бодро брине о свом спасењу, Реч Божија је одмах загрева и побуђује на још веће и савршеније испуњавање заповести. Уколико, пак, уђе у душу која, као код мене, спава и немарно пребива у злу, она остаје бесплодна, те се без дејства разлива по ваздуху. Стога вас молим да не гледате на мене ништавног, него на часност црквене поуке будући да предлаже општекорисне напомене управо о најглавнијем, тј. о делу нашег спасења. [Она објашњава] како да се спасемо, како да идемо путем Божијим, како да избегнемо замке ђавоље, како да се очистимо од страсти, како да успемо у врлинама кроз које достижемо врх савршенства, каква и колика добра дела треба да учинимо да бисмо добили Царство небеско. Садржећи такве предмете, наша поука за вас треба да је пожељна и достојна поштовања.
2) И поред сличног односа, ви у нашим беседама тешко можете наћи и добити корист коју тражите стога што постоји непријатељ који нам се супротставља у свему и одбија нас од дужности уколико слушамо његова рђава наговарања. Утолико се дешава да наша природа поклизне ка неприличном, не чувајући једнако расположење према поукама и не ценећи их. Јер, чувши назиђујућу беседу или размишљање о исходу одавде кроз врата смрти у други живот, о излажењу на суд, о слушању коначне одлуке о уделу за вечност, о награди за читав живот, она одмах долази до скрушености, уздише, плаче и стење да би, чим прође нешто времена, све опет заборавила и уместо скрушености [опет бирала] огорченост, уместо проливања суза – смех, уместо уздисања – расејаност, посвуда вртећи лицем и очима. И остаје да се само заједно са апостолом узвикне: Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7, 24).
3) Немојмо тако, братијо моја. Напротив, ми треба да слушамо и да се скрушавамо, и да се устремљујемо ка бољем, да додајемо огањ на огањ, и да разгоревамо душе своје љубављу према Богу и једни према другима, међусобно се побуђујући и подстичући на послушање, смирење, трудољубље и на свако друго добро делање нашег анђелског живота. Ми за сада само сејемо, услед чега се трудимо, умарамо и плачемо. Међутим, ускоро ћемо се обрадовати стога што ћемо са радошћу пожњети засејано са сузама и почети да царујемо заједно са Владиком свих и Богом, наравно уколико усрдно пострадамо у нашем самоодречном послушништву. Стога ја нећу престати за вас призивам да се подвизавамо све док има времена. Потрудимо се још мало, претрпимо још незнатно док прође овај живот који личи на сан. Ја се усуђујем да вас уверавам именом Божијим да ћете бити увенчани и ступити у хорове небеских житеља, веселећи се и радујући се у бесконачне векове.
 

197.
1) Војници за време рата немају одмора, већ се одмарају тек кад се врате кући; и ми смо у духовном рату читавог живота и наш покој ће бити у другом животу; 2) стога ратујмо бодро, ни у чему не уступајући непријатељу и не бојећи се његових призрачних застрашивања (31/, 33)
1) За оне који ратују не постоји готово никакав одмор све док траје борба, већ само већи или мањи сукоб са непријатељем. Они час припремају оружје, час се смењују на стражи, час иду у извиђање, користећи кратко време на сан и на јело и свагда будући спремни, оптерећујући се страхом од изненадног напада. Пошто се по окончању рата врате у постојбину, за њих ће настати време одмора, мира и радости, те ће се и награде за војничке заслуге и царски дарови разделити.
И код нас се може видети нешто слично. Зар и ми нисмо у сталној борби и не држимо ли се војничког поретка? Да, кажем, вам, још више неголи они. Јер, код нас је све нарочито: и оружје није обично, тј. није телесно него силно Богом за рушење утврђења (2. Кор. 10, 4), и непријатељ је посебан, тј. пали дух, ђаво, чија војска јесу све силе које су заједно са њим и кроз њега спале са неба. Према томе, садашње време није време покоја и немарне безбрижности, већ време борбе. Стога треба да се оградимо мисленим свеоружјем и да, прихвативши духовни мач, ступимо у битку. И пошто прође мање или више успешно одређено време борбе, Подвигоположник наш и Бог ће одредити крај битке и призвати нас из садашњег туђиновања и странствовања у наше истинско место обитавања и отаџбину, о чему пишу и објашњавају и закон, и пророци, и апостоли и учитељи.
2) Сада нам је, братијо, познато поприште, а позната нам је и борба. Стојмо храбро и боримо се непоколебиво. Ми имамо борбу са свим својим рђавостима: са мрзовољом, за стомакоугађањем, са многим спавањем, са нечистом похотом, са празнословљем, са лакомисленошћу, са смехом, са дрскошћу и са сваком другом нечистом страшћу. Онај ко неодступно стоји, бори се и супротставља се са упорношћу, непрестаном молитвом и откривањем [помисли], најзад ће надвладати непријатеља и победити, услед чега ће се, као борац Господњи, удостојити неувенљивог венца славе у Царству небеском. Молим вас, братијо и духовни саборци, да не окренемо леђа, да се не препустимо обмани, да не знамо за умор и да се, обарајући противника, не уплашимо његових немоћних застрашивања и страшилишта.
Понекад он покушава да представи нешто велико и ужасно, што је, међутим, за пажљиве само ваздушни привид и сенка. Зар сличан није био и онај који је некада устао против Антонија Великог, појављујући се час као змија која пузи, час као лав или вук, или као нека друга опасна животиња? Пред тим храбрим младићем он се показао као тама и прелест, те је његовим молитвама био одбачен далеко. Стога ни ми не треба да се бојимо када непријатељ против нас наведе нешто слично, када подигне горе помисли и представи стрмине страсти. Напротив, осенимо се знамењем животворног крста у мирном настројењу и он ће побећи. Сада нам је, братијо, неопходно трпљење. Стога, као што је речено, трпимо и подвизавајмо се. Нека свако од вас пази где и како корача. И уколико дела по мојој смиреној заповести, по општежитељном уставу и уз одсецање своје воље биће му добро. Јер, кушајући он не једе, пијући не пије, спавајући не спава и пребивајући у свету остаје изнад света, у граду пребивајући као у пустињи. И довољно је речено.
 

198.
1) Ми смо на попришту такмичења: треба да се напрежемо, иначе ништа нећемо добити; 2) не треба да дремамо; видите да један за другим одлазе; пожурите да припремите неопходно за онај живот; 3) ви тражите велико дело, тј. да будете у општењу са Богом; и постићи ћете тражено; како – верношћу заветима; 4) у пустињи речено није било лако; сада сте прешли у град и предстоји вам испит: немојте се посрамити; 5) ето, говорим вам како треба да се држите (31/, 34)
1) Знајући да нам предстоји куповина која нема цене (тј. наслеђе Царства небеског и бесконачног живота), немојмо бити немарни, нити се предавати сну лењости све док живимо у овом веку. Тркалиште је отворено, стазе су очишћене и измерене, награде су одвојене и оцењивачи су на местима. Ступите, борци, на такмичење. Марљиви и ревносни иступају напред и венчавају се, док се лењиви лишавају венаца и губе своју непроцењиву душу, одлазећи празни из овог живота у вечну муку.
2) Зар не видите како се свакодневно понеко узима одавде и, послуживши у овом животу, одлази ка Владици своме – и стар и млад, и цар и роб, и архијереј и јереј, и настојатељ и послушник? Онај ко је искао овде, наћи ће тамо. Онај ко је одавде послао ризнице, сусрешће их тамо. Онај ко се одрекао овдашњег, са изобиљем ће добити тамошње. А вама је дата благодат да побегнете од света и да се уједините са Богом.
3) Вама предстоји блискост са Богом и најискреније служење у радости и весељу. Ваше дело и ваш подвиг је да останете верни свом завету. Стога истрајавајте у чину и врлини у којој се налазите, не попуштајући више и своје душе претварајући у храм Владици и Свецару Богу.
4) Ја закључујем да вас Бог прима у вашем добром настројењу стога што остајете исти и што сте се из безметежних места (са гора) преселили у шумна и многољудна места (Цариград), тј. из пустиње у град. Уосталом, онај ко Богу приноси врлину као жртву свагде се поштује као злато, те слава од њега и ради њега усходи ка Богу. Она је се и одавде узнела. Неки су добронамерно или недобронамерно управо говорили: “Да видимо да ли ће се одржати у свом настројењу”. Ја се, пак, надам да ћете се ви сачувати и задржати у њему и да ћете се и у граду понашати као у пустињи, и усред градског шума очувати мир и безметежје у својим душама. Ето вам правог испита. И ви ћете заиста бити достојни дивљења уколико издржите. Свети Богослов негде каже: “Није чудно што зима доноси мраз и што сунце сија. Они делују без свог произвољења”. Ни код вас није за велику похвалу држати се безметежја у пустињи и у усамљености чувати неузнемиреност. Међутим, сасвим је друга ствар живети у граду као у усамљености и усред шумне гужве бити као у пустињи. Хвала Богу што вас, пo молитвама мог и вашег оца, чува неповређене и чврсте у вашем чину.
5) Ваша слава и похвала је у вама самима. Стога се постарајте да, због дела излазећи из обитељи, [све] испуњавате у побожном настројењу, пројављујући богобојажљивост и у ходу, и у држању, и у погледу, и у опхођењу, и у разговору, и у свему. Да, чеда моја, молим вас. Немојте дозволити да о вама кажу нешто неодобравајуће. Много очију гледа на вас и много уста говори о нама и против нас. “Нека не кажу. . . Где је Бог њихов (Пс. 78, 10), где је врлина њихова, и ко њима руководи. Како се они бестидно понашају, вртећи очима тамо-амо и разливајући смех као нека блудница”. Пазите да не учините несрећу своме братству и убојте се бесмртног Бога. Сваку реч говорите као да је слуша сам Господ и свако дело чините као пред очима Његовим. На тај начин ће ваше стање бити исправно и ви ћете бити као светилник усред царског града.
 

199.
У изрекама се указује на врлине и монашке подвиге са саветом да се у њима напредује (31/, 35)
За монаха је уздржање велико оружје. Оно представља врата за сваку другу врлину. Ипак, онај ко је стекао послушање јесте Христов подражавалац, смиреноумни – анђелолик, а онај ко све своје открива оцу – чист као сунце. Стога нико не треба да се скрива, како не би постао неисцељив.
Тражите оно што је корисно и оно што вас подстиче на смирење. Ништа супротно реченоме не дозвољавајте.
Ви знате где ћемо се ускоро преселити и шта ћемо бити по разлучењу од тела. Стога будимо пажљиви и држимо се трезвоумља. Нека наш ум увек усходи ка Богу и сагледава вечна добра и блажено наслађивање њима, као и горчину удела оних који су допали у ад, где су страшне и безмерне муке.
Жив је Господ и благословен Бог: ми се нећемо раскајати што смо примили ову схиму, што смо одбацили све светско и као мачем одсекли све телесно. И уколико истрајемо у нашем добром подвигу, ми ћемо славити и веселити се у све векове. Наш подвиг је пост, бдење, храбра спремност на све што захтева подвижнички живот, такође и благодушно трпљење свих скорби и увреда, прекора, удараца, прогона и издајстава ради љубави Божије.
Подвизавајте се сви, и велики и мали, и нови и стари. Сви добро теците и са готовошћу журите на бдења, на послушања и послове. Нека буду прогнани од вас лењост, гнев, свадљивост, завист, противречење, подозривост и све друге страсти. Нарочито напредујте у узајамној љубави, будите духом ватрени; Господу служите; будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани (Рим. 12, 11-12).
 

200.
1) Ублаживши братију за строги монашки живот и указавши у њему на црте мучеништва, он их убеђује да продуже [подвиг], подстичући их надом да ће у будућности бити заједно са мученицима; 2) уверавајући нас да ћемо у будућности у савршеном виду добити све чега се сада лишавамо произвољно, он нас убеђује да се радујемо свим лишавањима и да се крепко држимо свог пута; 3) поменувши смртност, он призива да се припремамо за смрт и, назначивши поклоне, иште да се молимо за умрлог брата, који своју савест није очистио од среброљубља (будући да су у његовој келији нашли два сребрњака) (31/, 36)
1) Захваљујем вам, чеда, што из топле љубави према Богу из дана у дан напредујете у угађању Господу, непрестано пребивајући у побожности, доброј настројености, подвигу, уздржању, задовољавајући се оним што се даје, тј. хлебом под меру и незнатном [количином] вина, не заостајући за другима у ношењу напора на послу и не остављајући правило, тј. брзо се будећи и долазећи на сабрање, те трпељиво стојећи до краја службе, пројављујући кротост, незлобивост и избегавајући роптање (којим се неће избећи грех). Такви су подвизи оних који проводе послушнички живот у одсецању властите воље. Они су на мучеништву с обзиром да уместо огња, котлова са смолом, [железних] ноктију, мачева и крстова имају наведене подвиге, које прате и увреде, бешчашће, сохоједење, изнуравање тела кроз уздржање, присиљавање себе, трпљење оскудице у свему – у одећи, у обући, у крову и у свему осталом неопходном за живот. Храбро носимо наш мученички подвиг у име Господа нашег Исуса Христа будући да нам предстоје венци за трпљење невоља и страдања и будући да ћемо се наћи у једном чину са светим мученицима. Уместо садашњих скорби, лишавања и уздаха нама ће се дати вечни живот, неизрецива радост и неописиво весеље.
2) Ми овде немамо свог града с обзиром да смо се одрекли и отаџбине, али ћемо тамо бити грађани горњег Јерусалима. Ми никога не треба да зовемо оцем по телу, али ће нам стога у оном веку Бог бити Отац. Ми на земљи немамо наслеђе, али ће нам се тамо дати наслеђе са Христом. Ми одбијамо телесне утехе храном, пићем и свим другим чулним задовољствима, али је вама познато да ћете се тамо наслађивати оним што око није видело, ни ухо чуло, и што на срце човеку није долазило. Стога се радујте. Гледајући на речено, немојте падати духом, немојте се лењити и немојте се бојати ни садашњих, ни будућих тешкоћа, па биле и још теже. Но, шта ја говорим? Немојте обраћати пажњу ни на огањ, ни на мач, ни на смрт, држећи се крепко свог пута.
3) После упокојења наше братије видите да смо и ми сваки час ближи смрти: јуче је отишао један, други пре неколико дана, на вратима је још по неко, а после њих – ко? “Могу бити ја”, нека каже свако и нека почне да се припрема. Хоћу да вам саопштим жалост моје душе због упокојеног брата Василија. Он је, наиме, отишао не очистивши своју савест, будући да су код њега нашали два сребрњака. Авај, какво слепило. На чему га је задржао ђаво? Два сребрњака је сматрао драгоценијим од Царства небеског. Ја сам му више пута говорио да [монах] испуњава сво место греха чак и ако узме само један овол, или једну иглу, или једну оловку или било шта друго и сакрије га код себе. Ви сте речено видели и сами код светог Касијана који говори да, по светом Марку, један грех испуњава место једанаест грехова (при чему се пунота грешности мери [бројем] дванаест). Сматрајући нешто својим и поседујући га, он је своју душу и срце положио у њега: јер, душа је где је и благо. А где је одрицање? Помолимо се за њега и једну недељу свакодневно за њега чинимо по три поклона и по тридесет молитава да му Господ опрости сагрешење његово.

One Comment

  1. Gde bih mogla da pronadjem da kupim Dobrotoljublje svih pet tomova Hilandarski prevod. Svugde sam se raspitivala.