ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

161.
Ми певамо: “Примићу чашу Господњу”; та чаша је прихватање мучеништва које се за нас састоји у мучној борби са страстима; ми стојимо на том путу; добро ратујте да бисте се удостојили одговарајућих венаца (2, 94)
Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115, 3)? Шта ако не да [запевам] Давидову песму са истинском решеношћу за оно што се пева у њој. Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115, 4). Чаша је прихватање мучеништва. Ипак, наше мучеништво није у проливању крви, него у унутрашњој добросавесној борби. Она се састоји у одбијању да преклонимо колена пред Ваалом, тј. да се не предајемо телесној похоти, да савлађујемо све што се видљиво и невидљиво наводи на нас, тј. искушења, буру помисли, ватру похоте и жеља, тешкоћу лишавања, невоља и понижења. Ето добрих мученика. Ето војника Христових. Ето подвижника и отимача Царства небеског. Радујте се, будите благодушни, храбрите се, добро ходите, узлазите из силе у силу, пењите се на сами врх врлина и лебдите у високим зрењима. И у реченом пребивајте непрестано, све док не дође крај живота и преведе вас ка весељу и радовању које вам је припремљено од постања света. Блажен је и преблагословен онај ко слуша речено и приводи га у дело, додајући огањ на огањ у своме срцу и запаљујући у себи пламен Божанствене љубави који досеже до небеса. Међутим, кукаван је онај ко затвара своје уши, ко воли сујету и тражи брзопролазне телесне насладе. Нека нико не тражи само своје, већ нека гледа оно што је ближњег, сматрајући га сопственим, будући да смо удови једни другима, чиме радујемо Господа, а себе чинимо бољим и савршенијим.
 

162.
1) Он описује изглед покојника и спомиње оно што се види у гробници; 2) потом излаже кратки обзор доброг живота покојника; 3) најзад изводи закључак о чувању чистоте тела и душе како би постали достојна невеста Христова (2, 95)
1) Сећање на смрт свагда делује спасоносно, нарочито кад стојимо пред лицем умрлог брата, као у садашњем случају. Опет пред собом видимо чудну тајну. Онај ко је пре једну минуту био са нама духом већ више није са нама. Онај ко је са нама говорио својим устима умукао је потпуним ћутањем иако звук његовог гласа још одзвања у нашим ушима. Какав чудан призор. Ми га видимо и не видимо. Његово тело се види, а његов дух је одступио од нас. Он лежи без покрета и дејства: нема ни дисања, ни гледања, ни речи. Сва чула су видљива, али ни у једном нема живог дејства. Он је као камен и као нека бездушна ствар. Погледајмо на место почивалишта раније преминулих. И шта ћемо видети, братијо? Погледајте и поучите се. Прах и пепео. Иструлела тела. Исушене лобање. Обнажене кости. Само непријатна ружноћа и жалосна и одвратна гомила. Може ли се разликовати брат од брата, леп од ружног, млади од престарелог? Не, све је иструлело и изгубило свој изглед. Нека изволи ко хоће да размотри где је похотна сласт, где наслађивање јелима, где успокојавање сном и све друго што се чини ради угађања телу. Где је стезање руку, где загрљај, где пољубац? Све је прошло овде и све је са собом преузео онај ко је, као богаташ из приче, речено послао у ад на потпаљивање неугасивог огња.
2) Нека нико од наше братије не пострада на сличан начин. Неће пострадати ни наш сада преподобно почивши брат Рафаило, који је прешао у бесконачни живот добро провевши садашњи у беспрекорном повиновању и послушању. Млад годинама, он је био сед мудровањем. Мали узрастом он беше велики духом. Његово унутрашње добро настројење је познато мени, док је његово спољашње понашање и вама познато. У њему је све било врло добро и достојно сваке похвале. Он беше заиста добар и благородан, сачувавши богоподражавајући образ. Усуђујем се да кажем да је достојно носио име једног од анђелских предстојатеља. Ето какву увереност имам о свом чеду. Имајте је и ви, јер је он заиста достојан. Но, обратимо се започетој речи.
3) И ми ћемо након незнатног времена прећи тамо. Умрећемо и нас ће уредити, опојати и сахранити. Јер, који је човек који ће живети и неће видети смрти (Пс. 88, 49). Стога вас молим и преклињем да живимо преподобно и непорочно и да се понашамо невино и беспрекорно, чувајући чистим не само тело, него и душу. Тело потчињавајмо духу како не би побеснело и устајало подстомачним покретима. Обуздавајмо га страхом Божијим како би покорно и смирено било задовољно мером хране, пића, сна и одмора која је одређена уставом и посебном наредбом. На душу пазимо како се не би слагала са скверним помислима и покретима. Нека она сва узлеће ка Богу, сагледавајући једино Његову красоту стога што је и сама једина заиста прекрасна и достојна љубави. Све остале красоте су привид и ништа. Ограђујући је молитвом и псалмопојањем, ми треба да је представимо као благоугодну добром Женику, Христу Богу. Благо нама уколико на наведени начин окончамо своје хођење. Ми нећемо умрети, већ ћемо бити живи, праћени утешном отходном песмом: “Блажен је пут којим данас идете јер вам је припремљено место покоја”.
 

163.
1) Наша борба је са духовима злобе и са њиховим вођом ђаволом; 2) они непрестано праве замке на нашу погибао; и ми треба да се неуспављиво чувамо и да им се супротстављамо на радост Господу и Његовим анђелима; 3) тако неизбежно треба да чинимо уколико желимо да достигнемо бестрашће и да за борбу добијемо мученички венац; 4) за успех у томе неопходни су смирење са послушањем, неуспављива молитва, пажење на себе, сви подвизи самоумртвљавања и откривање помисли (2, 96)
1) Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века (Еф. 6, 12), против непријатеља нашег ђавола, који је од почетка злобан и који се на самом почетку постанка света прокрао у рај и прелестио нашег праоца на преступно окушање забрањеног плода, чиме је постао виновник његовог истеривања из раја сладости на ову земљу. Од тог времена из покољења у покољење он гони род људски, учећи га сваком злу. Он нас и сада свакојако напада, пузећи шишти имаше репом улагујући се како би лакше преварио. Он лоповски улази и излази и лови душе које нису утврђене и пажљиве. Стога су нам неопходни велико трезвоумље, знатна будност и огромна опрезност и марљивост како нас не би напао и ранио.
2) Знајући његове замисли и замке, наоружајмо се на сваки начин и почнимо да му се супротстављамо и одбијамо га не лењећи се и не попуштајући ни себи, ни њему, као што уосталом и он не одступа и не попушта тражећи нашу погибао. Премда много пута дневно напада и трпи неуспех, он и даље настоји на своме као да још и није започео да се бори. Он изнова напада још силније, узевши са собом и друге духове злобе. Ни ми не треба да одступамо и да попуштамо при свакодневним и свакочасовним нападима на нас. Иако смо показали већ много пажње и напрегнутог усрђа са успехом, ми не треба да се мењамо. Напротив, увек се против њега држимо исте ревности, пробуђености и противљења како би се, видећи наше силно супротстављање непријатељу, Бог радовао и веселио због нас, као уосталом и свети анђели Његови, који нам помажу на Његов налог и миг.
3) Јер, ми још нисмо достигли меру бестрашћа и са њом слободу од борбе, чиме би наш ум безметежовао у самом себи далеко од сукобљавања. Њу су после многих напора, зноја и подвига наследили и наслеђују неуморни ревнитељи. Ми, пак, који смо још обузети страсношћу, треба упорно да пребивамо у подвигу и непрестаном умарању без мрзовоље и опуштања руку. Имајући увиду своју измењивост и промену тактике непријатеља, ми свакодневно и свакочасовно морамо изнова да започињемо. Ето дела оних који се искрено подвизавају. А какав је крај? Свето је достигнути висину бестрашћа, а блажено је не бити побеђен у борби и увек опстајати, крећући се постепено ка висини и савршенству. Такав ће примити мученичку круну. Јер, војника који се са поља сукоба враћа са ранама цар не презире и не осуђује, већ напротив похваљује, дарива и одликује.
4) Подвизавајмо се као војници Христови и своје време сматрајмо временом борбе са непријатељима, у коме се само чује зујање стрела и ударци мачева. Јер, написано је: Многи нас нападају с висине (Пс. 55, 3), сваки дан наилазе и воде борбу, стављају замке, копају ровове, припремају заседе и свакакве друге подвале. Ко ће их избећи, ко ће се сакрити од њих, ко се неће саплести ногом и ко неће упасти у њихове замке? Једино онај ко има смиреноумље у заједници са послушањем, неуморном молитвом, усрђем на делу, покорношћу без противречења, покретношћу без роптања, неуспављивом трезвоумном пажњом у одбацивању срамних помисли и у прихватању добрих зрења, бдењем, псалмопојањем, поклонима и изнад свега и заједно са свиме – исповедањем властите скривености, избегавањем дрскости и умереношћу у речи. Свим наведеним се наш унутрашњи човек затвара у тврђаву, услед чега непријатељ нема силе да делује против њега, те најзад одлази.
 

164.
Опис спољашњег изгледа човека Божијег, тј. истинског монаха (2, 97)
Пазимо на себе, братијо, и немојмо трошити своје дане и време узалуд. Ето, дан је већ прошао и ми га више нећемо видети, Међутим, дела која смо у њему учинили [свакако] су записана. Благо нама ако су добра, и тешко нама ако нису. Чувајмо своја чула од крађе, већином држећи погнуту главу. Нека око буде пажљиво, нерасејано и нека се не креће тамо-амо. Јер, оно што се види у оку види се и у души: спољашњи човек јој све црта. Нека лице не буде мрачно, нити расејано, већ прилично и кротко, већином тужно и орошено сузама скрушености. Ход нека буде смирен, без надмености и гордости. Нека нема подизања рамена и мрштења обрва, ни шумног наступања, ни тресења стаса. Реч нека буде пријатна, ни превише гласна ни сувише тиха, праћена озбиљношћу у очима и другим удовима, без ширења ноздрва, махања руку и окретања лица. Јер, човек Божији је сређен у свему, будући оруђе Духа који обитава у њему и који га упућује и у говору, и у гледању, и у јелу, и у пићу. И ми треба да поступамо сређено и по правилу у свему: и у оделу, и у обући, помишљајући да је са нама увек и у свим случајевима и при свим делима присутан Господ Бог наш.
 

165.
1) Навевши реч апостола: Ево сад је најпогоднцје време, он објашњава да апостол побуђује нашу ревност на грађењу спасења; 2) потом додаје: “Ви тако и чините, благо вама” (2, 98)
1) Чему нас учи свети Павле и шта саветује када говори:Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6, 2). Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 12). Као добри отац и учитељ, он нас буди из лењости и одгони душевни дремеж од мислених очију наших, добро управљајући наше кораке по Богу и наводећи их на стазу доброг делања. Послушајмо његово божанствено учење, живахно устанимо, отрезнимо се и потецимо још усрдније стога што се дан живота сваког од нас већ примиче крају. Потрудимо се да се припремимо да нам буде добро и да поживимо у векове, наслађујући се неизрецивом радошћу. Јер, тешко нама уколико нас крај живота затекне са неспремном и неприпремљеном душом. Ко ће нас тада извући из руку душегубне змије? Или, у чему ћемо наћи олакшање када будемо мучени због немара у коме смо провели овдашњи живот? Стога нека нас оставе они који нас остављају и нека се предају безакоњу они који чине безакоње, тј. они који су отишли од нас. Или боље – помолимо се за њих и постарајмо се да их позовемо назад, будући да Бог неће смрти грешника, него да се обрати и буде жив (Јез. 33, 11).
2) Ви који благодаћу Божијом пребивате у подвигу послушања и чувате своје завете пред Богом и људима треба да се радујете и веселите, будући да вам је припремљена велика награда на небесима. Ви само треба до краја да пазите на себе и да верно испуњавате све што вам је заповеђено у Христу Исусу, Господу нашем, као војници које је Он сакупио. Јер, ви Њему војникујете и Њему служите даноноћно, сећајући се Његове речи: “Мој је онај ко твори вољу Оца мог небеског, а не онај који ми говори “Господе, Господе””, и апостолског савета: Хоћеш ли пак да се небојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње (Рим. 13, 3).
 

166.
1) Будите чврсти у животу и све трпите како бисте добили вечно блаженство; и када га се удостојите, вама ће бити жао што нисте још више трпели; 2) сећајте се и снажно осећајте дан суда и награде и никада нећете пасти у лењост и роптање; 3) онај ко се другачије понаша поробљен је страстима и има зверску нарав, а онај ко није – [личи] на анђела (2, 99)
1) Вама не треба да се говори онако како се говори код древних пророка: Чућете слухом и нећете разумети, и гледајући нећете видети. Јер, одебља срце тих људи и ушима својим тешко чују и очи своје скупише (Ис. 6, 9-10). Јер, ви сте трезвоумни и бодри, откривеним лицем одражавајући славу Господњу (2. Кор. 3, 18). Ви сте отресли нечистоту пристрашћа према свету са душевних очију кроз ваш свештени послушни живот и почели сте да чисто видите ствари, тј. животну сујету и непрестано таласање људских дела у разним правцима. Ви сте разумели да је једино чврсто и пожељно добро вредно љубави заправо Бог, коме треба тежити врлинским животом. Нека је благословен Господ и Бог отаца [наших], који нас је удостојио да будемо причесници те части и да водимо такав мудрољубиви живот. Стога гледајмо горе, где је Глава наша – Христос. Ми умом не треба да представљамо некакве трулежне и брзопролазне лепоте, већ небеске и наднебеске красоте и окушање и тешење тамошњим неописивим и неизрецивим добрима, о којима ни ум никада није помишљао, ни ухо слушало, ни срце маштало будући да су немисливо превасходна. Њих ћете, ја вас уверавам, и ви достићи уколико вам Господ да силу да до краја трпељиво подносите предстојећи подвиг. И ви ћете се упокојити [на месту] где нема ни болести, ни жалости, ни уздисања. Тада ви велегласно заблагодарите Господу који вас је призвао на тај свештени живот. О претрпљеним скорбима не само де неће бити помена, већ ће вам бити жао што нисте имали прилику да поднесете још много веће подвиге, скорби и тескобе неголи што сте поднели.
2) И шта ћемо угледати оног страшног дана јављања Господа нашег Исуса Христа, у који ће откривено доћи са безбројним милијардама анђела и арханђела и сести на престо страшног суда, сабравши са четири краја земље све народе и сваку душу, откривајући дела таме и објављујући помисли срца? Једни ће бити узети у радост са десне стране Господа, а други отићи са стидом на леву страну. Једни ће бити уведени у светле обитељи, у рај сладости, у Царство небеско, а други послани у огањ неугасиви, на храну црвима, на шкргут зуба, у таму најкрајњу, у дубину тартара, у неразрешиве узе и свако мучење, сагласно са својим гресима? Тада ће једни засијати као сунце и почети да се радују и веселе пуним срцем, неућутним песмама прослављајући Господа и схвативши каквом благом Владици су добро послужили. То су мученици, који су за Његово исповедање пролили крв, апостоли, пророци, исповедници, преподобни и праведни. После њих су архијереји, јереји, монаси и световњаци који су показали душевно мучеништво и који су поживели у добрим делима, подухватима и подвизима. А други ће почети да стењу и ридају, “авај” на “авај” додајући и проклетство на проклетство призивајући на своју несавесност, везивани, бијени и вређани одбаченим духовима, и још више себе осуђујући и жигошући, трзајући се у очајању и не очекујући краја неиздрживим мукама, које су одређене на вечне векове, као што им је гласно речено: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25, 46). Примајући к свести све речено, можемо ли се разлењити у нашим трудовима и зноју? Можемо ли бити малодушни у тешкоћама садашњег живота? Нећемо ли се, напротив, одушевити срцем и разгорети ревношћу која је пламенија од огња, до краја пребивајући верни уставима нашег самоодречног послушничког живота, ма колико да кошта?
3) Примимо све речено у свест и истрајмо у њему, усрдно чинећи све на шта нас буде побуђивало. Јер, онај ко је према реченоме равнодушан, свакако је, будите уверени, уловљен страстима, те дрема у немарности. Он има оптерећено срце, он је сластољубив, он завиди, он је лакомислен, он је лењив, он се као медвед загњурио у снове, он једино тражи шта ће да поједе и попије, он риче као лав који није задовољио своје зле прохтеве, он као леопард скаче са једног задовољства на друго, он као лисица смишља како да достигне оно што му срце иште, он постаје зао као камила у [намери] да се освети ближњем за неко случајно ожалошћење, он рже као коњ из похоте према женским телима и стварима, он постаје бестидан као вук у дрскости на своје погубљење и на погибао братске душе. И зашто много говорити о разним страстима, због којих се понеки уподобљавају не само зверима, већ их и много превазилазе својом зверском нарави. Онај, пак, ко стоји на страни добрих помисли сија као анђео, лученосан је као херувим и многоочит као серафим. Он пази да на њега случајно не скочи душегубна аждаја. Он је храбар као војник који огњени мач задивљујуће помисли износи на грех и који демоне опаљује жежењем уз помоћ благих помисли. Он као сталнотекући извор точи чисте токове суза скрушености и као храм Божији се изграђује од златних каменова врлина. Он као јагље незлобиво (подражавајући свог Владику) неће противречити нити викати, већ ће ићи и повиновати се оцу и братији, чак и да му смрт предстоји. Ето, показан вам је живот и смрт. Нека свако изабере шта жели.
 

167.
1) Наша борба је са злим духовима; стога треба да пазимо и да се обучемо у свеоружје врлина на које указује апостол, којима је дата сила да одбијају и побеђују противнике; 2) та борба је мислена и одбија се супротним мислима и молитвом Господу; 3) она се изненада подиже и наше унутрашње стање чини промењивим, као што је промењиво стање ваздуха; речено, пак, није страшно за оне који пазе на себе и красе се врлинама са уздањем у Бога (2, 100)
1) По апостолу ми не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Стога ми треба да имамо трезвоумље, бодрост, брижно старање, напрегнуто усрђе и самоограђивање духовним оружјем, тј. несумњивом вером као кацигом, непритворним послушањем и нелицемерним смирењем као штитом и сваком другом врлином која може служити као оружје против варалица наших и која има силу у одбијању невидљивих непријатеља наших.
2) Борба је велика и страшна, као што знате, и увек на дејству, не престајући чак ни у време молитве и Светог Причешћа. Она приводи у кретање и подиже помисли о којима није лепо чак ни говорити. Смирена, пак, душа, помисли које је рањавају одгони са мржњом, противречећи им светим помислима и истовремено се молитвом обраћајући Господу. И помоћ од Господа долази одмах, те Исток са висине поражава и прогони аждају. Стога не треба да смо малодушни нити да уступамо при нападима. Јер, при неустрашивости срца, ум пребива недоступан за нападе не само у време Причешћа, него и у свако друго време.
3) Непријатељи нападају у свако време, чак и кад их не очекујемо. Када смо у добром и мирном настројењу у духу или одскрушености која нас је обузела, или од чисте молитве, или од читања, или од неког другог свештенословља, он нас напада, смућује и колеба нам срце, тј. као да нас из пристаништа избацује на таласе и из светлости дана – у ноћну таму помисли. Са нама се дешава исто што и са атмосфером у току дана: она је јасна при сијању сунца, тамна при наиласку облака, па се опет осветљава и опет омрачује због промена у ваздуху. Не дешава ли се исто и са нама? Ми час светлимо, слично светлом дану, од добрих помисли, час се помрачујемо рђавим помислима, да бисмо се опет вратили у област светлости предавши се молитви или неком другом добром упражњавању. [И промене] се не дешавају једном на дан. Промене у ваздуху се не дешавају исто као код нас. Оне су природне и дешавају се по законима које је мудрост Божија установила. Код нас, пак, оне зависе од нашег произвољења и самовлашћа. Ђаво додуше покушава да нас лиши светлости доброг стања посредством прилога, али ми имамо силу да га одбијамо и да Сунцеправде увек осијава наш ум, као што је било и код светих и код свих који добро живе. Јер, и сада има много светих који се, као драго камење, крећу по земљи. Они се не одликују чињењем знамења и чуда (с обзиром да се светост не састоји само у њима), већ чувањем праве вере и тачним испуњавањем заповести Божијих, искреном љубављу према братији (у којој нема зависти), радовањем због благостања ближњег, стојањем изнад људске славе и сваком другом врлином. Ето како се пројављује светост у сваком човеку. Ви, пак, који сте изашли из света и распели се свету поред осталог треба да се одликујете и нестицањем и девственошћу, одрицањем од своје воље и благодушним трпљењем свих лишавања и скорби, који су неразлучни од образа нашег живота. Живећи на наведени начин, ви сте свети и бићете убројани у свете, сабор преподобних ће вас примити у своју средину и ви ћете се вечно радовати у шаторима мученика.
 

168.
1) Ходећи својим путем немојмо гледати на земаљско и брзопролазно; свој поглед учврстимо на небеско и вечно; јер, једно раслабљује, а друго испуњава храброшћу; 2) тако су рекли сви оци; тако и ми треба да ходимо, украшавајући се сваком добротом, одвајајући се од свега рђавог и чистећи се; нека наш живот буде у складу са нашим именом (2, 102)
1) Наш живот је неки пут. И он се не пролази за дан, за два или за много дана, већ током читавог живота, све док се не преселимо из овдашњег у будући век. И неопходно је велико напрезање, сила, пажња и усрђе како се не би изгубила храброст и како се не би престало са хођењем. Јер, велико је растојање и постоје непријатељи и противници који припремају сваковрсне препоне и саплитања за наше кораке по Богу. Па ипак, са друге стране ми за Заступника, Руководитеља у подвизима и Сапутника имамо самог Господа и Владику свих и за чуваре и старатеље свете анђеле. Гле, неће задремати, нити ће заспати чувар Израиљев (Пс. 120, 4). Стога се свога пута латимо усрдно, са усрдном напрегнутошћу, са пламеном жељом, не гледајући доле, већ горе устремљујући очи. Јер, уколико будемо гледали доле ми ћемо се разболети лењошћу, малодушношћу и раслабљеношћу услед лутања наше мисли и прилепљивања нашег срца за сујетност и сласти овог живота, тј. за блуд, стомакоугађање, лакомост, гледалишта, сујете, украшавања, маштања и за све остало брзопролазно и погубно. Уколико, пак, наш поглед утврдимо на небеском и вечном, наша садашњост ће бити скорбна и болна, пуна труда и умора, поста и бдења, одсецања воље и лишавања и свега што је неизбежно у нашем подвижничком животу и напорном послушању, али ми ипак нећемо изнемогавати под тежином надолазећи скорби, нити уступати пред страстима које се подижу. Напротив, ми ћемо са смелим мудровањем трчати и ходити гледајући на небо и уперивши поглед на Бога, стремећи ка Царству небеском и рајској утеси, ка нетрулежној сладости, ка невечерњој светлости и анђелском блаженству.
2) Сви оци су слично трчали и победили: мученици, преподобни, праведни, благочастиви, богољубиви, монаси, световњаци, мужеви, жене, младићи, старци. Они су оно што се овде дешава сматрали извесном обуком. Уколико желимо њихову славу и блаженство, и ми треба радо да пострадамо у нашем богољубљеном образу живота. Заволимо га, братијо, и решимо да све претрпимо и поднесемо са храбрим мудровањем и неослабним настојањем, имајући очи у глави, као што наређује мудри (Проп. 2, 14) и не устремљујући их ка ногама. Јер, они који помишљају о небеском и њиме занимају ум заиста имају очи у глави, док они који се приклањају сујетном и њиме се занимају – спуштају очи ка ногама. Било би жалосно и чудовишно кад би неки човек ноге имао на врху, а главу доле. Међутим, још је жалосније и нечовечније пострадати слично на душевном [нивоу]. Ходимо као што приличи мудрима и онима који очи имају на глави, помишљајући о Богу и Божанственим стварима и саобразно њима делајући. Очи у глави су вера, нада и љубав, од којих долази крепко трпљење, чистота, братољубље, мир, кротост, скромност, храброст, добро устројство, уздржање, свака доброта, свако цветање врлина и плодоносност. Код оних који мисле и чине супротно бива супротно: неверје, безнадежност и мржња, од којих долази нетрпељивост, малодушност, блуд и прељуба, дрскост, сластољубље, стомакоугађање, лакомисленост, украшавање, смех, сукоб, завист, убиство и свако друго сатанско дело и дејство. Ми који смо Божији треба да се трудимо око Божанског, чисти – око светог, непорочни – око девственог, благочастиви – око преподобног, мирни – око братољубивог, скромни – око небеског, несветољубиви – око надсветског. Нека се поредак не претвара у неред, наиме као светли немојмо се трудити око таме, ни као чисти – око блуда, ни као благочастиви око непоретка, ни као славомрсци – око таштине. Иначе ћемо бити лукави, богоборци, бесољупци, додајући ватру на адски огањ. Као Божији иштимо Божанско, у складу са својим именом и звањем. Ми смо монаси, странци, одвојени [од света], девственици, називајући се слугама Божијим и анђелима. И сви подразумевају да смо заиста такви. Нека се не деси да неко од нас није Божији, да није туђ свету, да није девственик. Нека нико не ропће, нити чини блуд, нити се свађа, нити је мрзовољан, нити малодушан. Јер, велики гнев Божији је близу и узвратиће. Бог се не гневи толико на оне који су у свету рђаве душе, колико на нас који свецело треба да му припадамо. И господар више негодује на слуге који пред његовим очима греше, неголи на оне који су далеко од њега. Гнев Божији се не распростире подједнако на све нас, већ пројављује разнообразност. Другачији је према онима који постојано пребивају у злу, другачији према онима који се час исправљају, час опет падају, другачији према онима који су тек примили схиму, а другачији према онима који су остарели у схими. Јер, онај ко дуже пребива у схими свакако треба да пројављује изузетност у животу. Уколико ничему не служи, старост је достојна осуде и подсмеха. Јер, заиста је смешно видети седог човека како учи у школи заједно са децом.
 

169.
1) Ви сте Христови војници; вама приличи да сте у свако време под пуним наоружањем; каквим; 2) корен свег зла јесте гордост; треба, међутим, ратовати против онога што нас напада тренутно, будући да није код свих исти [случај]; 3-16) разне мисли о духовној борби (2, 103)
1) Ви сте војници Христови. У рату, пак, треба размишљати, тј. [видети] шта је неопходно за борбу, те своје оружје држати у поретку како бисте у свако време били спремни да се ухватите у коштац са непријатељем. Видите да ли сте и ви готови и у каквом су стању ваша духовна оружја, тј. да ли су откочена, очишћена и изрибана. [Ја мислим] на мач послушања, на оклоп вере, на кацигу спасоносне наде, на штит смирења, на тоболац добрих помисли и најзад – на колесницу, тј. часно тело ваше, које је уједно и коњ који треба да је добро обучен за све, који не треба ни да је превише угојен (иначе неће бити погодан за трчање), ни превише танак (иначе ће бити слаб за неопходно кретање) и који треба да добро носи узду страха Божијег када је употребљавају како не би скретао са исправног смера пута и како не би збацио коњаника, тј. ум својим необузданим скоковима. Ето каквим вас увек жели Реч Божија, будући да је код вас непрекидан рат, непрестани коштац и свако тренутно стрељање.
2) Ко је међу вама срчан, ко силан, ко војник, који противничке помисли сече на хиљаде и који је понајпре оборио горди ум, као некада божанствени Давид Голијата? Јер, шта бива из реченог? Одбијање духова злобе, тј. многобројних и разнообразних греховних страсти. Гордост ума је прво и последње зло. Због ње је са небеских висина и анђелске светлости пала аждаја, која нас сада све искушава. Из ње су, као из неког корена, израсле хиљаде греховних лоза. Ми треба да се подвизавамо и боримо против оног што нас сада напада, будући да сваког часа једног напада једна страст, а другог – друга. Један болује од блудне страсти, а други од стомакоугађања, један од лењости, а други од зависти, један од гнева, а други од неверја, један од непокорности, а други од самољубља, један од нерада, а други од јарости. Све наведено јесу дејства једног духа сатанског.
3) Велики је и разноврсан наш подвиг: одасвуд треба да имамо око, са сваке стране надзор, унаоколо ограду како се не би прокрао непријатељ, како нас не би ранио и узео у плен, како неби на нас ставио руку, тукао нас и убио.
4) Ми треба и да осматрамо и да се са своје стране хватамо у коштац и да ратујемо против [непријатеља]. И дешава се да добијемо један ударац и да дамо десет, или да добијемо малу рану и да узвратимо поразом до смрти.
5) Онај ко има рањено тело иште лекарство. И онај коме је рањен дух треба да тражи одговарајући лек. Тај лек је исповест са епитимијом. Потом опет треба да излази на борбу.
6) Онај ко победи у телесној борби добија награду. Онај, пак, ко победи у духовној борби добија мноштво венаца. И уколико је свакодневна борба, свакодневни су и венци и награде.
7) И блажени сте ви уколико се држите и не предајете се. Крепите се и немојте падати у малодушност, све док се битка не заврши вашим пресељењем одавде.
8) Будите храбри, чеда моја љубљена и братијо, будите храбри будући да имате Бога као Помоћника, анђела као старатеља о вашем животу, свете (које призивате) као заступнике и знамење Крста Христовог као непобедиво оружје.
9) Немојмо се бојати од мноштва невидљивих непријатеља који нас нападају унаоколо кроз рђаве помисли, немојмо преклонити колена пред Ваалом телесних сласти, немојмо предати непријатељима своје здравоумље [тј. целомудреност], које је Христос уневестио себи у светињи, немојмо своје удове (који су удови Христови, тј. пречистог и бесмртног Женика) учинити удовима блуда и судовима нечистоте.
10) Немојмо за саветника имати змију, која покушава данас изагна из наше рајске киновије. Немојмо отворити врата непријатељима демонима и немојмо дозволити да украду ризницу наше душе.
11) Како је за нас добро да пребивамо у граду који је за нас устројио Господ Бог од разних врлина. Како је блажено сачувати достојанство наше душе слободним од греха. Душа која није поробљена страстима јесте сва слободна, сва боговидна, сва господствена, сва светловидна, сва обрадована, богосабрана, богоиспуњена, небеска.
12) Другачија је, пак, душа која је поробљена и надвладана страстима – тиранима. Може се видети како много и ужасно страда, вучена на разне стране на робовање свакој страсти и сваком срамотном делу. Добијајући наређења од демона, она без приговора извршава наређено. Над њом влада демон телесне сласти, демон зависти, демон мржње, демон надмености, демонстомакоугађања, демон лењости, демон неверја, демон хуле, демона гнева, демон гордости, демон лажи, демон отимања и демони свих других страсти чија се имена могу набројати.
13) Свако служи демонима којима је прелешћен. Његова бедна душа се мучи под њиховим бременом. Јадан је живот њен. Она је сва бедна, сва тамна, сва мрачна, сва помрачена, сва безбожна, сва безобразна, сва одвратног изгледа за све добромислене.
14) Немојмо понизити наше достојанство, чеда, немојмо продати нашу слободу. Поставши господари, немојмо бити робови (1. Кор. 7, 22-23). Немојмо променити нашу светлост у таму, немојмо претворити нашу красоту у ружноћу, немојмо одвратити лице наше од Бога да бисмо га обратили на срамни лик греха, немојмо скинути светлу одећу врлина да бисмо се обукли у срамне дроњке безакоња. Будући синови Божији, немојмо се обратити у пород ђавољи.
15) Да ли ће онај ко има здрав ум решити да се, будући господар, преда у ропство? Да ли ће онај кога је Бог усиновио пристати да се назове ђавољим породом? Да ли ће неко одбацити неизрециво благородство врлина и изабрати да се приопшти нискородном страсном животу? Да ли ће ко потражити да од духовног богатства пређе у душевну беду и оскудност? Да ли ће ко претпоставити да изгуби Царство небеско да би стекао огањ и таму и друге страшне вечне муке? Такво дело не приличи здравоумним и онима који нису изгубили смислене кораке, већ безумнима и неосетљивима. Јер, њиме они који су саздани по образу и подобију Божијем ради наслеђа вечних добара кроз бесловесно сластољубље произвољно силазе у дубине ада на вечну осуду.
16) Пробудимо се дремљиви, отворимо очи жмиркави, послушајмо непослушни, примимо силу раслабљени, решимо се на храброст, подигнимо се и ступимо на спасоносни пут. Завапимо Господу – и Он ће учинити. Јер, Близу је Господ свима који га призивају. . . у истини. . . и смирене духом спашће (Пс. 155, 18; 33, 18).
 

170.
1) Старање о души он пореди са старањем о винограду; 2) он призива на такво старање на радост нашем Виноградару, Господу; 3) он нас бодри [говорећи] да смо се већ прилично потрудили у свом чину; ипак, говори да треба још да се потру димо, ходећи непорочно у манастирском поретку и подвижничким напорима (2, 104)
1) Јуче сте, берући грожђе, благосиљали лозу која је имала богат плод и жалили због оне на којој није било грожђа. Шта хоћемо да кажемо? И ви сте постали виноград Господњи. Имајући духовне плодове и будући пуни грожђа, ви сте достојни дивљења Делатеља душа ваших. Немајући, пак, плода, ви сте достојни клетве и одсецања, као што говори Господ: Свака лоза која не рађа рода одсеца се и у огањ баца (уп. Јн. 15, 6). Виноград није случајно плодан: он се најпре са великим трудом насађује, те узраста, сазрева и најзад доноси плод. Пошто принесе плод, он се орезује, окопава, ограђује, треби од сувих грана и чисти од свега што може да омета плодност, као што знају опитни виноградари. И потом он поново даје плод. Слично се може видети и код нас. Да ли ће ико донети плод уколико није преживео нешто слично, тј. уколико није насађен и узрастао, уколико не порасте до пуног духовног узраста у Христу, уколико није окопан, отребљен и ограђен заповестима Христовим? Онај ко није прошао све наведено свагда се показује као незрео и неплодан. На њега и погледају сви погубни демони који пролазе путем.
2) Стога се прихватимо, молим, обрађивања душе и марљивог старања о њој, тј. подвижничког делања и обичног поретка аскетског живота. Прихватимо тегобу уздржања, труд бдења, стид исповедања унутрашње рђавости, ране епитимија, чување уста, срце без маштања, непоколебиву веру, несмутиво стање помисли. И не може донети плода онај ко све наведено не чини. Они не треба да се назове лозом Христовом. Због чега смо ми дошли овде, братијо? Да донесемо богат плод и да Господа хранимо својом плодношћу. Наш благи Владика је гладан нашег спасења. Уколико види да се спасавамо, Он се радује и окуша од плода. Неплодну, пак, смокву, Он ће проклети. Он свакодневно долази овамо и гледа какви смо. Стога су неопходни подвиг, марљивост, ватрена душа, старање, смирење, послушање, пажња, песмословље, кротост, разумност, трудољубље, братољубље, трпљење, чврстина и уздање како бисмо постали изабрани сасуди и усавршени у Духу Светоме.
3) Ја признајем да сте се ви у прошлом времену потрудили, победили, много поднели, прешли довољно пута, посрамили лукавог, одбили битку, одрешили се од пристрашћа, сачували заповести, очували отачку веру, престали да страхујете људским страховима и од срца се припремили за смрт ради љубави према Господу. Код вас је све богоугодно и похвално, свештено и небеско. Ипак, још мало потрпимо, молим вас најчаснија братијо, истрајмо непоколебиво у вери, издржимо без страха при нападима невидљивих и видљивих искушења и немојмо уступити пред велијаром ни у једној његовој борби, говорећи: Господ је мени помоћник, и ја ћу погледати смело на непријатеље моје (Пс. 117, 7). Господ је заштитник живота мога, кога ћу се плашити? Када се приближују на ме злостављачи да поједу тело моје, тлачитељи и непријатељи моји, они ослабише и падоше (Пс. 26, 12). Они се сметоше и падоше, а ми устасмо и исправисмо се (Пс. 19, 9). Певајмо мислено и храбримо се душевно, усрдно проходимо наша послушања, у свему чувајмо побожност не изговарајући покварену, ропотљиву, свадљиву, осуђујућу, бунтовну и дрску реч. Радо се стичимо на посао, на бдење и псалмопојање, саглашавајући се међусобно у кротости и смирењу, у добромислију, у одстрањивању од света, у стремљењу ка небу, у краткословљу, у избегавању смеха, у побеђивању уступањем. Говоримо: “Опрости”, у незлобивости и мирољубљу, чиме се стиче велико оружје против ђавола.
 

171.
1) Треба да пазимо да не скренемо са пута заповести; непријатељ се на сваки начин стара да нас скрене са њега; ради успеха у томе треба да чувамо чула; 2) уколико тако будемо чували себе, непријатељ ће одступити побеђен и жалостан, а душа ће се радовати; у противном ће следити супротно; 3) нека тога не буде са вама; а ако се и деси, пожуримо да се исцелимо покајањем, чувајући се потом од пада (2, 105)
1) Ми треба увек да пазимо на себе и у сваком случају да се одржимо у закону Божијем, не уклањајући се од заповести ни надесно, ни на лево, већ ходећи царским средњим путем на коме пребива спасење, незаблудивост и успешност. Речено треба имати у виду и пазити и познавати. Јер, варљива змија, грабитељ душа, ђаво свагда будно гледа како да нас сведе са тог пута, како данас баци низ стрмину страсти и узме у кукавни плен. Победимо га и пребудимо без прелести будући бодри и трезвоумни и чувајући своја чула. Око не треба да гледа оно што не приличи, ухо не треба да прима варљиве речи и нашаптавања аждаје, руке не треба да додирују ни своје ни туђе удове из страсти или кретања похоте, ноге не треба да ступају на путеве противљења и на скривена места ни чулно ни мислено.
2) Уколико будемо поступали и чували се на наведени начин, држећи се доличног исповедања, неопходног смиреноумља и дужне настројености, аждаја ће бити побеђена и лукави одбачен од срца. И он ће, свезлобни, шкргутати зубима стојећи издалека с обзиром да никада не пада у мрзовољу ма колико пута био побеђен и отеран. Душа ће се, пак, радовати и храбрити, усходећи све више ка Богу, налазећи се у светлости и највишим и најтанинијим зрењима и будући обожена и небеска. Уколико чини супротно од реченога, она ће супротно и претрпети, тј. биће савладана и поробљена страшћу којом је побеђена, помрачиће се злим помислима, спустиће се у дубину зла, мучиће се и трзати, нигде и ни у чему не налазећи покоја и још овде окушајући плод горчине који је очекује у будућем веку.
3) Нека се не деси да некада претрпимо нешто слично. Немојмо дозволити да нас привлачи прелест греха. А уколико се и деси речено, најбрже га одсецајмо и одбацујмо као стрелу која нам је нанела рану. Рањено, пак, место лечимо лекарством покајања, било да је погрешило око, ухо или рука. И потом се марљиво чувајмо. Јер, и неразумне животиње избегавају или пажљиво заобилазе место на коме су се једанпут или двапут оклизнуле како не би упале у исту невољу. Ми смо, међутим, почаствовани образом Божијим и научени речју мудрости и не треба да се покажемо гори од бесловесне природе, волећи страст од које се десио грех и тражећи исту стрмину и исти ров у коме се десио пад. У супротном би се десила ужасна и најжалоснија ствар. Међутим, ми као мудри ходимо мудро и као чисти девствено поживимо како бисмо се показали јачи и силнији и од спољашњих искушења. Душа која се чува и постаје непобедива пред нападом страсти уопште се не боји ни огња, ни мача, ни звери, ни царева, ни власти, ни скорби, ни тескобе, ни прогона, већ је увек спремна да узвикне: Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора (Пс. 45, 3). Чувајмо се од унутрашњих напада и нећемо се бојати спољашњих.
 

172.
1) Наша храна треба да буде вршење воље Оца небеског, уз живот по правилима подвижништва и порецима манастирског послушања; 2) непријатељ бесни видећи такав наш добар поредак и тишину, не налазећи приступа к нама; 3) храбрите се противећи се непријатељу и не слушајући његова нашаптавања; пре обраћајте пажњу на вашег анђела чувара (2, 107)
1) Господ говори: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело (Јн. 4, 34). О, братијо. Он нам је даровао власт да Бога назовемо Оцем. Стога и наша храна треба да буде да творимо вољу Оца нашег небеског. Шта заправо треба да чинимо? Шта да радимо? Ви сте одговор већ показали својим ранијим животом, живећи по завету који сте дали. И ја могу да одговорим: “Живите као што сте живели. Продужите да са благодушним трпљењем подносите трудове уздржања, тежину послушања, изнемоглост од бдења, невидљиве стреле помисли, огањ похоте, помрачење мрзовољом, ране од зависти и свега осталог чиме губитељ душа наших, тј. ђаво покушава да нас гурне у дубину ада”.
2) Будите храбри јер он напада. Њега одбија сила Божија у вама и он не може да вас сруши. Он шкргуће зубима гледајући како водите миран и постојан живот, не будући у стању да вам учини штету. Он се напреже да се убаци међу вас и да улови душу вашу у погибао, али не налази места видећи да сте као стеном ограђени законом Господњим. Он припрема замке и заседе, старајући се да вас намами у њих, али се цепа од злобне гриже што види да исповедањем раскидате све његова лукавства. Уопште, он нема места где је јак страх Божији, где се пази на заповести, где су на дејству обични устави нашег живота и где се радо прихватају и испуњавају епитимије.
3) Стога се радујте и будите одушевљени, благодушни и храбри. Крепите се и напредујте, уопште не дајући места бесном демону. Уопште немојте дозвољавати да до ваших ушију дођу нашаптавања лукаве змије. А уколико и дођу, одгоните их и одбацујте. Ви знате како је он прелестио првог човека и како и сада успева да прелести оне који се предају његовим преварама. Он предлаже само зло, ма како га иначе прикривао добрим изгледом. Он наводи само на оно што води гордости, зависти, телесној похоти, неуздржању и свему што оскрнављује душу. Ипак, ви више слушајте оно што вам добро напомиње Хранитељ вашег живота, саветујући здравоумне, храбре, општеприхватљиве помисли о смрти, о прелазу у други живот, о будућим вечним добрима, као и о бесконачним мукама. Он напомиње како једних да се удостојимо и како да избегнемо друге како бисмо се све више утврђивали у чињењу добра и ревносније ходили путем Господа Бога нашег, све док нам не дође одређени крај живота. И Владика, коме смо угађали, превешће нас одавде ка вечном покоју.
 

173.
1) Неговање душе не захтева посебно време и припреме као обрађивање земље; оно је изводљиво у свако време и читава припрема се састоји у жељи и решености да се гуши све рђаво и да се подстиче све добро; 2) предузмимо речено, подражавајући оце који су искали и налазили, куцали и наилазили на отворено (2, 110)
1) За обрађивање душе је погодно свако време, за разлику од обрађивања земље. За њега нису неопходни ни волови, ни плугови, ни друго земљорадничко оруђе, већ само произвољење и усрдна жеља, којима се сеје добро семе и жању добри плодови за вечно наслађивање и покој. Оно [се спроводи] не само дању, него и ноћу, и изјутра, и у подне, и за јелом и за пићем, и у седењу и устојању, и у разговору и у ћутању, и у хођењу и у стајању, и на делу и у доколици уколико смо трезвоумни и бодри. Неопходно је да не блудимо и да се не прелешћујемо помислима, кружећи умом или телом, да не иштемо задовољење својих телесних жеља, да се не споримо међусобно, да не падамо у непослушност и роптање, у таштину и гордост, нити у искушење да истрајавамо на своме и изабирамо прво место ни на шта се не обазирући. Јер, речено нашем уму не дозвољава да буде са Господом, да помишља о доличном, да буде смирен и скрушен, те да све скорбно штосе дешава прима покорно и са радошћу.
2) Немојмо дозволити, братијо, да дане свог спасења трошимо у нераду, лењости и немару, те да време свог живота проводимо без користи. Напротив, ступимо у трговину врлина и иштимо богатство небеских добара, умудрујући се мудрошћу светих отаца наших који ни дана нису губили узалуд, већ су се чврсто и напрегнуто устремили на очишћење душе, на прогањање страсти и прихватање небеских расположења, не штедећи ни труд, ни зној и свим срцем иштући јединога Бога. Они су искали и добили, куцали и наилазили на отварана [врата]: отварана су им врата љубави, врата правде и улаз ка Христу путем бестрашћа. Они су ушли у вечну и неувенљиву радост и весеље. Дођите, спасавани, и потецимо путем отаца наших, сачувајмо њихова завештања, очувајмо чиста и непорочна срца. Немој ревновати лукавима, нити завиди онима који чине безакоње;јер ће се као трава брзо осушити, и као лишће зелени брзо ће отпасти (Пс. 36, 12). Немојмо гледати на оне који су бројнији али живе немарно, већ на оне који су ретки али ревнују за своје спасење и богоугађање. Њих подражавајмо, за њиховом врлином пођимо, њиховим очима гледајмо на све, њиховим умом расуђујмо о свему и њиховим језиком говоримо како бисмо се удостојили и њиховог блаженог и радосног удела.
 

174.
1) Добивши силу за богоугодан живот ради остављања света и ступања у манастир са заветима, благодарите Господу који вас је призвао; и немојте благодарити речју, него делом живота који сте изабрали, у чему се и састоји победа над светом; 2) Господ је победио страдањем, Крстом, смрћу, указавши нам на пут потпуне победе; за њим су на исти начин свет победили апостоли, затим мученици и потом преподобни; 3) такав је пут ка Богу; и нема никога који њиме није ишао; 4) стога се немојте чудити што сусрећете тешкоће, већ се пре радујте и храбрите (2, 111)
1) За мене је најпожељније и најрадосније да чујем и видим како ходите у побожности и како се богодолично понашате, испуњавајући све заповести Господње и нелицемерно чувајући монашки живот, у коме сете се поново родили духом и кроз који сте се ослободили ранијих сагрешења. Штавише, њиме сте добили и духа силе против видљивих и невидљивих непријатеља и за неустрашиво сусретање свега што наилази у служењу Богу живоме и чувању Његових заповести. Заблагодарите, прославите и запевајте Господу који вас је призвао, као уздарје приносећи трпељиво пребивање у подвижништву. И убудуће наставите да се подвизавате у добру, разгоревајући се љубављу према Богу. Вама Господ свакодневно плете венце уколико у свом добром произвољењу одржите чврсту решеност да све претрпите и да не издате ништа од онога што вам је заповеђено. Јер, заповест Господња јесте вечни живот, а њено нарушавање – смрт. Ми треба да исповедамо истину и да се не слажемо са онима који су против ње, жртвујући сва животна преимућства и славу и част код царева, архијереја и других. Јер, написано је: Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди (Мт. 16, 26). Ето ради чега су неопходни наша чврстина и подвизи.
2) Господ говори: Немојте се бојати, ја сам победио свет (Јн. 16, 33). Он га је победио да бисмо и ми, следећи га, такође победили. Као Бог, Он је свагда Победитељ света. Сада, пак, Он говори да га је победио и као Човек. И одмах су за Њим свет победили и апостоли, и мученици, и преподобни, и сви који су благочастиво и богодолично поживели. Како су, пак, одржали победу Господ и Његови свети? Без борбе, без мучења, без проливања крви и без прогонства? Не. Напротив, уза све још и крстом и смрћу. Ви знате за скорби Господње, за увреде и подсмехе, за издају, осуду, ударце, пљување и распеће. Ипак, васкрсавши, Он је спасао свет. На сличан начин су пострадали и апостоли. И ко ће изрећи страдања и мучења мученика, као и подвиге и лишавања преподобних?
3) Реч Божија каже: А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се (2. Тим. 3, 12-13). Тесан је и скорбан пут који води у Царство, а широк је и утабан пут погибли (Мт. 7, 14). На другом су светска радост, утехе и телесне страсти, презирање закона Божијих, безбрижност за смрт и људски страх, а на првом су скорби од света, произвољни напори и сваковрсна лишавања, као што говори апостол: У оскудици, у невољама, у патњама. . . потуцајући се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским (Јев. 11, 37-38). И нико од светих по њему није прошао без страдања.
4) Стога се немојте чудити када сусретнете скорби. Напротив, још више се радујте што ни вас нису мимоишле и још силније се разгоревајте у љубави према Богу, чиме ћете и похоту изморити и демоне прогнати. Јер, онај ко воли Јединога, све остале оставља позади и онај ко се боји Јединог никог другог не може да се боји. Здраво расуђујте, чувајте побожност и чините молитве и мољења за све. Нека је Христос међу вама. Он је присутан и међу само двојицом или тројицом. Утолико пре ће бити међу вама толиким, који испуњавате Његове заповести.
 

175.
1) Одвајајући се привремено, он моли старешине и потчињене да дејствују и живе по уставу, указујући и начин; 2) као побуду за речено он нарочито истиче [чињеницу] да Бог све види и да ће за све тражити одговор (2, 112)
1) Одвајајући се привремено ја вас молим љубављу Господа нашега Исуса Христа да за малобројне дане мог одсуства чувате обичне општежитељне поретке у послушању и смирењу. Начелници нека не наређују самовласно, нити дрско, нити као трговци и не на људски начин, већ богодолично, благотворно, спасоносно, као пред Божијим очима и као они који ће бити суђени и који ће му дати одговор за све што говоре и чине. Потчињени и послушници покорно и без препирања испуњавајте оно што вам нареди и мој намесник и остали начелници. Ви сте чеда Божија и као чеда светлости треба да ходите. Ви сте јагањци Христови и напасајте се тихо и смирено. Нека нико не прави неред и нека не скаче као коза, хранећи се трњем страсти. Нека нико не поступа као Јуда, тј. међу братијом будући као брат, а напољу замишљајући издају на погибао своје душе. Нека нико не буде као Исав, презирући своје спасење и своје преимућство продајући за украдено јело и пиће. Нека нико не остаје без дела, лутајући тамо-амо и нека не губи дане узалуд, док се друга братија усиљено труде, трпећи врућину дана и хладноћу ноћи било на вратима, или у болници, или у ципеларници, или у столарској радионици, или на неком другом послушању служећи. Сличан преступ је страшан и по апостолу такви нека и не једу (2. Сол. 3, 10).
2) Сви ходите по путевима Божијим. По скривеним местима и на зла саветовања и сујетне замисли нека не ступају ноге ваше. Јер, очи Господње, које су хиљаду пута светлије од сунца, посматрају све путеве ваше и разматрају тајна места (Сир. 23, 27). Чак и да си на скривеном месту, неуспављиво око види са киме си, шта говориш и шта радиш. Пази да те оно не види како разговараш са сатаном, како замишљаш срамна дела или како чиниш нешто срамно. Господ ти неће истог тренутка узвратити по заслуженој мери, али ће наредити да се запише грех твој и означити пад твој, безгласно и невидљиво ти узвикујући: То си чинио, и ја ћутах; смислио си безакоње – да ћу ти бити сличан! О6личићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје (Пс. 49, 21) на дан суда. Где ћемо побећи од руке Онога који влада свиме? Да ли можемо учинити нешто рђаво а да се не сазна? На леву страну не одлазите чак ни у мислима, већ у свему дејствујте спасоносно и богоугодно како би се Господ радовао и веселио гледајући вас и како би у књигу живота унео ваша добра дела, у дан откривења свега увенчавајући вас неувенљивим и вечним венцем правде.
 

176.
1) Стојте срчано, гледајући горе и божанственим зрењем као стрелама одбијајући непријатеље спасења; 2) онај кога смућује страст не треба да се предаје, помишљајући на срамоту којој се подвргава онај ко се предаје и [знајући] да га непријатељ прелешћује, представљајући му рђаво као добро; 3) и уопште, према унутрашњим покретима закључуј који је дух близу тебе – добри или зли, те једног слушај, а другог терај (2, 114)
1) Стојте храбро опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за благовештење мира (Еф. 6, 1415), гледајући горе, ка горњем стремећи, горње иштући, ум занимајући небеским, старајући се за исход из тела и за сусрет са Судијом и одговор пред Њим. Истражујте Божанствена Писма и житија светих, те оно што је душекорисно и спасоносно окрећите против непријатеља као стреле.
2) Онај кога узнемирава страст не треба да се предаје мрзовољи и да јој се препушта, будући да је Господ близу свима који га призивају (Пс. 144, 18) и с обзиром да ће га пронаћи душа која га иште (уп. Сир. 6, 16). Само нека она стоји чврсто, нека уздише и стење, нека пролива сузе, уздиже руке своје к небу, бије се у груди, те помишља о срамоти којом греховно дело покрива већ пред самим собом и људима, а не само пред страшним престолом Божијим. Нека се реченим одвраћа од греха и утврђује у добру. Јер, написано је: Сине, немој пренебрегавати поуке Господње, нити слаби када те изобличава. Господ љуби онога кога кара и бије сваког сина кога прима (Прич. 3, 11-12). И на другом месту опет [пише]: Немој бити брз у време наиласка (Сир. 2, 2). Господ, наиме, испитује нашу љубав и њену чврстину. Он [испитује] да ли Његовој љубави претпостављамо срамну, несретну и убиствену сласт, која је слатка само на укус, а у ствари страшно горка када се прогута. Наш душегубитељ показује супротно, тј. таму показује као светлост. Он наводно сеје духовну љубав, док се у ствари ради о најмрскијој мржњи. Војниче Христов немој да су ти непознате његове замисли, ни његова лукавост. Уколико иштеш живот тражи светлост, тј. Бога и Његова заповест.
3) По стању своје душе можеш да препознаш да ли ти је пришао неко од наших или од непријатеља. Уколико ти душа остаје безметежна, непоколебива, са старањем за небеска зрења и пуна жеље за припремљеним добрима можеш да отвориш врата срца и да га примиш и вечераш са њим да би те нахранио ради још веће љубави према Богу и Божанственим стварима. Уколико, пак, његова близина смућује твоју душу, пуни је гомилом помисли и твоје очи окреће ка телу и крви, ка светским везама и пристрашћима, ка предручном задовољству, до беснила те узбуђујући и распаљујући сласном похотом стани даље и одбиј аждају. Она је дошла да би у једном тренутку уништила твоје многогодишње напоре, твоје подвижничко усрђе, многе сузе, молитве и храбре борбе и савлађивања непријатеља. Она је дошла да тебе, војника Христовог, покаже пленом тренутне похотне сласти и да храброг мужа напоји чашом отрова греховне сласти и умртви на векове. Ја вам не пишем као бестрасан, већ као искушавани, или још пре – као многострасни. Нешто сам сазнао из онога што сам прочитао, а нешто из поука мог оца и онога што сам слушао од других.
 

177.
1) На нас по дејству непријатеља нападају многе страсти; треба да се боримо, обукавши се у духовно свеоружје; 2) од тог оружја није последње познање божанствених истина путем слушања поука, којима се ми, на жалост, рђаво користимо; 3) стога смо и неисправни и прилепљујемо се за рђаво, премда треба само пожелети и читав дан чинити једино оно што је прилично; 4) почните да тако поступате (2, 115)
1) Стојте храбро у свом многотрудном животу, трпећи дневну врућину и ноћну хладноћу и мислено и чулно. И мислено морате више да трпите с обзиром да се у нама налази огањ похоте који још више од халдејске пећи распаљује невидљиви Навуходоносор. На нас нападају и друге страсти, једна за другом наилазећи на кукавну душу: гнев, јарост, злопамћење, гордост, лењост, раслабљеност, пристрашће, самољубље и највеће од зала – неверје. Нама је неопходно много храбрости и великодушности, много нелењосне крепости и силе, трпљења и благодушности, трезвоумља и бодрости како бисмо могли да одбијамо искушења која се подижу против нас и лукавства ђавола, како не бисмо преклонили колена пред Ваалом похоте, како се не бисмо поклонили идолу страсти, како не бисмо уништили оно што смо добро сабрали, како не бисмо разорили оно што смо уз Божију помоћ саздали. Наведене страсти се иначе могу избећи једино уколико се свесрдно поуздамо у Господа и обучемо у сва духовна оружја ради поражавања непријатељских сила.
2) Духовна оружја су молитва и уздање, смирење и послушање, љубав и вера, беспристрасност и савршено одвајање ума од свега светског, свагдашње поучавање и разговор о спасењу, пажљиво и разборито гледање и слушање, као и употребљавање уста и руку, свагдашње ограђивање себе страхом Божијим и помишљањем на Бога са незадрживом жељом будућих добара. Уколико се наведено не налази у нама ми ћемо свакако упасти у греховну погибао и упасти у руке непријатеља који нас мрзе. Авај! Колико ми само слушамо, колико нам саопштавају Писма и колико нас уче богоносни оци. Ми ипак све заборављамо и уопште се не старамо о реченоме. Семе које земљоделац посеје по површини земље купе птице пре него што га плуг сакрије под земљу. И лукаве непријатељске птице као да из наших уста отимају божанствену реч, услед чега духовна семена остају без дејства и ми остајемо бесплодни, не доносећи изданке врлина. И шта би се друго могло помислити с обзиром да се ми одмах пошто чујемо оце који говоре о здравоумљу [тј. чистоти], о храбрости, о правди или о некој другој врлини показујемо у сасвим супротном [светлу], као да ништа нисмо слушали. Нама говоре о суду и сузама, а ми излазећи почињемо да се смејемо и кикоћемо. Наше душе обуздавају строгим речима о чистоти, а ми се одмах предајемо похоти, блудно посматрајући једни друге и говорећи и примајући најдрскије речи. Нас убеђују на смирење и покорност, а ми се одмах надимамо, показујући се зверолики и непослушни. Нас убеђују да постимо, а ми се предајемо стомакоугађању. [Нама говоре] о бдењу, а ми се одмах предајемо сну, о кротости – а ми се одмах предајемо јарости, о ћутању – а ми празнословимо, о послу – а ми се извлачимо. Једном речју, ми као да се нарочито окрећемо путу који је супротан од оног на који нам указује поука. И ја не говорим само о новодошавшим, већ и о онима који мисле да су нешто и који су призвани на начелство у некој области, па чак и о онима који свештенодејствују. Авај! Колико страдамо од сатане варалице?
3) Због чега ми одвраћамо лице своје од Бога живога, тј. однедостижне красоте и обраћамо се ка сујетном и брзопролазном? Зашто волимо и љубимо горко и привремено, остављајући најслађе и вечно? Очигледно је да наше душевне очи и слух нису очишћени, да слабо видимо истинско благо и да се лишавамо његовог окушања. Дођите и опет приступимо делу, иако смо се већ сасвим раслабили, опет оживимо иако смо већ сасвим обамрли, опет почнимо са бодрошћу иако смо већ сасвим уснули. Ми треба само да пожелимо и све ће бити. Оног дана када положимо добру и крепку намеру ми ћемо достићи и меру спасења. Јер, ми нисмо везани за житејска дела која би нас ометала да се латимо добрих дела. Уколико усхтемо, нама је лако да се читавог дана занимамо делима спасења. Изјутра је разумно певати Давидову песму: Ујутро ћеш услишити глас мој, ујутро ћу стати преда те, и видећеш ме (Пс. 5, 4); у трећи час: Духа твога Светога не одузми од мене (Пс. 50, 13); у шести час: Нећеш се бојати. . . од стреле која лети по дану. . . од сусрета и демона подневнога (Пс. 90, 56); у девети час: Приклони, Господе, ухо твоје, и услиши ме, јер сам ја сиромах и убог (Пс. 85, 1); увече: Благосиљај, душо моја, Господа (Пс. 103, 1) и остало. Уколико свакодневно поступамо као што је речено и подстичемо једни друге, уколико се просвећујемо добрим речима и делима без раслабљивања и помрачивања безбрижном равнодушношћу и празнословљем, ми ћемо се спасти с обзиром да од јутра до вечери можемо да вршимо једино оно што приличи. Наравно, ни најпажљивији човек не може да избегне неразумну реч, или неумесну жељу, или неки други страсни покрет. Ипак, због скрушене молитве Бог ће нам опростити. Проходећи дан за даном на описани начин, ми ћемо ходити путем Божијим, очекујући време разрешења од тела када ће доћи венци, радост и весеље за све који се подвизавају и принуђавају ради Господа.
4) Пазите на свој труд, на своје подвиге и борбу, одгонећи немар и преузимајући усрдну ревност у уверености да свако ко жели може да живи добрим животом, да усходи ка савршенству и да се украси сваком врлином. Веома је пожељно стремити ка Богу, искати живо општење са Њим и достићи га с обзиром да је светлост, живот и истина. И зар пристајање на наговарање сатане није смрт, тама и погибао, с обзиром да је он заиста смрт, лаж и пропаст? На тај начин се пред сваким од нас налази живот и смрт. Прихватимо живот, латимо се светлости и преузмимо бесмртност. Бежимо од таме, мрака и погибли како бисмо се удостојили Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
 

178.
1) Ви сте сада добро завршили свету четрдесетницу и обогатили се духовним плодовима; 2) чувајте их, строго пазећи на себе, нарочито у пасхалне дане, када се по уставу разрешавају извесне утехе (2, 116)
1) Ви сте се подвизавали добрим подвигом за време светечетрдесетнице. Ви сте постили по сили и изнад сила, вршили одговарајућа бдења, трезвоумно се поучавали, служили без лењости, чували ум у чистоти, језик уздржавали од осуђивања, уста од празнословља и све своје удове од сваког греха, изложивши их као оруђа правде и богоугодног живота. Изгледа да никада раније нисте тако добро и благопријатно прошли пут поста. Због чега? Због ваше строге пажње према себи и делу свог живота, те због нарочите милости Божије коју сте привукли и од које, по писаноме, исходи сваки дар добри и сваки поклон савршени (Јак. 1, 17). На тај начин сте ви успели у животу и обогатили се духовним плодовима.
2) Нека ваше богатство буде сакривено и ваша ризница духовних добара недоступна за отимачке нападе непријатеља. Нека би вам се дала благодат на благодат и богатство на богатство до краја живота. И биће као што је речено уколико не ослабите у строгости ваше пажње и не допустите немар и небригу у време после Свете Пасхе, када се по уставу остављају псалмопојање, обични часови, коленопреклоне молитве, напорна ноћна бдења, када се на трпези разрешава вино, уље и варива, те [дозвољава] подневни сан, двократно обедовање, шетња и остало. Према томе, уколико се не буде држао трезвоумља и уколико не буде све чинио са строгом пажњом, ум ће бити у опасности да изгуби све што је добро стекао и да од богаташа постане сиромах, са висине славе се ринувши у јарак неславног пада. Стога вас молим и преклињем да се држите строго као под кључем све док не избегнемо овдашње непријатеље и клизаве случајности, тј. све док се не преселимо на [место] где ћемо бити безбедни од пада и поткрадања.
 

179.
1) Немојмо обраћати пажњу на наговарања непријатеља: наш праотац је обратио пажњу и био истеран из раја; 2) непријатељ и нама у свакој прилици подноси своја [надри]лекарства; будимо увек готови да их одбацимо (2, 117)
1) Отпочините, и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11). Дакле, од нас се захтева да отпочинемо од свега и да се упражњавамо у једином на потребу. Нама су у делу нашег живота неопходни ненасита жеља за добром, неослабно трезвоумље, крепко трпљење и непрестано противљење нашим непријатељима. Јер, увек су близу мислене звери, грабитељи наших душа и демони од којих долазе греси, безакоња и свака неприличност. Неко нико из немарности не ослабљује подвиге, нека нико не лута својевољно, вучен сластољубљем и самољубљем, нека се нико не [повинује наредбама] туђинца, већ нека се у свему повинује заповестима Господњим. Јер, сам Господ говори: Овце моје слушају глас мој. . . А за туђином неће поћи. . . јер не познају глас туђинаца (Јн. 10, 27; 5). Где је Христос, ђаво нема места. Где Његов глас сазива овце, шиштање змије се не чује. Док је имао здрава чула своје душе и док је слушао Божанствени глас, праотац наш Адам се налазио у рају и добијао висока зрења. Прихвативши, пак, нашаптавање змије и окусивши од дрвета греха, он је одмах осетио срамоту наготе и сакрио се од Бога. На питање: “Где си”, он је одговорио: “Чуо сам твој глас и сакрио сам се јер сам наг”. “Ко је у тебе положио тај страх, Адаме, и ко ти је показао да си наг”. Лукави глас и одступање од заповести Божије. Потом је следило изгнање из блаженог места и осуда на труд, скорби и лишавања у овом животу. Стога се држимо даље од савета змије.
2) Немојмо примати наговарања страсти које она злобно припрема. Тај одвратан припремач сваког безакоња је уготовио сасуде са разним понудама, као што је видео неко од светих (свети Макарије Велики). И он свакоме приноси јело у складу са страшћу којој је наклоњен. И окусивши, [човек] се распаљује страшћу. Једном он даје да окуси од блуда, другом од зависти, једном од стомакоугађања, другом од самовоље и од склоности за сакупљање. Братијо, треба да будемо пажљиви и увек спремни да одбијамо нападе бесног непријатеља. Стога треба да смо наоружани духовно, тј. да носимо оклоп вере, штит смирења, кацигу послушања и свих осталих врлина. Знајући своје стање нека свако дејствује са чистом савешћу. Волимо једни друге по души, а не по телу. Очи треба да имамо доле, а ум горе.
 

180.
Пост је угодан Богу, уколико се уздржавамо и душевно и телесно; уколико се [уздржавамо] само телесно, он му није угодан; потрудите се да будете исправни у томе (2, 120)
Већ долази време краја поста. Испитајте да ли сте испунили све што је приличило, тј. да ли сте стекли послушање без противречења, нелицемерно смирење, скрушену побожност, непрестану молитву, богоугодни плач, дубоко уздисање, веру без саплитања, непостидну наду, благодушност без роптања и свестрано уздржање од препирачке речи, од увредљивог слова, од свадљивости, сукобљавања и самовоље. Уздржање захтева све наведено. И уздржавајући се од реченог ми ходимо путем благочашћа и подвизавамо се добрим подвигом у очекивању вечних неизрецивих добара. Уколико се, пак, нађе нешто од супротног, тј. непослушност, гордост, роптање, дошаптавање, самовоља, распуштеност, свадљивост, огорченост, мржња, гнев и неприличност осталих скверних страсти, ми Богу нећемо приносити угодни пост. Иако ћемо постити телесно, наш пост ће бити нечист, неугодан и одбачен. Схвативши речено, потрудимо се да непорочно сачувамо све заповести Господње, да одбацимо све прекорно, стидно и срамно и да све чинимо благообразно и правилно. Јер, добро није добро уколико се лоше изговара или чини. Због тога немојте бити неразумни, него схватите шта је. . . добра и угодна и савршена воља Божија (Еф. 5, 17; Рим. 12, 2).